Roland Orčik

Fantomkomando

.

.

.

(odlomak)

 

            U to vreme sam mnogo skitao. Podizao sa trotoara rasute parčiće staklenih klikera, sitne metalne novčiće, šrafove. Kada sam dosta toga nakupio, sagradio sam toteme. Moji roditelji nisu bili srećni zbog te moje strasti, kradu ti prostor, znali su mnogo puta da mi prebace. Uzalud sam na kraju popustio pred njihovim nagovaranjima i bacio svoju kolekciju, kasnije sam opet nastavio da čeprkam po ulicama. Otkako sam se odselio, ostavio sam za sobom i tu svoju maniju sakupljanja. Čini mi se da je u mom rodnom gradu bilo neke određene sile koja me je nagonila da spasavam iz otpada sve to što drugi ne primećuju. Možda je to bilo zbog velike količine podzemnog gasa, koji je ne jednom pretio da će eruptirati i podići u vazduh celi kraj.

            Na jednom od svojih sakupljačkih pohoda dangubio sam u susednoj ulici. U jednom dubokom jarku pronašao sam zarđalu gvozdenu cev. Bila je velika kao moja ruka. Kada sam je dodirnuo, ostavljala je utisak hladne, grube materije. Opor miris rđe štipao mi je nos. Podigao sam cev visoko, kao mač, visoko prema suncu, zatim sam snažnim zamahom udario njome o beton. Zrnca sećanja bacaju nove iskre, izranjaju zvuci: oštar, tup, zvonak.

            U proleće su u našoj školi organizovali radne akcije. Prevozili smo ručnim kolicima starudiju do odlagališta metalnog otpada koji smo često na srpskom zvali otpad.

            Deponija se nalazila u blizini spomenika sakatog Hrista, odmah iza fabrike pilića. Hristovo telo je bilo premazano srebrnom bojom, kao da ga nisu izlivali od lima nego od plemenitog metala, zatim obešeno na betonski krst okrečen u belo. Kad god sam sa ortacima iz razreda prolazio pokraj njega gurajući dobro natovarena kolica, dugo bih gledao u taj lik koji je blistao u srebrnoj boji. Na prolećnom suncu sijalo je telo skamenjeno u boli.

            Jedanput sam pomislio da ću oslepeti od mlaza svetlosti oko spomenika. Zažmurio sam, oduvek se bojeći slepila, toga da neću više ništa videti osim konzervisane prošlosti. Iz misli me trgnu jedan od ortaka iz razreda, Bezeg: šta kažeš na to da ga ukrademo, koliko bi za njega dali? Pojma nemam, ali sigurno više nego za ovu starudiju koju sada vuglimo sa sobom, odgovorio sam. Otkud ti sad to? Da li si možda već trgovao verskom bižuterijom? Nisam, ali zamisli, za jednog Hrista bismo dobili sigurno više nego za zarđale cevi i istrošene komade metala. Aha, pod uslovom da veruju u njega. Mislim da ne bi oni zbog Boga zavukli ruku dublje u džep, nego zbog ljudskog obličja, jer ono je ipak privlačnije od zbrda-zdola pokupljenog smeća. Našu raspravu prekide radnik sa otpada kome smo tepali Odžak. Objasnio nam je vodnjikavim glasom gde treba posle merenja da istovarimo otpad, a onda je hitrim pokretom bacio dogoreli pikavac, zapalio drugu cigaretu i povukao se u svoju čatrlju, ispred televizora.

            Nakon što su izmerili našu gomilicu, prebacili smo je do jedne manje hrpe koja se nalazila sasvim pozadi, u samom dnu odlagališta. Svuda okolo bile su planine smeća. Ovde neki pohabani stalak od bicikla, zgužvani blatobrani, onde udubljeni obruči, bubnjevi od veš-mašina, ekseri na sve strane, iskrivljeni točkovi od kolica, radijatorske cevi, delovi automobila, stari neupotrebljivi breneri za svinje i mnoštvo nekih naprava koje nisam ni prepoznao. Nakon što smo ispraznili kolica, podrobno sam osmotrio čega ima naokolo, po nekim krševima sam čak i lupnuo. Posebno me je privukao komad gvožđa koji je podsećao na serifno slovo „I“. Kada sam ga udario, odjeknuo je kao zvono. Bio je hladan na dodir, a zvuk mu je bio fin. Nisam mnogo oklevao, stavio sam ga u prazna kolica. Nedaleko od I-gvožđa ugledao sam jedan relativno čitav točak od kolica. Udario sam ga nekoliko puta tankim cevima različitih veličina koje su bile tu u blizini: odzvanjali su tvrdi, igleni zvuci. I taj komad dospe u kolica među ostale, zajedno sa cevima. Izabrao sam tri cevi, što je podrazumevalo tri boje zvuka: dugačka cev rđaste boje imala je tup zvuk visoke frekvencije, tanja cev bez korozije imala je dublji zvuk, dok je najmanja, pri krajevima pljosnato oblikovana i poprilično oštećena, imala oštar zvuk. Htedoh još i gvozdene automobilske felne. Pregledao sam više komada, udarao ih, ali su najčešće zvučale bezbojno. Uočio sam relativno dobro očuvan obruč koji je imao nekoliko ogrebotina sa spoljašnje strane oko rupa. Udario sam ga na više mesta šipkama koje su mi se našle pri ruci, jaukao je uznemirujuće.

