Dani Leminga

Lat­est posts by Čedomir Janičić (see all)

    Lica:

    ŽARKO, Žak – pro­fe­sor u gim­naz­i­ji, pisac, novopečeni vozač tele­hendlera (teleskop­skog viljuškara). Pedeset i tri gorine.

    Angeli­na, LINA – Žarko­va vereni­ca, pro­fe­sor­ka u gim­naz­i­ji. Trideset i osam godina.

    Dejan, DEJA – Žarkov sin, veči­ti stu­dent. Dvade­set i pet godina.

    Ivana, VANJA – Deji­na devo­j­ka, stu­den­tk­in­ja. Dvade­set i dve godine.

    Dani­jela, NELA – Žarko­va kćer­ka. Stu­den­tk­in­ja, spisatelji­ca u usponu o kojoj se mno­go gov­ori. Dvade­set i jed­na godina.

    MAJA – Neli­na najbol­ja dru­gar­i­ca, verovat­no i ljubavni­ca. Stu­den­tk­in­ja. Dvade­set i jed­na godina.

    PRVI ČIN

    SCENA PRVA

    (Žarko i Nela. Lin­in stan. Ulaze u dnevni boravak, klasično ure­đen sa rega­lom, poli­ca­ma za knjige, rad­nim stolom, kok­tel stočićem, fotel­ja­ma, bifeom iza zas­takl­jenih vratanaca. Otac i kćer već raz­go­vara­ju kada se pojave na sceni kroz vra­ta bočno, s leve strane kada se gle­da na scenu).

    NELA: …Šta radim? Preživljavam.

    ŽARKO: Zaš­to preživl­javaš? Alter­an­ti­va preživl­ja­van­ju nije samo smrt, već i živ­ot. Probaj da živiš.

    NELA: Nemam vre­me­na. Nika­da ga nisam imala. Nika­da ga neću imati koliko je potreb­no za život.

    ŽARKO: Meni je sada sve vreme u jed­noj istoj ravni.

    NELA: Znam, nedavno si objavio pes­mu koju si napisao kad si bio mlađi nego što sam ja sada. Koliko si imao tada – devetnaest?

    ŽARKO: Još mlađi. Imao sam šes­naest. Sweet lit­tle sixteen.

    NELA: Uz pes­mu na veb por­talu nalazi se tvo­ja fotografi­ja iz sadašn­jeg vremena.

    ŽARKO: Da, zar to nije zan­imlji­vo? Mož­da će neko u budućnos­ti baš tu pes­mu objav­i­ti u antologi­ji kako bi ilus­trovao neš­to što će tek doći. Tek doći iz ove per­spek­tive, razume se. Kakav haos za hroničare!

    NELA: Ipak, ti napuš­taš književnost. Kul­tu­ru, takođe?

    ŽARKO: Da. Bav­iću se biznisom.

    NELA: Bizni­som? Ti?

    ŽARKO: Napisao sam svo­jevre­meno tekst o kul­turnoj ekonomi­ji i shva­tio da to nije tako teško. Ekonomi­ja, mis­lim. To je društve­na, a ne prirod­na nau­ka. Ako poz­na­ješ pra­vo i istori­ju, čak i umet­nost, ekonomi­ja će ti biti pril­ično jas­na. Ne zab­o­ravi da je Kejnz pri­padao kult­noj Blumzberi grupi kojoj su pri­padali Virdžini­ja Vulf i Liton Streči.

    NELA: Ali, ti se nećeš bav­i­ti teorijom?

    ŽARKO: Na neki način ipak hoću. Biću neka vrs­ta kon­sul­tan­ta, strateškog analitičara.

    NELA: Ali ti si književni teo­retičar. Pro­fe­sor. Pisac. Nemaš poj­ma o novcu. Nika­da nis­mo imali džeparac ko svet.

    ŽARKO: To ti kažeš. To sam i ja gov­o­rio, ali sada je sve, sve nekako novo, i ja sam u neku ruku nekako nov…

    NELA: Novi pedeset tro­godišn­jak! Vidim, prome­nio si frizu­ru. Napokon ti dobro stoji.

    ŽARKO: Prome­nio sam friz­era. Na Lin­i­no insistiranje.

    NELA: Prome­nio si i način oblačenja.

    ŽARKO: Da, Lina me je redizajnirala.

    NELA: Mogao bi da promeniš i ime!

    ŽARKO: Lina me ponekad zove Žak…

    SCENA DRUGA

    (Ulaze Dejan i Ivana. Drže se za ruke. Nela ne kri­je gađen­je, Žarko daje sve od sebe da izgle­da pri­jat­no izne­nađen i ljubazan. Dejan upa­da Žarku u reč).

    DEJA: …Žak – Novi pedeset tro­godiš – njak! Kao one ble­save ribe iz ben­da, kako beše, Tal­en­ti ili Tela: To sam nova ja, alilu­ja!

    ŽARKO: Zdra­vo, Dejo. Zdra­vo, Vanja.

    (Izmen­ja­ju svi neke nevese­le poz­drave).

    DEJA: O, kada bi sva­ki dan bio novi početak!

    VANJA: To bi bilo divno!

    NELA: To bi bilo divno za ljude koji nema­ju nikakav plan, niš­ta ne rade, niš­ta ne žele… Kao zlatne ribice.

    ŽARKO: Otkud ti znaš da zlatne ribice nema­ju želje?

    NELA: Dobro, nađi neš­to niže od zlat­nih ribi­ca što nema nikakvu želju.

    DEJA: Tako neš­to ne pos­to­ji. Čak i virusi napre­du­ju, a sva­ki napredak bi se mogao opisati kao ispun­jeni pros­tor želje.

    VANJA: Ja sam sva od želje!

    NELA: Vidi se.

    DEJA: A ja sam tu da bih ti sve ispunio!

    VANJA: O, prinče moj!

    DEJA: O, dušo moja.

    (Teatral­no se cmaču).

    ŽARKO: Nova kom­pani­ja u kojoj radim briše sećan­ja i usni­ma­va na nji­ho­vo mesto baš onak­va kak­va želiš. Preko posebnog čipa.

    VANJA: Stvarno?

    DEJA: Zezaš nas!

    ŽARKO: Da, zezam vas. Ali, to bi bilo divno, zar ne?

    NELA: O, ti tvo­ji čipovi u glavi!

    DEJA: Odista, gde ćeš raditi?

    SCENA TREĆA

    (Ulazi Lina. Nosi na poslužavniku prazne čaše. Odlaže ih na stočić, pri­lazi bifeu, otvara stak­le­na vra­ta i iznosi neko­liko različi­tih flaša).

    LINA: Sutra mu je prvi dan na novom poslu.

    NELA: Zdra­vo, Lina!

    DEJA: Stvarno? Super, česti­ta­mo, a gde radiš?

    LINA: U Hip­ster Ana produkts.

    (Svi se nas­me­ju, čak i Nela).

    NELA: Toliko o Kejn­su i Litonu Strečiju!

    DEJA: Ko je Hip­ster Ana?

    ŽARKO: Kćer­ka mog škol­skog dru­ga, vlas­ni­ka. Šone­ta Lukića.

    DEJA: Šta proizvode?

    ŽARKO: Ne znam. Stvarno, nisam ga pitao.

    VANJA: Gedžete za hipstere?

    (Svi se sme­ju).

