Fantomkomando

Lat­est posts by Roland Orčik (see all)

    .

    .

    .

    (odlo­mak)

     

                U to vreme sam mno­go ski­tao. Podizao sa tro­toara rasute parčiće stak­lenih klik­era, sitne met­alne novčiće, šrafove. Kada sam dos­ta toga naku­pio, sagra­dio sam toteme. Moji roditelji nisu bili srećni zbog te moje strasti, kradu ti pros­tor, znali su mno­go puta da mi pre­bace. Uza­lud sam na kra­ju popus­tio pred nji­hovim nago­varan­ji­ma i bacio svo­ju kolek­ci­ju, kas­ni­je sam opet nas­tavio da čeprkam po uli­ca­ma. Otkako sam se odse­lio, ostavio sam za sobom i tu svo­ju mani­ju saku­pl­jan­ja. Čini mi se da je u mom rod­nom gradu bilo neke određene sile koja me je nag­o­ni­la da spasavam iz otpa­da sve to što dru­gi ne primeću­ju. Mož­da je to bilo zbog velike količine podzemnog gasa, koji je ne jed­nom pre­tio da će erup­ti­rati i podići u vaz­duh celi kraj.

                Na jed­nom od svo­jih saku­pl­jačk­ih poho­da dan­gu­bio sam u sused­noj uli­ci. U jed­nom dubokom jarku pron­ašao sam zarđalu gvoz­de­nu cev. Bila je veli­ka kao moja ruka. Kada sam je dodir­n­uo, ostavl­jala je uti­sak hladne, grube mater­i­je. Opor miris rđe šti­pao mi je nos. Podi­gao sam cev visoko, kao mač, visoko pre­ma sun­cu, zatim sam snažn­im zama­hom udario njome o beton. Zrn­ca sećan­ja baca­ju nove iskre, izran­ja­ju zvu­ci: oštar, tup, zvonak.

                U pro­leće su u našoj školi orga­ni­zo­vali radne akci­je. Pre­vozili smo ručn­im kolici­ma starudi­ju do odla­gal­iš­ta met­alnog otpa­da koji smo često na srp­skom zvali otpad.

                Deponi­ja se nalazi­la u blizi­ni spomeni­ka sakatog Hrista, odmah iza fab­rike pil­ića. Hris­to­vo telo je bilo pre­mazano sre­brnom bojom, kao da ga nisu izli­vali od lima nego od ple­meni­tog meta­la, zatim obešeno na beton­s­ki krst okrečen u belo. Kad god sam sa ortaci­ma iz razre­da pro­lazio pokraj nje­ga gura­jući dobro nato­vare­na koli­ca, dugo bih gledao u taj lik koji je blis­tao u sre­brnoj boji. Na pro­lećnom sun­cu sija­lo je telo ska­men­jeno u boli.

                Jedan­put sam pomis­lio da ću oslepeti od mlaza svet­losti oko spomeni­ka. Zaž­mu­rio sam, odu­vek se bojeći slepi­la, toga da neću više niš­ta vide­ti osim konz­ervisane prošlosti. Iz mis­li me trgnu jedan od orta­ka iz razre­da, Bezeg: šta kažeš na to da ga ukrade­mo, koliko bi za nje­ga dali? Poj­ma nemam, ali sig­urno više nego za ovu starudi­ju koju sada vuglimo sa sobom, odgov­o­rio sam. Otkud ti sad to? Da li si mož­da već trgo­vao ver­skom bižu­ter­i­jom? Nisam, ali zamis­li, za jednog Hrista bis­mo dobili sig­urno više nego za zarđale cevi i istrošene komade meta­la. Aha, pod uslovom da veru­ju u nje­ga. Mis­lim da ne bi oni zbog Boga zavuk­li ruku dublje u džep, nego zbog ljud­skog oblič­ja, jer ono je ipak privlačni­je od zbr­da-zdola poku­pljenog smeća. Našu raspravu prekide rad­nik sa otpa­da kome smo tepali Odžak. Objas­nio nam je vod­njikav­im glasom gde tre­ba posle meren­ja da isto­va­ri­mo otpad, a onda je hitrim pokre­tom bacio dogore­li pikavac, zapalio drugu cig­a­re­tu i povukao se u svo­ju čatrlju, ispred televizora.

                Nakon što su izmer­ili našu gomilicu, pre­ba­cili smo je do jedne man­je hrpe koja se nalazi­la sasvim poza­di, u samom dnu odla­gal­iš­ta. Svu­da oko­lo bile su pla­nine smeća. Ovde neki poha­b­ani sta­lak od bicik­la, zguž­vani bla­to­brani, onde udubljeni obruči, bub­n­je­vi od veš-maši­na, ekseri na sve strane, iskrivl­jeni točkovi od koli­ca, radi­ja­torske cevi, delovi auto­mo­bi­la, stari neupotre­bljivi breneri za svin­je i mnošt­vo nek­ih napra­va koje nisam ni pre­poz­nao. Nakon što smo ispraznili koli­ca, podrob­no sam osmotrio čega ima naoko­lo, po nekim krše­vi­ma sam čak i lup­n­uo. Poseb­no me je privukao komad gvožđa koji je pod­sećao na ser­ifno slo­vo „I“. Kada sam ga udario, odjekn­uo je kao zvono. Bio je hladan na dodir, a zvuk mu je bio fin. Nisam mno­go okl­e­vao, stavio sam ga u praz­na koli­ca. Nedaleko od I‑gvožđa ugledao sam jedan rel­a­tivno čitav točak od koli­ca. Udario sam ga neko­liko puta tankim cevi­ma različi­tih veliči­na koje su bile tu u blizi­ni: odz­van­jali su tvr­di, igleni zvu­ci. I taj komad dospe u koli­ca među ostale, zajed­no sa cevi­ma. Izabrao sam tri cevi, što je podrazumeva­lo tri boje zvu­ka: dugač­ka cev rđaste boje imala je tup zvuk visoke frekven­ci­je, tan­ja cev bez koroz­i­je imala je dublji zvuk, dok je naj­man­ja, pri kra­je­vi­ma pljos­na­to obliko­vana i popril­ično ošteće­na, imala oštar zvuk. Hte­doh još i gvoz­dene auto­mo­bilske felne. Pre­gledao sam više koma­da, udarao ih, ali su najčešće zvučale bezbo­jno. Uočio sam rel­a­tivno dobro oču­van obruč koji je imao neko­liko ogre­boti­na sa spol­jašn­je strane oko rupa. Udario sam ga na više mes­ta šip­ka­ma koje su mi se našle pri ruci, jaukao je uznemirujuće.