            Ortaci iz razreda su me ismevali, znali su da ću novac koji sam dobio za otpatke potrošiti na gluposti I smeće. Njihov me podsmeh nije zanimao, jedva sam čekao da stignem kući i da u šupi istovarim svoje predmete. Šupa na srpskom znači ostava, a mi smo tako govorili zato što je, kao i reč otpad, zvučala bolje od mađarskog naziva. Srbi rade isto to sa mađarskim rečima, dva naroda švercuju svojim rečeničkim blagom. Moja majka je Srpkinja, sa njom razgovaram na srpskom i na nekom izmešanom jeziku, dok sa ocem koji je Mađar govorim isključivo na mađarskom, mada nezavisno od toga i moj otac ostavu zove šupa. Uprkos tome što ne živim više u rodnom gradu, ostala mi je dvostruka jezička usmerenost. A sa mnom se odselio i onaj konflikt koji nastaje iz trenja ta dva jezika.

            U šupi sam izvukao delove svoje zbrda-zdola sakupljene kolekcije. I-gvožđe sam postavio ispred sebe, sa leve strane stavio obruč, sa desne točak od kolica, svaki nadohvat ruke. Ispred I-gvožđa sam poređao tri cevi, prvo najdužu, zatim najmanju, na kraju srednju. Kleknuo sam ispred njih i dugo ih posmatrao. Postepeno se formirao određeni sistem odnosa, pokrenula se nekakva nevidljiva razmena materije. Navukao sam radničke rukavice, one koje je moj otac koristio za poslove u bašti. Zgrabio sam najmanju cev, njome udario I-gvožđe i šupu ispuni lep, zvonak ton. Sledio je obruč, bilo je dovoljno samo dodirnuti pomoću cevi izbočene konture kruga oko najveće, srednje rupe, I zvuk mi je odmah zaparao uši. Tanki, tačkasti zvuci točka od kolica unosili su nove boje u dosadašnje. Radosno sam prašio komade gvožđa, a u šupu sam se povukao baš zato što sam slutio da bi moje roditelje izludela ta moja kolonija instrumenata. Nisam im pokazao nijedan od predmeta, nego sam ih strpao u džak koji sam posle sakrio u ugao šupe i prekrio ga pohabanim smeđim ćebetom. U mraku se ništa od toga nije videlo. Izvlačio sam ih samo onda kad mi roditelji odu na posao i ostave me samog kod kuće. Komadi gvožđa postadoše za mene isto što i erotika: uživao sam u njima u tajnosti.

            Katkad sam pojedine ortake iz škole upućivao u tajnu. Prvo bi radoznalo merkali obline predmeta, pratili njihove zvukove, isprobavali ih, ali im je cela stvar vrlo brzo dosadila, za njih su sve to bile trice bez vrednosti. Izuzev Ose, koji se istog trenutka oduševio i počeo da me nagovara da se pridružim njegovom bendu, u kom on svira gitaru, a njegov prijatelj Papak bendžo. Već duže vreme sviruckaju zajedno. Sa njima je i njegov komšija, bubuljičavi Skalpel, koji ima dobre bubnjeve, a probe održavaju u garaži njegovih roditelja. Obuze me uzbuđenje i pristadoh bez razmišljanja. Garaža se, međutim, pokaza kao tesna, jedva smo u nju stali. Kad bi se Osa tokom sviranja pokrenuo, znao je ponekad da me lupi gitarom po glavi. Rešenje je bila prostranija šupa, tamo smo svi komotno stali. Zamolio sam komšije da ne odaju mojim roditeljima šta se tu zbiva. Pored nas je stanovao pijandura Čomor, njega sam sa nekoliko piva pridobio za saveznika, pa smo tako mogli da tandrčemo do mile volje dok su moji roditelji radili.

            Bend smo nazvali Koma, što je upućivalo na to da pojačavamo zvuke tela koje se nalazi u stanju kliničke smrti, sve ono što ne može da se čuje golim uvetom. Osa je dodao još i to da se glava komete zove koma, kod većih se iz nje formira bleštavi rep. Krajnji rezultat je bio zvuk koji je bujao kao biljno tkivo.

            Posle nekoliko meseci me u šupi omamio jedan čudan doživljaj. Nakon što sam isprobao različite ritmove, neke primitivne strukture pesama, spustio sam cevi na tlo. Minutima sam posmatrao taj spokoj kompozicije čelika oko sebe. Predmeti koji su ležali pobacani uokolo gradili su različite oblike, formirali povezan sistem. Taj prizor me je načeo, prikazujući mi višeslojni prostor. Obruč koji je ležao na podu učinio je horizontalu relativnom, isto kao i oboreni točak. I-gvožđe je, međutim, predstavljalo samo srce metamorfoze prostora, jer kad sam ga držao za koren, onda je izgledalo kao slovo „I“, odnosno rimska jedinica, ali ako bih ga postavio na krake, onda je formiralo debelo slovo „H“. No, upalo mi je u oči i to što je moglo da bude i dupli T-profil: bilo koji krak da sam mu držao prema gore ili dole, uvek se prikazivalo kao slovo „T“, razlika je bila samo u tome što je jedan od krakova na trupu bio veći od drugog. Obruč se manifestovao kao slovo „O“ ili kao nula. Sva ta početna slova prizivala su promene, nebrojeno mnogo reči, bezbroj jezika. Dok sam udarao u komade gvožđa, video sam i tonove:

