Priče

Lat­est posts by Dejan Popović (see all)

    .

    .

    .

    Čov­jek sa mačetom

    .

    .

    .…..Pri­jatelj mi je pričao o jed­nom mostu. Niš­ta poseb­no, kaže. Jed­na čelič­na ploča sa rebras­tim izboči­na­ma koje ukopava­ju korake u sadašn­jost, dvi­je betonske grede koje je drže i gvoz­de­na ogra­da bli­je­do roze boje. Ono što ga čini poseb­n­im je, kako kaže, matem­atič­ka for­mu­la koja je tokom pro­raču­na kon­struk­ci­je sakri­la jedan minus negdje iza beskra­jnog niza bro­je­va. Ostao je neprim­je­tan. Sada, zbog tog minusa, vri­jeme na mostu ne teče.

    .…..U para­lel­noj dimen­z­i­ji živ­ota, igrom sluča­ja sto­jim tu sa njim. I u pravu je. Niš­ta se ne kreće. Ispred nas, sa obi­je strane groz­na usta­jala voda. Otro­v­na zele­na žabokreči­na koja guši. Obala od suve trske. Uron­jeno smeće koje bespo­moćno vapi za živ­o­tom. I beskraj pros­to­ra iza. Sve je odvrat­no i mrt­vo. Ali tako božan­s­ki posebno.

    .…..Sa lijeve strane čuje se bat kora­ka. Okrećem glavu i vidim ga. Dugačak čov­jek skroz u crven­om. Stak­lene noge, crne gumene čizme zagrl­jene blatom što ga koraci­ma kao kašike bagera kupe sa ulice. Dugačke mršave ruke na svo­jim kra­je­vi­ma nose mače­tu. Sa nje curi neš­to crveno i gus­to. Tješim se da to nije krv. Sig­urno je kas­a­pio šip­kove. Smežu­rana faca živ­ota koja je stoič­ki prim­i­la sve što je ka njoj kat­a­pul­ti­ra­no. Rumeni obrazi jednog čov­je­ka. Zas­ta­je među nama.

    -Šta gle­date? – pita kratko.

    -Niš­ta, samo vodu. I ovu trsku. Lije­po je. – kaže moj prijatelj.

    -Lije­po? Pa to je odvrat­no. Tu se sli­va sve iz svake sep­tičke jame iz Mok­ri­na. – reče zgoržen samom pomis­li na to.

    -Pa, to nis­mo znali. Svakako izgle­da kao da je vri­jeme sta­lo. Niš­ta se ne pom­jera. Čak ni ova voda. Samo tako sto­ji. Lije­po je. – rekoh sa smješkom.

    Faca mu se uvuče u sebe. Iz rupe izroni novo lice. Teške, bolesne oči. Tan­ka lin­i­ja, sumanu­ta usta. Neo­bično ubo­ji­to lice sasvim običnog čovjeka.

    -To je odvrat­no kad kažem. – hra­pa­vo pro­gov­ori i zamah­nu mačetom.

    .…..Fijuk se uvuče u trsku i nes­tade zajed­no za grak­tan­jem pti­ca. Sve se umiri. Začu se samo tup pad naših tijela koja izne­na­da bje­hu liše­na nogu ispod kol­je­na. Krv se sli­vala niz most bojeći ga u kraj, pa sve tamo dol­je do bolesno zelene vode. Niš­ta se ne pom­jeri. Crve­na tečnost razli se po površi­ni vode kao po stak­lu. Dio žabokrečine nestade.

    .…..Dru­gi fijuk odjeknu jače, kako je mače­ta zakači­la dio ruko­h­va­ta. Odbi se od gvoz­dene šip­ke i rasc­jepa mog pri­jatel­ja po glavi. Neki krik me raspo­lu­ti ali niš­ta ne iza­đe iz mene. Osje­tio sam kako ječim bol­no nemoćan da izus­tim ijedan jedi­ni glas. Plašim se. Ja sam sljedeći.