                Ortaci iz razre­da su me ismevali, znali su da ću novac koji sam dobio za otpatke potroši­ti na glu­posti I smeće. Nji­hov me podsmeh nije zan­i­mao, jed­va sam čekao da stignem kući i da u šupi isto­varim svo­je pred­mete. Šupa na srp­skom znači osta­va, a mi smo tako gov­o­rili zato što je, kao i reč otpad, zvučala bol­je od mađarskog nazi­va. Srbi rade isto to sa mađarskim reči­ma, dva nar­o­da šver­cu­ju svo­jim rečeničkim blagom. Moja maj­ka je Srp­kin­ja, sa njom raz­go­varam na srp­skom i na nekom izmešanom jeziku, dok sa ocem koji je Mađar gov­orim isključi­vo na mađarskom, mada neza­v­is­no od toga i moj otac ostavu zove šupa. Uprkos tome što ne živim više u rod­nom gradu, osta­la mi je dvostru­ka jez­ič­ka usmerenost. A sa mnom se odse­lio i onaj kon­flikt koji nas­ta­je iz tren­ja ta dva jezika.

                U šupi sam izvukao delove svo­je zbr­da-zdola saku­pljene kolek­ci­je. I‑gvožđe sam postavio ispred sebe, sa leve strane stavio obruč, sa desne točak od koli­ca, sva­ki nado­h­vat ruke. Ispred I‑gvožđa sam poređao tri cevi, prvo naj­dužu, zatim naj­man­ju, na kra­ju sred­nju. Klekn­uo sam ispred njih i dugo ih pos­ma­trao. Poste­peno se formi­rao određeni sis­tem odnosa, pokrenu­la se nekak­va nev­idlji­va raz­me­na mater­i­je. Navukao sam rad­ničke rukav­ice, one koje je moj otac koris­tio za poslove u bašti. Zgra­bio sam naj­man­ju cev, njome udario I‑gvožđe i šupu ispuni lep, zvon­ak ton. Sle­dio je obruč, bilo je dovoljno samo dodir­nu­ti pomoću cevi izbočene kon­ture kru­ga oko najveće, sred­nje rupe, I zvuk mi je odmah zaparao uši. Tan­ki, tačkasti zvu­ci toč­ka od koli­ca unosili su nove boje u dosadašn­je. Rados­no sam prašio komade gvožđa, a u šupu sam se povukao baš zato što sam slu­tio da bi moje roditel­je izludela ta moja koloni­ja instru­me­na­ta. Nisam im pokazao nijedan od pred­meta, nego sam ih str­pao u džak koji sam posle sakrio u ugao šupe i prekrio ga poha­b­an­im smeđim ćebe­tom. U mraku se niš­ta od toga nije vide­lo. Izvlačio sam ih samo onda kad mi roditelji odu na posao i ostave me samog kod kuće. Koma­di gvožđa posta­doše za mene isto što i eroti­ka: uži­vao sam u nji­ma u tajnosti.

                Katkad sam poje­dine ortake iz škole upući­vao u tajnu. Prvo bi radoz­na­lo merkali obline pred­meta, pratili nji­hove zvukove, isprobavali ih, ali im je cela stvar vrlo brzo dosadi­la, za njih su sve to bile trice bez vred­nos­ti. Izuzev Ose, koji se istog trenut­ka oduše­vio i počeo da me nago­vara da se pridružim nje­gov­om ben­du, u kom on svi­ra gitaru, a nje­gov pri­jatelj Papak bendžo. Već duže vreme sviruck­a­ju zajed­no. Sa nji­ma je i nje­gov komši­ja, bubuljičavi Skalpel, koji ima dobre bub­n­jeve, a probe održava­ju u garaži nje­gov­ih roditel­ja. Obuze me uzbuđen­je i pris­ta­doh bez razmišl­jan­ja. Garaža se, među­tim, pokaza kao tes­na, jed­va smo u nju stali. Kad bi se Osa tokom svi­ran­ja pokren­uo, znao je ponekad da me lupi gitarom po glavi. Rešen­je je bila pros­trani­ja šupa, tamo smo svi komot­no stali. Zamo­lio sam komši­je da ne oda­ju mojim roditelji­ma šta se tu zbi­va. Pored nas je stanovao pijan­dura Čomor, nje­ga sam sa neko­liko piva pri­do­bio za savezni­ka, pa smo tako mogli da tan­drče­mo do mile vol­je dok su moji roditelji radili.

                Bend smo naz­vali Koma, što je upući­va­lo na to da pojačava­mo zvuke tela koje se nalazi u stan­ju klin­ičke smr­ti, sve ono što ne može da se čuje golim uve­tom. Osa je dodao još i to da se gla­va komete zove koma, kod većih se iz nje formi­ra bleš­tavi rep. Kra­jn­ji rezul­tat je bio zvuk koji je bujao kao biljno tkivo.

                Posle neko­liko mese­ci me u šupi omamio jedan čudan doživl­jaj. Nakon što sam isprobao različite rit­move, neke prim­i­tivne struk­ture pesama, spus­tio sam cevi na tlo. Minu­ti­ma sam pos­ma­trao taj spokoj kom­pozi­ci­je čeli­ka oko sebe. Pred­meti koji su ležali poba­cani uoko­lo gradili su različite oblike, formi­rali povezan sis­tem. Taj pri­zor me je načeo, prikazu­jući mi višes­lo­jni pros­tor. Obruč koji je ležao na podu učinio je hor­i­zon­talu rel­a­tivnom, isto kao i oboreni točak. I‑gvožđe je, među­tim, pred­stavl­ja­lo samo srce meta­mor­foze pros­to­ra, jer kad sam ga držao za koren, onda je izgleda­lo kao slo­vo „I“, odnos­no rim­s­ka jedini­ca, ali ako bih ga postavio na krake, onda je formi­ralo debe­lo slo­vo „H“. No, upa­lo mi je u oči i to što je mog­lo da bude i dupli T‑profil: bilo koji krak da sam mu držao pre­ma gore ili dole, uvek se prikazi­va­lo kao slo­vo „T“, raz­li­ka je bila samo u tome što je jedan od krako­va na trupu bio veći od dru­gog. Obruč se man­i­festo­vao kao slo­vo „O“ ili kao nula. Sva ta počet­na slo­va prizivala su promene, nebro­jeno mno­go reči, bezbroj jezi­ka. Dok sam udarao u komade gvožđa, video sam i tonove:

    T‑H-I

    I‑H-T

    O‑T-H

    I‑O-I

    O‑T

    H‑H-H

    O

                Svi­rao sam svakod­nevno na tim svo­jim instru­men­ti­ma sa otpa­da, dok su mi roditelji bili na poslu. I sve češće sam opažao da je gvožđe kao bilj­ka, pre­puna nagon­skih i oseća­jnih titra­ja. Da bi proizvelo zvuk, mora se udarati, čas fino, čas snažno, u zav­is­nos­ti od toga kak­vo se talasan­je pro­bi­ja u nje­mu. Kada dodiru­jem gvožđe, čujem bol i žud­nju mete­ori­ta, Zemljinog jez­gra. Ele­mente koji se skri­va­ju pod mojom kožom. Tre­ba se pode­si­ti na to, uver­avao sam ortake iz ben­da koji su mis­lili da sam skren­uo sa uma, da sam preterao sa svim tim stvari­ma. Ako gvožđe ima osećan­ja, onda ga polju­bi, povi­ka Osa. Krni mu žvaku, kiko­tao se Papak. Ali bubuljičavi Skalpel je saosećao sa mnom, jer on je isto to tvr­dio za kožu. A vi gur­nite svo­je budže među žice, uzvratili smo im združen­im snaga­ma. Mal­opo­ma­lo smo se izbrusili, muzi­ka nas je privlači­la kao mag­net met­alne opiljke. Verovali smo da nas niš­ta ne može razd­vo­ji­ti. Sve dok nije izbio rat.

                Niko nije znao kada je tačno izbio. Bilo je onih koji su tvrdili da tra­je već god­inu dana, samo što vla­da nije smela da obz­nani to javno jer se plaši­la panike koja bi nasta­la usled te zbrke. Pre­ma drugi­ma se već bio I završio, ali su stranke upletene u sum­n­jivu trgov­inu oruž­jem sma­trale da je bol­je ako se pri­ta­je. U nov­ina­ma i na tele­viz­iji kolale su pro­tivrečne vesti. Jed­nom su nas plašili time da je Rusi­ja poslala bom­bardere na našu zemlju. Istom tom pri­likom na naslovnoj strain nek­ih dnevnih nov­ina mog­lo se proči­tati: MONGOLIJA OBJAVILA RAT! Dok su na dru­gom mes­tu pisali ovako: IRAK UBACUJE U BORBU ATOMSKO NAORUŽANJE! Ili: AMERIKA U PLAMENU, KINA U RUŠEVINAMA! Na radi­ju su istovre­meno saopš­tavali sledeće: REPUBLIKA KONGO USMERILA BALISTIČKE RAKETE PREMA NAŠEM GLAVNOM GRADU! Događa­lo se ponekad da popod­nevni film na tele­viz­iji prek­inu pot­puno neočeki­van­im ves­ti­ma, pre­ma jed­noj se na zapad­noj strani naše zeml­je pojav­i­la nepoz­na­ta vojs­ka, uništi­la sve gradove i sela, nikog nisu ostavili u živ­o­tu. Ali sve te vesti imale su neš­to zajed­ničko: napad­nu­ti smo, moramo da se bran­i­mo, da se pripremamo za odbranu. Dnevni­ci  su bili puni sela koja gore, leše­va poba­canih po uli­ca­ma, izbegli­ca. Ali na naš grad niko nije udarao. Jedi­no smo po astronom­skim cena­ma i nezaus­tavljivoj inflaciji shvatali da neš­to zaista nije u redu. Ustalio se strah zbog nev­idljive opas­nos­ti koja je bila sve bliža i bliža.

                Para­no­ja je funkcionisala pop­ut ćeli­je zah­vaćene rakom: šir­i­la se sve tvr­doglav­i­je. Na kra­ju goto­vo da nis­mo ni smeli da iza­đe­mo iz kuća, ne samo zbog toga što smo zamišl­jali da oko­lo ima sna­jperi­sta, nego i zbog komši­ja koje su postale nepred­vidive. Bilo je sve više lažnih vesti: koga su sko­ro nasm­rt pre­tuk­li, kod koga su provalili noću ili dan­ju, koliko ban­di luta po gradu. Nakon nekog vre­me­na posta­lo je očigled­no da najveća opas­nost nije vojs­ka koju viđamo u ves­ti­ma kako nadire ka nama. Vla­da je naredi­la opš­tu mobi­lizaci­ju, pa ipak nisu svakog odveli, čak ni od rez­ervista. Komši­je pored nas, na primer, dobile su poziv, jedan od njih je čak i ponos­no mahao plavom kover­tom kada je voj­na poli­ci­ja došla po nje­ga. Ali mog oca, koji je takođe bio rez­ervista, sis­tem je nekako preskočio. Onda je mobi­lizaci­ja posle nekog vre­me­na pot­puno obus­tavl­je­na. One koji su otišli na odslužen­je vojnog roka kao da je zeml­ja proguta­la: nikakve vesti o nji­ma nisu sti­za­le, niko nije znao gde su. U našem gradu polako je sve sta­lo, ogrom­na kapi­ja fab­rike cemen­ta bila je zaključana, ispred crne drvene kapi­je fab­rike pil­ića nisu više sta­jali kamioni nato­vareni živi­nom, u tkaoni­ci su utih­le mašine, pošte i škole su se ispraznile, opštinske insti­tu­ci­je u cen­tru gra­da zjapile prazne. Sve ulice su opustele, retke put­nike namernike dočeki­vale su spuštene roletne i zaključane kapi­je. S vre­menom više niko nije ni pro­lazio gradom.

                I naša kuća je pretvore­na u bunker, otac je pro­zore prekrio daska­ma, kapi­ju i ulaz­na vra­ta je zabarikadi­rao. Podrum smo napunili hra­nom. Inače, odu­vek smo se plašili atom­skog rata, vla­da je još deceni­ja­ma rani­je propisala da sva­ki stanovnik tre­ba da napuni svo­je podrume i skladiš­ta dovoljnom količi­nom hrane i leko­va, za slučaj katas­trofe. Uličnu rasve­tu su s vre­menom pot­puno ukin­uli, za stru­ju su u početku samo uveli restrik­ci­je, a posle su je sasvim isključili, kao i plin i vodu. U sve­mu tome nije pos­to­jao nikakav sis­tem. Poš­tar se ispr­va još i pojavlji­vao sa žutim čekom, ali ga nakon neko­liko mese­ci više nis­mo viđali. Uza­lud bi, među­tim, i dolazio, budući da su poš­tu zatvo­rili, ne bi ni bilo gde da se uplate komu­nalne dažbine. Naku­pljeno smeće iz domaćin­st­va otac je bacao u drveni poljs­ki klozet koji se nalazio u stražn­jem delu naše bašte. Taj čučavac su sagradili lju­di koji su živeli ovde pre nas, od kojih smo kupili zemljište, i dok nis­mo nabav­ili šolju sa vodokotlićem u kupatilu naše novoiz­građene kuće, mi smo takođe odlazili tamo da prazn­i­mo cre­va. Ali kada smo posle toga viškove iz orga­niz­ma počeli da ispuš­ta­mo u civ­i­li­zo­vani kanal­iza­cioni sys­tem nužni­ka, dani drvenog poljskog kloze­ta bili su odbrojani,postao je ruina koja je pod­sećala na neko min­u­lo doba. Nis­mo ni san­jali da bi jednog dana mogao da vaskrsne.

                Maj­ka je prl­ja­vo rublje i posuđe prala na ruke, otac je po vodu odlazio na arteš­ki bunar. Tvr­dio je da prit­om ljude jed­va sreće, pa i tad se uzdrža­va od njih jer nije imao pov­eren­ja ni u koga. Sa znatiželjom sam slušao nje­gove priče, nisam poverovao u to da u gradu nema nikog, ali sva­ki put kada sam mu davao do znan­ja da bih i ja pošao po vodu, da bih voleo malo da raz­gledam, grubo bi me odvra­tio gov­oreći da sam još bal­avac I da mi je mesto kod kuće!

                Dani su nam u suš­ti­ni pro­lazili u stražaren­ju, po sis­te­mu koji je utvr­dio otac. Retko smo se prali. U tim­o­kol­nos­ti­ma otkrio sam da uprkos sličnos­ti­ma među nama pos­to­je i oštre raz­like u zapasi­ma. Očev je bio opor; ako bih duže boravio pored nje­ga, lice bi mi se neizbežno iskriv­i­lo. Majčin je, među­tim, bio kao prezrela lubeni­ca, sladak i kiselka­st istovre­meno. Vari­ran­ja vlasti­tog zapa­ha sam doduše osećao, ali uopšte nisam znao da ga odred­im, a kada sam pitao roditel­je za to, odgov­o­rili su da u svakom sluča­ju nisam mlad kao rosa. Nakon nekog vre­me­na navikao sam se na mirise tela, toliko dobro da mi kas­ni­je nisu više bili neo­bični, štaviše, kao da mi se čulo mirisa izoštri­lo, mogao sam da ih ose­tim iz veće udal­jenos­ti, a i roditel­je sam znao da raz­liku­jem po mirisu.

                Mene u stvari nije rat uzne­mi­ravao, nego opšte ludi­lo. Mno­go me je više nervi­ralo to što već mesec­i­ma nisam mogao da gvirnem u šupu, to što nisam mogao ni da dodirnem svo­je muz­ičke instru­mente. Pred spa­van­je sam san­jario o tome kako bi bilo dobro dotaknu­ti ih opet, udar­i­ti ih da zagrme gvožđa. Pokušavao sam da pri­zovem u sećan­je nove muz­ičke melodi­je, da vari­ram stare. Ortake iz ben­da nisam video od počet­ka ratnog stan­ja, nisam imao poj­ma šta bi mog­lo biti sa nji­ma. Razmišl­jao sam o tome da noću, dok mi roditelji spava­ju, odem do šupe i pogledam gvožđe.

                U to vreme se u šupu naselila i nam­noži­la porodicapacova.

                Noću je obično stražario otac, u stvari se na stražarskom mes­tu pre­puš­tao dubokom snu, nikak­va buka nije mogla da ga probu­di. U takvoj situaci­ji je samo još falila kod ulaza tabla sa nat­pi­som „Dobro došli!“, svako je mogao da provali kod nas. Ali nisam mu to spomen­uo, nego sam jedne noći odlučio da isko­ris­tim tu pri­liku i skoknem do šupe, te obiđem svo­je gvožđe.

