Mirjana Narandžić

Da se ne javim uvek

.

.

.
Armstrongu

.

i dalje se sećam
rečenice koja je
načelno služila
za motivisanje
a zapravo je bila znak
da sam tu
i da si tu
a koja bi se aktivirala
svaki put
kada neko
od nas dvoje
kaže „ne mogu”
onda ovaj drugi doda
kako se sve može
zaboga –
„čovek se popeo na Mesec”
i tako svaki put
dok su odlazili
da prave velike korake
za čovečanstvo
i dok sam ostajala
da pravim male korake
za sebe
u iznajmljenoj sobi od
16 kvadrata

 .

,
Godaru

.

ne volim uniforme
ni granične prelaze
na kojima te teraju
da se osećaš kao
da si nešto skrivio
da kažeš koliko ostaješ
lako je ako znaš
ako ne znaš
automatski je nešto sumnjivo
preturaju po gepeku
listaju pasoš
star osam godina
u kom ne ličim na sebe
nisam ličila ni pre osam godina
ali bilo me je strah
da službenici kažem
da me slika ponovo
već je bila nervozna
što svi čekaju
poslednji trenutak
da izvade dokumenta
žena iza mene
dobacila je
da je tek sada skupila novac
službenica se pravila da ne čuje
i nastavila monolog o tome
kako bi sve bilo lakše
kad bi se znao neki red

.

, 
Koenu

.

nije ta depresija oduvek bila tu
nisu nam je preneli očevi i majke
niti neki dalji preci
nismo je dobili u disfunkcionalnim porodicama
koje sopstvenu pogrešnost pravdaju patrijarhatom
nije nam to od zemlje u kojoj živimo
od siromaštva
predsednika
gladi
smrada
straha
bombi
genocida
koncentracionih logora
nije nam to od mržnje
jer mi ne mrzimo
nego volimo
kao da nosimo plavi mantil
i sklanjamo brigu iz tuđih očiju
ostali to pripisuju melanholiji i šarmu
mi znamo da je lepota ispod toga

nije to od manjka samopouzdanja
mada je i samopouzdanje diskutabilno
zato i ne govorimo
ja nego mi
nekako je lakše stajati uz nekog
nego sa nekim –
a tu je opet naša krivica
ne tuđa
jer smo uvek za sve krivi
i to ne u onom patetičnom smislu
da bi drugi rekao:
„nisi”

to nam je od bogova
koje smo izmislili sami
izvukli ih iz Davidovih
durova i molova

to nam je
jer smo dodirivali
da bismo prestali da osećamo
to nam je
jer nije bilo ugovora
kojim bismo osigurali trajanje

 

 

………………………………………….*Pesme iz zbirke „Da se ne javim uvek“, Centar za kulturu Plužine, 2019.

.

.

.

.

.


Mirjana Narandžić

Rođena 1992. godine u Beogradu. Studirala je srpsku književnost i jezik sa komparativnom književnošću u Beogradu. Radove prvo objavljivala u različitim zbornicima. Godine 2016. ušla u najuži izbor konkursa „Mladi Dis“. Naredne, 2017. godine njen rukopis „Nema veze“ objavila je Matica srpska u okviru edicije Prva knjiga. Za rukopis „Da se ne javim uvek“, 2018. godine dobila je nagradu „Spasoje Pajo Blagojević“ Centra za kulturu Plužine, koja se dodeljuje najboljem mladom pesniku prostora bivših jugoslovenskih republika. Radi za Balkansku istraživačku regionalnu mrežu (BIRN).

Sva prava zadržana © 2006-2019 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja