De Kirikova djevojčica i hulahop u arhetipskom prstenu

Lat­est posts by Kata­ri­na Sar­ić (see all)

    Prva aso­ci­jaci­ja iz naslovne sin­tag­matike romana autorke, Sei­de Beganović, “Ida i asasi­ni Reda havan­skog kolib­ri­ja” upuću­je na neku mračnu Noir scenu, stripovs­ki stiliziranu, kri­mi priču koja se odvi­ja na pokret­nim plat­ni­ma noći, ćor­soka­ka, sjen­ki što vre­ba­ju iz haus­to­ra i podru­ma. Ili pak na nadreal­is­tičku sliku koja je prože­ta para­noično-kri­tičkim delir­i­ju­mom pa samo čekamo da pro­bi­je okvir i izleti van, nalik cijepan­ju metafiz­ičkog rama u jed­nom “čis­tom bljesku evi­den­ci­je” koja vrši upad iz tran­scen­dentnog, po Fih­teu a zapra­vo metatek­stu­al­nom ako Fih­teovu misao pre­ne­se­mo na književno-teori­jsku ravan.

    Na konkret­nu sliku koja objed­in­ju­je obje aso­ci­ja­tivne tehnike koje sam spomenu­la, nailaz­im nedaleko od pro­loške granice romana: “knjige, štafe­la­ji, biskvi­ti, banana i artičoke, sjenke kon­jani­ka, muškar­ci u crn­im odi­je­li­ma i šešir­i­ma i manekenske lutke koje se na De Chiri­cov­im slika­ma pojavlju­ju – potvr­da su odsut­nos­ti bit­ka, rekviz­iti enter­i­jera dos­to­jnih smr­ti (str. 25.) “Taj­na i melan­holi­ja ulice” De Kiriko­va najču­veni­ja sli­ka na kojoj djevo­jči­ca okreće hula­hop na sunčanoj strani ulice dok je iz mračnog ćor­soka­ka nad­vi­su­je muš­ka sjen­ka, nat­jera me da se upi­tam se da li je moguće napisati roman iz slike dok nas­tavl­jam da se pro­bi­jam kroz  gust krvo­tok frekventnog tipološkog sinkretiz­ma ovog čudesnog djela. I to baš kao po recep­tu jednog Paula Klee‑a, rec­i­mo, koji je u vrhun­skoj umjet­nos­ti video spoj dječ­je naivnos­ti i jed­nos­tavnos­ti izmi­ješanog s vrhun­skim znan­jem i majstorstvom.

    “Adela joj se naru­gala: Naivnost je ozbil­jan simp­tom narušenog men­talnog zdravl­ja. Naivnost je sve­ta bolest koja spaša­va od oča­ja, odgov­o­rila je Ida s osmi­je­hom.” (str.21.)

    Nisu se sluča­jno nadreal­isti oslan­jali na Fro­j­dovu teori­ju te oso­bitu pozornost usm­jer­ili ka snovn­im i pros­tori­ma slo­bodnog lutan­ja mašte, kao što se ni glav­na junakin­ja ne zove sluča­jno Ida (u Fro­j­dovom tri­an­glu id-ego-super­ego, id je naj­tam­ni­je područ­je podsv­jesnog, ego je tek vrh ledenog brijega).

    Na pro­logu me dočeku­je Veli­ka Voda, autorki­no automatskom tehnikom bril­jant­no ispisano spi­ran­je cijel­og jednog svi­je­ta, apokalip­tič­ka viz­i­ja u kojoj nije vatra najs­trašni­ji ele­ment već upra­vo voda, ona iz koje smo nastali, u kojoj hodočas­nič­ki sprali grje­hove, pono­vo se rodili, voda velikog bib­li­jskog potopa ali ne ona iza koje će se rodi­ti nova budućnost, već paradok­sal­no povratak u prošlost. Ispod vela infan­tilne amnez­i­je, glav­na junakin­ja Ida se vraća u rano djet­injst­vo, u potrazi za otkri­van­jem “tajne i melanholije”porijekla svo­je ulice, koja nije više ona De Kiriko­va već čuve­na balka­n­s­ka, “Masaryko­va” (“Tomaš Gar­rigue Masaryk je bio strani velikan koji je imao najviše uli­ca sa svo­jim imenom po Jugoslav­i­ji” (str. 46.) koja završa­va bule­varom do žel­jezničke stan­ice: “samo jed­na Ida koja je jednog četvrt­ka krenu­la u pozorište na balet­sku pred­stavu u gradu u kojem je rasla, a o kojem je god­i­na­ma slušala da više ne pos­to­ji, da su ga razni­jele granate u ratu, ali kada je došla u ovaj grad – vid­jela je da sve u redu, mirno; živ­ot je u nje­mu običan, blagosloveno vedar i dosadan (…) I Ida je znala samo da su se svi likovi iz njez­i­na živ­ota, a to znači sam njezin živ­ot vra­tio na poče­tak , a poče­tak je taj mali, od popla­va vlažni grad (str 13.).