                Iza­šao sam u dvorište i udah­n­uo svež vaz­duh. Debele grane ora­ha klatile su se na povetar­cu kao ruke kakvog prais­tori­jskog poli­pa. Korov se raširio, već se bio i na šupu popeo, tre­ba­lo bi ga trebiti. Pos­ma­trao sam sićušne tačke svet­losti na let­njem zvez­danom nebu, zamišl­jao putan­je dalek­ih plan­e­ta. Tada nebom prhnu zvez­da padal­i­ca, kao da je neko zagre­bao nebes­ki svod oštrim komadom svetla.

                Čim sam otvo­rio vra­ta od spremiš­ta, zapah­nu me oštar smrad. Zgra­bih sekiru koja je bila bače­na kod vra­ta, džep­nu lam­pu sa police za alate, i uzbuđeno krenuh pre­ma ćošku. Strgn­uo sam ćebe sa dža­ka u kom je bilo gvožđe i sle­dio se: između cevi se bila zavuk­la porod­i­ca paco­va. U jednog od njih sam upe­rio lam­pu, direk­t­no u oči, i taj odmah nas­r­nu na mene, na šta sam ga instink­tivno udario sekirom.

                Izbezuml­jen, odju­rio sam nazad u kuću. Čvrsto stežući sekiru u ruka­ma, šćuću­rio sam se kod ulaznih vra­ta blizu kuhin­je. Na oštri­ci su se videle krvave mrl­je. Ujutru me pren­uo očev glas. Odmah sam se usplahirio i sakrio sekiru u ostavi ispod police koja je bila puna tegli od dže­ma, zatim je pokrio krpom. Klis­nuo sam kroz vra­ta, a otac me zeva­jući upitao:

                – Šta si tamo tražio?

                Odgov­o­rio sam ne gleda­jući u njega:

                – Ustao sam neš­to rani­je, pa sam malo raz­gledao čega ima u ostavi.

                Otac je usput, dok je kašljući pro­muk­lim glasom kren­uo do toale­ta, dobacio:

                – Skoknuću do arteškog bunara po vodu.

                Tu sam pri­liku odmah ugra­bio i počeo da insi­s­ti­ram na tome da ovog puta i ja idem.

                Dok je pišao, otac je pokušavao da me odgov­ori plašeći me bru­tal­nim komši­ja­ma. Žestoko smo se raspravljali.

                – Osta­ješ kod kuće i goto­vo! – zaključio je spor.

                Gledao sam oca iz kuhin­je dok je stavl­jao prazne kante na tri­cikl i polako kre­tao pre­ma kapiji.

                Vra­tio sam se u svo­ju sobu neprestano razmišl­ja­jući o tome kako grad sada izgle­da, u šta su mogla da se pretvore moja omil­je­na mes­ta, dvoglavi bunar, obala Tise, park, Žuta kuća… Kada se otac nakon pola sata vra­tio sa kan­ta­ma punim vode, sa zav­išću sam gledao u nje­ga i pitao se šta li je mogao tamo napolju da vidi. Ali uza­lud sam ga nukao da mi ispriča koga je sreo i šta je video, neha­jno je odmah­n­uo rukom rekavši da tamo nema niče­ga osim praznih uli­ca. Nisam mu verovao. Odlučio sam da sutradan ustanem u zoru i išun­jam se.

                Ceo dan sam sedeo kao na iglama, neprestano gledao u sat, a usput plani­rao kuda ću ići, koga ću sve potraži­ti. Maj­ka je više puta oštro primeti­la da nisam prisu­tan, pita­la se gde su mi odlu­tale mis­li, a ja sam se prav­dao nekom banal­nom pričom iz det­injst­va. Poš­to je maj­ka obožavala da se žali, radi­la je to čak radi ubi­jan­ja dosade, počela je da gov­ori o tome koliko je bila lep­ša dok je bila mla­da, tada joj leđa nisu bila pogr­blje­na kao sada, ponos­no je nji­ha­la svoj uzani struk, a sada ne može ni da pogle­da svo­je usukane butine i smežu­rane ruke. Kosu je toliko često far­bala da se već pot­puno isuši­la, kra­je­vi su stal­no pucali, zato se ošišala na kratko, a imala je baš lepe, duge, crne kike dok je bila mla­da. Ja nisam sma­trao da je ruž­na, raspravl­jao sam se sa njom, jer to što je malo smršala i što se smežu­rala, to je nor­mal­no, to ide s god­i­na­ma. Bol­je da raz­go­varamo o nečem dru­gom, uzdah­nu­la je, te spomenu­la da me je kao bebu stal­no vodala po bol­ni­ca­ma jer sam neprestano imao pro­liv. Lekari nisu znali šta mi je, bezbroj puta su me pre­gledali, a onda je bez ikakvih prethod­nih naz­na­ka pro­liv prestao, te više nisam osam puta dnevno praznio cre­va. Maj­ka je primeti­la da pro­liv dobi­jam samo ako sam ner­vozan. Moraš da paz­iš na sebe, uči­la me je, mož­da bi tre­ba­lo i ti da odeš odavde kao Osa, živ­ci su ti pre­tan­ki za rat. Pobunio sam se i tvr­dio da bih mogao da pod­ne­sem I mno­go grublje situaci­je, ali maj­ka se tvr­dogla­vo držala svog uverenja.

                Kon­ačno je pao mrak. Otac je hrkao na stražarskom mes­tu, maj­ka u spavaćoj sobi. Nisam mogao da zaspim ni na min­ut, plašio sam se da ću pres­pa­vati zoru.

