Dekompozicija materije

Nenad Avramović
Lat­est posts by Nenad Avramović (see all)

    .

    .

    (Milan Vicić, Luta­ju kroz meso, UTOPIA, Beograd 2018)

    .

    .….Naše telo se kreće u okvir­i­ma saz­na­jnog sve­ta, ali se nje­gov odraz u jed­nakoj meri ost­varu­je i na planu sno­likog i fik­ci­jskog, te tako obliko­vanog, kon­tem­pla­tivnog, goto­vo kos­mičkog pros­to­ra. Sa jedne strane reč je o nemogućosti istu­pan­ja iz sop­stvenog telesnog uobličen­ja, a sa druge je to samo jedan od mogućih nači­na određen­ja ono­ga što se u kra­jn­jem sluča­ju ne može defin­isati. U zbir­ci poez­i­je u prozi „Luta­ju kroz meso“ Milana Vićića se telesnom daje poten­ci­jal mis­lećeg u nas­to­jan­ju da se tako redefin­isanom ontologi­jom dopre do izvornog značen­ja stvari uopšte. Naime, dolazi do meton­im­i­jskog prenošen­ja i oživ­otvo­ra­van­ja mater­i­je na taj način što se ona raz­građu­je u mehani­ci sop­stvenog delo­van­ja, bilo da je reč o smrvl­jenoj masi mesa i kosti­ju koji bi mogli biti i ljud­s­ki, ili čitavim lanci­ma fik­cional­i­zo­vanih flu­i­da i atoma. Ono što povezu­je ove priv­id­no polar­i­zo­vane celine u okviru Vićićeve poez­i­je je nji­ho­vo delo­van­je koje se išči­ta­va preko zvučan­ja, preko čitavog kat­a­lo­ga ono­matope­jskih karak­ter­i­zaci­ja svakog nji­hovog pokreta.

    .….Istu­pa se iz uljuljkane pozi­ci­je lirskog sub­jek­ta kao pos­ma­trača, prit­om to ne podrazume­va da dolazi do promene nje­gove funkci­je i delo­van­ja, već doslovno i seman­tič­ki do promene pozi­ci­je i pros­to­ra. On se uvlači u samu mater­i­ju kako bi na kon­cu postao njen deo i tako je objas­nio. Ona sama biva jed­no, jer se čita­va zbir­ka u takom poiman­ju stvari tumači kao celovi­ta pes­nič­ka tvorevina koja pre sve­ga biva izgrađe­na iz frag­men­tarnih odblje­sa­ka jedne nespeci­fiko­vane svesti (ovim se podrazume­va da se ni u kom trenutku ne može jas­no odred­i­ti iden­titet ono­ga koji obliku­je poet­s­ki iskaz, pa i kada u poje­din­im pes­ma­ma biva­ju korišćeni navo­di kako bi odredili tekst i na takav način – mi ne može­mo jas­no odred­i­ti ko je onaj koji pro­go­vara, da li se na tom mes­tu mul­ti­pli­ci­ra pes­ničko ja, da li je reč o dru­gom entite­tu, i da li se nakon sve­ga može gov­oriti o nje­mu kao biću bilo koje vrste ili antropo­mor­fi­zo­vanom iskazu same mater­i­je). Homogenost i bliskost frag­me­na­ta se real­izu­je i preko nji­hovog jed­nakog (ne)imenovanja i sti­la, ali i preko por­inute nar­a­tivnos­ti koja se održa­va u čin­jeni­ci da sve opsta­je na jed­nom novoob­liko­vanom sve­tu u okviru koga svi delu­ju. Upra­vo u okviru nje­ga odel­jeni obli­ci mater­i­je metas­tazi­ra­ju u čita­va bića čiji se odraz može naći u hton­skom – što podrazume­va da se i sam svet u kome je uto­plje­na ovak­va poet­i­ka pre sve­ga karak­ter­iše demonološkim. Iz te pozi­ci­je nas­tu­pa i grafi­ka kao ilus­tra­tivni poet­ič­ki iskaz Vicićeve poez­i­je, kao var­i­jaci­ja na način per­cep­ci­je samog tek­s­ta, kao odgov­or na nje­ga, ali i kao izvorni deo. Usled ovakve inter­medi­jal­nos­ti dolazi i do grafičke korek­ture tek­s­ta, te samim tim i tek­stu­alne razno­likosti frag­me­na­ta koji u izves­nim trenuci­ma čak podređu­ju vizuel­nom. Esteti­ka crteža jas­no osta­je u okvir­i­ma poet­ike samog tek­s­ta, pa se reči ispisu­ju na crno – beloj osnovi koja određu­je i svet na koji je ukazano i iz koga se rađa­ju bića čije se delo­van­je može naći u samom tek­stu nasuprot sli­ci gde se real­izu­ju samo kao zam­rznute pojave, tek namah pokrenute. To čitavoj zbir­ci daje tako imen­o­vani strip efeka­ta, te je žan­rovs­ki i estet­s­ki usložnjava.

    .….Mrak, i mater­i­ja, i telo iz nje, i zvu­ci koji su jedi­ni iskaz nji­hovog delo­van­ja, i i tekst koji je stil­s­ki marki­ran i pot­puno her­metičan, i vizu­leno proširen dojam; sve u jed­nakoj meri obliku­je mračni doživl­jaj sve­ta koji se u kra­jn­jem sluča­ju može pojmi­ti i kao doseg­nu­tost prikrivenih nag­o­na čovekovog bića. Sto­ga, bilo da gov­o­rimo o per­cep­ci­ji sve­ta ili o nas­to­jan­ju da se redefiniše čovek, nje­go­vo telo i meso koje ga mater­i­jal­no obliku­je, pes­nik se ograđu­je od namet­nute duhovnos­ti što mu pes­nič­ki kanoni nameću i pro­go­vara sirovošću kak­va se teško vari.

    .….

    .….

    .….

    .….

    .….