    U uver­tirnom uput­stvu daje se pro­le­gomen­s­ki i antic­i­pa­tors­ki obrazac za razu­mi­je­van­je nara­tološke situira­nos­ti ovog djela. U toj motivs­ki ini­ci­jal­noj ver­bal­no-virtuel­noj igri, Adela, Idi­na pri­jatelji­ca i Ida, nalaze se na balet­skoj pred­stavi, uoči koje Adela saku­pl­ja pro­sute drage kamenčiće ispod sjediš­ta. Ida se sti­di, kao da saučestvu­je u krađi i kreće da bježi kroz lavirint pozorišne zgrade, jed­va pronalazeći izlaz. Na nje­gov­om kra­ju je sačeku­je mladić u crnom koji ju je pra­tio i na kra­ju odveo do žel­jezničke stan­ice. Hrono­top lavir­in­ta, mračnih hod­ni­ka i napuštenog kolod­vo­ra, formi­ra­ju pro­loš­ki hton­s­ki, ads­ki pros­tor a dra­go kamen­je upuću­je sim­bo­likom na Tam­ni Vila­jet: ( I ko uzme od kamen­ja ovog kajaće se, a kajaće se i koji ne uzme…)

    Kroz sva pomenu­ta objašn­jen­ja aso­ci­ja­tivne nosivosti naslovne sin­tag­matike romana, kao i na aku­mu­laciju ele­me­na­ta pre­pletenih žan­ro­va i može se slo­bod­no zaključi­ti da su u pitan­ju žan­rovske forme date u obgrl­jenoj kon­struk­ci­ji, snovno-somnab­ul­noj, bajkovi­to-fan­taz­magoričnoj i nadasve psi­hološkoj sa automatskim tehnika­ma toka svi­jesti. Takođe, sljedeći Šta­jgera, zas­no­vaću antropološko-fenom­e­nološku inter­pretaci­ju romana preko epskog prin­ci­pa kao dom­i­nantne, ali posve oneo­biče­na lit­er­arnos­ti, zatim dramske, psi­hološke stru­je koja do epi­loške granice drži u neizv­jes­nos­ti svakog recip­i­jen­ta koji krene da tumači i doživl­ja­va ovo enig­matsko seman­tičko klup­ko, i niš­ta man­je važnog lirskog vezivnog  čin­io­ca koji obezb­jeđu­je egzis­ten­ci­ju kon­tinuira­nog samo­spol­ja­van­ja jer se Ida, glav­na junakin­ja, pojavlju­je u romanu kao per­son­al­ni medij kroz čiju je “iščašenu svi­jest” preloml­je­na romaneskna stvarnost. Tražeći sebe i izvor svog bit­ka, kori­jen, arhetip­s­ki obrazac, kroz neprestano meta­mor­foz­ičko kre­tan­je, kako po real­no zam­ršenom hrono­topu lavir­in­ta, stan­i­ca, šume, tako i onom nadreal­nom kroz mijen­jan­je oblič­ja sljedeći Lukre­ci­je­vu tvrd­nju iz  De Rerum Natu­ra: Quod­cumque suis muta­tion finibus exit, con­tin­uo hoc mors est illius quod fuit ante. Što god svo­jim mijen­jan­jem prelazi svo­je granice tj. pro­bi­ja svo­je nasipe ili, mož­da, iskače iz svo­jih ograničen­ja, tako reći zane­maru­je svo­je sop­stvene zakone; ta stvar time u svakom sluča­ju, radeći tako, donosi trenut­nu smrt svom starom ja.