T-H-I

I-H-T

O-T-H

I-O-I

O-T

H-H-H

O

            Svirao sam svakodnevno na tim svojim instrumentima sa otpada, dok su mi roditelji bili na poslu. I sve češće sam opažao da je gvožđe kao biljka, prepuna nagonskih i osećajnih titraja. Da bi proizvelo zvuk, mora se udarati, čas fino, čas snažno, u zavisnosti od toga kakvo se talasanje probija u njemu. Kada dodirujem gvožđe, čujem bol i žudnju meteorita, Zemljinog jezgra. Elemente koji se skrivaju pod mojom kožom. Treba se podesiti na to, uveravao sam ortake iz benda koji su mislili da sam skrenuo sa uma, da sam preterao sa svim tim stvarima. Ako gvožđe ima osećanja, onda ga poljubi, povika Osa. Krni mu žvaku, kikotao se Papak. Ali bubuljičavi Skalpel je saosećao sa mnom, jer on je isto to tvrdio za kožu. A vi gurnite svoje budže među žice, uzvratili smo im združenim snagama. Malopomalo smo se izbrusili, muzika nas je privlačila kao magnet metalne opiljke. Verovali smo da nas ništa ne može razdvojiti. Sve dok nije izbio rat.

            Niko nije znao kada je tačno izbio. Bilo je onih koji su tvrdili da traje već godinu dana, samo što vlada nije smela da obznani to javno jer se plašila panike koja bi nastala usled te zbrke. Prema drugima se već bio I završio, ali su stranke upletene u sumnjivu trgovinu oružjem smatrale da je bolje ako se pritaje. U novinama i na televiziji kolale su protivrečne vesti. Jednom su nas plašili time da je Rusija poslala bombardere na našu zemlju. Istom tom prilikom na naslovnoj strain nekih dnevnih novina moglo se pročitati: MONGOLIJA OBJAVILA RAT! Dok su na drugom mestu pisali ovako: IRAK UBACUJE U BORBU ATOMSKO NAORUŽANJE! Ili: AMERIKA U PLAMENU, KINA U RUŠEVINAMA! Na radiju su istovremeno saopštavali sledeće: REPUBLIKA KONGO USMERILA BALISTIČKE RAKETE PREMA NAŠEM GLAVNOM GRADU! Događalo se ponekad da popodnevni film na televiziji prekinu potpuno neočekivanim vestima, prema jednoj se na zapadnoj strani naše zemlje pojavila nepoznata vojska, uništila sve gradove i sela, nikog nisu ostavili u životu. Ali sve te vesti imale su nešto zajedničko: napadnuti smo, moramo da se branimo, da se pripremamo za odbranu. Dnevnici  su bili puni sela koja gore, leševa pobacanih po ulicama, izbeglica. Ali na naš grad niko nije udarao. Jedino smo po astronomskim cenama i nezaustavljivoj inflaciji shvatali da nešto zaista nije u redu. Ustalio se strah zbog nevidljive opasnosti koja je bila sve bliža i bliža.

            Paranoja je funkcionisala poput ćelije zahvaćene rakom: širila se sve tvrdoglavije. Na kraju gotovo da nismo ni smeli da izađemo iz kuća, ne samo zbog toga što smo zamišljali da okolo ima snajperista, nego i zbog komšija koje su postale nepredvidive. Bilo je sve više lažnih vesti: koga su skoro nasmrt pretukli, kod koga su provalili noću ili danju, koliko bandi luta po gradu. Nakon nekog vremena postalo je očigledno da najveća opasnost nije vojska koju viđamo u vestima kako nadire ka nama. Vlada je naredila opštu mobilizaciju, pa ipak nisu svakog odveli, čak ni od rezervista. Komšije pored nas, na primer, dobile su poziv, jedan od njih je čak i ponosno mahao plavom kovertom kada je vojna policija došla po njega. Ali mog oca, koji je takođe bio rezervista, sistem je nekako preskočio. Onda je mobilizacija posle nekog vremena potpuno obustavljena. One koji su otišli na odsluženje vojnog roka kao da je zemlja progutala: nikakve vesti o njima nisu stizale, niko nije znao gde su. U našem gradu polako je sve stalo, ogromna kapija fabrike cementa bila je zaključana, ispred crne drvene kapije fabrike pilića nisu više stajali kamioni natovareni živinom, u tkaonici su utihle mašine, pošte i škole su se ispraznile, opštinske institucije u centru grada zjapile prazne. Sve ulice su opustele, retke putnike namernike dočekivale su spuštene roletne i zaključane kapije. S vremenom više niko nije ni prolazio gradom.

