Cveće zla

Lat­est posts by Šarl Bodler (see all)

     

     

    BALKON

    Majko uspom­e­na, dragano draganâ,

    Ti, sva moja dužnost! Ti, sve moje drago!

    Pamtićeš opo­jnost tog smi­ra­ja dana,

    Draži milo­van­ja uz ogn­jište blago,

    Majko uspom­e­na, dragano draganâ!

    U veče kad ugalj žari se iz tame,

    Veče na balkonu, puno maglâ rujnih,

    Kako nežne behu tvo­je gru­di za me!

    A reči nam pune večnos­ti nečujnih

    U veče kad ugalj žari se iz tame.

    Div­na behu sun­ca u sutonu žarkom,

    Pros­tor dubok, srce puno silne snage,

    Kad, nag­nut nad tobom, nad svo­jom vladarkom,

    Mišl­jah da udišem dah krvi ti drage!

    Div­na behu sun­ca u sutonu žarkom!

    Kao zid bi gus­ta noć počela rasti;

    Oči­ma tražeći kroz mrak tvo­je zene

    I tvoj dah pijući, o otrove! slasti!

    Uspavah ti bratskom rukom noge snene.

    Kao zid bi gus­ta noć počela rasti.

    Znam kako da vra­tim sva­ki časak sreće,

    Da u tvom kolenu prošlost vidim celu.

    Gde lep­ote naći nez­nane i veće

    Do u tvome srcu, tvome milom telu?

    Znam kako da vra­tim sva­ki časak sreće.

    Te zak­letve, miris, poljup­ci bez kraja,

    Da li će se dići iz gluhih ponora

    Ko sun­ca na nebo, podm­lađe­na sjaja,

    Sa dna kad ustanu iz dubok­ih mora?

    – O zak­letve, miris, poljup­ci bez kraja!

    *

    Dok k’o leš opružen uz leš, jedne noći,

    Ležah uz Židovku gro­zomor­nu neku,

    Ja tužnu lep­o­tu, od mene daleku,

    Kraj prodatog tela dozi­vah pred oči.

    Zamišl­jah joj carske, urođene draži,

    Ljup­ki pogled čija moć je pregolema,

    I kosu joj pop­ut mirisno­ga šlema,

    I sve na što spomen moju ljubav traži.

    Jer ja bih sa žarom lju­bio ti telo

    I od svežih nogu do vit­i­ca tamnih

    Rasuo riznicu milo­van­ja plamnih,

    Samo kad bi tvo­je hlad­no oko htelo

    Bar jed­nom, uveče, o ti okrutnice,

    Da zamagli suzom te ledne zenice!

     

     

     

    JEDNA  SABLAST

    II

    MIRIS

    Da li si ikad, žud­no, duha pjanog,

    Ti, čitaoče, udisao miris

    Tam­jana koji kroz crkvu se širi,

    Il’ mošusa, u kesi sačuvanog?

    U sadašn­josti prošlost obnovljena

    Kako opi­ja, vla­da dušom celom!

    Tako ljubavnik nad vol­jen­im telom

    Bere najređe cveće uspomena.

    Vonj što je sušti nagon i divljina,

    Miris ložnice i sna, dizao se

    Iz uvo­ja­ka gustih njene kose,

    A halji­na, od baršu­na, muslina,

    Prože­ta dahom njenog mladog tela,

    Miri­som krz­na odis­aše cela.

    III

    OKVIR

    Kao što lepi okvir sli­ci daje,

    I kad je ona delo majstorovo,

    Neš­to nez­nano, čudesno i novo,

    Jer od Prirode cele odva­ja je,

    Tako lep­o­tu istic­ahu njenu

    Nakit, nameš­taj, drag­ulji i zlato,

    Kao da sve to služi samo za to

    Da rubi nju, tu svet­lost savršenu.

    Mis­leći katkad da bi sve nju htelo

    Da voli, golo pre­puš­taše telo

    Da milu­je ga rublje, svi­la laka,

    A, lena ili živah­nos­ti puna,

    Bila je pri tom nje­na kret­n­ja svaka

    Puna det­inje ljup­kosti majmúna.

