Dolasci

Lat­est posts by Van­da Mikšić (see all)

    .

    .

    .

    Pen­jala sam se stuba­ma do stana, iscr­plje­na spari­nom i prom­jen­jivošću vre­me­na, naoružana kišo­bra­nom i sunčan­im naočala­ma, i posve praz­na. Otvo­rila su se vra­ta na prvome katu, a umjesto njih se u hipu ukaza­la sus­je­da od koje me dijeli mno­go više od pet-šest kato­va. Ooo, dobar dan, sus­je­da, počne ona, kako ste? Jeste vidli ovo vri­jeme… Ide, kažem, pris­to­jno se nas­mi­ješivši: A vi? Dobro, hvala, imamo goste, zapra­vo pri­nove, da se bol­je izraz­im, dođite ih vid­jeti, uđite! Je li? Odmah sam se pris­jeti­la da zad­nji put kad sam je vid­jela nije bila trud­na, te da ima dva sina ne star­i­ja od pet­naest god­i­na, pa je pojam pri­nove djelo­vao kao poziv u pus­tolov­inu. Iako sam u ovoj zgra­di stanovala već god­i­na­ma, nikad nisam ušla u stan nijedno­ga sus­je­da, a ni oni u moj. Poslušala sam. Pošla je ravno pre­ma zaho­du, shvati­la sam to jer je i moj stan isto­ga ras­pore­da. Ta me čin­jeni­ca uz riječ “pri­nove” ipak zain­t­ri­gi­rala. I na putu od ulaza do stana neš­to se može dogodi­ti. Na podu kraj zaho­da sta­jala je kar­ton­s­ka kuti­ja puna star­ih krpa, a na nji­ma je ležala obič­na, šare­na, domaća mač­ka. Šutke sam je gledala. Ona se sag­nu­la, raz­maknu­la krpe i otkri­la četiri lje­plji­va sli­jepa mačića, priljublje­na uz majku i posve mir­na, kao i ona sama, uostalom. Naša je prisut­nost nije uzne­mi­ravala. Ženi­no se lice ozari­lo i nagov­i­jesti­lo bujicu riječi: Bila sam sama s mlađim sinom, znate, kad se to dogodi­lo, mis­lim, kad su je uhvatili tru­dovi, pa sam se prepala, nekako se uzne­mir­i­la, znate, nemam ja s tim iskust­va, mis­lim, gore nego kad sam sama išla rađati, uopće nisam znala što ću i kako ću, pa sam joj složi­la kuti­ju, znate, i donijela je tu… Sve smo snim­ili, znate, dođite pogle­dati video, kratak je, uhvatili smo trenu­tak kada rađa četvr­to mače… U tom su trenutku u stan ušli sinovi s ocem koji su se u sekun­di priključili supruzi maj­ci, kao da su cije­lo vri­jeme sta­jali iza vra­ta i čuli sve što je rekla, i uvježban­im nadop­un­ja­van­jem me uvjer­ili kako svakako moram pogle­dati videoza­pis o rađan­ju četvr­to­ga mačića koji tra­je samo min­u­tu, ali je neš­to posve čudesno. Polako me hvata­la ner­voza mušice koja je zapela u paukovoj mreži iz koje se ne uspi­je­va ispetl­jati. Hvata­la me ner­voza i rasla je u meni vrući­na s kojom sam koračala kroz grad i pen­jala se po stuba­ma. Hoćete neš­to popi­ti, morate, prvi put ste kod nas, ne možete odbiti. Par­al­izirana muši­ca sjela je u otr­cani zeleni naslon­jač u dnevnom boravku u koje­mu je bilo neš­to staro­ga nam­ješ­ta­ja i mno­go usta­jala zra­ka, bog tele­vi­zor i tepisi, stol­n­jaci, tabletići i čip­ke, ili imitaci­je, ne znam, zrak je bio pril­ično težak, a ja sam sjela, sim­patič­na sus­jed­i­ca koja se zajed­no s nji­ma veseli novom živ­o­tu i s nestr­pljen­jem očeku­je amater­s­ki videodoku­ment, kratak koliko i čude­san. Odgledala sam: krup­ni plan mačke koja rađa i mačića koji izlazi na svjet­lo dana, u zaho­du zagre­bačko­ga stana, u društvu djete­ta koje viče i ciči od izne­nađen­ja i majke koja nev­ješ­to sni­ma opom­in­jući sina da bude tiši, da šuti, da se makne, da vidi kako mač­ka rađa, da ne dira, a potom sam usta­la: Lije­po, hvala