    NELA: Jesi li uopšte bio kod njih? Mož­da je to sto­var­ište ili auto otpad?

    ŽARKO: Ma ne, Šone je veo­ma ozbil­jan, ima akci­je na berzi i tako to. Zato mu tre­ba mozak, neš­to novo, neš­to što niko nema…

    NELA: Pro­fe­sor književnos­ti i pisac, na primer.

    DEJA: Pa da. Ugledne orga­ni­zaci­je kao Gestapo, CIA i slične vrvele su od stručn­ja­ka za liriku.

    NELA: Zato je književnost puna stručn­ja­ka za geopoli­tiku i obaveš­ta­jni rad!

    ŽARKO: Sve je naopačke, ali ko garan­tu­je da je naša pozi­ci­ja isprav­na. Mož­da baš mi dubi­mo na glavi.

    NELA: Naopačke je samo ono što je za mene naopačke. To si nas učio još pre škole.

    SCENA ČETVRTA

    (Ulazi Maja. Drži u ruci mokar kišo­bran, ima na sebi kišni man­til, vidi se da napolju pada kiša).

    MAJA: Izv­in­javam se. Nigde tak­si­ja po ovom nevre­menu. Nadam se da ne kas­nim pre­više? Svi­ma pozdrav!

    (Pri­lazi Neli, kreće da je polju­bi u usta, Nela uzmiče i lju­bi je u obraz. Maja je bla­go preko­rno pogle­da i okreće se Žarku).

    MAJA: Čujem da proslavl­jamo dupleks?

    ŽARKO: Molim?

    NELA: Da, novi brak i novi posao.

    DEJA: Tripleks! I novog čoveka!

    VANJA: I novi vek, i novi mileni­jum. Sve je novo. Staro je aut! Pij­mo u to ime!

    (Lina sipa svi­ma piće, kuca­ju se i ispi­ja­ju).

    NELA: Dra­gi oče, pre nego što počnemo o dosad­noj budućnos­ti i njen­im još dosad­ni­jim per­spek­ti­va­ma, imaš li potre­bu da reka­pit­uli­raš svoj prošli živ­ot? Ovde ima i onih koji su te ver­no u nje­mu pratili.

    ŽARKO: Izmerlji­va posled­i­ca mog živ­ota? (Na trenu­tak razmišl­ja). Evo, na primer, ova: nika­da nisam bio glas gen­eraci­je. Nika­da glas nijednog vre­me­na. Sva su bila groz­na i gledao sam samo da preživim.

    DEJA: Ovo danas je najgroznije!

    ŽARKO: U pravu si. To sam gov­o­rio za sva vre­me­na do sada i svag­da sam bio u pravu. Nema dana koji nije bio i nije sada naj­gori u povesti!

    LINA: Ako mogu da upad­nem? Žarko i ja smo se složili u jed­nom: biti bogat znači nemati nikakve prob­leme. Mogu da kupim sve: izgled, zdravl­je, pri­jatel­je, neprijatelje.

    ŽARKO: Da, pokušali smo da se pok­loni­mo Mamonu, ali on nas je odbio. Nisam verovao da je tako izbirljiv!

    NELA: Kakve veze to ima s vama. Vi ste dva crkve­na miša, niš­ta nemate osim vaših bed­nih pla­ta. I ovaj stan se vodi na tebe i tvog bra­ta, ako se ne varam.

    ŽARKO: Mi imamo plan. Biću biznismen!

    MAJA: Vi ste gomi­la budala! Ovde niko ne zna o čemu govori?

    NELA: Tak­ti­ka našeg oca je odu­vek bila da se naširoko i nadugačko gov­ori baš o onome o čemu se pon­a­j­man­je zna. Uvek smo tumar­ali nepoz­na­tim pre­de­li­ma savršenih apstrakcija.

    LINA: Oh, Žak! Pli­vati s tobom u apstrak­ci­ja­ma isto je što i leb­de­ti na nebu od marmelade!

    ŽARKO: Smrt reka­pit­u­laci­ja­ma! Sva­ka reka­pit­u­laci­ja je – kapit­u­laci­ja! Preda­ja pred sti­hi­jom novog vremena!

    DEJA: Ovo ti je baš veštačko.

    MAJA: Da, bol­je stara olupina nego plas­tično cveće.

    VANJA: Ne dajte se, Žarko! Ja vas razumem i pot­puno podržavam! Živela Hip­ster Ana!

    DEJA: Pro­duk­ts!

    (Smeh).

    ŽARKO: Rekao sam da imamo plan. Kada kažem da je sve istovre­meno ne mis­lim samo na istovet­nost sadašn­josti i prošlosti. Gov­orim o jed­nom istom trenutku za sva vre­me­na, čak i ona koja će doći. Ne kri­jem se ja iza mladića Žar­ka, već snosim i Žarkovu staračku nemoć.

    DEJA: To je, tako­reći, neki rukovet nemoći: nemoćan si kad si mlad jer niš­ta nije spreml­jeno za tebe, nemoćan si u najboljim god­i­na­ma jer vučeš kao konj a da ne znaš ni kuda ni zaš­to, i nemoćan si, napokon, kao starac koji živi iz dana u dan kao da mu je sva­ki posled­nji jer i jeste poslednji.

    ŽARKO: U jed­nom trenutku shvataš da si proživeo živ­ot kakav uopšte nisi želeo. Svi moji izbori bili su pogrešni.

    NELA: Gde je poče­tak tim pogreška­ma? U izboru naše majke kao tvo­je žene?

    ŽARKO: Voleo bih da je tako jed­nos­tavno. Nažalost, nije. Mno­go rani­je. U izbori­ma naših roditel­ja, mož­da. Ili nji­hovih, ili još pre…

     

    DRUGI ČIN

    SCENA PRVA

    (Sve isto, likovi su opušteni­ji, prip­i­ti).

    DEJA (šeta dok gov­ori, povre­meno malo pos­rne): Kako spreči­ti brzo umaran­je? Na pola mog uzda­ha sva moja sna­ga napros­to iščezne. Umorim se od gledan­ja, od zevan­ja, od disanja.

    MAJA: Moraš sve brže radi­ti. Brzo gle­dati, brzo zevati, brzo pričati, brzo disati. Ti si najs­pori­je biće za koje znam. Čak i onaj maj­mun lenji­vac ima življi metab­o­lizam od tebe!

    DEJA (sedne): O, kako sam umoran… O, kako sam razočaran…

    ŽARKO: Šta si to tako teško radio, sine?

    DEJA: Nisam umoran. Nekako sam smoren. Umor je kada dižeš tegove, smor je kada ti se ne da da digneš dupe s kanabeta.

    MAJA: Kakav klasifikator!

    NELA: Deo proklet­st­va mod­ernog čove­ka je nje­go­va dugov­ekost. Lepo je Sio­ran gov­o­rio da neki ne zna­ju kad tre­ba da umru pa im tre­ba pripomoći.

    DEJA: Gov­oriš o  meni? Htela bi da mi pomogneš?

    VANJA: Čini­lo mi se kao klin­ki da je dvade­set i pet već ozbilj­na starost. Trideset – isto što i smrt.

    ŽARKO: Bila si u pravu.

    VANJA: Još uvek sam. Mis­lim isto. Iako mi je dvade­set i dve.

    NELA: Kako si ti preživeo svo­ju tridesetu?

    ŽARKO: Ko kaže da sam preživeo?

    DEJA: Ova ti je dobra! Umro u tridese­toj. Ovaj ovde, Žarko, je zapra­vo priređi­vač dela umr­log Žar­ka od pre dvade­set i tri godine! Nje­gov tes­ta­men­tarni izvršitelj posled­nje volje.

    NELA: Ne, onaj mla­di Žarko je zak­leo ovog starog da sve spali, ali ovaj slavohle­pljivi matorac je mis­lio drugačije.

    DEJA: Ne moram više niš­ta da radim. Ono što sam radio je pom­noženo s nulom. To su, najzad, svi očeki­vali još kada sam bio na početku. Kako sam samo mogao da budem toliko oduševl­jen, tako naivan, tako bespomoćan…

    MAJA: Da li ste ika­da imali osećaj da sve ono što kažete biva opovrgnu­to samom svo­jom artiku­lacijom? Kažete – i to nestane.

    DEJA: Svi moji planovi do sada koje sam nekom saopš­tio pro­lazili su baš na takav način. Kako sam ih saopš­tio, tako su nes­ta­jali u prah.

    MAJA: I šta si učinio povodom toga?

    DEJA: Sta­jao sam na sim­su pro­zo­ra na dvade­se­tom spratu.

    MAJA: Dobro, sta­jao si i šta onda?

    DEJA: Ne razumeš. Ja sam sta­jao na sim­su, vetar je jako duvao, držao sam se samo prsti­ma, tačni­je: jagodica­ma prsti­ju za okvir prozora.

    MAJA: I nisi pao.

    DEJA: Očigled­no nisam.

    MAJA: Šte­ta. Nika­da od tebe dobra priča.

    SCENA DRUGA

    MAJA: Svuk­la bih se pred velikim bro­jem lju­di. Pred svi­ma koje sam ika­da upoz­nala u živ­o­tu i oni­ma koje ću tek upoz­nati. Onda bih priz­nala svaku svo­ju gadost. Jed­nu po jed­nu, od najrani­jeg det­injst­va dok­le mi pamćen­je seže, sve do ovog trenut­ka. Svaku gadost poseb­no, onu koju sam učini­la, onu koju sam izgov­o­rila, onu na koju sam pomis­lila. Sve moje slatke gadosti!

    NELA: To bi za nekog bio pakao. Zamis­li da moraš da slušaš gadosti tuđeg živ­ota, da ta ispovest tra­je zauvek!

    MAJA: Da, slušan­je je pakao, ali ispovedan­je prl­javšti­na je raj!

    NELA: Pravi pakao bio bi kada bi svi koji su te poz­navali i koji će te upoz­nati bili na jed­nom mes­tu, upoz­navali se među­sob­no i raz­go­var­ali o tebi, a ti ne možeš niš­ta. Ni da ih prekineš, ni da im odobravaš, ni da negi­raš, ni da se svađaš, samo ćutiš i slušaš šta su svi koje si ika­da upoz­nala mis­lili, još uvek mis­le i šta će tek mis­li­ti o tebi!

    ŽARKO: Maks Friš, Mon­tok. Ima tamo jed­na slič­na rečenica.

    NELA: Ne znam, nisam čitala.

    VANJA: Pakao to su dru­gi, tako su nas učili u školi.

    MAJA: Pakao je zakas­nela pamet, kada ti je sve kristal­no jas­no, a nema više nikakve šanse za popravak.

    NELA: I strah. Veči­ti strah.

    DEJA: Zaš­to je važno kako izgle­da pakao? Da li je to sveti Zla­toust je rekao da nije na nama da zamišl­jamo kako izgle­da pakao nego da sve čin­i­mo da ga izbegnemo?

    MAJA: Pobed­nik u tak­mičen­ju iz veronauke!

    DEJA: Nema veze s veronaukom. Napros­to, logično je.

    ŽARKO: Da, svi ti sja­jni opisi pak­la. Niš­ta time ne postiže­mo. Samo utvrđu­je­mo ono što ne znamo.

    MAJA: Da li ti mis­liš da dobar čovek mora biti idiot?

    ŽARKO: Ne, to je dos­to­jevšti­na. Rec­i­mo, kod Diken­sa imaš mno­go istin­s­ki dobrih lju­di koji uopšte nisu idi­oti niti ih iko takvi­ma smatra.

    DEJA: Tačno, dobar čovek je onaj koji je bez­in­teres­no žrtvu­je za druge, samo iz ljubavi. Toga u lit­er­a­turi ima koliko hoćeš.

    MAJA: Čovek odraste kada se oslo­bo­di koš­mara iz mladosti.

    NELA: Nika­da nisam pre­sta­la da se bojim da spavam u mraku.

    ŽARKO: To su fan­to­mi koji te sprečava­ju da odrasteš.

    DEJA: Zar sve to nije već mno­go puta rečeno? Čemu kul­tura ako nas niče­mu ne poučava?

    LINA: Da, stvarno, zaš­to pos­to­je tolike knjige u koji­ma se objašn­ja­va toliko toga nama važnog ako te knjige niko ne čita niti razume kako val­ja? One za nas kao da ni nepostoje.

    ŽARKO: Kao neki pre­di­vni pejzaž u tropi­ma. Mož­da bi nas iznu­tra oprao, dao nam smer i utešio za mnoge godine. Ali mi taj pejzaž nika­da neće­mo vide­ti. On pos­to­ji. Pos­to­ji­mo i mi. Pos­to­ji naša potre­ba za njim. Ne pos­to­ji prilika.

    NELA: Zato se okreće­mo knjiga­ma koje smo proči­tali i iskustvi­ma s pre­de­li­ma koje smo videli, koje smo izmaš­tali… Nika­da ne zav­isi­mo od nekog odsust­va, već samo od raspo­la­gan­ja prisustvima.

    MAJA: Kako je moguće pisati o nekom stvarnom čoveku? Koliko se samo promašuje!

    NELA: Napisani čovek nika­da nije onaj pravi, stvarni. Napisani čovek je uvek naš fan­tazam. Uopšte nije važno da li smo pišući o nje­mu neš­to istraži­vali ili smo napros­to seli i u jed­nom dahu napisali neš­to što je pokrenu­to njim ili našim doživl­ja­jem nje­ga i nje­gov­ih pos­tu­pa­ka. Težeći da bude­mo fak­tograf­s­ki tačni mi nudi­mo samo još jedan pose­ban, zahte­van, uzak, ali zato veo­ma vredan put ka neviđen­im fantazmima.

    MAJA: Moram na puš pauzu.

    ŽARKO: Ovde se ne puši, Lini veo­ma smeta. Ide­mo zajed­no dole. I ja bih da zapalim.

    (Maja i Žarko izlaze).

    SCENA ČETVRTA

    (Deja, Lina, Nela, Van­ja).

    NELA: Znam da je maj­ka takođe zasluž­na za nji­hov raskid.

    DEJA: Da, bila je lut­ki­ca svo­jih roditel­ja. Nika­da nije posta­la supru­ga i maj­ka. Bila je i osta­la kćer na privre­menom radu u braku sa Žarkom.

    LINA: Ima takvih i danas koliko hoćeš. Špi­junke ambi­cioznih oče­va u kreve­ti­ma moćnih muževa.