    IV

    PORTRET

    Pepeo već mi Bolest i Smrt čine

    Od ogn­ja kojim neka­da se opih.

    Od nežnog oka pre­punog topline,

    Od onih usta gde srce utopih,

    Od poljuba­ca kao melem moćnih,

    Od sveg zanosa što živ­ot ne štedi,

    Šta ostade? O stra­vo tmi­na noćnih!

    Trobo­j­na ski­ca, jedan crtež bledi

    Što mre, ko i ja, samotan i bedan,

    I koga Vreme, starac štete žedan,

    Sva­ki dan gru­bim krilom uništava.

    Ti što Umet­nost i Živ­ot ubijaš,

    Uza­lud moje sećan­je suzbijaš

    Na Nju što beše moja slast i slava!

     

    MUTNO  NEBO

    Tvoj pogled kao da je sa izmagli­com sliven;

    Oči ti zagonetne (zelene, plave, sive?),

    Čas nežne i san­jarske, čas pune hladnog besa,

    Odražava­ju nehaj i bledi­lo nebesa.

    Ti me na dan oblačni pod­sećaš, bled i smlačen,

    Kad srca začarana rastapa­ju se plačem,

    Kad se, raspeti boljkom lju­tom i neslućenom,

    Živ­ci, pre­više bud­ni, ruga­ju duhu snenom.

    A ponekad si kao obzor­ja ona krasna

    Koja sunčan­im plam­om zapali jesen kasna…

    O kako blis­taš, vlažni pre­delu, pre­pun kresa

    Od zrakâ što se s mut­nih razli­va­ju nebesa!

    O pogi­belj­na ženo, kra­ju kog snovi žude!

    Da li ću zav­o­leti i sneg tvoj, tvo­ju studen,

    I lju­toj zimi oteti uži­tak moćan, velik,

    Uži­tak još oštri­ji nego led ili čelik?

     

    POZIV  NA  PUTOVANJE

            O, ses­tro, dete milo,

            Zar ne bi divno bilo

    Da sku­pa kren­emo daleko!

            Da voleti se smemo,

            Da volimo i mremo

    U tebi sličnoj zemlji nekoj!

            Tu sjaj sunaca rosnih

            S nebe­sa kišonosnih

    Pre­pun je draži zagonetne,

            Kao kad, neiskrene,

            Kroz suze motre mene

    Blis­tave tvo­je oči setne.

    Sve je tamo red, lepota,

    Raskoš, mir i slast života.

            I sve u našoj sobi

            Tiho svetluca­lo bi

    I ima­lo bi sjaj starine,

            A dok se spuš­ta veče,

            Ambra i retko cveće

    Mirisali bi nam iz tmine;

            Pla­foni ukrašeni,

            Ogledala u seni

    I ble­sak istočn­jačkog sjaja,

            Sve bi tu duši znalo

            Da zbori ustreptalo

    Jezikom njenog zavičaja.

    Sve je tamo red, lepota,

    Raskoš, mir i slast života.

            Pogledaj nad kanalom

            Brodovl­je pozaspalo

    Što ski­tan­ju je uvek sklono;

            Radi zadovoljenja

            Naj­man­jih tvo­jih htenja

    Sa kra­ja sve­ta stiže ono.

            A dan kada se gasi

            Ravnicu sunce krasi

    I grad, kanale i vrtove

            Zlatom i ćilibarom;

            Prekriv­en tihim žarom,

    Polako tone svet u snove.

    Sve je tamo red, lepota,

    Raskoš, mir i slast života.

     

     

     

     

    SABLAST

    Ko anđeli žark­ih zena

    Neču­jno ću ja, o snena,

    Do kreve­ta tvo­ga doći

    Sa sena­ma gluhe noći.

    Pop­ut mesečine blede

    Moj poljubac biće leden;

    Milo­vaću te ko zmija

    Što se oko rake svija.

    A kad stigne zora siva,

    Prazno mesto gde uživah

    Mrznuće te led­nim dahom.