            I naša kuća je pretvorena u bunker, otac je prozore prekrio daskama, kapiju i ulazna vrata je zabarikadirao. Podrum smo napunili hranom. Inače, oduvek smo se plašili atomskog rata, vlada je još decenijama ranije propisala da svaki stanovnik treba da napuni svoje podrume i skladišta dovoljnom količinom hrane i lekova, za slučaj katastrofe. Uličnu rasvetu su s vremenom potpuno ukinuli, za struju su u početku samo uveli restrikcije, a posle su je sasvim isključili, kao i plin i vodu. U svemu tome nije postojao nikakav sistem. Poštar se isprva još i pojavljivao sa žutim čekom, ali ga nakon nekoliko meseci više nismo viđali. Uzalud bi, međutim, i dolazio, budući da su poštu zatvorili, ne bi ni bilo gde da se uplate komunalne dažbine. Nakupljeno smeće iz domaćinstva otac je bacao u drveni poljski klozet koji se nalazio u stražnjem delu naše bašte. Taj čučavac su sagradili ljudi koji su živeli ovde pre nas, od kojih smo kupili zemljište, i dok nismo nabavili šolju sa vodokotlićem u kupatilu naše novoizgrađene kuće, mi smo takođe odlazili tamo da praznimo creva. Ali kada smo posle toga viškove iz organizma počeli da ispuštamo u civilizovani kanalizacioni system nužnika, dani drvenog poljskog klozeta bili su odbrojani,postao je ruina koja je podsećala na neko minulo doba. Nismo ni sanjali da bi jednog dana mogao da vaskrsne.

            Majka je prljavo rublje i posuđe prala na ruke, otac je po vodu odlazio na arteški bunar. Tvrdio je da pritom ljude jedva sreće, pa i tad se uzdržava od njih jer nije imao poverenja ni u koga. Sa znatiželjom sam slušao njegove priče, nisam poverovao u to da u gradu nema nikog, ali svaki put kada sam mu davao do znanja da bih i ja pošao po vodu, da bih voleo malo da razgledam, grubo bi me odvratio govoreći da sam još balavac I da mi je mesto kod kuće!

            Dani su nam u suštini prolazili u stražarenju, po sistemu koji je utvrdio otac. Retko smo se prali. U timokolnostima otkrio sam da uprkos sličnostima među nama postoje i oštre razlike u zapasima. Očev je bio opor; ako bih duže boravio pored njega, lice bi mi se neizbežno iskrivilo. Majčin je, međutim, bio kao prezrela lubenica, sladak i kiselkast istovremeno. Variranja vlastitog zapaha sam doduše osećao, ali uopšte nisam znao da ga odredim, a kada sam pitao roditelje za to, odgovorili su da u svakom slučaju nisam mlad kao rosa. Nakon nekog vremena navikao sam se na mirise tela, toliko dobro da mi kasnije nisu više bili neobični, štaviše, kao da mi se čulo mirisa izoštrilo, mogao sam da ih osetim iz veće udaljenosti, a i roditelje sam znao da razlikujem po mirisu.

            Mene u stvari nije rat uznemiravao, nego opšte ludilo. Mnogo me je više nerviralo to što već mesecima nisam mogao da gvirnem u šupu, to što nisam mogao ni da dodirnem svoje muzičke instrumente. Pred spavanje sam sanjario o tome kako bi bilo dobro dotaknuti ih opet, udariti ih da zagrme gvožđa. Pokušavao sam da prizovem u sećanje nove muzičke melodije, da variram stare. Ortake iz benda nisam video od početka ratnog stanja, nisam imao pojma šta bi moglo biti sa njima. Razmišljao sam o tome da noću, dok mi roditelji spavaju, odem do šupe i pogledam gvožđe.

            U to vreme se u šupu naselila i namnožila porodicapacova.

            Noću je obično stražario otac, u stvari se na stražarskom mestu prepuštao dubokom snu, nikakva buka nije mogla da ga probudi. U takvoj situaciji je samo još falila kod ulaza tabla sa natpisom „Dobro došli!“, svako je mogao da provali kod nas. Ali nisam mu to spomenuo, nego sam jedne noći odlučio da iskoristim tu priliku i skoknem do šupe, te obiđem svoje gvožđe.

            Izašao sam u dvorište i udahnuo svež vazduh. Debele grane oraha klatile su se na povetarcu kao ruke kakvog praistorijskog polipa. Korov se raširio, već se bio i na šupu popeo, trebalo bi ga trebiti. Posmatrao sam sićušne tačke svetlosti na letnjem zvezdanom nebu, zamišljao putanje dalekih planeta. Tada nebom prhnu zvezda padalica, kao da je neko zagrebao nebeski svod oštrim komadom svetla.

            Čim sam otvorio vrata od spremišta, zapahnu me oštar smrad. Zgrabih sekiru koja je bila bačena kod vrata, džepnu lampu sa police za alate, i uzbuđeno krenuh prema ćošku. Strgnuo sam ćebe sa džaka u kom je bilo gvožđe i sledio se: između cevi se bila zavukla porodica pacova. U jednog od njih sam uperio lampu, direktno u oči, i taj odmah nasrnu na mene, na šta sam ga instinktivno udario sekirom.

            Izbezumljen, odjurio sam nazad u kuću. Čvrsto stežući sekiru u rukama, šćućurio sam se kod ulaznih vrata blizu kuhinje. Na oštrici su se videle krvave mrlje. Ujutru me prenuo očev glas. Odmah sam se usplahirio i sakrio sekiru u ostavi ispod police koja je bila puna tegli od džema, zatim je pokrio krpom. Klisnuo sam kroz vrata, a otac me zevajući upitao:

            – Šta si tamo tražio?

            Odgovorio sam ne gledajući u njega:

            – Ustao sam nešto ranije, pa sam malo razgledao čega ima u ostavi.

            Otac je usput, dok je kašljući promuklim glasom krenuo do toaleta, dobacio:

            – Skoknuću do arteškog bunara po vodu.

            Tu sam priliku odmah ugrabio i počeo da insistiram na tome da ovog puta i ja idem.

            Dok je pišao, otac je pokušavao da me odgovori plašeći me brutalnim komšijama. Žestoko smo se raspravljali.

            – Ostaješ kod kuće i gotovo! – zaključio je spor.

            Gledao sam oca iz kuhinje dok je stavljao prazne kante na tricikl i polako kretao prema kapiji.

            Vratio sam se u svoju sobu neprestano razmišljajući o tome kako grad sada izgleda, u šta su mogla da se pretvore moja omiljena mesta, dvoglavi bunar, obala Tise, park, Žuta kuća… Kada se otac nakon pola sata vratio sa kantama punim vode, sa zavišću sam gledao u njega i pitao se šta li je mogao tamo napolju da vidi. Ali uzalud sam ga nukao da mi ispriča koga je sreo i šta je video, nehajno je odmahnuo rukom rekavši da tamo nema ničega osim praznih ulica. Nisam mu verovao. Odlučio sam da sutradan ustanem u zoru i išunjam se.

            Ceo dan sam sedeo kao na iglama, neprestano gledao u sat, a usput planirao kuda ću ići, koga ću sve potražiti. Majka je više puta oštro primetila da nisam prisutan, pitala se gde su mi odlutale misli, a ja sam se pravdao nekom banalnom pričom iz detinjstva. Pošto je majka obožavala da se žali, radila je to čak radi ubijanja dosade, počela je da govori o tome koliko je bila lepša dok je bila mlada, tada joj leđa nisu bila pogrbljena kao sada, ponosno je njihala svoj uzani struk, a sada ne može ni da pogleda svoje usukane butine i smežurane ruke. Kosu je toliko često farbala da se već potpuno isušila, krajevi su stalno pucali, zato se ošišala na kratko, a imala je baš lepe, duge, crne kike dok je bila mlada. Ja nisam smatrao da je ružna, raspravljao sam se sa njom, jer to što je malo smršala i što se smežurala, to je normalno, to ide s godinama. Bolje da razgovaramo o nečem drugom, uzdahnula je, te spomenula da me je kao bebu stalno vodala po bolnicama jer sam neprestano imao proliv. Lekari nisu znali šta mi je, bezbroj puta su me pregledali, a onda je bez ikakvih prethodnih naznaka proliv prestao, te više nisam osam puta dnevno praznio creva. Majka je primetila da proliv dobijam samo ako sam nervozan. Moraš da paziš na sebe, učila me je, možda bi trebalo i ti da odeš odavde kao Osa, živci su ti pretanki za rat. Pobunio sam se i tvrdio da bih mogao da podnesem I mnogo grublje situacije, ali majka se tvrdoglavo držala svog uverenja.

            Konačno je pao mrak. Otac je hrkao na stražarskom mestu, majka u spavaćoj sobi. Nisam mogao da zaspim ni na minut, plašio sam se da ću prespavati zoru.

            Negde oko tri ili četiri sata, čim su se prve ptice oglasile, skočio sam sa kanabeta, izvadio ranac i uzeo iz fioke suzavac koji sam nabavio na crno od bubuljičavog Skalpela još pre rata. Klisnuo sam iz sobe, otac je kao i obično spavao na stražarskom mestu, te sam se trudio da pravim što manje buke. Uzeo sam iz ostave sekiru koju sam prethodnog dana tamo sakrio, stavio je u ranac.

            U bašti sam hodao tiho, trzao se na svaki šum, jer mogao je iz bilo kog budžaka da iskoči neki pacov. Ali bilo je samo vrabaca i crnih kosova koji su leteli tamo-amo u sumraku. Mrcine se verovatno još uvek skrivaju u šupi, pomislih, kasnije ću ih srediti. Napumpao sam izduvane gume svog trkačkog bicikla, zatim sklonio u stranu bezbednosne barijere koje su stajale ispred kapije. Nizak smeđi sto, koji smo nasledili od bake, bio je pritešnjen ispod kvake, prvo sam njega izvukao, a potom gurnuo u stranu velike betonske ploče koje su bile naslonjene na gvozdenu kapiju. Ako ne budem mogao da vratim barijere, prošlo mi je kroz glavu, šta će onda obezbeđivati kapiju, ali nisam hteo da se vratim, da ne bih još na kraju zaglavio kod kuće, radije ću skratiti izlet i vratiti se pre nego što mi se roditelji probude.