                Negde oko tri ili četiri sata, čim su se prve ptice oglasile, skočio sam sa kan­a­be­ta, izva­dio ranac i uzeo iz fioke suzavac koji sam nabavio na crno od bubuljičavog Skalpela još pre rata. Klis­nuo sam iz sobe, otac je kao i obično spavao na stražarskom mes­tu, te sam se tru­dio da prav­im što man­je buke. Uzeo sam iz ostave sekiru koju sam prethodnog dana tamo sakrio, stavio je u ranac.

                U bašti sam hodao tiho, trzao se na sva­ki šum, jer mogao je iz bilo kog budža­ka da iskoči neki pacov. Ali bilo je samo vraba­ca i crnih koso­va koji su leteli tamo-amo u sum­raku. Mrcine se verovat­no još uvek skri­va­ju u šupi, pomis­lih, kas­ni­je ću ih sred­i­ti. Napumpao sam izdu­vane gume svog trkačkog bicik­la, zatim sklo­nio u stranu bezbed­nosne bar­i­jere koje su sta­jale ispred kapi­je. Nizak smeđi sto, koji smo nasledili od bake, bio je pritešn­jen ispod kvake, prvo sam nje­ga izvukao, a potom gur­n­uo u stranu velike betonske ploče koje su bile naslon­jene na gvoz­de­nu kapi­ju. Ako ne budem mogao da vra­tim bar­i­jere, proš­lo mi je kroz glavu, šta će onda obezbeđi­vati kapi­ju, ali nisam hteo da se vra­tim, da ne bih još na kra­ju zaglavio kod kuće, radi­je ću skrati­ti izlet i vrati­ti se pre nego što mi se roditelji probude.

                Na uli­ci su pro­zori svu­da bili prekriveni daska­ma, kao da su kuće pale u komu, u baš­ta­ma i oko drveća bujao je korov. Nigde se nije čuo nikakav glas, samo zveket mog bicik­la na izlokanom beton­skom putu.Taj put su neka­da davno zajed­no gradili stanovni­ci ulice, a i ja sam bio među nji­ma, više kao smet­a­lo, dok su klopara­le velike mešal­ice za beton. Beton­s­ki put se potrošio za otpri­like deceni­ju i po, pot­puno se razm­rvio. Nije to više ni bio put, nego gomi­la sivog kamenog otpada.

                Usput, na železničkoj stani­ci, video sam jednog maj­mu­na kako sedi zguren pored podignute rampe kao da čeka voz, ali uza­lud, jer je i železnič­ki sao­braćaj prestao da funkcioniše. Verovat­no je pobe­gao iz zoološkog vrta, mada u tom sluča­ju mož­da u okoli­ni luta­ju i lavovi i tigrovi, još će na kra­ju ispasti dobro što sam poneo sekiru. Na opuste­lim trgov­i­ma u cen­tru gra­da tumar­alo je više živ­ot­in­ja. Kod mer­mernog pos­tol­ja crnog Spomeni­ka slo­bo­di jurili su se psi. Kri­la kamene fig­ure čove­ka u prkos­noj hero­jskoj pozi bila su išarana gol­u­bi­jim izme­tom. Grad­s­ka upra­va postavi­la je taj spomenik da gle­da pre­ma obali Tise zato što su u Dru­gom svet­skom ratu ruske oslo­bod­i­lačke trupe pris­ti­za­le sa suprotne obale reke, ali sada to očigled­no niko­ga nije zan­i­ma­lo. Ovce su žvakale ostatke ukrasnog bil­ja, guske i kokoške klju­cale u por­ti katoličke crkve, krave i kon­ji preži­vali u bašti pravoslavne, mršave krmače val­jale se po blatu, a koza je bilo svu­da na pute­vi­ma i trotoarima.

                Kroz pro­zor u prizemlju žute gradske kuće, koju su krasi­la dva torn­ja i barokna fasa­da, iskočio je neki star­i­ji tip u crnom odelu. Ispod desnog pazuha imao je veli­ki dosi­je, a ispod lev­og stiskao jag­n­je koje je kmeča­lo. Kada me je ugledao, samo što se nije srušio od stra­ha, pa sam uspo­rio bicikl. Tip se okren­uo i potrčao pre­ma zgra­di banke na kojoj su stak­la bila porazbi­jana. Usput je ispus­tio dosi­je, pa se sag­n­uo da ga podigne. Onda je opet neš­to ispus­tio, ali izdale­ka nisam video šta je to bilo. I dosi­je i jag­n­je je nespret­no pre­meš­tao iz ruke u ruku, onda je dosi­je spus­tio na zemlju, posle je pred­met koji je bio ispus­tio str­pao u džep, poku­pio dosi­je i šepa­jući brzo nes­tao. Opusteli grad me je pod­sećao na nasukanu Noje­vu barku na kojoj su jedi­ni preživeli bile živ­ot­in­je. A Noje je mogao da bude taj oma­tore­li, ćaknu­ti tip koji trčkara tamo-amo po gradu noseći pod pazuhom dosi­je i jagnje.

                Vodu arteškog bunara zvali smo žutom vodom, kruži­la je leg­en­da da onaj ko pro­ba tu bla­go sumpo­ras­tu vodu, osećaće njen ukus čak i u snu, i nikad ga se više neće oslo­bod­i­ti. Skočio sam sa bicik­la i počeo da srkućem vodu u velikim gutl­ja­ji­ma, voleo sam njenu svilenkas­tu gustinu, aro­mu, karak­ter­is­tičan slatkasti miris. Rani­je su je koris­tili i u grad­skim lekovitim ban­ja­ma, ali one su posled­njih deceni­ja pot­puno zane­marene. Mada nije samo grad­s­ka lekovi­ta ban­ja počela da trune u zad­njih dvade­set god­i­na, nego i mno­gi dru­gi delovi grada.