    NELA: Ova je bila neš­to drukči­ja. Služi­la je da spotiče Žar­ka. Mno­go stvari se desi­lo naoko nepred­viđeno. Žarko je tek doc­ni­je shva­tio da ga rođe­na žena sabotira.

    DEJA: Var­ala ga je sa svo­jim bivšim momkom. Možeš li da zamisliš?

    LINA: Zaš­to je trpela brak s čovekom kog nije volela?

    NELA: Njen otac je hteo da ga nekako uman­ji. Ne u pot­punos­ti da ga uništi nego baš to: da ga uman­ji na meru u kojoj bi bio bezopasan. Čini­lo se da mu je uspe­lo dok se Žarko nije odlučio na razvod.

    DEJA: Taj razvod ih je sve poslao na dno. Majčin momak je ožen­jen i ne pada mu na pamet da se razvodi.

    NELA: Ona se posle toga predala okolonos­ti­ma. Imala je bro­jne avanture.

    DEJA: Naša mama se malo prodroljila.

    NELA: Ali, mi je sve­jed­no mno­go volimo.

    DEJA: Ona tako lepo zali­va svo­je cveće.

    NELA: I ćuti. Kako samo ume lepo da ćuti.

     

     

     

    TREĆI ČIN

    SCENA PRVA

    (Maja, Žarko)

    (Osta­ju sami u zad­njem dvoriš­tu zgrade, mračno je, samo jed­na ulič­na svetilj­ka svetli iz dale­ka, njih dvo­je su kao dve senke Pri­palju­ju cigatere.).

    MAJA: Šta je za tebe mladost?

    ŽARKO: Isto što i živ­ot. Brz pro­lazak kroz neopi­sivu gužvu.

    MAJA (Milu­je nje­govu kosu): Ti si mlad, nes­nađen, kao Nela.

    ŽARKO: Da, sve vreme sam bio na ivi­ci suicida.

    MAJA: Šta te je sprečilo?

    ŽARKO: Ras­pad sve­ta. Svet se ras­pao umesto mene.

    MAJA: Ti si tako mlad…

    ŽARKO: Da, tek mi je dvade­set, sve na meni je mla­do i zdra­vo osim tešk­ih, tužnih misli…

    MAJA: I onda dolaz­im ja.

    ŽARKO: Ne kas­niš, stižeš na vreme, zapamti sve se deša­va u jed­nom jedi­nom trenutku.

    MAJA: Ti si mlad… Tako mlad…

    ŽARKO: Tebe čekam ceo svoj živ­ot. Ti ispun­javaš prazn­inu moje mla­dosti. Moja mla­dost je sada i ovde. Objavlju­jem priče i pesme iz svog mučnog puberteta.

    MAJA: Tako mlad…

    ŽARKO: O tebi san­jam, budim se lep­ljiv od noćnih polu­ci­ja… Tražim te…

    MAJA: Tako mlad.… Tako lep.…

    ŽARKO: Naj­draža moja.…

    MAJA: Mili, mili moj…

    (Naglo i strasno se zagr­le).

    ČETVRTI ČIN

    SCENA PRVA

    NELA (Izveš­tačeno deči­je): Tata, tata, ispričaj nam priču za laku noć!

    ŽARKO (Pri­h­va­ta, gov­ori nežn­im poučn­im glasom): Dobro, ali da znate, sutra moram na posao. Priči­ca, pa u krpe!

    (Nela, Maja i Van­ja plješću kao oduševl­jene curice. Žarko se važno iskašljava).

    Bio jed­nom jedan plavi kit. To stvoren­je je, znate, najveće na zemlji. Najveće ika­da! Naš plavi kit je vrlo veseo stvor. On samo pli­va, plu­ta, igra se. Sve je pla­vo, on je plav. Veru­je da su on i svet jed­no isto. Kad izroni, tamo je pla­vo nebo. Hrana mu sama ulazi u usta. To su mil­ioni plank­tona. Maj­ka ga je neka­da davno plaši­la Krakenom, ljudi­ma i plićakom. Ali to su za nje­ga bili samo povre­meni teš­ki snovi. On ih brzo zab­o­ravl­ja jer nema niče­ga što bi ga na javi pod­seti­lo na njih. Naš plavi kit tako pli­va, plu­ta, igra se u okeanu, pro­laze noći i dani, kad odjed­nom on se nasuče i počne da umire u mukama.

    I? Tada mu sve posta­je jas­no. Naglo mu pukne pred oči­ma! Ima pot­punu sliku sve­ta, nje­gove nepo­jmljive raznovrsnos­ti, svrhe. Od bola i ago­ni­je on prvi put vidi crvenu boju. Jas­nu, duboku crvenu boju. Počin­je da se pita o toj crvenoj boji, o poj­mu crvenog, o crven­im stvari­ma, o stvari­ma koje nisu crvene a koje bi mogle biti, o stvari­ma koje pro­glasi­mo crven­im, o stvari­ma koje prisil­no pro­glasi­mo crven­im. Zatim sve to za zelenu, žutu, lju­bičas­tu, narandžas­tu… Sve boje. I sve kom­bi­naci­je. Onda obli­ci: zvezde, kvadrati, trou­glovi. Počin­je da raz­liku­je količinu i kakvoću. Shva­ta šta je tečnost, šta čvrsti­na, šta flu­id, a šta gaso­vi­to stan­je. Počin­je da shva­ta ulogu bro­ja. Posta­je sves­tan povezanos­ti mis­li i njene artiku­lacije. Vidi vreme u svo­jim per­spek­ti­va­ma i u celi­ni. Odjed­nom zna šta je pre a šta posle, i da oba stanu­ju u večnosti.

    Biva sves­tan svo­jih stra­ho­va: vidi Krak­e­na, vidi plićak, vidi ljude. Ne izgleda­ju mu više tako strašno, ispun­java­ju ga ogrom­n­im čuđen­jem. Čini mu se da će ceo iščeznu­ti u tom čuđen­ju, da će ono, zapra­vo, poprim­i­ti nje­gov oblik i da će čuđen­je posta­ti on – plavi kit na odlasku svog ovoze­maljskog određen­ja. Istovre­meno, on shva­ta da pos­to­ji neš­to, odnos­no moralo bi pos­to­jati neš­to, što ga nadi­lazi, što jeste on ali je veće i obuh­va­ta nje­ga kao nje­ga, ali i sve ono što mu je pada­lo na pamet sa crven­om bojom i bro­je­vi­ma. Mora da pos­to­ji izvor svih tih mis­li, sli­ka, odnosa. Zatim i ono što čini taj izvor mogućim, ali i sve druge mogućnos­ti koje se množe kao u igri naspram­nih ogledala gde su per­spek­tive beskra­jne. I sam beskraj koji bi mogao (morao?) biti samo jedan veli­ki krug ili broj ili slo­vo ili biće.

    Što su muke veće, on tim bol­je i jas­ni­je vidi razlog za pos­to­jan­je sve­ta, celine i svakog, pa i naj­man­jeg, detal­ja. Vidi jas­no i sebe u tom sve­tu. Biva mu, napokon, jas­no ko je on i čemu je služio u toj beskon­ačnoj složenos­ti. Najveći bol za kog je neko biće sposob­no, koji je uopšte moguć, sada posta­je nje­go­vo najveće blažen­st­vo. Sve se zgušn­ja­va u Jed­no i on to Jed­no jas­no vidi. Na kra­ju umire.

