Dronjak budućnosti

Antonela Aneda
Lat­est posts by Antonela Ane­da (see all)

    PROSTOR STARENJA
    .
    I
    .
    Jedi­no nas golost na kra­ju dostiže
    tač­na kao mlad mesec u kosi.
    Pos­to­ji radost u prećutkivanju
    i sklonište čak i u ovom prostoru
    što ima poče­tak i kraj.
    Ne želim da pišem elegi­ju o starosti,
    samo bih da kažem da je stavi­ti ruke u hladnoću
    pro­ba koja ima smisao kao pron­aći glagol u rečenici.
    .
    Oseti kako pris­tižeš na put prolaza.
    Ne isku­plju­je se korak disanjem.
    Broj cigle mis­leći na rečne oblutke
    na vodu što ti je povi­jala stopala
    seti se koliko je upornos­ti tre­ba­lo da se odgonetnu
    mape u rečima.
    .
    II
    .
    Još uvek se budiš s dron­jkom budućnos­ti (mož­da, možda
    kaže gre­da u jutarn­joj svetlosti).
    Još uvek mis­liš na ljus­picu ljubavi (mož­da, možda
    kaže luta­jući po sobi jutarn­ja svetlost).
    Još uvek imaš snage da mis­liš kako te tiši­na leči
    a samoća sija
    s ostaci­ma hrane na koje se spuš­ta nebo.
    .
    .
    PROSTOR KUĆNE VODE
    .
    I
    .
    Uči samoću među ploči­ca­ma kupatila.
    Samoća je emajl.
    Odva­ja žel­je, trl­ja ih abrazivn­im sunđerima.
    Ne seća se više koje su i kako svetlucale
    pono­vo vidi samo topole na reci
    i svet­lo što nije cepa­lo srce.
    Zna da je sapun u kadi sprema
    da voda izvire i gori.
    Peva blis­tavih leđa,
    kaže „nos­tal­gi­ja“ ali ne „dis­tan­ca“.
    Značen­je reči izmiče unapred.
    Ne zna koji se pros­tor izdu­bio od onda.
    Vidi samo stvari u blizi­ni. Voli prilog: sada, voli gerundiv.
    Iza okvi­ra i stak­la mors­ka zvez­da se umirući grči:
    plu­ta-crveno i žuč.
    .
    II
    .
    Kad smo ga posetili, bio je to stranac na jastuku.
    Gledao je u neš­to što mi nis­mo videli
    mož­da u neki pre­deo ili lice, u stvari daleke, akvatske
    skrivene trščakom. Nji­ma se – ne nama – osmehnuo.
    To telo toliko vol­jeno tres­lo se kao da je iza­š­lo iz reke.
    .
    Bog ne pos­to­ji ali zatražih mu ipak da ga pusti,
    da ga zadrži tako, kao svog psa.
    .
    .
    AKVADUKT
    .
    Rim. Sla­ba kiša. Vetar: Libečo
    Jači­na vetra: povetarac.
    .
    Budim se rano da bih videla
    akvadukt dugačak kao voz
    između boro­va, oblake,
    grud­vicu od ova­ca i pašnjaka.
    .
    U vozu mis­lim na kamen u visi­ni, zaus­tavl­jen proračunatim
    udarcem, koji su podigli robovi, koji su zadržali robovi.
    Vidim nag­in­jan­je vode (dolazi s kometa)
    i njen nika­da-odmor, ritam kapi
    (i danas) sve do fontana.
    .
    Kad stignem naslonim se na sta­blo da bih gledala.
    Gledam uvis. Arkade pro­tiču u praznini.
    Ako ne čuje­mo krike pod tri­jum­fal­nim lukovima
    a doda­je­mo reči
    umet­nost i arhitek­tu­ra i naz­naču­je­mo: civilna,
    onda, mož­da, nalaz­i­mo malo mira,
    istog onog koji pruža­ju sastavljeni
    skeleti u muzejima.
    .
    .
     Iz zbirke Spase­na imenom, Mon­dadori, Milano, 2012.,
                                                               sa ital­i­jan­skog pre­veo Dejan Ilić
    .
    .
    .