    .…..Treći fijuk je pro­mašio gvožđe i zario mi se direk­t­no u stom­ak. Izbacih iz sebe ono malo vaz­duha što se sakri­lo u plući­ma. Krv mi poprs­ka džem­per. Ste­goh se i skupih od bola dok hra­pavim dahom pokušavam da pre­ma sebi pono­vo priv­o­lim živ­ot. Zas­ta­je na sedam san­timetara iznad mojih usti­ju i samo odrečno zavr­ti. Gla­va mi pada na stranu i iz suprotnog prav­ca svje­dočim čov­je­ka u invalid­skim kolici­ma koji svo­jim noga­ma pokreće škri­pave točkove naprave. Sa zad­nje strane koli­ca u vis­inu se pruža dug­inih boja pro­pel­er. Vje­tar ga sporo okreće i stvara iluz­i­ju sjed­in­jen­ja. Trep­ta­jem hvatam nje­gov pogled koji gov­ori da je došao zbog mene. Da ne brinem. On ipak zna šta radi.

    .…..Tih, dokotrl­ja se do mos­ta i sače­ka. Sa posljed­njim izda­hom čujem iza sebe šuš­tan­je. Iz oči­ju Smr­ti čitam scenu. Kas­apin iz trske vadi malo žuto mače. Uzi­ma ga u ruke, mazi ga, ono sret­no prede, a dok on nas­tavl­ja da korača ka trošnoj kući, iza nje­ga u dalji­ni, kao špic iz bijele površine sni­je­ga viri crni crkveni toranj.

     

    .

    .

    .

    Krug

    -

    .

    .…..Sve­ga 14.750 kora­ka. Baš tu po iman­ju, sve ukrug. Sedamde­set dva tačni­je, u prat­nji Behe­mo­ta. Još uvi­jek nijed­na priča. Crni mačak nije mno­go gov­o­rio, samo je pra­tio moje korake kao da već unapri­jed zna kuda sam to kren­uo. A i znao je. Ponekad, 73 kru­ga su sve što tre­ba da bi se dekodi­rao živ­ot. Sve što sam ja te večeri uspio da dokučim u prvih neko­liko bili su zab­o­ravl­jeni pragovi davno zam­r­le pruge. Odavno već vozovi tu ne stižu. Pru­ga je posta­la divl­ja, kao ostavl­je­na koža zmi­je nakon presvlačen­ja, guta­lo ju je šiblje i divlji šip­kovi. Iza, beskra­j­na puči­na bez­i­menog okeana. Sto­jim na stani­ci zgrčen i vriš­tim u prazno. Teške suze pada­ju mi na gru­di i bole. Prave brazde u džem­pe­ru, spalju­ju kožu i osjeća se smrad sumpo­ra. Vriš­tim iz sve snage, napreg­nut do besvi­jesti osjećam kako mi se pri­ti­sak u glavi pojača­va. Odjed­nom, muk. Neš­to je puk­lo. Ostao je samo odjek. Eho se razli­va po površi­ni vode i odbi­ja se kao pljos­nati kamen bačen pod oštrim uglom. Žabice očaja.

    .…..Pri dvade­se­tom krugu sa desne strane prim­i­je­tio sam raz­japljen­je čeljusti neke gladne zvi­jeri. Drve­na vra­ta sta­jala su pod čud­nim uglom. Sloml­je­na. Ostavl­je­na. Kiša ih je milo­vala suviše dugo pa su počela da trule. Tako to ide. Njež­na koža prsti­ju ubr­zo posta­je čelični zub grab­ul­ja i dere kožu do kosti. Vra­ta su bila otvore­na do pola. Put je vodio nekud. Negdje izvan okvi­ra. Tamo iza, crvenkas­ta svjet­lost je mami­la. Behe­mot je prišao i počeo da se uvi­ja oko mojih nogu. Trgn­uo sam se i pogledao ga. Nje­gove oči su gov­o­rile da moj put u ovom krugu ne vodi tamo. Nisam se raspravl­jao. Sa Behe­mo­tom se to ne smi­je. On je uvi­jek u pravu. Mož­da u nekom novom krugu.

    Sedamstoti korak je otkrio kos­mos koji još nisam slu­tio. Do tada još nijed­nom nisam zgazio na plavi odvod za kišu. Jedan mali korak za čov­je­ka – i bješe to čov­ječanst­vo. Svi­jet je u frag­men­tu dobio kolorit žutog džem­pera, vatreno crvenog duk­sa i crvene ukovrdžane kose. Galak­si­ja svi­ta­ca sit­nih mal­ih oči­ju pretvori crno bezlično nebo u pravi prav­cati uni­verzum. I tu se rodio živ­ot. Sa te dvi­je zift crne tačke uokvirene naočari­ma koje su suviše blizu jed­na dru­goj da bi mogle nes­metano da bil­ježe. I sva dis­pro­por­ci­ja i gri­masa svi­je­ta odjed­nom je bila čista per­fek­ci­ja. Samo na tren. A onda, sve se smož­di, zguž­va i sabi u sebe. Sve postade hor­i­zont događa­ja živ­ota. Sve se uvuče u sebe i ostade samo crn­i­na. Morao sam izno­va da gradim.