    Tada dolaze neki lju­di. Oni vide samo ogrom­nu mrtvu, nasukanu živ­ot­in­ju i sto­jeći pred njom pita­ju se čemu je služio njen živ­ot. Jedan je filo­zof prirode, dru­gi biolog-ekolog, treći harpunar na kitolovcu, a četvr­ti rad­nik u komu­nal­noj službi. Svako vidi kitov leš na svoj način. Filo­zof pro­pitu­je pred­sokra­tovs­ki physis kao iskon odak­le sve niče, raste i na kra­ju se tamo vraća. Ekolog navo­di sta­tis­tičke podatke o bro­ju pre­ostal­ih plav­ih kito­va na sve­tu i opom­in­je na nji­hovu stal­nu ugroženost i važnost za eko­sis­tem okeana. Harpunar se čudi veliči­ni primer­ka, kako je moguće da ga nisu sredili rani­je. Komu­nalac naglas raču­na koliko će eksplozi­va biti potreb­no da ga dignu u vaz­duh i koliko cis­terni da spe­ru krv i ostatke s plaže.

    Napokon, kit eksplodi­ra od gasa u svom telu i pre­plavlju­je ih svo­jom pro­su­tom iznutricom.

    (Svi ćute. Bez ikakvog izraza).

    MAJA: Mis­liš li zaista da umet­nost nadživlju­je umetnika?

    ŽARKO: Ne, niš­ta ne osta­je posle smr­ti. “Reči umr­log čove­ka preudešava­ju se u crevi­ma živih” rekao je u pes­mi jedan pes­nik o dru­gom pes­niku[1]. Tako isto biva s leše­vi­ma kra­va i mrtvim drvećem.

    MAJA: Niš­ta ne tre­ba onda radi­ti za ovaj svet?

    ŽARKO: Val­ja nam se spre­mati za neš­to bol­je: večni san ili večnu diskusi­ju, kao Sokrat.

    NELA: Ili sud Božji?

    ŽARKO: Svakako.

    NELA: Do tada nam val­ja napisati što je moguće više uptre­bljivih, čak koris­nih, rečenica.

    MAJA: Iz dana u dan?

    ŽARKO: Iz dana u dan.

     

    SCENA DRUGA

    NELA: I ja imam neš­to novo. Mno­go bol­je od Plavog kita. Umesto Plavi kit, ja kažem: Pravi hit! Zove se Dani leminga. Za one koji ne zna­ju, ja sam pokušala da se ubi­jem u sedamnaestoj. To je, veru­jem, ubrza­lo razvod mojih roditelja.

    DEJA: Zaš­to leminga?

    NELA: To je ona živ­ot­in­ji­ca slič­na hrčku za koju se veru­je da u masi juri pre­ma liti­ci i skače u smrt. Mogu da potvrdim da su trenu­ci živ­ota koji su isti­cali iz mog tela s krvlju iz pre­rezanih vena izgledali kao te zverčice, brzo su skakale i gubile se u talasi­ma nečeg nepoznatog.

    DEJA: Ja sam te pronašao.

    NELA: Bol­je da nisi. Uvek radiš ono što ne treba.

    DEJA: A ono što tre­ba ne radim.

    NELA: Veo­ma si inteligentan.

    VANJA: E, da! Dejin Aj kju je 130.

    NELA: Koliko ćemo puta da se divi­mo Deji­nom Aj kjuu! Moj je jed­va 90. I šta onda! On je propali stu­dent, a ja sam već slav­na. Snim­iće po meni i film.

    VANJA: Stvarno? To je sja­jno! Ko je režiser?

    NELA: Nemam poj­ma, neki klinac. Biće kao Princ plime iz ugla Savane Vingo.

    DEJA: Sni­ma­ju fil­move po ubi­ca­ma i ludaci­ma, pa šta.

    NELA: Ti imaš svoj izgov­or! Gležn­je­vi! Aj kju i gležn­je­vi jed­nako je moj brat. Jed­nako je nje­go­va katastrofa.

    LINA: Kakvi gležnjevi?

    NELA: Bavio se teni­som, bio je veo­ma uspešan, mali šam­pi­on, a onda su počeli da mu otkazu­ju zglobovi. Sa zglobovi­ma su mu propale i živ­otne prilike.

    DEJA: Samo pot­puno posu­vraćeni svet kao što je ovaj u kom živi­mo daje šan­su takvim bed­ni­ca­ma kao što si ti! Ti si pijav­i­ca na telu sveta-mutanta!

    NELA: Divno, uspeo si pravil­no da odrediš rod­nu pri­pad­nost bednika.

    VANJA: A ne kao onaj sa Hip­ster Anom!

    NELA: Ja, dak­le, nisam bed­nik, nego bed­ni­ca. Bra­vo. To je tačni­ji, tim dublji ujed!

    ŽARKO: Ostavi je na miru. O čemu su “lem­inzi”?

    MAJA: O curi koja je pokušala da se ubije.

    DEJA: O čemu drugo!

    NELA: O kretenu sa lošim gležn­je­vi­ma ne bi niko čitao!

    ŽARKO: Zaš­to je pokušala tako nešto?

    NELA: Naoko nema razlo­ga. Priča počin­je u bol­ni­ci gde je junakin­ja na opo­ravku. Sle­di njen raz­gov­or s ter­apeutistk­in­jom. Njoj otkri­va da je najviše ras­tužu­ju izn­ev­er­e­na nadan­ja. Pos­raml­je­na nadan­ja, tačni­je. Tako da se ne usuđu­je bilo čemu više da se nada. Ona dal­je priča kako je jed­nom bila na moru s roditelji­ma i s bratom. Tre­ba­lo je da se provoza­ju dužobal­nim brodićem koji se zvao…

    DEJA: Popaj! Nije moguće!

    LINA: Šta je Popaj?

    NELA: To nema veze sa stvarn­im događa­jem. Popaj je bio okidač.

    LINA: Ko je Popaj?

    ŽARKO: Psst, čućeš. Nela, pričaj dalje.

    NELA: Tre­ba­lo je da se provoza­ju brodićem s nacr­tan­im Popa­jem, ali njoj je te noći pozlilo. Završi­la je u bol­ni­ci i jed­va se izvukla.

    LINA: Šta joj se desilo?

    ŽARKO: Ne znam. Neko trovan­je vodom, izgu­bi­la je mno­go tečnos­ti povraćan­jem i pro­livom, prim­i­la je osam flaša infuzije.

    NELA:  Kada se opo­rav­i­la, bilo je vreme za povratak kući. Imali su rez­er­vaci­je za voz. Spavaća kola. Nijed­nom nije pita­la za Popa­ja, ali sve vreme se nadala da će se makar malo ipak mož­da svi zajed­no provoza­ti. Duboko, duboko se molila u sebi… Ipak, došao je dan kada su morali da otputu­ju natrag kući. U vozu, noću dok su svi spavali, ona je plakala, guši­la se od suza… Sve njene suze od tada imale su svoj kamer­ton u tom bol­nom izev­er­a­van­ju. Sve­mu posle je pris­tu­pala sa sum­n­jom, mučnom grav­itaci­jom unapred očeki­vane nes­reće i neuspe­ha koja ju je držala priko­vanu za dno svake nade.

    LINA: To je tako tužno…

    MAJA: Šta je rekla terapeutistkinja?

