Dojava poezije

Lat­est posts by Rastko Lončar (see all)

    .

    .

    (Miloš Puđa, Kol­s­ka igra, Branko­vo kolo, Srem­s­ki Karlov­ci 2018)

    .

    .

    .….I o nje­gov­oj knjizi neću pisati kri­tiku. Jer, odviše sam oduševl­jen snagom koju jed­na mla­dost izraža­va da bih to mogao pri­h­vati­ti kao što­god uobiča­jeno, plod lit­er­arne vivisek­ci­je. Vršn­jaci Miloša Puđe (rođ. 1999) ne pokazu­ju ni poje­d­i­načno one vidove zrelosti – emo­tivne i intelek­tu­alne – koji su u ovom sluča­ju ne samo očigled­ni, već se pojavlju­ju u zas­trašu­jućoj – zas­trašu­jućoj jer ako se ost­vari nada da se iz ove ljuske nije izle­gao labud, već slavuj – sin­tezi oseća­ja empir­i­jskog i literarnog.

    .….Puđa je učinio korak dal­je, dovodeći na svo­ju rod­nu Kozaru – sada već u hor­i­zon­tu očeki­vanog tradi­cional­no vezanu za stradan­je i NOB, za nar­i­ca­je i oslo­bod­i­lačko kolo – i Solomona, i Kat­u­la; i Rem­boa i Empe­dok­la. Demi­jurg, kao i sva­ki klas­ni lir­ičar što je, on pre­tače sve­tove, upoz­na­jući fotone, logos i atome sa svi­jet­lošću, riječju i suštin­om, još neizgubljen u lek­tiri, još neizgubljen u palan­ci metropolizma.

    .….Sem sebi, ne nadam se niče­mu većem / jer u sebi sadržim od većeg koji je veći, samou­v­erenost je antičkom što snagom jed­nos­tavnos­ti prkosi izgubljenos­ti rođenoj poez­i­jom pisanom za roditel­je i sve nas u studi­ju, samou­v­erenost je koja ne samo što ne sum­n­ja u snagu poet­skog, već upra­vo do te mere negi­ra što zahteve oko­line i tradi­ci­jskog poiman­ja topon­im­skog, što svete zahteve forme – on ni sonet­ni venac ne posveću­je nikome dru­gom doli slo­bo­di koja poez­i­ja jeste. Akrosti­ha se – kao arte­fak­ta, pre nego živog tki­va – liša­va u korist sakral­nos­ti čina poez­i­je, ne hajući glasove: – Kakav zgo­dan i fin vrat ima za klan­je… / Val­ja sjeći, valj­da, dok još pjeva. 

    .….Umrtvl­je­na kopri­vo tuđeg logosa – koja si sa nama u svim neobavezn­im raz­gov­orima, unapred izreži­ran­im, pon­avl­jan­im do besmis­la da bi se opsta­lo poželjn­im utiskom uljuljkane monot­o­ni­je svakod­nevice, blju­tavosti koja se ogle­da u blanko čit­ul­ja­ma izle­pljen­im po ban­dera­ma, koje čeka­ju trenu­tak spoz­na­je, sazre­van­ja sop­stvene tru­losti. Rečeno nam je da žal­imo onog koji sebe nika­da neće čuti, rečeno nam je nji­hovom se pjes­mom niko i ne kune.

    .….Neka bude rečeno i to da su ključi ove poez­i­je u pti­ci, zrnu i vjetru, u svim nji­hovim među­sob­n­im odnosi­ma. Neka su to tri osnovne note ako­r­da koji je potom razvi­jan u mini­ja­ture Rav­ela opčin­jenog praiskon­skim ehom deseter­ca. Izlišno je, slu­tim, svrsta­van­je kanon­skih ime­na uz ime Miloša Puđe. Slo­bo­da pes­ni­ka zajed­nič­ka je svi­ma neza­v­is­no od izraza, od forme, od odabi­ra tradi­ci­je na koju se naslan­ja, od mes­ta porekla, od jedin­stvenog matičnog bro­ja, i ona je jedin­stveno mer­i­lo uspešnos­ti jedne uko­ričenos­ti i unaslovljenosti.

    .

    .

    .….….….….….….….….….….….….….….….….….….….….….….….……Novi Sad, avgust 2018.

    .

    .

    .

    .

    .