            Na ulici su prozori svuda bili prekriveni daskama, kao da su kuće pale u komu, u baštama i oko drveća bujao je korov. Nigde se nije čuo nikakav glas, samo zveket mog bicikla na izlokanom betonskom putu.Taj put su nekada davno zajedno gradili stanovnici ulice, a i ja sam bio među njima, više kao smetalo, dok su kloparale velike mešalice za beton. Betonski put se potrošio za otprilike deceniju i po, potpuno se razmrvio. Nije to više ni bio put, nego gomila sivog kamenog otpada.

            Usput, na železničkoj stanici, video sam jednog majmuna kako sedi zguren pored podignute rampe kao da čeka voz, ali uzalud, jer je i železnički saobraćaj prestao da funkcioniše. Verovatno je pobegao iz zoološkog vrta, mada u tom slučaju možda u okolini lutaju i lavovi i tigrovi, još će na kraju ispasti dobro što sam poneo sekiru. Na opustelim trgovima u centru grada tumaralo je više životinja. Kod mermernog postolja crnog Spomenika slobodi jurili su se psi. Krila kamene figure čoveka u prkosnoj herojskoj pozi bila su išarana golubijim izmetom. Gradska uprava postavila je taj spomenik da gleda prema obali Tise zato što su u Drugom svetskom ratu ruske oslobodilačke trupe pristizale sa suprotne obale reke, ali sada to očigledno nikoga nije zanimalo. Ovce su žvakale ostatke ukrasnog bilja, guske i kokoške kljucale u porti katoličke crkve, krave i konji preživali u bašti pravoslavne, mršave krmače valjale se po blatu, a koza je bilo svuda na putevima i trotoarima.

            Kroz prozor u prizemlju žute gradske kuće, koju su krasila dva tornja i barokna fasada, iskočio je neki stariji tip u crnom odelu. Ispod desnog pazuha imao je veliki dosije, a ispod levog stiskao jagnje koje je kmečalo. Kada me je ugledao, samo što se nije srušio od straha, pa sam usporio bicikl. Tip se okrenuo i potrčao prema zgradi banke na kojoj su stakla bila porazbijana. Usput je ispustio dosije, pa se sagnuo da ga podigne. Onda je opet nešto ispustio, ali izdaleka nisam video šta je to bilo. I dosije i jagnje je nespretno premeštao iz ruke u ruku, onda je dosije spustio na zemlju, posle je predmet koji je bio ispustio strpao u džep, pokupio dosije i šepajući brzo nestao. Opusteli grad me je podsećao na nasukanu Nojevu barku na kojoj su jedini preživeli bile životinje. A Noje je mogao da bude taj omatoreli, ćaknuti tip koji trčkara tamo-amo po gradu noseći pod pazuhom dosije i jagnje.

            Vodu arteškog bunara zvali smo žutom vodom, kružila je legenda da onaj ko proba tu blago sumporastu vodu, osećaće njen ukus čak i u snu, i nikad ga se više neće osloboditi. Skočio sam sa bicikla i počeo da srkućem vodu u velikim gutljajima, voleo sam njenu svilenkastu gustinu, aromu, karakterističan slatkasti miris. Ranije su je koristili i u gradskim lekovitim banjama, ali one su poslednjih decenija potpuno zanemarene. Mada nije samo gradska lekovita banja počela da trune u zadnjih dvadeset godina, nego i mnogi drugi delovi grada.

            Pored bunara me je znatiželjno posmatrao kratkodlaki jazavičar, smeđi mešanac. Nisam smeo da ga pozovem, bio sam u suštini oprezan sa životinjama koje su slobodno lutale. Pogledao sam na ručni sat I video da se smucam već ceo sat, bilo je vreme da se vratim. U povratku je kržljavac pošao za mnom, pratio me je sve do naše kuće. Nisam imao srca da ga oteram, pozvao sam ga, te se on ušunja odmah posle mene, a ja sam onda zaključao kapiju i zabarikadirao je. Psu sam dao ime po jednom od svojih omiljenih stripjunaka, Snupiju. U dvorištu sam mu dao vode, a iz kuhinje sam uzeo jednu staru konzervu govedine. Progutao ju je za nekoliko sekundi. Onda se i meni otvorio apetit.

            Snupi mi je stalno bio za petama, oprezno njušio zidove, predmete, po nekima se i popišao, malo-pomalo počeo je da se prilagođava svom novom domu. Ali ispred šupe ustukne. Telo mu se napregnulo, čak ni repom nije mahao. Počeo je da reži. Plašio sam se da će pacovi rastrgnuti psa, zato sam gledao da ga držim podalje od vrata. Napašćemo ih zajedno, kasnije ću izraditi ratni plan, bodrio sam ga.

            Kada sam ušao u kuću, otac me je već čekao u sobi. Istog trena me izgrdi, jer šta ja to zamišljam. Video me je kada sam se vratio iz grada, jer koliko god sam se trudio, betonske ploče su ipak stvarale buku. Hteo je da me ošamari, lovio me po kući psujući, ali tada Snupi besno zalaje u dvorištu. Otac razrogači oči, te odmah istrči u dvorište. Čudio se šta taj pas traži ovde, ali pustio ga je da mu onjuši ruke i noge.