    Kao dru­gi nežnostima,

    Nad tobom, nad tvo­jim snima

    Ja hoću da vladam strahom!

     

    JEDNOJ  PROLAZNICI

    Grad me okružavao svo­jim moćn­im hukom.

    Vit­ka, tan­ka, viso­ka, noseći crninu,

    Lik boli uzvišene, jed­na žena minu

    Držeći izvezeni skut raskošnom rukom,

    Hitra, ljup­ka, s noga­ma kao isklesanim.

    U oku joj olu­jnom, gde se sav utopih,

    Ja se, kao nekakav strasni čudak, opih

    Užitkom smrtonos­nim, slas­ti­ma neznanim.

    Sev munje… pa tmi­na! – Lep­o­to kratkotrajna,

    Čije oči ponovni živ­ot mi otkriše,

    Zar ćeš tek u večnos­ti da me sret­neš, sjajna?

    Predaleko, prekas­no, mož­da nikad više!

    Puteve nam razd­vo­ji ćud živ­ot­nih valâ,

    A mogoh te voleti, i ti si to znala!

     

    VINO  LJUBAVNIKA

    Pros­tor je danas čist ko suza!

    Bez povo­da­ca, bez mamuza

    Zajezdi­mo u sed­lu vina

    Do nebeskih nam postojbina!

    Ko anđela dva, opsednuta

    Snom da ih ponor plav proguta,

    Kroz mod­ri kristal zore rane

    Hvata­j­mo sjaj fatamorgane!

    Lagano nji­hani na krilu

    Vira što nas razume nemo,

    U upored­nom tom bunilu,

    O moja ses­tro, plivaćemo

    Bez preda­ha, bez zastajanja

    Ka raju što ga duh moj sanja!

     

    BEATRICE

    Jed­nom, kad u bespuću sprženom i golom

    Ja se počeh priro­di ispove­dat’ s bolom,

    I dok sam tumarao niz besciljne pute

    Na svom srcu oštreći bodež mis­li ljute,

    Iznad glave ugledah, sred dan­je vedrine,

    Grob­ni oblak olu­jni, već pun grmljavine;

    Otu­da me gledaše krdo zlih demona.

    Ta stvoren­ja poroč­na, znatiželji sklona,

    Sa hlad­nim me prezirom gledahu s oblaka,

    Kao lju­di dokoni kad motre luđaka.

    Začuh gde s cerekan­jem šapću međusobno,

    Pri tom nami­gi­vahu, gurkahu se zlobno:

    „Gleda­j­mo, zbog zabave, ovu smešnu sliku,

    Ovog lažnog Ham­le­ta sličnog očajniku

    Što ide razbarušen, s okom punim mraka!

    Žalos­no je gle­dati ovog veseljaka,

    Klau­na na dopus­tu, tu gomilu jada,

    Što, jer svo­jom ulo­gom umet­nič­ki vlada,

    Mis­li da će uspeti pes­mom svo­jih muka

    Ras­tuži­ti potoke, cvrčke, cveće, vuka,

    Pa i za nas, autore te prastare priče,

    Svo­ju recitaci­ju sriče i nariče!“

    Mogao sam (moj ponos, visok kao gora,

    Viši je od obla­ka i demon­skog hora)

    Da se cars­ki okren­em od tog krda zloga,

    Da ne videh u nje­mu – o, zločin zbog koga

    Nije sunce skrenu­lo sa putan­je svoje! –

    Lep­ooku kraljicu srca, duše moje

    Gde se sme­je sa nji­ma mom oča­ju tamnom,

    Dajući se nji­hovom milo­van­ju sramnom.

     

     

    SMRT  LJUBAVNIKA

    Imaće­mo postel­je, cele u mirisu,

    I divane duboke, grob­ni­ca­ma slične,

    Po stal­ci­ma cve­tove neke neobične

    Što u lep­šem pod­neblju za nas cve­tali su.

    Do posled­nje iskre ogn­ja životnoga

    Naša srca bivaće dve luče, dva plama

    Čiji dvostruk odble­sak blis­taće u nama

    Iz zrcalâ bliz­načk­ih duha tvog i moga.