    .…..Kao u starim video igra­ma sa lošom grafikom, moj se hod nas­tavio razli­van­jem ogrom­nih pik­sela stvarnos­ti u sve veće kocke dvoriš­ta. Niš­ta nije bilo na svom mjes­tu. U novim stoti­na­ma kora­ka morao sam da budem arhitek­ta. Pop­ut mal­og djete­ta koje je prvi put dobi­lo lego kocke. Sla­gao sam jed­nu na drugu, iako nijed­na nijed­noj ne pri­pa­da. Negdje u tom pak­lu pos­to­jao je red. U takvim je situaci­ja­ma logi­ka besko­ris­na stvar evolu­ci­je. Samo po osjeća­ju možeš vrati­ti neš­to što je pri­je pos­to­ja­lo u naiz­gled prvo­bi­tan položaj. A to i kad se desi, ako se desi, uvi­jek pos­to­ji taj osjećaj greške iz Matrik­sa. Tre­ba­lo mi je dobrih devet stoti­na kora­ka da stvari postavim na svo­je mjesto. Kad sam završio i nas­tavio da hodam prim­je­tio sam da koračam pod blag­im uglom. Stvarnost se kon­ačno iskriv­i­la i prikaza­la svo­je pra­vo lice. Još jedan krug i crve­na svjet­lost je opet mami­la. Vra­ta su bila tu. Čini se da ih apokalip­sa nije ni okrznu­la. Dobro je. Odoz­do začuh krčan­je i dodir uz nogu. Behe­mot je pono­vo radio svoj posao. Nije to ni ovaj krug.

    .…..Istražu­jem polako novu stvarnost. Nije više toliko čud­na. Čak je i taj ugao postao pot­puno priro­dan. Čud­no je kako se čov­jek navikne na svaku mučn­inu ako mu daš dovoljno kora­ka. Opi­pavam struk­tu­ru kuće. Čvrs­ta je. Dobri stari čelik. Neće niku­da. Stak­lo je čvrsto i sta­bil­no. Debe­lo. Neće se slomi­ti. Tamo, sa druge strane akvar­i­ju­ma, unutar nje­gove utrobe, kao utvara, sto­ji ona. Neš­to me pres­ječe po dnu stom­a­ka. U trenutku mi se smuči i osjetih sve riječi koje joj nika­da nisam rekao kako naviru do zuba. Ali ne i dal­je. Zadržavam ih i tu. U ovom međusvi­je­tu besmis­la. Ni tada nisam dovoljno hrabar da ne budem sebičan. Usp­je­vam da proz­borim samo – Behe­mot me svu­da prati. Ne smeta mu više ime koje si mu dala. Navikao se. Nedosta­ješ mu. — ali kroz debe­lo stak­lo ne pro­lazi niš­ta. Ona otvara usta, iz njih počin­je da teče beskra­j­na količi­na nečeg crvenog i gus­tog. Nes­ta­je iznad stak­la i gubi se u pla­fonu. Pre­stravl­jen gledam u njene oči bez beon­jača i iskreno, po prvi put od kako sam ušao u kru­gove, plašim se. Odjed­nom zat­vara usta, crve­na tečnost se gubi i ona podiže ruku. Polagano, kao da je sav smisao živ­ota sažet u tu šaku i taj prst koji prvo pokazu­je u moje noge, pa stom­ak, pa lice, pa nas­tavl­ja dal­je, gore, i zaus­tavl­ja se para­lel­no sa stak­lom pokazu­jući pra­vo iznad. Samo po koju riječ usp­je­vam da raza­z­nam. – Udavićeš se. – kaže, i u oblaku zelenog dima nes­ta­je. Gledam gore. Nebo je pro­tkano crven­om mag­mom. Lep­rša iznad mene, njiše se u rit­mu neke prastare bluz pjesme. Behe­mot se sklan­ja ispod nad­strešnice. Neš­to loše tre­ba da se desi, a ja ne mogu da mrd­nem. U trenutku, sve se sruči na mene. Gus­ta crve­na tečnost me sabi i počeh da se davim. Ulazi­lo mi je u usta, nos, oči, uši. Slatkas­to-slan ukus gvožđa. Krv. Nje­na krv. I suze. Sve suze koje je pro­plakala zbog mene. Sada ih pijem. Sada znam kako guše. Pokušavam da se pričvrstim za neš­to, ali ruke mi klize. Sve je kliza­vo i neizb­ježno je. Umri­jeću tu. Ipak, Behe­mot još jed­nom reče da to nije ovaj krug i dotače malo crveno dugme na jed­nom od stubo­va. Otvori za odvod se probudiše i zado­voljno popiše svu krv umjesto mene. A onda, mrak.