     “Opet!, uzdah­nu. Par­al­izirala bi se neko­liko sekun­di kada bi tre­ba­lo da prođe između para­lel­nih vra­ta koja su blizu jed­na do drugih. Ovo je poče­lo otkad je jed­nom u lokalnoj radio-stani­ci, u kojoj se stu­dio zat­varao parom tešk­ih, zelenom čohom tapaci­ranih vra­ta, udal­jenih četrde­se­tak cen­timetara jed­na od drugih, tre­bala da uđe kad je najave. Otvo­rila je tada prva vra­ta, zako­rači­la i išče­zla u crnom međupros­toru, I osta­la je tu, isključenih čula, cijelu vječnost – ona i Niš­ta. I bila je Niko (str. 37.)

    Post­mod­ernistič­ki kon­cipi­rana fokalizaci­ja romana sa nara­torkom koja nosi agon istovre­meno i pre­ma sebi i pre­ma svi­je­tu, a do deza­u­tom­a­ti­zaci­je tek­stovnog tki­va dolazi usljed naglašeno lirskog nar­a­tivnog modusa koji nameće i samom adresatu formi­ran­je stavo­va prois­tek­lih iz sub­jek­tivne per­spek­tive per­son­alnog medi­ja. To što je sva­ka pred­met­nost doživl­je­na kroz emo­cional­nu ekspre­si­ju pro­tag­o­nistk­in­je, adresatu pruža svje­dočanst­vo o jed­nom autori­ta­tivnom sub­jek­tivite­tu sa napreg­nu­tom intelek­tu­al­nom inten­ci­jom – cjelokup­na saga arbi­tri­ra između realne i imag­i­narne hronotopičnosti.

    Hton­skom pros­toru sa počet­ka romana (pozorište-lavirint-žel­jeznič­ka stan­i­ca) pri­do­da­je se u trenutku Idinog povrat­ka u prošlost, nalik Crvenkapi­ci koja ide u sus­ret vuku, i hrono­top šume. Kao što su vuku bile velike oči, pa usta i zubi u jed­noj od najpoz­nati­jih baj­ki našeg djet­injst­va tako i Ida meta­mor­foz­ič­ki mijen­ja oblič­ja: “ Razmis­livši sada o strep­n­ji što ju je osjeti­la dok su leb­d­jeli iznad vode, kad je bez algo­rit­ma mijen­jala uzraste, s olakšan­jem zaključi da je sve dobro proš­lo, jer je tek došavši u pozorište bila istog uzras­ta kao sada.” (str. 13.) Naime, u djet­injstvu, Ida je morala proći kroz šumu kad je tre­bala prvi put otići ljekaru jer se porodič­na kuća nalazi­la iza brda pa preko pruge pa kroz šumu, ali, posve neočeki­vano za ostalu dje­cu (ne i našu junakin­ju nar­avno) nju to iskust­vo nije zaplaši­lo iako je na početku: “zasta­la pred sta­zom koja vodi kroz njez­inu sred­inu, srce joj se ste­glo i utiša­lo, ova šuma je bila njez­i­na prva mater­i­jal­izirana ide­ja šume: u njoj su se izgu­bili Crvenka­pa, Hans i Gre­ta, lovac je jurio Snježanu ali već par kora­ka dal­je: “osjeti­la se priv­i­le­gi­ra­nom: “dje­ca zna­ju na never­bal­nom nivou da su strah i užas priv­i­legi­ja kojom se u djet­injstvu formi­ra­ju stavovi o Lije­pom, Dobru i Isti­ni i svi­jet počin­je dobi­jati svo­je dimen­z­i­je. I negdje, oko njene četvrte godine, dok ju je otac nosio u naručju kroz zam­ršeno šiblje, koje mu je sti­za­lo do pojasa, po kliskoj stazi niz šumu, o kojoj je sve znala iz bajke, širom je otvar­ala oči kao da je u pitan­ju njez­i­na ini­ci­jaci­ja” (str. 28.)