            Ispričao sam mu kako smo se sreli i da sam mu dao ime Snupi. Otac počeše psa iza ušiju, a onda krene nazad do kuće jer je majku probudila buka koju smo digli, pa je počela da ga doziva. Otac se na kraju radovao psetu, biće dobar čuvar kuće, zatim mi je dao zadatak da otkotrljam jedno prazno bure ispod oraha, stavim u njega neku deblju krpu, vode u neku činiju, to će biti Snupijevo stražarsko mesto.

            Izašao sam sa Snupijem u baštu, stali smo ispred ulaza u šupu. Pas je počeo opet da reži, ali nisam ga pustio unutra, plašio sam se da će otac izaći ako čuje koškanje, pa će pronaći i moje gvozdene cevi. Uzeo sam iz ranca sekiru i lepo, polako ušao u polumrak iz kog se širio zapah mokraće. Veliko zarđalo bure stajalo je odmah pored vrata, nisam morao mnogo da se bakćem oko njega. Ali sam se čak i tako naježio od prizora koji sam ugledao: od pacova kog sam dotukao, ostalo je svega nekoliko kostiju, družina ga je prožderala. Zgađen, brzo iskotrljah bure. Snupi me je već čekao kod vrata, veselo skakućući i lajući. Posmatrao je sa velikim interesovanjem kako kotrljam bure u hlad ispod velikog oraha. Setih se da sam krpu za njegov ležaj zaboravio u šupi. Tada preda mnom iskrsne slika pacova izjedenog do kostiju. Plašio sam se ponovnog ulaska među te crkotine. Izvadio sam iz torbe suzavac, majicu navukao preko nosa i oprezno otvorio vrata. Zatvorio sam oči i dobro raspršio sredstvo. Pacovi su počeli da ciče i vriskaju i trčkaraju gore-dole, na kraju su izjurili iz šupe. Jeza me je tresla dok su se njihova dlakava tela sudarala o moje noge. Kada sam otvorio oči, hemijsko sredstvo raspršeno u prostoriji nemilosrdno ih je izjedalo. Otac poviče tad kroz prozor:

            – Kakva je to galama?

            – Tražim nešto u šupi. Odmah dolazim! – viknuo sam, te počeo da stvaram buku sa alatima koji su mi se našli pri ruci, dajući tako znak da tamo stvarno imam neka posla. Onda sam opet povukao majicu do nosa i žmirkajući bacio pogled u šupu, zajedno sa Snupijem koji je bio spreman na borbu. Kružio sam okolo džepnom lampom. Pacovi su bili pobegli. Pobedio sam, pomislih ponosno, uveče ću konačno moći opet da doprem do svoje gvožđurije. Posle sam ušao u kuću, pravo u kupatilo da se operem, da me suze ne bi odale o onome što se događalo napolju.

            Za doručkom su roditelji sa nevericom slušali moju priču o odbeglim životinjama i o ćaknutom, starom Noju, posebno je otac vrteo glavom jer ih odlazeći po vodu nije još nikada video. Onda se povela reč o vojsci koje nema. Sve troje smo nalazili da je čudno što se u gradu ne pojavljuju neprijateljske trupe, ali ni naše. Majka primeti da su mi oči pomalo crvene, ali sam joj rekao da se ne brine jer je sve u redu sa mnom, samo sam ih malo jače protrljao.

            Otac krenu, promuklo kašljući, do dnevne sobe da skicira na papiru raspored stražarenja, ali nije mogao da pronađe olovku, pa je u besu psovao i proklinjao. Bio je preke, naprasite naravi, svaka sitnica je znala da ga izvede iz takta. Koštunjavog tela, skakao je tamoamo, usput promuklo kašljao, ali nikada nije pljuvao. Crne brčiće brižljivo je štucovao, u svemu je bio manijački precizan. To sam i ja od njega manje-više nasledio, ali sam mrzeo tu svoju osobinu koja se činila nepobedivom. Poštovao sam oca, ali sam želeo u mnogo čemu da se razlikujem od njega. Želja za razlikovanjem bila je idealizam pubertetskog doba, pobuna protiv vladavine gena.

            Otac je odredio više stražarskih mesta, smenjivali smo se svakog sata. Stražarenje se u stvari sastojalo od toga što smo gledali u veliko ništa, jer osim nekoliko vrabaca, gugutki i ponešto mačaka i pasa lutalica nije bilo ničeg posebnog da se vidi. Baš me je čudilo gde su bile životinje koje su pobegle iz zoološkog vrta. Verovatno su provalile u robne kuće, pomislih, poharale skladišta, ili su otišle dalje u potrazi za hranom, možda se i povukle u šume.

            Toga dana nisam poklanjao posebnu pažnju onome što se nalazi izvan prozora pokrivenih daskama, više sam sanjario o večeri koja se lagano približavala. Hteo sam da budem siguran u svoja posla, pa sam u čaše svojih roditelja, koje su bile pune vode, sipao pre počinka beli prah iz kutije sa lekovima – sredstvo za spavanje, i čekao kada će zahrkati.