što ste me poz­vali, sad bih morala poći, jer će mi sva­ki čas stići gosti. Zrak je bio ubitačno zagušljiv i čini­lo mi se da mi pada tlak i da bih morala biti odlučni­ja, sada i općen­i­to, da me svatko ves­la kako mu padne na pamet i prisil­ja­va da udišem smrdljivi zrak i gledam mačku koja rađa četvr­to­ga mačića… A razmišl­jali smo da ga pošal­je­mo na tele­viz­iju znate, ne može se sva­ki dan vid­jeti tak­vo što, sig­urno bi ih zan­i­ma­lo, mis­lite da bi ih to zan­i­ma­lo? Moguće, uistinu ne znam, pret­postavl­jam da ima mno­go pro­fe­sion­al­nih prilo­ga o tome, ali mož­da u nekoj emisi­ji o kućn­im lju­bim­ci­ma, ne znam, doista. A što ćete popi­ti, nemo­jte žuri­ti, pa ovd­je ste prvi put, neće­mo vas pusti­ti a da niš­ta ne popi­jete, evo bira­jte, neš­to žestoko, travu, lozu, imamo i viski­ja, ili coca-colu, to klin­ci vole pa kupu­je­mo, ima i soka od maline… Ne, hvala, nisam žed­na, zapra­vo žurim, popit ćemo neš­to jed­nom dru­gom pri­likom, sada… Znači, i vi mis­lite da bis­mo sni­mak mogli poslati tele­viz­iji? Stvarno ne znam. A kako ćete otići da baš niš­ta ne popi­jete? Pomis­lila sam kako vonj u dnevnom boravku zapra­vo dolazi od nji­hovih čara­pa, ili papuča, ili cipela, ili nogu, mož­da dolazi iz tepi­ha, u svakom sluča­ju čini­lo mi se kako je taj smrad sve inten­zivni­ji i nepod­nošljivi­ji. Molim vas, ovd­je je poma­lo zagušlji­vo, tre­ba mi zra­ka, moram kući, hvala vam na gosto­prim­stvu… Kako? Što ste rek­li? Zagušlji­vo? Što to znači? Vama ovd­je smr­di? Kako vi to gov­orite? Nemam zra­ka, nije mi dobro, nemo­jte se lju­ti­ti, moram poći… Pa to je strašno, kako ste samo drs­ki, koja nepris­to­jnost, mi vas pozove­mo, vi nas vri­jeđate, kažete nam u lice da ovd­je smr­di! Ja to još nisam doživ­jela… Da, smr­di, smr­di, smr­di! U redu? Dos­ta sada, zbo­gom, krenu­la sam pre­ma vra­ti­ma, raču­na­jući na barem neko­liko sekun­di pren­er­ažene tišine. Otvo­rila sam vra­ta, zatvo­rila ih i krenu­la stuba­ma pre­ma stanu. Obitelj se u među­vre­menu očeki­vano probudi­la, dojuri­la i otvo­rila vra­ta vičući za mnom, svi četvero, uglas, što god im je u tom trenutku palo na pamet. Još neko­liko kato­va čula sam što viču, a onda više nisam raz­abi­rala, jer sam bila već dos­ta visoko, a riječi su se zal­i­je­tale o sti­jenke stubiš­ta i lomile odz­van­ja­jući na sve strane i stapa­jući se među­sob­no. Pen­jala sam se stubu po stubu, mis­lila sam da će biti teže, ovo im je bol­je od sporta, kako će samo kas­ni­je biti ispun­jeni i zado­voljni, pomis­lila da ću ipak morati odseli­ti, na drugu adresu, u dru­gi grad, posve novu državu, mis­lila sam kako ne tre­ba raz­go­varati sa sus­jed­i­ma po takvu vre­menu, bilo bi pamet­ni­je skinu­ti cipele i gacati po lok­va­ma, jer vani je top­lo, a mi nosi­mo kišo­brane i sunčane naočale, štiti­mo se i posve smo oprezni, posve se sklan­jamo, od najo­bični­jih kaplji­ca, koje su, ako malo bol­je pogledamo, ritam i sjaj, htjeli su mi uval­i­ti mačiće, idi­oti, ako nas vri­jeme izazi­va i otvara u nama teške bez­dane, ne tre­ba seli­ti niti ulaz­i­ti u stanove sus­je­da, bilo bi pamet­ni­je spa­vati, na prim­jer, ili skinu­ti cipele i gacati po lok­va­ma, svakako je besmis­leno pen­jati se pre­ma praznom stanu, kra­jn­je je besmis­leno pen­jati se pre­ma praznom stanu.

    .

    .

    .

    .

    .