    U veče od mist­ičnog rujno­plavog kresa

    Mi ćemo raz­meni­ti samo jedan blesak,

    Kao zbo­gom posled­nje, jecaj neizmeran;

    A onda će Anđeo u sobu nam ući,

    Da pono­vo oživi, radostan i veran,

    Potam­nela zrcala i ugasle luči.

     

    LETA

    Daj da te grlim, biće zlo i pusto,

    Ljubljeni tigre, čudovište sneno,

    Drhtavi prsti nek mi opijeno

    I dugo blude tvo­jom kosom gustom;

    U tvo­je skute što mir­išu tobom

    Daj da sahran­im mis­li nespokojne,

    Da slas­ni zadah ljubavi pokojne

    Udišem, kao sveli cvet nad grobom.

    Spa­vati hoću! Spa­vati, pa makar

    I ne živ! U snu slatkom pop­ut smrti

    Bez kajan­ja ću poljupci­ma strti

    To lepo telo, glatko kao bakar.

    I niš­ta kao ponor tvog kreveta

    Jeca­je moje neće da uspava:

    Tvo­ja su usta puna zaborava,

    U poljupci­ma tvo­jim teče Leta.

    Sud­bi­ni svo­joj, odsad svo­joj slasti,

    Poko­riću se ko suđenoj kobi;

    Mučenik krot­ki, koji nevin dobi

    Kaznu da muke plamte mu u strasti,

    Svo­joj ću mržn­ji ja dati da pije

    Nepentes, otrov što ga duh moj žudi,

    S ljup­kih vrša­ka tvo­jih oštrih grudi

    Gde nikad srce tam­no­va­lo nije!

     

     

    PREVESELOJ

    Tvoj izgled, pokret, tvo­ja glava

    Lepi su kao pejzaž krasni;

    Licem ti igra osmeh jasni

    Ko vetar kroz nebe­sa plava.

    Pro­laznik, duha zamišljena,

    Zas­tane, zasen­jen od zdravlja

    Kojim kraj nje­ga sineš, slavlja

    Pre­be­lih ruku i raména.

    Pred igrom bojâ koju spretni

    Prsti su ti na sukn­ji svili,

    Kroz duh pes­ni­ka, kroz san čili,

    Zaigra čitav balet cvetni.

    Tvoj duh je šaren, kao drska

    Ta halji­na kud okom bludim,

    O ludice za kojom ludim,

    Vol­je­na koliko i mrska!

    Često sam, kao posustali

    Jad­nik u nekom cvet­nom parku,

    Ja osećao sprd­nju žarku

    Sunče­vu, što mi prsa pali;

    Ko ponižen­je srca, jedak,

    Ja doživl­javah gaj, vedrinu,

    Te za tu drskost Prirodinu

    Kažn­javao sam neki cvetak.

    Zato bih hteo, jedne noći,

    U pozno doba sladostrasno,

    Ko pod­lac, puzeći bezglasno,

    Nad riznice tvog tela doći,

    Da put ti kazn­im razdraganu,

    Da zgn­ječim tvo­je čiste grudi

    I da ti udar moje žudi

    Na boku zada tam­nu ranu,

    A tad, o slasti divnog spoja!

    Da kroz te lep­še usne nove

    U rujno meso što me zove

    Svoj otrov sli­jem, ses­tro moja!

     

     

     

    BERTINE  OČI

    Prezreti možete najslavni­je oči,

    Vi oči mog čeda! Iz vas na me zrači

    Neki mrak prenežan i blag pop­ut Noći.

    Nek se od vas, lepe oči, dan moj smrači!

    Krup­ne oči mile, tajno moja draga,

    Onim ste mag­ičn­im špil­ja­ma vi slične

    Gde se svetlu­ca­ju još nez­nana blaga

    Trepteći pod hrpom tmine letargične!

    Oči su mog čeda kao noćne sfere

    Tamne i duboke, neizmerne, čudne!

    Nji­hov žar su mis­li Ljubavi i Vere

    Što se u dnu krese, čedne ili bludne!

                                           Sa fran­cuskog Niko­la Bertolino