Dve priče

Lat­est posts by Tan­ja Bel­jan­s­ki (see all)

    Dan kao i sva­ki drugi

    Raz­li­ka u vre­menu između dva dela sve­ta zimi je posta­jala duža, pa se i ovog jutra trgla iz sna u strahu da kas­ni. Zapra­vo, jutro nije dobra reč, jer će dan svanu­ti tek za četiri sata.

    Usta­la je i na brz­inu uključi­la stonu lam­pu. Skin­u­la je dugačku, sivu majicu s likom Snupi­ja i zakopčala grud­n­jak. Obuk­la je potkošulju, bluzu i helanke i obu­la debele, mekane, lju­bičaste čarape koje su joj služile kao zepe. Smo­ta­la je posteljinu i odnela je u spavaću sobu. „Hlad­no je”, pomis­lila je i iza­šla oda­tle. Ušla je u kupati­lo. Umi­la se mlakom vodom i oprala zube. Kosu je zakači­la u labavu punđu i stavi­la minđuše.

    Radi­la je i spavala u dnevnoj sobi koja je zajed­no s kuhin­jom bila pril­ično pros­trana. U njoj si mogao da provedeš dane, a da ne primetiš da nisi iza­šao iz stana. Tu joj je bilo sve: i knjige i kom­pjuter i hrana i terasa.

    Mašinu za kafu je pripremi­la prethod­ne večeri, pa je sada samo pri­tis­nu­la dugme. Dupli espre­so. Uzela je šoljicu i sela za rad­ni sto. Stavi­la je naočare i otvo­rila lap­top. Blje­sak ekrana jak kao sunce u ogledalu. Prsti­ma je pro­trl­jala oči i počela da radi.

    Ispod teške, crne zavese provukao se dan i ušun­jao u dnevnu sobu. Ni ovog puta ga ne bi primeti­la da u don­jem delu leđa nije oseti­la oštar bol i odluči­la da ustane. Odmaknu­la se od sto­la da se pro­tegli. Uradi­la je neko­liko jed­nos­t­vanih vežbi, raz­gr­nu­la zavesu i otvo­rila vra­ta terase.

    Pes­ma pti­ca i vaz­duh koji mir­iše na pro­leće. Skin­u­la je naočare i isko­rači­la na tera­su. Nebo je bilo čis­to, uli­ca tiha. Kroz grane mag­no­li­je na dru­goj strani ulice videla je u pro­zoru ženu koja sedi pred kom­pjuterom. U dru­goj kući, za rad­nim stolom, sedeo je dečak i učio. Iza baš­ta i krošn­ji drveća pro­lazio je voz. Ušla je u sobu i ostavi­la otvore­na vra­ta. Htela je da čuje ptice.

    Uzela je čini­ju i u nju sipala mus­li i mleko od bade­ma. Pogledala je na sat. Za pola sata je bio zakazan sas­tanak. Pojela je doručak, pono­vo oprala zube i sela za rad­ni sto. Otvo­rila je svesku i pre­gledala beleške. Dodala je neš­to što je želela da naglasi na sas­tanku. Stavi­la je naočare, na lap­topu prover­i­la kameru i zvuk i kliknu­la na link.

    Trg­lo ju je zvono na vra­ti­ma. Na ekranu inter­fona videla je poš­tara. „Silaz­im!”, rekla je i hitro obu­la patike. Poz­vala je lift i sišla do ulaznih vra­ta. Stigle su knjige. Vrati­la se u stan i otvo­rila kar­ton­sku kuti­ju. Vadi­la ih je jed­nu po jed­nu, pažlji­vo, kao da je u pitan­ju neš­to od velike važnos­ti. Proči­ta­la je tek­stove na kori­ca­ma i ured­no ih složi­la na stak­lenu površinu okruglog, crnog stočića pored kauča. Uzela je tele­fon i na ekranu videla dvade­set šest what­sapp poru­ka, sedam prop­uštenih pozi­va na vajberu, gov­or­nu poš­tu i tri prop­ušte­na tele­fon­s­ka pozi­va. Pomis­lila je na smrt. Poz­vala je broj gov­orne pošte i u isto vreme pogle­dom letela preko neproči­tanih poru­ka. „Niš­ta poseb­no. Dan kao i sva­ki dru­gi”, rekla je, kao da odgo­vara na pitan­je. Vrati­la je tele­fon u fioku ispod radnog sto­la, pre toga ga utišala.

    Iz frižidera je izvadi­la parče lazan­je i stavi­la ga u rernu. Uzela je kras­tavac i naprav­i­la salatu. U čašu je sipala sok od zove. Zatvo­rila je kom­pjuter i sela da ruča.