    Nadreal­na viz­i­ja fab­ule, najčešće onir­ič­ki man­i­festo­vana, obezb­jeđu­je polemičku dekon­struk­ci­ju viđenog i očeki­vanog kao i mogućnost  repličke deikse sa sobom samom (Selb­stan­schau­ung) u potrazi kroz gus­tu šumu sim­bo­la (pono­vo Fro­jd i šuma kao izvorište ida, dubokog podsv­jesnog i nesv­jesnog, ali i sloven­s­ka baj­ka o Stri­borovoj šumi i već pomenu­ta eps­ka nar­o­d­na priča o Tam­nom Vila­je­tu kao još jači sim­bolič­ki stožeri fab­ule) romaneskna junakin­ja para­lel­no tra­ga za sop­stven­im iden­tite­tom koji se meta­mor­foz­ič­ki sman­ju­je ili uveća­va ali još nikako ne pronalazi kori­jen: “Tra­jek­tori­ja koju su Idi­ni pri­jatelji iscr­tali o istori­ji migraci­ja Heti­ta, koja, zah­valju­jući i njezin­im het­it­skim nana­ma, počin­je i završa­va na Balka­nu, posta­la je Idi tek sad logič­na. Rekla im je:” Mi se uvi­jek vraćamo izvorima i nul­tim tačka­ma sud­bine s kojih je prvi put u svi­jet kren­uo neko čiju krv nosi­mo.” (str. 36.)

    Vođe­na tom grče­vi­to-opsesivnom potragom, ona zaran­ja u naj­dublje, najis­prani­je kutke sebe, pišući vlasti­tu bajku, tačni­je anti-bajku, bajku apsur­da, agon koji orkestri­ra kao jez­gro neprestanih kon­tra­punk­ti­ra­jućih pre­vi­ran­ja u povratku na matricu, prvo­bi­tan arhetip, Geteo­vo “vječno žen­sko” kojim otvara dru­gi dio “Faus­ta”, prvo­bi­tan Matri­jarhat: “Sce­nar­ij neči­jeg živ­ota ne izazi­va razu­mi­je­van­je – ako je bizaran. Čak ni kod lju­di s visokom ste­penom empati­je. A sce­nar­ij njez­i­na živ­ota bio je takav kao da je Danil Harms osob­no pisao o ženi koja je pob­jegla iz bajke u avan­gard­nu priču, pa je, kao nje­gove starice koje pois­pada­ju kroz pro­zor, dobi­la što zaslužu­je pre­ma sis­te­mu vri­jed­nos­ti u bajka­ma. Jer, u stvarnos­ti je sva­ka bizarnost stig­ma­tizirana, mis­lila je, a pogo­to­vo ne može iza­z­vati empati­ju pred parom žena, a žene, kao i zmi­je, idu u parovi­ma. I nema u stvarnos­ti mjes­ta za neu­parenu ženu.” (str. 94.)

    Nje­na naraci­ja ima slo­bo­du fan­tastičnih reflek­si­ja, mitol­o­giziranih pred­sta­va, aso­ci­ja­tivnih poen­ti­ran­ja, kao i anticipi­ran­ja nadolazećih događa­ja i uz to, slo­bo­du rekon­stru­isan­ja sve­ga što se desi­lo u prošlosti. Tak­vo seman­tičko bogat­st­vo Idine fab­u­larnos­ti, nika­da ne ide lin­earno, već neuras­ten­tično i žučno zbog ambi­ci­je da kroz upore­di­vost sinhrono-dijahroni­jske skale, objas­ni emo­cional­nu, ide­jno-filo­zof­sku, psi­hološku pa i biološku genezu svih pos­tu­pan­ja i doživljavanja.

    Intere­sant­no je da su muš­ki likovi u romanu oslikani na fonu mračne sjenke De Kirikove slike, uvi­jek su u noir kaputi­ma, crn­im kuti­ja­ma u koji­ma nose klar­inet, tek sluča­jni saput­ni­ci u vozovi­ma, na brodovi­ma, usput­nim sta­jal­iš­ti­ma — okarak­ter­isani Jun­govim arhetipom lov­ca, prvo­bitnog muškar­ca koji se kod autorke transponu­je u podsv­jes­nu želju da bude “ulovl­je­na”, zavol­je­na, zaljublje­na. Dočim su žene koje Ida takođe sus­reće na svo­jem iden­titet­skom, nomad­s­ki slo­bod­nom, egzis­ten­ci­jal­nom puto­van­ju, pre­cizno okarak­ter­isane, pop­ut lika babe koja plete kono­plju na bro­du (i naroči­to Ane čijim će se pis­mom a i onim povratkom na balet­sku pozor­nicu s pro­lo­ga, zatvoriti epi­log, krug, fenom­e­nal­nom prste­nas­tom kompozicijom):