    .…..Behe­mot je zado­voljno preo na mojim grudi­ma. To je bio znak. Ide­mo kroz vra­ta. Čekala su kao i rani­je, netaknu­ta, nakrivl­je­na, stara. Sama. Polako sam se pri­b­ližavao. Crve­na izmagli­ca mami­la je. Kao opčin­jen hodao sam ploča­ma koje su vodile do tamo. Doh­vatih kvaku. Bila je vrela. Kao da su to sama vra­ta pak­la. Uz ogro­man napor pokrenuh pras­tari meh­a­nizam i okrn­jeni djelovi tru­log drve­ta se pro­suše po pločniku. Zako­račih. Osjetih da je Behe­mot sjeo. – Zar nećeš sa mnom? – upi­tah. – Nije to za mene. Ja to ne mogu  da doživim. – reče i nas­tavi da sje­di. Okrenuh se i zako­račih u crvenu izmaglicu.

    .…..Sni­jeg je pokrio sve. Upao sam do kol­je­na u bijeli prah i osje­tio kako mi kvasi nogav­ice. Osjetih blažen­st­vo. Svu­da oko­lo, ravno. Ogrom­na užare­na lop­ta na hor­i­zon­tu pri­jeti da ubr­zo sve pretvori u mrak. Samo jed­no jedi­no drvo nedaleko od mene. I ono tru­lo, čeka. Krenuh ka nje­mu. Za mnom nisu osta­jali tragovi. Kao da nika­da nisam ni zako­račio. A drvo čeka. Posljed­njih dvade­set kora­ka, mis­lio sam, i tu sam. Kora drve­ta je stara i izbraz­dana. Kako se pri­b­ližavam, shvatam da su brazde u stvari riječi već nepre­poz­natljive od starosti. Ipak, u beskon­ačnoj ravni­ci neke nepoz­nate zeml­je, nev­ješ­to ure­zan u koru ora­hovog drve­ta, pored riječi — zvučnik. Krčeći ton se prekide i moj glas ispuni prostor.

    .…..„Danas si stigla kas­no. Nisam pitao gdje si bila. Već neko vri­jeme ne gov­o­rimo. Ipak, nije mi sve­jed­no, iako se odavno izgu­bio taj neki priro­dan tok ove veze. Pored sve­ga toga, mičem slušal­ice i usta­jem iz kreve­ta, odem da popi­jem vode ili da samo uhva­tim krug kroz kuću. Samo da ti stavim do znan­ja da sam i dal­je tu. Da slušam ako neš­to izustiš. Iako si već odavno tišina.

    .…..Danas si mi se obrati­la. Prvi put posle pola mjese­ca. Rekla si da je vri­jeme da sor­ti­ramo stvari. Da vidi­mo kome šta ide. Nas­m­ješio sam se. Bilo me je briga, htio sam sve da ti dam, samo da opet pričamo. Nije baš lako kad neko ko je bio kos­mos na tebe gle­da kao na skladiš­tara. Bat kora­ka i prazne riječi upi­ju zidovi. Tako da, tačno, smješim se.

    „Zaš­to se smiješ?“

    „Pono­vo pričamo.“

    „Dije­limo stvari… selim se.“

    „Sve­jed­no. Lije­po je čuti tvoj glas.“

    „Shvataš valj­da da je ovo posljed­nji put da ga čuješ?“

    .…..Meni je osta­la sli­ka, poko­ja poli­ca, nijed­na bilj­ka, trideset dvi­je šti­pavice, jed­na sušil­i­ca za veš, gar­nišle, sedamnaest zakač­ki za zav­jese i kan­ta za smeće…“

    .…..Ska­men­jen zvuk nas­tavi da se pro­stire ravni­com i odjeku­je do u beskraj. Pon­avl­ja se izno­va i izno­va. Postapokalip­sa živ­ota. Odjek neče­ga što je nekad vriš­ta­lo sreću. Sad je samo krvavi izblju­vak nečeg sko­rčanog iz utrobe. Niotku­da, čude­san vje­tar prož­dra ravnicu. Kao da najavlju­je smak, zav­iori oko mene obil­ježiviši me i nes­tade. Odjed­nom, prasak. U dalji­ni, crve­na užare­na lop­ta se razli po hor­i­zon­tu i u eksploz­i­ji oslo­bo­di svo­ju punu snagu. Sve se ubr­zo pretvori u veličanstveni oblak u obliku pečurke. Osjećam kako se vaz­duh gubi u pravcu obla­ka i shvatam da det­onaci­ja ka sebi kupi sve što još uvi­jek diše. I dal­je samo sto­jim. U sljedećem trenutku, sav vaz­duh svi­je­ta pre­li­va se preko mene i kon­ačno me pokreće. Odva­ja mi noge od sni­je­ga i padam nazad. Tamo u dalji­ni, osjećam kako se led i sni­jeg tope pod nale­tom vre­line snage atom­ske bombe. Vri­jeme je da kren­em. Okrećem se i trčim nazad. Iza sebe čujem gru­bi hra­pavi zvuk koji sriče da jači­na energi­je ždere sve ostavl­ja­jući užareni crveni trag smr­ti za sobom. Moram da požurim. Osjećam da se pri­b­liža­va. Vra­ta su tu, nado­h­vat ruke. Posežem za kvakom dok me jači­na det­onaci­je odbacu­je nazad u kru­gove. Padam. Opet mrak.

    .…..Behe­mot je pono­vo na mojim grudi­ma. Prede. Liječi me. Budim se i izbezuml­jeno gledam oko sebe. Tada sam prvi put prim­je­tio bazen. Opak šiš­tavi zvuk pri­jeteći je parao moje uši iz tog prav­ca. Krenuh tamo. Behe­mot za mnom. Osje­tio sam kako mi gov­ori da nije vri­jeme za to. Redosljed se mora poš­to­vati. Ne smi­jem tamo. Bar ne još. Sve će da se sruši. Pono­vo. Ali neš­to jače od Behe­mo­ta i od mene, neš­to star­i­je od cjelokupnog pos­to­jan­ja guralo me tamo. Nije to bila vol­ja, niti noge. Bio je to strah. Iskon­s­ki, ira­cional­ni strah da ispod plave cer­ade ima neš­to. Da je voda proguta­la neš­to što više nikad neće moći da se vrati. Neš­to važno. Neponovlji­vo. I da ga šiš­tavim zvukom zado­voljno vari. Priđoh čeličnom čekrku i počeh da vrtim. Polagano, pla­va cer­a­da je otkri­vala prl­javu vodu. U sre­di­ni vir. Sa sve četiri strane bezbroj lis­to­va hrli ka cen­tru. Ka crnoj rupi koja guta. Nes­ta­ju negdje u dubi­ni kojoj nema kra­ja. Nije mi jas­no. Očeki­vao sam odrubljene glave roditel­ja i ses­tre. Krva­va tru­pla i rasko­madane djelove tijela. Ne papire. Pogo­to­vo ne papire. A onda me smož­di. Sit­ni redovi slo­va. Znam ih. Znam ih jako dobro. Ja sam ih pisao. Kuda to idu? Zaš­to su izabrali crnu rupu? Zar su toliko bezočni i besram­ni da im je ljepše negdje dru­go nego sa mnom? Krećem da ih spasem, ali me Behe­mot pre­duhitri. Ogre­ba me po obrazu i poteče mi krv. – Ne tamo – prosik­ta. Odgur­nuh ga i dotakoh jedan od lis­to­va. Sve se iskrivi. Osjetih kako visim naglavačke. Pokušah da ustanem, ali samo se prilju­bih uz pod. Okrenuh se na leđa. Gledao sam pra­vo u nebo.

    .…..Nije ga bilo.

    .…..Samo beskra­j­na spi­ral­na staza mojih krugova.

    .

    .

    .

    .

    .