                Pored bunara me je znatiželjno pos­ma­trao kratkod­la­ki jaza­v­ičar, smeđi mešanac. Nisam smeo da ga pozovem, bio sam u suš­ti­ni oprezan sa živ­ot­in­ja­ma koje su slo­bod­no lutale. Pogledao sam na ručni sat I video da se smu­cam već ceo sat, bilo je vreme da se vra­tim. U povratku je kržl­javac pošao za mnom, pra­tio me je sve do naše kuće. Nisam imao srca da ga oter­am, poz­vao sam ga, te se on ušun­ja odmah posle mene, a ja sam onda zaključao kapi­ju i zabarikadi­rao je. Psu sam dao ime po jed­nom od svo­jih omil­jenih stripju­na­ka, Snupi­ju. U dvoriš­tu sam mu dao vode, a iz kuhin­je sam uzeo jed­nu staru konz­ervu gove­dine. Progutao ju je za neko­liko sekun­di. Onda se i meni otvo­rio apetit.

                Snupi mi je stal­no bio za peta­ma, oprezno njušio zidove, pred­mete, po neki­ma se i popišao, malo-poma­lo počeo je da se pri­lagođa­va svom novom domu. Ali ispred šupe ustukne. Telo mu se napreg­nu­lo, čak ni repom nije mahao. Počeo je da reži. Plašio sam se da će pacovi ras­trgnu­ti psa, zato sam gledao da ga držim podal­je od vra­ta. Napašće­mo ih zajed­no, kas­ni­je ću izra­di­ti rat­ni plan, bodrio sam ga.

                Kada sam ušao u kuću, otac me je već čekao u sobi. Istog tre­na me izgr­di, jer šta ja to zamišl­jam. Video me je kada sam se vra­tio iz gra­da, jer koliko god sam se tru­dio, betonske ploče su ipak stvar­ale buku. Hteo je da me oša­mari, lovio me po kući psu­jući, ali tada Snupi besno zala­je u dvoriš­tu. Otac razro­gači oči, te odmah istrči u dvorište. Čudio se šta taj pas traži ovde, ali pus­tio ga je da mu onjuši ruke i noge.

                Ispričao sam mu kako smo se sre­li i da sam mu dao ime Snupi. Otac počeše psa iza uši­ju, a onda krene nazad do kuće jer je majku probudi­la buka koju smo digli, pa je počela da ga dozi­va. Otac se na kra­ju radovao pse­tu, biće dobar čuvar kuće, zatim mi je dao zadatak da otkotrl­jam jed­no prazno bure ispod ora­ha, stavim u nje­ga neku deblju krpu, vode u neku čini­ju, to će biti Snupi­je­vo stražarsko mesto.

                Iza­šao sam sa Snupi­jem u baš­tu, stali smo ispred ulaza u šupu. Pas je počeo opet da reži, ali nisam ga pus­tio unutra, plašio sam se da će otac iza­ći ako čuje koškan­je, pa će pron­aći i moje gvoz­dene cevi. Uzeo sam iz ran­ca sekiru i lepo, polako ušao u polum­rak iz kog se širio zapah mokraće. Veliko zarđa­lo bure sta­ja­lo je odmah pored vra­ta, nisam morao mno­go da se bakćem oko nje­ga. Ali sam se čak i tako naježio od pri­zo­ra koji sam ugledao: od paco­va kog sam dotukao, osta­lo je sve­ga neko­liko kosti­ju, druži­na ga je prožder­ala. Zgađen, brzo iskotrl­jah bure. Snupi me je već čekao kod vra­ta, vese­lo skakućući i lajući. Pos­ma­trao je sa velikim intereso­van­jem kako kotrl­jam bure u hlad ispod velikog ora­ha. Setih se da sam krpu za nje­gov ležaj zab­o­ravio u šupi. Tada pre­da mnom iskrsne sli­ka paco­va izje­denog do kosti­ju. Plašio sam se ponovnog ulas­ka među te crko­tine. Izva­dio sam iz torbe suzavac, majicu navukao preko nosa i oprezno otvo­rio vra­ta. Zatvo­rio sam oči i dobro raspršio sred­st­vo. Pacovi su počeli da ciče i vriska­ju i trčkara­ju gore-dole, na kra­ju su izjurili iz šupe. Jeza me je tres­la dok su se nji­ho­va dlaka­va tela sudar­ala o moje noge. Kada sam otvo­rio oči, hemi­jsko sred­st­vo raspršeno u pros­tori­ji nemilos­rd­no ih je izjeda­lo. Otac poviče tad kroz prozor:

                – Kak­va je to galama?

                – Tražim neš­to u šupi. Odmah dolaz­im! – vikn­uo sam, te počeo da stvaram buku sa ala­ti­ma koji su mi se našli pri ruci, dajući tako znak da tamo stvarno imam neka posla. Onda sam opet povukao majicu do nosa i žmirka­jući bacio pogled u šupu, zajed­no sa Snupi­jem koji je bio spre­man na bor­bu. Kružio sam oko­lo džep­nom lam­pom. Pacovi su bili pobegli. Pobe­dio sam, pomis­lih ponos­no, uveče ću kon­ačno moći opet da doprem do svo­je gvožđuri­je. Posle sam ušao u kuću, pra­vo u kupati­lo da se operem, da me suze ne bi odale o onome što se događa­lo napolju.

                Za doručkom su roditelji sa nev­eri­com slušali moju priču o odbeglim živ­ot­in­ja­ma i o ćaknu­tom, starom Noju, poseb­no je otac vrteo glavom jer ih odlazeći po vodu nije još nika­da video. Onda se povela reč o vojs­ci koje nema. Sve tro­je smo nalazili da je čud­no što se u gradu ne pojavlju­ju nepri­jateljske trupe, ali ni naše. Maj­ka primeti da su mi oči poma­lo crvene, ali sam joj rekao da se ne brine jer je sve u redu sa mnom, samo sam ih malo jače protrljao.