    “Ana pognu glavu da zadrži smi­jeh, a baba razveza: Kono­pl­ja ti je žen­s­ki posao. Matri­jarhat, znači, reče Ana. Šta veliš ženo?, zbuni se baba (baba je stal­no u vozu i pro­da­je tkane šalove od kono­plje koja je bila izvor ekonomske moći Bosne kroz vijekove dok nije zabran­je­na, tako da motiv kono­plje ima višestruku sim­bo­liku). Matri­jarhat velim, biljke. Kono­pl­ja ti je žen­s­ki posao, nas­tavi star­i­ca. Kad bi se pojav­ili oblaci nad gradom, stare žene su ih rast­jerivale pjes­mom. Ovako: pje­va­ju i gleda­ju u oblake, pje­va­ju o kono­pljin­im muka­ma, jer nema stvo­ra na svi­je­tu koja veće muke trpi od kono­plje, unese se ženi u lice i suženih je oči­ju pogle­da da je ubi­je­di u svo­je riječi. A kako se ono ti zoveš? , opet je upi­ta. Ana se zovem. Cannabis sati­va, ubaci se mladić, zbi­jen do vra­ta, sa crn­im kufer­om za klar­inet.” (str.80.)

    Na još jed­nom mjes­tu Ida će se pris­jeti­ti mladića iz voza (takođe usputnog sagov­orni­ka bez osobi­na) i nje­gov­og zapažan­ja kad je bila sasvim mla­da djevo­j­ka :“Čim je ugledao Idu, ushićeno je uzvikn­uo kako je ona pro­totip het­itske žene, s tim sit­nim zglobovi­ma i kos­ti­ma kao u ptice, uskim strukom, širokim bokovi­ma, a vjerovat­no je mis­lio i na njezine male gru­di, pravilne kupole smještene daleko jed­na od druge, goto­vo ispod pazuha, ali je preću­tao, i još kad je čuo da liči na svo­je tetke i nanu Sei­du, oče­vu majku čija je porod­i­ca po žen­skoj lin­i­ji, po predan­ju davno neka­da došla iz Anko­re u Anadoliji gdje je bila pri­je­ston­i­ca Het­it­skog carst­va, pao je u zanos kao da je otkrio nji­hov krčag iz dru­gog mileni­ju­ma pri­je naše ere.”(str. 34.)

    Kra­jn­ja estet­s­ka poru­ka ovog čudesno mod­e­lo­vanog romanes­knog svi­je­ta je žel­ja za boljim, ple­meni­ti­jim i humani­jim čov­ječanstvom. Metafo­ra egzis­ten­ci­jalnog puto­van­ja i tra­gan­ja za osnovn­im fenom­e­nom ljud­skog pos­to­jan­ja, završa­va se pro­loškom viz­ijom otvorenog puta koji pre­mošću­je dotad čvrsto omeđene i razd­vo­jene granice mogućeg i nemogućeg, hton­skog i solarnog, zeml­je i neba; pro­loš­ka grani­ca briše taj horis­mos nebes­ki i zemaljs­ki hrono­top se sli­va­ju u jed­no, čime je ostavl­jen i put za nadu, za vjeru cre­do quia apsur­dum est. I neš­to, još veće, najveće, a koje je sa Idom i het­it­skim žena­ma krenu­lo na onaj prvi davnašn­ji put vozom: “Žena koju sam srela na putu. Pomogla mi je da zatvorim krug i vra­tim se kćerka­ma. Žene se tre­ba­ju držati jed­na druge na puto­van­ju, mala neolit­s­ka zajed­ni­ca ses­tara uvi­jek lakše nađe izlaz i zbrine mladunčad. Ses­tri­jarhat će spa­siti svi­jet.” (str. 179.)

    Zat­varam korice Sei­dine “Ide i asasi­na Reda kolib­ri­ja” i pono­vo sto­jim pred De Kirikovom “Tajnom i melan­holi­jom ulice” i vidim onu djevo­jčicu koja u sijen­ci kotrl­ja krug hula­hopa. I odjed­nom se otvara Fih­teov ram a iz nje­ga ispada­ju žene, majke, ses­tre, kćerke iz prvo­bitnog Matrijarhata.