    Ležala je na kauču zatvorenih oči­ju, umotana u veliko, sivo ćebe. Čula je grupu dece koja su pro­lazi­la uli­com na ske­jt­bor­di­ma. „Pola pet”, bilo je posled­nje što je pomis­lila. Zatim je zaspala.

    Nedel­ja

    Ustali su ujutru oko pola devet, obuk­li se i krenuli na pijacu. Napolju je bio mraz. Navuk­li su rukav­ice i povuk­li cibzare na jak­na­ma do brade. U vaz­duhu se osećao miris dima iz odža­ka. Stavili su maske. Ne zbog dima.

    „Kak­va raz­li­ka u tem­per­a­turi!”, rekao je gleda­jući u grane na koji­ma su pupeli cve­tovi. Iz krošn­je glo­ga pos­ma­trala ga je gugut­ka i pomer­i­la se u gnezdu.

    Sunce se nije vide­lo od obla­ka. „Smrznuće se nar­cisi”, pomis­lila je dok su koračali. Vozač je parki­rao auto­mo­bil ispred kuće. Iza­šao je i klim­n­uo glavom poz­dravl­ja­jući ih. Prošli su pored škole. U dvoriš­tu nije bilo niko­ga. Ispred pekare su lju­di sta­jali u redu. Prekop­u­ta, u mesari bila je guž­va. Kada ih je ugledala kroz okno izlo­ga, mesar­ka Mara­jke im je mah­nu­la. Mesar je sta­jao za kasom i pružao paket muš­ter­i­ji. „Sig­urno se pita zaš­to više ne dolaz­im”, rekao je. Iznad ulaza u apoteku sijao je krst. „Nisam znala da radi nedeljom”, prom­rml­jala je kroz masku.

    Na raskrsni­ci su sačekali da prođe tram­vaj i neko­liko bicik­lista s kapa­ma na glavi. Zatim su prešli put.

    Pija­ca je bila postavl­je­na na pla­tou ispred stan­ice. Čuli su voz kako tru­bi. Klošari su se skupili pred vra­ti­ma i pili pivo. Raz­go­var­ali su i sme­jali se. Put­ni­ci su ulazili i izlazili iz stanice.

    Pro­davci su postavili tezge u polukrug oko spomeni­ka. Fontana nije bila uključe­na. Lju­di su sedeli na klu­pa­ma i ste­na­ma. Gol­ubovi su se vrz­mali među nji­ma. Jedan je pole­teo i sle­teo na vrh spomeni­ka. Dva deča­ka su pro­trčala i pre­sekla im put. Zastali su, osmehnuli se i stali u red ispred tezge s povrćem. Kad su napunili torbe i platili, otše­tali su do pro­davca peci­va. Kupili su hleb i kroasane s čoko­ladom i potražili mesto da sed­nu. Jedan par je ustao s klupe. Prišli su i smestili se tu.

    „Ja ću otići da kupim kafu, samo mi reci kakvu želiš”, rekla je. Pružio joj je deset eura. „Late s jed­nom kašikom šećera.”

    Prešla je preko pla­toa i sta­la u red ispred tezge na kojoj su se pro­davale kafa, čaj i napit­ci s limunom i đumbirom. Lju­di su sta­jali jedan iza dru­gog na odsto­jan­ju, pa se red pružao sko­ro do parkinga za bicik­le. Svi­ma su maske prekri­vale usta i noseve. Kupi­la je late i espre­so, pono­vo prešla preko pla­toa, mimoišla se s dve crnk­in­je i sela na klupu.

    „Izvoli!” , pruži­la mu je šolju.

    Malo dal­je od njih sta­jali su dvade­se­to­godišn­jaci. Jedan mladić je pušio. Mas­ka mu je bila smaknu­ta s usta. Ostali su u ruka­ma držali šol­je iz kojih je izlazi­la para.

    „Vidi ovo!”, pokazao je prstom u pravcu gnez­da na drve­tu. Iz granči­ca u gnez­du vir­ile  su trake koje su se nosile na žurkama.

    „Noćne ptice”, rekla je i obo­je su se nasmejali.

    Spuš­tali su maske pri svakom gutl­ja­ju i gledali ljude i gol­ubove. Izgledali su kao da žele da izbeg­nu samoću. Ne samo njih dvoje.

    „Ajmo kući! Smrzao sam se”, rekao je.

    Popili su kafu i bacili šol­je u kan­tu pored klupe. Uzeli su torbe i pošli.

    „Ja ću ras­pako­vati sve, samo da operem ruke”, rekla je kad su ušli u stan.

    Izu­la je čizme, skin­u­la jaknu i masku i otišla u kupatilo.