                Otac krenu, pro­muk­lo kašljući, do dnevne sobe da ski­ci­ra na papiru ras­pored stražaren­ja, ali nije mogao da pron­ađe olovku, pa je u besu pso­vao i proklin­jao. Bio je preke, napr­a­site nar­avi, sva­ka sit­ni­ca je znala da ga izvede iz tak­ta. Koš­tun­javog tela, skakao je tamoamo, usput pro­muk­lo kašl­jao, ali nika­da nije plju­vao. Crne brčiće brižlji­vo je štu­co­vao, u sve­mu je bio mani­jač­ki pre­cizan. To sam i ja od nje­ga man­je-više nasle­dio, ali sam mrzeo tu svo­ju osobinu koja se čini­la nepobe­di­vom. Poš­to­vao sam oca, ali sam želeo u mno­go čemu da se raz­liku­jem od nje­ga. Žel­ja za raz­liko­van­jem bila je ide­al­izam pubertet­skog doba, pobuna pro­tiv vla­davine gena.

                Otac je odredio više stražarskih mes­ta, smen­ji­vali smo se svakog sata. Stražaren­je se u stvari sas­to­ja­lo od toga što smo gledali u veliko niš­ta, jer osim neko­liko vraba­ca, gugut­ki i poneš­to mača­ka i pasa lutal­i­ca nije bilo ničeg posebnog da se vidi. Baš me je čudi­lo gde su bile živ­ot­in­je koje su pobe­gle iz zoološkog vrta. Verovat­no su provalile u rob­ne kuće, pomis­lih, pohar­ale skladiš­ta, ili su otišle dal­je u potrazi za hra­nom, mož­da se i povuk­le u šume.

                Toga dana nisam pok­lan­jao poseb­nu pažn­ju onome što se nalazi izvan pro­zo­ra pokrivenih daska­ma, više sam san­jario o večeri koja se lagano pri­b­ližavala. Hteo sam da budem sig­u­ran u svo­ja posla, pa sam u čaše svo­jih roditel­ja, koje su bile pune vode, sipao pre počin­ka beli prah iz kuti­je sa lekovi­ma – sred­st­vo za spa­van­je, i čekao kada će zahrkati.

                Snupi me je u dvoriš­tu dočekao mašući repom, dao sam mu malo vode i neš­to ostata­ka hrane, zatim sam ušao u šupu. Uzeo sam sa police džep­nu lam­pu i upe­rio je direk­t­no u pravcu svog dža­ka. Ispred nje­ga se nalazi­la gomil­i­ca pacov­skih kosti­ju i komadići istr­gane kože. Verovat­no su dokra­jčili baš onog kog sam ja sluča­jno udario sekirom. Nika­da neću razumeti zaš­to živ­ot­in­je nema­ju osećaj gađen­ja. Zgražavao sam se čak i od toga da golom rukom dodirnem ostatke. Moj pas, koji se izne­na­da našao kod mojih nogu, odmah se bacio na ostatke leša. Želu­dac mi se pre­vr­tao dok sam ga gledao kako sa apetit­om krc­ka koščice, povrh toga pred noge mi je doneo i glavu paco­va, spus­tio je dole kao kakav pok­lon. Čud­no, ali članovi pacovske porodice ostavili su mu glavu nedir­nu­tu, oči su mu ostale otvorene i imao sam uti­sak da gle­da baš u mene, napros­to sam ga čuo kako me podsmešlji­vo pita šta je bilo, sli­navko, plašiš se leša, je l’ tako? Dođi, probaj moj

    mozak, znaš i sam da je mozak izvor straha!

                Okren­uo sam se, sačekao dok Snupi okonča gozbu.

                Kada je završio, neko vreme je još njuškao oko­lo, a onda se išun­jao do svog bure­ta. Pova­dio sam iz dža­ka muz­ičke pred­mete. Sve je bilo na svom mes­tu: cevi, I‑gvožđe, obruč, točak od koli­ca. Poređao sam ih pre­da se i počeo da ih njuškam, pri­ja­lo mi je što pono­vo osećam gorkasti miris čeli­ka. Ali nisam smeo da udaram po gvožđu, bojao sam se da ne probudim roditel­je ili komši­je. Rit­move i melodi­je izvo­dio sam u mašti, a pokrete koji su upući­vali na ton pan­tomim­ičars­ki. Veliki

    uti­sak je na mene ostavl­ja­lo to što sam se uzdržavao da ispoljim snagu, cela je stvar izgledala kao neki nemi pozorišni rit­u­al. Tonovi kao da su se čuli u mojoj nutri­ni, u telu, jas­no sam raz­abi­rao nijanse zvuko­va koje su proizvodili ras­pako­vani predmeti:

    T‑O-H

    O‑O

    H‑I

    H

                Kadikad sam jed­va uspe­vao da sprečim ruku da ne udari. Morao sam pot­puno da usporim pokrete kako bih znao da vladam nji­ma. Neočeki­vano opaz­ih jed­nu novu nijan­su zvuka:

    A‑A-A

                Kret­n­ja koju sam izveo sa poseb­nom pažn­jom učini­la je doživl­jaj još inten­zivni­jim. Zamah nije nas­tao iz fiz­ičkog naprezan­ja, nego iz usred­sređene pažn­je. U zvučnoj sli­ci pojav­ile su se nove nijanse:

    B‑O-A‑O

    T‑I-I

    H‑A-A

    I‑O

    A‑A-B

                Kada mi se prispava­lo, spako­vao sam instru­menteopet u džak. Pre nego što sam legao u sobu da spavam, obuzela me je neka uzne­mirenost, koža je počela da me svr­bi, a mis­li da blude. Živ­ot­in­je u cen­tru gra­da, moja trud­na maj­ka, žuta voda, pacovi koji proždiru svo­je kom­pan­jone, moram neš­to da učin­im… Moram neš­to da učin­im, moram neš­to da učinim!

    Sa mađarskog

    Angela Pata­ki