Dve priča

Lat­est posts by Alek­sa Đukanović (see all)

    ,

    .

    .

    U bib­liote­ci

    .

    Čovek je ono u šta veruje.

    Anton P. Čehov

    Dva čove­ka, jedan pored dru­goga, nalaze se u bib­liote­ci. Pre­vr­ta­ju, zagleda­ju i lis­ta­ju požutele i

    prašn­jave stran­ice usta­jal­ih knji­ga. Čovek sa šil­jatom bradi­com, iz posled­nje, gorn­je sta­laže, prve i najveće police, izvuče pode­blju zelenu knjgu tvr­dog uveza, sa dve crne fleke na pred­njoj desnoj kori­ci, verovat­no od kafe. Poče da je polako lista, pazeći da se ion­ako loše uvezeni lis­tovi ne raspu . Na knjizi pisaše Pripovetke Antona Pavloviča Čeho­va.

    Dru­gi, Mršavi čovek, sa naočari­ma baci pogled na knjigu koju je držao u ruci Čovek sa šiljatom

    bradi­com. Primeti na licu Čove­ka šil­jate bradice sup­til­ni osmeh. Onda reši da mu se obrati:

    -Volite Čeho­va?

    -A koga ne voli, dra­gi gospo­dine? Odvrati kao iz topa, Čovek šil­jate bradice.

    -Da, doista, nenad­mašan je.

    -Genij!

    -Slažem se.

    Potom se na neko­liko trenu­ta­ka uću­taše, obad­va. Okrenuše leđa jedan dru­gom i pono­vo uroniše prelis­ta­van­je knji­ga. Mršavi čovek opet prozbori:

    -Čehov je svo­ju priču Kameleon napisao po mome životu.

    Čovek sa šil­jatom bradi­com, oče­v­id­no čitao ovu pripovetku, pogle­da u mršavog čove­ka, nas­mešivši se,

    poma­lo I diskret­no. Mršavi čovek vide­vši čudan osmeh na licu Čove­ka šil­jate bradice, uoz­bilji se i reče mu, pokušavši da mu pojasni:

    -Moj je živ­ot sličan onom jad­nom pse­tu kome sva­ka šuša gasi pikavce po njušci…

    Čovek sa šil­jatom bradi­com, skloni kez sa lica, na tren se uću­ta, umu­dri, te progovori:

    -Čeka­jte malo, dra­gi gospo­dine, u toj priči nije napisano niti pre­cizira­no da je psa neko opekao po

    njuš­ci, to je samo nagađan­je, mož­da i netačno, kri­vo. Znate, taj pas i ne svrša­va baš loše, on odlazi kod gen­er­alovog bra­ta, što će reći u udob­nost, u obil­je hrane i topline, zaš­to ste takav pesimist?

    Mršavi čovek se uću­ta, kao da mu nije pravo.

    -Ali jeste tako. I meni se više sviđa da je tako! Pro­gov­ori prasećim skičav­im glasom.

    Čovek sa šil­jate bradice ga čud­no odmeri, a potom se nakratko zamis­li, pa ga u oči pogle­da i reče:

    -Svakako. Bilo mi je drago.

    Okrenu se i ode iza druge police. Mršavi čovek ostade zbun­jen. Kao da mu se čitav svet srušio. Doc­ni­je uze dese­tak pode­bljih knji­ga, pos­vađa se sa bib­liotekarom zbog količine knji­ga, i naj­posle potr­pa ih u ranac i sve ih odnese, na bib­liotekaro­vo huk­tan­je i uzdisanje.

    -

    -

    U pozoriš­tu

    -

     

    Pozorište. Veli­ka sala. Pred pred­stavu; zavesa je još spušte­na, svet­lo upal­jeno. Gunđan­je, priča.

    -Ah! Kakav znoj! Zaš­to ovi lju­di noge ne peru?!

    Malo dal­je, dečji glas:

    -Pozorište… mama, kako je lepo ovde…

    -Gde ćeš sa tim ter­mo­som, luđače jedan! Stavi ga tu među noge!

    U dru­gom redu:

    -Odrali su nas! Odrali! Dve hil­jade za pred­stavu! Toliko nije ni u Moskovskom državnom

    pozoriš­tu!

    Malo dal­je:

    -Maco, je li ovde blizu toalet?

    -Zaš­to? Već ti se pris­ralo… pa kući si, nesrećo!

    -Šta ću, kada sam jeo ono žito…

    U petom redu, osmo sedište. Čovek zavlači krišom ruku u unutrašn­ji džep kapu­ta, vadi čokanj

    mučenice, poteže neko­liko gutl­ja­ja, a onda daje ženi do sebe; ona takođe poteže.

    Malo dal­je, čovek sa neo­bično crn­im brkovi­ma (rek­lo bi se far­ban­im) raz­go­vara mobil­nim telefonom:

    -Još nije poče­lo, a već me boli tur. Hemoroi­di poiskakali kao klik­eri, šta da ti pričam…muka…

    U loži jed­na baba uporno kija. A, onda upono traži od razvod­ni­ka kapi za nos.

    -Ne, gospođo, nemamo.

    -Kako, molim?

    -Gospođo, mi nis­mo apote­ka. Ako vam nije dobro, iza­đite van.

    -Ma nemo­jte!? Pa da neko od vas lezile­bovića sedne na moje mesto i za moje rođene pare gle­da ono što sam ja plati­la! To ste smis­lili, je li! Jed­nu staru, nemoćnu i neza­štićenu ženu da izvarate…

    Razvod­ni­ci hukću.

    -Puš­taj film! Viče jedan grlati glas iz zad­njeg reda.

    -Ćuti, bog te ne ubio! Ćuš­ka ga lak­tom u rebra žena do njega.

    Zavesa se podiže. Iza je veli­ki pano na kome krup­n­im slovi­ma piše: “Molimo poš­to­vanu pub­liku da ne lepi žvake za sediš­ta i da se pon­aša uljud­no, što znači da molimo ljubaznu pub­liku da se u toku pred­stave ne izu­va, tj. Upra­va pozoriš­ta ne snosi odgov­ornost za vaše izgubljene cipele, isto važi i za šešišre, šalove, torbe i tome sl. Hvala.”

    -

    -

    -

    -