Da se ne javim uvek

Mirjana Narandžić
Lat­est posts by Mir­jana Narandžić (see all)

    .

    .

    .
    Arm­strongu

    .

    i dal­je se sećam
    rečenice koja je
    načel­no služila
    za motivisanje
    a zapra­vo je bila znak
    da sam tu
    i da si tu
    a koja bi se aktivirala
    sva­ki put
    kada neko
    od nas dvoje
    kaže „ne mogu”
    onda ovaj dru­gi doda
    kako se sve može
    zaboga –
    „čovek se popeo na Mesec”
    i tako sva­ki put
    dok su odlazili
    da prave velike korake
    za čovečanstvo
    i dok sam ostajala
    da prav­im male korake
    za sebe
    u izna­jml­jenoj sobi od
    16 kvadrata

     .

    ,
    Godaru

    .

    ne volim uniforme
    ni granične prelaze
    na koji­ma te teraju
    da se osećaš kao
    da si neš­to skrivio
    da kažeš koliko ostaješ
    lako je ako znaš
    ako ne znaš
    automats­ki je neš­to sumnjivo
    pre­tu­ra­ju po gepeku
    lis­ta­ju pasoš
    star osam godina
    u kom ne ličim na sebe
    nisam liči­la ni pre osam godina
    ali bilo me je strah
    da službeni­ci kažem
    da me sli­ka ponovo
    već je bila nervozna
    što svi čekaju
    posled­nji trenutak
    da izvade dokumenta
    žena iza mene
    dobacila je
    da je tek sada skupi­la novac
    službeni­ca se prav­i­la da ne čuje
    i nas­tavi­la monolog o tome
    kako bi sve bilo lakše
    kad bi se znao neki red

    .

    , 
    Koenu

    .

    nije ta depre­si­ja odu­vek bila tu
    nisu nam je preneli oče­vi i majke
    niti neki dalji preci
    nis­mo je dobili u dis­funkcional­nim porodicama
    koje sop­stvenu pogrešnost prav­da­ju patrijarhatom
    nije nam to od zeml­je u kojoj živimo
    od siromaštva
    predsednika
    gladi
    smrada
    straha
    bombi
    genocida
    kon­cen­tra­cionih logora
    nije nam to od mržnje
    jer mi ne mrzimo
    nego volimo
    kao da nosi­mo plavi mantil
    i sklan­jamo brigu iz tuđih očiju
    ostali to prip­isu­ju melan­holi­ji i šarmu
    mi znamo da je lep­ota ispod toga

    nije to od man­j­ka samopouzdanja
    mada je i samopouz­dan­je diskutabilno
    zato i ne govorimo
    ja nego mi
    nekako je lakše sta­jati uz nekog
    nego sa nekim –
    a tu je opet naša krivica
    ne tuđa
    jer smo uvek za sve krivi
    i to ne u onom patetičnom smislu
    da bi dru­gi rekao:
    „nisi”

    to nam je od bogova
    koje smo izmis­lili sami
    izvuk­li ih iz Davidovih
    duro­va i molova

    to nam je
    jer smo dodirivali
    da bis­mo pre­stali da osećamo
    to nam je
    jer nije bilo ugovora
    kojim bis­mo osig­u­rali trajanje

     

     

    .….….….….….….….….….….….….*Pesme iz zbirke „Da se ne jav­im uvek“, Cen­tar za kul­tu­ru Plužine, 2019.

    .

    .

    .

    .

    .