    DEJA: Niš­ta. Izmer­i­la joj je Aj kju!

    MAJA: Opet Aj kju, ja stvarno…

    ŽARKO: Čemu toli­ka srdž­ba. Aj kju, pa Aj kju. Ja, na primer, nika­da nisam izme­rio svo­ju inteligenciju.

    LINA: Kukav­ice.

    ŽARKO: Nemam šta da mer­im. Ja sam zapan­ju­juće glup.

    NELA: To je nje­go­va poslovič­na zam­ka. Hoće da nas navede da kaže­mo kako je svako mer­i­lo za tako kom­plek­snu stvar kao što je pamet po sebi glupost.

    DEJA: Pamet nije isto što i inetligencija.

    NELA: Na kra­ju se svo­di na isto.

    ŽARKO: Moj drug s fakul­te­ta koji je bio stu­dent gen­eraci­je imao je veo­ma nizak Aj kju. Ali niko to nije uzi­mao preozibljno.

    NELA: Sada je to veo­ma važno.

    LINA: Kome?

    NELA: Svi­ma. I vi sada pos­ma­trate mog bra­ta drugim oči­ma. Do pre par min­u­ta sig­urno ste o nje­mu mis­lili jed­no, a kada ste saz­nali za nje­gov Aj kju, neš­to sasvim dru­go. Sim­pati­je ovog sto­la su naglo otišle k njemu!

    DEJA: To je to! Ljubomo­ra! Mlađa ses­tra zam­era star­i­jem bratu roditeljsku ljubav.

    NELA: Obo­je su te više voleli od mene.

    ŽARKO: A, ne. Ja sam vas obo­je isto mrzeo. Gadili ste mi se s usran­im pele­na­ma, povraćan­ji­ma, sli­na­ma… Mis­lio sam da ću umreti od gađen­ja.  Niste mi bili ni ele­men­tarno slat­ki, čak ni sim­patični. Tako ćoškasti i musavi… O, deco moja, kako vas je lako mrzeti!

    NELA: Hoćete li da kažem kako završava­ju “Dani leminga”.

    ŽARKO: Ne moraš. Ona se na kra­ju ubi­ja. Savanu Vin­go spa­sio je njen brat, Princ plime. Tvoj brat koji te je spa­sio za tebe nije niko. Zato je tvoj rad tako nezreo. Mis­liš da je hrabri­je otići u smrt nego voleti neko­ga. Plaši­ti se sreće naj­go­ra je vrs­ta kukavičluka.

    NELA: Baš si mi sasuo…

    ŽARKO: Pre­više sam vas štedeo. Vreme je da odrastete. Meni, ni bilo kom dru­gome, više ne morate niš­ta da dokazu­jete. Biti depre­si­van uglavnom znači biti nezreo. Zrelost pruža bro­jne mogućnos­ti sub­li­maci­je potištenos­ti. Nika­da nisam bio depre­si­van. Uvek sam pli­vao pro­tiv stru­je. To iscr­plju­je, ponekad razljuću­je ili ras­tužu­je, ali nika­da ne zaus­tavl­ja. Potištenost je zaus­tavl­jan­je. Kada staneš i ne možeš da se pomeriš.

    SCENA DRUGA

    (Svi likovi osim Žar­ka potišteno sed­nu. Tišina).

    ŽARKO: E, videćete! Sutra ću otići u Hip­ster Anu i reći Šone­tu da mi pon­juši govna!

    LINA: Ne zab­o­ravi, dra­gi, ti si bez posla.

    NELA: Šta? Dao si otkaz u školi pre nego što si dobio posao kod Ane?

    LINA: Ne samo to, na nas­tavničkom veću pred svi­ma je hlad­no, metodično saopš­tio koliko nas sve mrzi…

    ŽARKO: Ne mrz­im tebe, tebe volim.

    LINA:…koliko ih mrzi, bez uzi­man­ja vaz­duha u pot­punoj tiši­ni pred tridese­tak lju­di koji nisu ni dis­ali, sasuo je svu svo­ju men­tal­nu kanal­izaci­ju. Naz­vao ih je mediokrite­ti­ma, poluin­teligen­ti­ma, kukavi­ca­ma, moral­nim i men­tal­im pat­uljci­ma, intelek­tu­al­nim Liliputanci­ma, zločinci­ma, uništitelji­ma omla­dine… Onda se osvr­n­uo na sebe. Rekao je da je sva­ka šuša za tim stolom moral­na i intelek­tu­al­na gro­ma­da u poređen­ju s njim. Da je on najveća kukav­i­ca i lažov, da je pro­traćio sve svo­je tal­ente i da će zbog toga ispaš­tati u večnos­ti. Zatim je klekn­uo! Klekn­uo i zatražio od svih oproš­taj. Onda je ustao i mirno napus­tio salu.

    DEJA: Nisam znao da si toli­ki bednik!

    NELA: On je ludak. Zaš­to se ti sme­ješ. Gle, pa ona se zace­ni­la. Moj otac je beskućnik bez posla, a ona se smeje.

    MAJA: Hip­ster Ana!

    VANJA: Pro­dakšn!

    DEJA: Njuši­mo, njuši­mo, njuuuušimo.…

    MAJA i VANJA: Šta? Šta?

    DEJA: Žar­ka lažo­va! Linu lažljivicu!

    NELA: Kako! Kako!

    DEJA: Ma, lažu sve vreme. Nije dao otkaz u školi, nije bez posla, ko zna pos­to­ji li uopšte i taj Šone i Hip­ster Ana.

    ŽARKO: Šone je moj najbolji drug iz det­injst­va. Umro je prošle godine.

    NELA: Kako da nika­da nis­mo čuli za njega.

    MAJA:A Hip­ster Ana?

    ŽARKO: To je naslov moje nove drame.

    (Pauza. Ne izgle­da da je goto­vo).

    NELA: Lažeš. On je ipak dao otkaz u školi, sutra ide tom Šone­tu. Hip­ster Ana pos­to­ji. Čula sam za njih. Proizvode svašta.

    MAJA: Zaš­to lažete?

    ŽARKO: Zato što više ne znam šta je istina.

    SCENA TREĆA

    DEJA: Pogleda­jte mene! Molim vas! Ovde niko ne gle­da u mene! Zar sam nev­idljiv? Zaš­to se bilo koja vrs­ta napo­ra odmah vezu­je za neku ambi­ci­ju? Ja nisam ambi­ciozan i za mene u ovom sve­tu osta­ju samo mrvice. Zaš­to moram da dove­dem sebe do sam­r­ti da bih bilo šta važno ura­dio? Meni ne tre­ba mno­go, odista sam zado­vol­jan s mal­im, ali svet mi ne da ni to malo.

    ŽARKO: Zato što zakopavaš svo­je tal­ente, sine. I to malo će ti se oduzeti i dati onom ko ima mnogo.

    DEJA: Dobro, hajde da vidi­mo: moj tal­e­nat za tenis…

    NELA: Opet gležnjevi…

    DEJA: Preskače­mo tenis, ide­mo na školu. Da li sam u bilo čemu bio poseb­no nadaren?

    ŽARKO: Umeo si da govoriš.

    DEJA: Umeo sam da obman­ju­jem nas­tavnike svo­jom slatko­rečivošću imi­ti­ra­jući tebe. Od reči do reči sam pon­avl­jao ono što si mi gov­o­rio o razn­im temama. Ja sam te pom­no slušao samo da bih imao svoj mir.