            Snupi me je u dvorištu dočekao mašući repom, dao sam mu malo vode i nešto ostataka hrane, zatim sam ušao u šupu. Uzeo sam sa police džepnu lampu i uperio je direktno u pravcu svog džaka. Ispred njega se nalazila gomilica pacovskih kostiju i komadići istrgane kože. Verovatno su dokrajčili baš onog kog sam ja slučajno udario sekirom. Nikada neću razumeti zašto životinje nemaju osećaj gađenja. Zgražavao sam se čak i od toga da golom rukom dodirnem ostatke. Moj pas, koji se iznenada našao kod mojih nogu, odmah se bacio na ostatke leša. Želudac mi se prevrtao dok sam ga gledao kako sa apetitom krcka koščice, povrh toga pred noge mi je doneo i glavu pacova, spustio je dole kao kakav poklon. Čudno, ali članovi pacovske porodice ostavili su mu glavu nedirnutu, oči su mu ostale otvorene i imao sam utisak da gleda baš u mene, naprosto sam ga čuo kako me podsmešljivo pita šta je bilo, slinavko, plašiš se leša, je l’ tako? Dođi, probaj moj

mozak, znaš i sam da je mozak izvor straha!

            Okrenuo sam se, sačekao dok Snupi okonča gozbu.

            Kada je završio, neko vreme je još njuškao okolo, a onda se išunjao do svog bureta. Povadio sam iz džaka muzičke predmete. Sve je bilo na svom mestu: cevi, I-gvožđe, obruč, točak od kolica. Poređao sam ih preda se i počeo da ih njuškam, prijalo mi je što ponovo osećam gorkasti miris čelika. Ali nisam smeo da udaram po gvožđu, bojao sam se da ne probudim roditelje ili komšije. Ritmove i melodije izvodio sam u mašti, a pokrete koji su upućivali na ton pantomimičarski. Veliki

utisak je na mene ostavljalo to što sam se uzdržavao da ispoljim snagu, cela je stvar izgledala kao neki nemi pozorišni ritual. Tonovi kao da su se čuli u mojoj nutrini, u telu, jasno sam razabirao nijanse zvukova koje su proizvodili raspakovani predmeti:

T-O-H

O-O

H-I

H

            Kadikad sam jedva uspevao da sprečim ruku da ne udari. Morao sam potpuno da usporim pokrete kako bih znao da vladam njima. Neočekivano opazih jednu novu nijansu zvuka:

A-A-A

            Kretnja koju sam izveo sa posebnom pažnjom učinila je doživljaj još intenzivnijim. Zamah nije nastao iz fizičkog naprezanja, nego iz usredsređene pažnje. U zvučnoj slici pojavile su se nove nijanse:

B-O-A-O

T-I-I

H-A-A

I-O

A-A-B

            Kada mi se prispavalo, spakovao sam instrumenteopet u džak. Pre nego što sam legao u sobu da spavam, obuzela me je neka uznemirenost, koža je počela da me svrbi, a misli da blude. Životinje u centru grada, moja trudna majka, žuta voda, pacovi koji proždiru svoje kompanjone, moram nešto da učinim… Moram nešto da učinim, moram nešto da učinim!

Sa mađarskog

Angela Pataki


Rođen 1975. u višejezičnom vojvođanskom gradu, Starom Bečeju. Od 1992. živi u Segedinu (Mađarska). Osnovnu školu završio u rodnom mestu, srednju počeo u Adi. 1995 upisao fakultet na Szegedskom Univerzitetu na smeru mađarski jezik i književnost i komparativna književnost. 2002 diplomirao na smeru mađarskog jezika i književnosti, a 2013. završio postdiplomske studije na smeru komparativne književnosti. Piše poeziju, eseje, kritike, studije i prevodi južnoslovenske književnosti na mađarski jezik. Uređivao segedinski književno-umetnički časopis Fosszíilia, subotički Symposion, a trenutno urednik časopisa Tiszatáj. Poezija mi je prevedena na bosanski, hrvataski, grčki, engleski, francuski, rumunski, španski, slovenački i srpski jezik. Bivši organizator mađarsko-srpskog Šinobus festivala šverca kulture (2008-2013). Dosad je objavio četiri pesničke zbirke: Rozsdamaró (Zaštita od korozije, 2002), Holdnak, Arccal (Mesecu, Licem; 2007), Mahler letöltve (Skinuti Maler, 2011), Harmadolás (Pravilo trećina, 2015). Knjiga na srpskom: Skinuti Maler (Treći Trg, Beograd, 2012). Doktorsku disertaciju je objavio pod naslovom: detoNáció. Domonkos István művészetének exjugoszláv irodalmi kapcsolatformái (detNacija. Exjugoslovenski književni kontakti umetnosti Ištvana Domonkoš, Forum, Novi Sad, 2015.) Prvi roman mu je objavljen 2016. pod naslovom Fantomkomandó, koji je preveden na rumunski i srpski jezik. Svira u psihodeličnom prostitutskom pank bendu „Lajka” (lajka.bandcamp.com).

Sva prava zadržana © 2006-2019 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja