Fantazija o spasiocima

Radivoj Šajtinac
Lat­est posts by Radi­voj Šajtinac (see all)

    .

    .

    FANTAZIJA O SPASIOCIMA

    (Pret­posled­nji enterijer)

     

    Hoće, najzad ili ikad

    Naići neko ili nešto

    Jer ovo ovde gde smo

    Od rođen­ja, prve i druge ljubavi

    Molitve, zna­ka i povrede

    Stra­ha i svrba

    Igre, radosti i dokaza o bližnjima

    Hoće li stići

    Jer ovo več liči na tes­nu sobu

    S tavan­skim poklopcem

    Stvari se bliže jedan dru­goj a zidovi

    Udal­javju

    Svi gov­ore u istom trenutku

    A tiši­na se slično ponaša

    Kako to nameš­taj pokazu­je da nas nema

    Tako što se iz svih vrati­ju i fijoka

    Iz svakog tog otvo­ra i zjapa

    Obrušava­ju isto­bo­jne male magle

    I male mrl­je s nekom udavl­jenom muši­com iz sećanja

    Malo je to za mir i radost

    Jer u tom neprove­trenom tesnacu

    Po lici­ma se pre­poz­na­ju oni

    Koji­ma se samo živi i diše

    I oni koji dahću od žurbe i nestrpljenja

    Ni glad nas, ni veseli zvuk esca­j­ga, ni

    Lepi beli strol­n­jak više ne vesele

    Odani smo onom u sebi koji ne pristaje

    Na ovo i ovde a ne ide mu se nikud

    A gadi se da sa samim sobom porazgovara

    Ko seče ovu paučinu

    Ovu izmišljot­inu, ovu sudbinu

    Ovu okončanu bivšu prašinu

     I njenu zamku od niti

    ?

    Glaso­vi kroz ovo ne prolaze

    Pogled se izgu­bi, niči­je ne dođe do objašnjenja

    Samo se crvi iz nameštaja

    Navode i prizivaju

    I s nji­ma pokreti kojih je skelet

    Žel­jan, taj krečni izdanak srca,

    Nema pogle­da uvis

    Jer nisko teskobu čuva i čini

    Ono dete gde je

    S ledine

    Ceo dan zagledano gore

    U krošn­ju topole , večni­je od vremena

    I ono čedo s odličji­ma od ptičjih govana

    Zapaljivih zeni­ca glad­no i radosno

    Samous­pavlju­juće

    Što sebi šapuće

    Straš­na i lepa širina!

    .

    .

    .

    ISPOVEST PTICE PSOVAČICE

    .

     

    (Poem­i­ca o preskakan­ju dnevne svetlosti)

    .

    Žalim,ipak bez panike,

    Tog deča­ka,

    Hodača,

    Suvozem­ca

    Nje­ga jedinog odozdo

    S imetkom koji je sakrio pod kapcimna

    Trepavi­ca­ma,

    Pazuhom, stis­nu­tim pes­ni­ca­ma i

    Mal­im tajn­im džepovima

    Uvek kad preskoči senku

    Okrene se i šapne

    Tu sam!

    Jer spusti pogled i ne robu­je mu više

    Ne vidi, ne čuje

    Ne traži, ne očekuje

    Taj deo izbavl­jen­ja min­uo je

    I zaias­ta , sve vidlji­vo nije ostvarivo

    I sve čujno nije beskrajno

    Deca ima­ju čula, čula ima­ju decu

    I nje­mu sve teže pada

    Udal­ja­van­je cilja,

    Hodan­je uz pos­ma­tran­je ptice

    Oglasi u drhtanju

    Podsmevan­je zamišl­jene velikodušnosti

    Mala se i veli­ka svet­la uobliče

    Vršn­jaci hors­ki rastu,

    Kao zid pevaju

    Gov­ore tako razgovetno

    Da to može da se sto­jeći prepriča

    Moj dečak zagledan trči

    Štrči

    I trepće kroz plavetnilo

    I kad u odabra­nom trenutku

    Junač­ki ne poželi da poleti

    Pomis­li,

    Hlad je, sen­ka, predah

    Poželi da se počeše pod pazuhom

    Da se umi­je, da se predžepari

    Da mi uzvrati nečim odozdo

    I vine uz str­mi pogled

    Ohrabri još nedo­raslu, nemu, darežljivost

    Veru u sve i svakog

    Niš­ta i svašta

    Blis­ta­va lica pomiren

    Da blis­ki nismo

    I da rast nije samo u visinama

    Da se kri­la pričinjavaju

    I kad se ne čuju i kad se ne vide

    Odande, kro­tak

    On

    U šta se sve veruje

    Poseb­no kad se osmehuje

    I neu­morno obleće sop­stvenu ravnotežu

    Oko stasa glas kao puzavica

    Oko lica pogled kao kruna

    Pa zar nije moje

    Da sle­tan­jem dosegnem

    Očeru­pam, čis­tim kljunom

    Per­je koje štrči

    Liči na reči

    Izdašno, oprl­jeno

    Neleteće

    Neka polako pahul­jas­to sleće

    Kad i gde

    Bez nadzora,bez žurbe

    Pa i ako sleti na nje­ga kog

    Ner­az­govet­no žalim

    Leteći, kri­la­to, nečovečji

    Lica odmornog spram horizonta

    U mit­noj tihoj ravni

    I osme­ha

    Dok se , hodajući

    Bodri

    Okre­plju­juće krvari dok se

    Umi­va

    I sebe

    Džepari

    SVE

    Na kra­ju sleti

    I ono SVE

    Što se iz reči

    izbavi.

     .

    .

    .

    IZBEZUMLJENI SARADNICI

    .

    (Saga o men­tal­nim izvršiocima)

    .

    Duša od spari­van­ja zahteva

    Neod­loživost,

    Onu istu kojoj služi i podleže.

    Žrtr­vo­van­je bez identifikfcije

    I uvo­da

    Antal je ubio Zoltana

    Jer je svakodnevno

    U ledin­skom čučanju

    Gov­o­rio da ševe lete nisko

    Mil­isav je ubio Radisava

    Jer je ovaj zabio veli­ki ekser

    U sta­blo dvorišne šljive

    Rđa je ušla u krošn­ju, u plod, u rakiju

    Travn­jak se osuo rupama

    Tamo gde su se gosti ispovraćali

    Fran­soaz ubi­ja Anrija

    S leđa,u kupatilu dok ovaj

    Uči da peva brats­ki hit

    S pogrešnom intinacijom

    I sav uzdrhtao, u zno­ju glasa otetog

    S okr­vavl­jen­im vokali­ma po koži

    Feđa ubi­ja Kolju

    U toku vožnje

    Čupa volan iz ruku,kida kožu s vrata

    Prsti­ma gnječi zenice

    I telo,grčkorimskim stilom

    Pre­bacu­je na zad­nje sedište

    Horhe kašmirn­im šalom davi Pabla

    Koji se dan­i­ma u šet­nji i lovu ne osvrće

    Ne zapitkuje,ne odgo­vara na pitanja

    Bez ispal­jenog metka,bez plena

    I vezu­je kašmirni šal sebi oko vrata

    Pre­ostali Svet

    Zjapi li zjapi

    Kao pit­o­mi tigar u svili

    Jer svi pomenu­ti behu preostali

    U Sve­tu

    Po glatkoći i naborima

    Niz bal­dahin rasu­to leži

    Usnu­lo

    Božan­sko

    Tigar san­ja Dušu

    .

    .

     ČAJ OD HUMUSA

    .

     (Fus­no­ta intimne autobiografije)

     

    Poče­lo bi iz naslova

    Jed­va pre­brođeno preterivanje

    O čaju od crnice

    Uh,te nijanse kon­ačnih asocijacija

    Sudeći po šaputavim temama

    i pes­ničkim slikama

    sve ređe putujem

    i sve teže čitam

    Gledam da stare stvari iskoristim

    Da pokušavam da

    U stari čajnik smestim

    puza­v­icu dragolju­ba

    Izmeša­lo se cvet­no seme

    Sa sabi­jen­im humusom

    U tes­nom svo­du od

    Lima i kalaja

    tes­no je,

    tama je

    Nići će

    Lako će se i jedan struk

    Pro­moli­ti

    I isplesti

    Kroz lev­ak, točir

    Ne samo iz

    Otvo­ra pod drškom

    U koju su položene

    I pose­jane zali­vane sve sitne nade

    Iz te grudve u posudi

    Sve moje nezan­imljive nade

    U opros­tivost naivnih preterivanja

    uvrežiće se, olis­ta­ti, procvetati

    Moj vrt je poniženi hodnik

    Od trvđavskog sta­menog naboja

    I sad u danima

    PVC davitel­ja

    Ko još čita

    Ko to još gle­da kako cveta

    ?

    Vodu tre­ba dolivati

    U pravil­nim razmacima

    Malo na svet­lo, malo u senku

    Slu­ga biti u carstvu

    Bez­pogov­ornih navika

    Komedi­ji­ci baštenske veštine

    Zagledti, prsti­ma mrviti

    Lulas­tu kapsulu

    Bez vre­line i pare

    Nepitke s talogom

    Iz kog koren­je ne dospeva

    Do gutl­ja­ja

    Oki­ti se vreža lis­tom i cvetom

    Odnekud sit­ni­ca vidljive lepote

    I primer snalažen­ja naivnosti

    I str­pljen­je pred bezvazdušnim

    Davitelji­ma

    Priziv pljus­ka iz naboja

    Izazi­van­je pisanja

    Bez dalek­ih putovanja

    I dugih čitanja

    U hladu između debe­lih zidova

    Tajni pojac

    Pisne kad se otopi strpljenje

    I navru tihe reči

    .

    .

    .

    .

    .