    NELA: Uvek sam znala da si ti jedan veli­ki falšpil­er. Mama i tata su ti se divili, ali ja sam znala. Tačno sam znala da ćeš propasti na fak­su. Zaš­to? Zato što si sit­ni pre­varant. U samo malo većoj igri ti se gubiš i ispadaš.

    DEJA: Nemam svo­je mišl­jen­je o stvari­ma koje me ne zan­i­ma­ju. Mnoge stvari me ne zan­i­ma­ju ili mnoge stvari koje druge zanimaju.

    ŽARKO: Šta tebe zanima?

    DEJA: Ja sam prestao biti radoz­nao kada sam završio sred­nju školu. Nije me ama baš niš­ta zan­i­ma­lo. Slušam Sap­py od Nir­vane s Van­jom. Šeta­mo opuste­lim delovi­ma gra­da, tamo gde je neka­da bila periferija.

    MAJA: To je sve tako viđeno. Vanil­la sky! Od pabi­ra­ka neprov­erenih Žarkovih sećan­ja ti kon­stru­išeš svoj savršeni živ­ot. Nije čud­no što ti iskaču kojekakve stra­hote. To je nor­mal­na arit­mi­ja u tako nenor­mal­nom životu.

    NELA: I tvo­je kul­tur­ološke aso­ci­jaci­je su tati­no delo. Ti sve povezu­ješ veo­ma pros­to, sis­te­mom neposred­nih poređenja.

    DEJA: Dugo sam imao uti­sak da ste svi vi samo fan­to­mi u mojoj glavi.

    ŽARKO: Lju­di sa sličnom dezori­jentaci­jom vlada­ju svetom.

    NELA: To nije nikak­va uteha.

    DEJA: Najs­trašni­je od sve­ga je osećaj da ne mogu da odem kad hoću, da ostavim za sobom nerešene nedoumice i samo nas­tavim dal­je. Ka nekoj pouz­dani­joj izvesnosti.

    LINA: Zaš­to niste otišli nekud u inostranstvo?

    NELA: Zato što nas je otac pre­više vezao jezikom. Izvan neposredne, zasićene jez­ičke situaci­je mi smo kao ribe na suvom.

    VANJA: Toli­ka obuze­tost sobom? Jeste li ika­da razmišl­jali da pišete o neče­mu što nema nikakve veze s vama ili što ima veo­ma male veze? Na primer, neš­to istori­jsko ili po tragu neči­je sud­bine, neš­to gde biste morali malo istraži­vati? Izves­nost u kojoj ne morate da napuš­tate jezik?

    NELA: Prezirem istraži­vačke pisce. Prezirem doku­men­tarnost i doslovnu fak­tografi­ju. Sve mora biti izmišl­jeno. Zato je fik­ci­ja, zabo­ga! Pos­to­je uzorne isto­ri­ografske studi­je i mono­grafi­je koje volim da čitam, ali ih ne pišem. Ako me inspir­išu, to je zbog nečeg samo meni važnog i bez ikakve veze s nji­ma kao studi­ja­ma, još man­je sa stvarn­im događa­ji­ma i ličnos­ti­ma. Mogući su citati, odlom­ci koji služe da se pop­une nebit­ni delovi, ali srž moga pisan­ja je u fik­ci­ji, men­tal­noj sli­ci o nekom sadrža­ju koji me pokreće s mrtve tačke. Moje pisan­je van sebe sama nema nikakvu drugu mis­i­ju. Ne želim iko­ga da poučim, informišem, razonodim. Pišem zato da ister­am iz sebe demone koji me opseda­ju i ne daju mi mira. Oni me napuš­ta­ju tek kada ih uobličim u književni tekst. Kada završim s pisan­jem pon­adam se da više nika­da neću morati time da se bav­im. Ja ne samo da mogu bez pisan­ja, nego žudim za tim da više nika­da ne moram da pišem. To je tako mučenje…

    ŽARKO: Moj tal­e­nat je bio i ostao polovičan. Nisam stekao nikak­vo živ­ot­no iskust­vo, s druge strane nemam nikakav jedin­stveni poli­tič­ki, religi­js­ki ili filo­zof­s­ki pogled na svet. Imam potre­bu da saopš­tim baš to, da nemam šta da saopštim!

    SCENA ČETVRTA

    LINA: On nije nikakav analtičar. To znaš, zar ne? On sutra ide u tu Hip­ster Anu da radi kao vozač tele­hendlera. Ako ne izdrži probu, staviće ga u pak­er­aj ili za kurirs­ki posao. Mož­da čak ni to…

    NELA: Oh, jad­ni tata…

    LINA: I još neš­to, Nela. Zatekla sam ga s piš­tol­jem u ruci!

    NELA: Tata!

    ŽARKO: Igrao sam se, razmišljao…

    LINA: Plakao si, ruke su ti drhtale! Bacila sam se na tebe!

    ŽARKO: Morao sam da neš­to promenim. Okren­uo sam broj mog škol­skog i pitao…

    NELA: Šta si ga pitao?

    ŽARKO: Mogu li da budem tvoj rob?

    NELA: Rob?!

    DEJA: Šta je on rekao?

    ŽARKO: Šta umeš da radiš, robe?

    NELA: Stvarno?

    ŽARKO: Da. On je surovi kap­i­tal­ista. Mno­go gori od robovlasnika.

    NELA: Šta si mu odgovorio?

    ŽARKO: Izrecito­vao sam mu ceo spisak koji je Leonar­do poslao Ludoviku Moru. Tamo je sve šta ume da radi, od inžen­jer­i­je, hidraulike, vajan­ja, slikanja…

    DEJA: Nije upalilo?

    ŽARKO: Nije shvatio…

    NELA: Baš me čudi. Hip­ster Ana!

    VANJA: Pro­duk­ts!

    ŽARKO: Rekao je da dođem. Da me onjuši…

    NELA: Da te onjuši?! Valj­da da te vidi, čuje, čak i opipa.

    ŽARKO: Ne, baš da me onjuši.

    MAJA: Šta je taj tip, rotvajler?

    ŽARKO: Rekao je da može da nan­juši kad je neko smrad.

    DEJA: I on ti je bio dobar drug u školi?

    ŽARKO: Nis­mo se pod­nosili. Zvao me je Žare Gov­no, a ja nje­ga Šone Smrad.

    NELA: Kako… Kako… Ti sutra zapra­vo ideš…

    ŽARKO: Da, na njušenje…

    DEJA: Čemu onda ova crna svetkovina?

    NELA: Ti…Ti se opraš­taš od nas! Ti ćeš da se ubi­ješ kad mi ode­mo! I ti s njim? Vi se opraš­tate od nas. Vi se noćas ubijate!!!

    (Poste­peno zatam­n­jen­je. Mrak. Kada se isto tako poste­peno svet­lost pojavi, ona je priguše­na, plav­ičas­ta, sug­er­iše na svet mrtvih.).

    PETI ČIN

    SCENA PRVA

     

    (Sve je isto. Drugih liko­va nema, Osta­la je samo Maja).

    MAJA: Žarko nije dobio posao u Hip­ster Ani pro­duk­ts. Nje­gov­og dru­ga Šone­ta ubili su u sačekuši uterivači dugo­va iz podzeml­ja iste večeri dok smo slav­ili Žarkov novi živ­ot. Žarko se naredne večeri obe­sio. I Nela se ubi­la. Deja, ovog puta, nije sti­gao na vreme. Da je imao bolji i brži pre­voz mož­da bi sti­gao. On i Van­ja su napustili zemlju. Lina je osta­la sama i počela da uzga­ja cveće na terasi. Ja sam sakupi­la Neline radove i sve ih objav­i­la u dve knjige. Njen roman Dani leminga dobio je nagradu. Postao je best­sel­er i mnoge tine­jdžerke su pokušavale na liče na Nelu. Neli­na frizu­ra, crna sa šiška­ma, osvo­ji­la je srca dark tine­jdžer­ki. Proči­taću vam posled­nje rečenice Dana leminga. Meni su veo­ma drage…

    (Čita i suz­drža­va se da ne zaplače): Da može da se vrati i neš­to ispravi, verovat­no bi posle kraćeg razmišl­jan­ja odbi­la bilo šta da men­ja. Mogla je jedi­no sama da se promeni. Naz­vala je bra­ta. Dugo su raz­go­var­ali i sme­jali se kao neka­da, glu­pos­ti­ma i sit­ni­ca­ma. Zatim je naz­vala majku, rekla joj je da je voli i kako će sve biti u redu. Potom oca, pod­seti­la ga je na svoj tekst koji mu je poslala na redak­tu­ru. E, da. Palo joj je naposletku na pamet šta bi prome­ni­la. Ono popodne. Učini­la bi sve da ne bude tako bolesna. Mogla je i tada kao mala da se ne pre­pusti odmah bolesti nego da je odlaže koliko je tre­ba­lo. Dan, dva, mož­da i celu sed­micu. Otišli bi na đir Popa­jem. Bilo bi divno. Tog dana bilo je sunčano uz vrlo malo vetra. More je bilo nam­reškano, brodić je s lakoćom polovio lagano se ljul­ja­jući na mal­im talasi­ma. Brat i ona bi se nag­in­jali nad ogradu, gledali bi pre­sečenu morsku vodu i penu, sme­jali bi se i pokazi­vali lepe pre­dele na obali koji se mogu vide­ti samo s mora. Maj­ka bi uži­vala na sun­cu, lep­om, golom pre­plan­u­lom rukom bi čuvala svoj slam­nati šešir da ne odleti s vetrom. Imala bi naočare za sunce i liči­la bi na slavnu glu­micu na svo­joj luk­suznoj jahti. Otac bi ležer­no pušio i sa zavod­ničkim osme­hom čis­tog zado­voljst­va gledao čas pučinu, čas litice i pre­dele na obali. Imao bi na sebi mornarsko ode­lo i kapu skipera sa sidrom u amble­mu. To bi bio savršeni dan njenog živ­ota. Dan posle kog bi sve bilo drugačije.

    Mož­da se, na kra­ju, ne bih razbolela. Mož­da bi svi ostali zajed­no. Zau­vek. Dra­gi moj Bože, ako mogu neš­to da promenim, to bi bilo to popodne. Jed­no jedi­no popodne. Mali dužobal­ni brod i moja porod­i­ca na okupu. Samo to.

    (Maja spuš­ta ruke uz telo sa Neli­nom knjigom. Prik­lan­ja glavu na prsa. Poste­peno zatam­n­jen­je. Mrak).

    ŠESTI ČIN

    SCENA PRVA

    (Žarko, mlad, i Nela, devo­jči­ca. Drže se za ruke u sivom pejza­žu gde se neprekid­no čuje jauk vetra. Žarko nosi svetiljku koja jed­va da baca neko svet­lo).

    NELA: Šta je to starost, oče?

    ŽARKO: Pos­to­je dve vrste: mudra i luda.

    NELA: Kao device?

    ŽARKO: Kao device.

    NELA: One koje nisu ponel­je ulje…

    ŽARKO:…To je starost koja ima sve (ili nema pa žudi) osim onog najpotrebnijeg.

    NELA: One druge su pak…

    ŽARKO: …Starost koja ima samo ono najpotreb­ni­je. Starost je sman­ji­van­je. Bol­je: svođenje.

    NELA: A najpotreb­ni­ja je mudrost?

    ŽARKO: Da, ali tu je glavni upit­nik. Šta je mudrost ako su device već bile mudre pre dolas­ka Ženi­ka? Neš­to ih je pre Nje­gov­og dolas­ka već čini­lo mudrim: to što su se pripremile za Nje­ga i što nisu ludi­ma otkrile glavnu stvar. Mudre zmi­je pobeđu­ju beza­z­lene, priglupe gol­u­bice, ne mole Ženi­ka da svi malo pričeka­ju da lude kupe ulje pa da svi zajed­no uđu u ložnicu. Vra­ta se zat­vara­ju. Ludice osta­ju zau­vek napolju.

    NELA: Ima li mes­ta za sve?

    ŽARKO: Ima. Svi su poz­vani, samo nisu svi izabrani.

    NELA: Kalvinizam se napa­ja takvim čitanjem.

    ŽARKO: Pogrešno. Mudrost uspešnih devi­ca čini između osta­log nji­ho­vo mudro plani­ran­je. Bez toga bile bi iste kao lude. One su izabrane jer su imale svad­beno ruho. One nisu rođene s njim već su ga iza­tkale, nabav­ile, kupile i spremile za svadbu.

    NELA: Čekaj, kako su ga tkale kada se ni Solomon ne obuče u ruho jednog običnog ljiljana.

    ŽARKO: Tvo­rac je obukao ljil­jan. Obukao je i mudre device. One su kao i ljil­jan, ali na svoj način kao sloves­na bića, učinile samo ono što je po Nje­gov­oj sve­toj volji. One su htele da budu kao ljiljan.

    NELA: One glupe dak­le to nisu htele.

    ŽARKO: Ne znamo da li nisu htele ili nisu mogle ili nisu znale. One su čekale da uđu u ložnicu i niš­ta više. Kao onaj koji je već ušao pa bio izbačen jer nije imao svad­beno ruho. Da je znao…

    NELA: Da je znao, bio bi mudra devica.

    ŽARKO: Tako je!

    NELA: Ti i ja sada imamo ulja. Sada kada je prekas­no za sve.

    ŽARKO: Da, mi sada imamo ulje. Imamo ga toliko da nam se svetiljke više nika­da neće uga­siti. Videće­mo sve vreme kuda pešači­mo po ovoj oluji.

    NELA: Plašim se, tata!

    ŽARKO: Ne boj se. Aveti se plaše svetla.

    NELA: Plašim se, tata. Tako je sivo i hlad­no. Vetar zav­i­ja kao neka zver.

    ŽARKO: Ne boj se. Evo podići ću malo svetiljku videće­mo za koji korak više napred… Mi ipak imamo svet­lo… Držim te čvrsto. Neće­mo se izgu­biti dogod smo zajed­no… Hajdemo!

    (Pogled na njih dvo­je otpoza­di. Pribi­jeni jed­no uz dru­go nes­ta­ju u sivoj mećavi, svetilj­ka još malo svetli, a onda i to svet­lo nes­ta­je).

    KRAJ

    [1]               V. H. Odn u pes­mi U spomen na V.B.Jejtsa, prev. S. Brkić.