Film je bio igra

Lat­est posts by Đorđe Kadi­je­vić (see all)

    Đorđe Kadi­je­vić, rođen 1933. u Šibeniku, film­s­ki i TV red­itelj, sce­nar­ista, pisac, ugled­ni likovni kri­tičar, istoričar umet­nos­ti… Autor kult­nih horor fil­mo­va ali i TV ser­i­ja, među koji­ma je i naju­gled­ni­jim priz­nan­ji­ma ovenčana ser­i­ja “Vuk Karadžić” koju je, na pred­log Umber­ta Eka, UNESKO zašti­tio kao nema­ter­i­jal­nu kul­tur­nu bašt­inu Evrope.

     

     

    Igra koje se sećate?

    Nika­da se ja nisam igrao, ne u onom smis­lu “stvarne”,  det­inje igre, ne. Film je bio moja igra, igra živ­ota, ali i — sport, koji mi je do danas pasi­ja i neš­to što mi pruža najveći, ako ne i jedi­ni uži­tak u ovo mračno doba. Bio sam, od najrani­jeg det­injst­va i ostao, evo do pozne starosti, sport­s­ki fanatik. I danas, kada se bližim devedese­toj, u obližn­jem, bivšem Par­ti­zanovom klubu kod mene na Banovom brdu, ja tri puta nedeljno imam najteže treninge. Ušao sam u starost a stideo bih se da idem sa štapom, i sma­tram da je jedi­ni način da izbeg­nete ponižen­je u starosti — održa­van­je kondi­ci­je kroz redovnu fiz­ičku aktivnost. Sport mi je, pored fil­ma i tele­viz­ije, dono­sio ogrom­no zado­voljst­vo ali i divne, odista najbol­je pri­jatel­je — oni su mi braća rođe­na, oni su bili ti od kojih sam najviše saosećan­ja i podrške imao u za mene najtežim trenuci­ma, kada sam izgu­bio ćerku pa ženu… Ali igrao se nisam — nikad.

    A kako ste u ono (pred/po)ratno doba otkri­vali svet­sku književnost?

    Moj poko­jni otac formi­rao je pre Dru­gog rata (čiji je tek poče­tak i doživeo) lepu bogatu bib­lioteku koju bih ja nasle­dio da nis­mo nag­nani u bežani­ju, da stan nije bom­bar­dovan i opl­jačkan a sama bib­liote­ka desetko­vana… Pa opet je, i tako, osta­lo šta da se proči­ta. Dos­to­jevskog, koji valj­da i zvanično važi za najvećeg pis­ca svih vre­me­na, kom­plet­no sam proči­tao sa 15 god­i­na, pa ponovio sve to u zrelom dobu i još jed­nom u ovom poznom, takoz­vanoj starosti — te ga i sam sma­tram najvećim, na mene je ostavio naj­jači uti­sak koji se održao kroz ceo moj živ­ot. Veli­ki sam lju­bitelj i Albera Kami­ja, tog čudesno zap­i­tanog pis­ca filo­zofske ori­jentaci­je, Kami je čudo od čove­ka, naj­markant­ni­ja poja­va u lit­er­a­turi našeg doba…

    Koji bi to naš autor, sa ovih pros­to­ra, zaslužio istu tit­u­lu — naj­markant­ni­je pojave u lit­er­a­turi našeg doba?

    Kako sam sve­dok goto­vo cel­og veka, koji pamti i doba kral­jevine, uve­rio sam se u nemi­novnost izvesne kon­fuz­i­je u domenu kul­ture u posler­at­nom peri­o­du — naroči­to ako se iz temel­ja men­ja ide­ološ­ka pozi­ci­ja nove vlasti. Sto­ga je i u Jugoslav­i­ji tokom prvih porat­nih deceni­ju — dve vlada­lo zatiš­je, bez­ma­lo prazn­i­na, da bi tek od šezde­setih bivali ost­vari­vani ozbiljni­ji dometi u lit­er­a­turi. Mis­lim da smo, u celom posler­at­nom peri­o­du, imali jednog jedinog pis­ca doraslog Nobelovoj nagra­di, koji nije dovoljno poživeo niti adek­vat­no priz­nan­je doživeo. To je Dani­lo Kiš, pisac nedostižnog dara, neponovljivi intelek­tu­alac koji je mogao mno­go više, dublje, dal­je… NJe­ga bih uvek mogao da čitam pono­vo, da mu se vraćam, od prvog sus­re­ta sa nje­gov­im geni­jal­nim delom “Baš­ta, pepeo” ose­tio sam to. Iako mi je on postao i blizak pri­jatelj, nika­da doc­ni­je nisam na sličan način ose­tio, niti sam evo do danas izd­ifer­en­ci­rao tako poseb­nu sim­pati­ju ni pre­ma kome od mlađih, trenut­no aktuel­nih pisaca. No to što ja ni u kome od tih junoša ne pre­poz­na­jem latent­nu, poten­ci­jal­nu veličinu koja će se tek razvi­ti, baš niš­ta ne mora da znači, pogo­to­vo u današn­jem svetu…

    Dak­le, suz­drža­vate se od književne kri­tike, a dugo ste se (s)uzdržavali i od lit­er­arnog stvar­alašt­va, iako ste ugled­ni likovni kri­tičar bili više od pola veka?

    I tokom tih pola veka neprestano bivao izložen mal­o­građan­skoj ironi­ji i ciničn­im “pro­pi­ti­van­ji­ma” — ko je taj Kadi­je­vić, da li je on red­itelj ili istoričar umet­nos­ti, pro­fe­sor, ili onaj koji piše kri­tiku u NIN‑u…? Zamis­lite samo da sam tome dodao i književnu  kar­i­jeru!? Pa opet, dok su tokom deceni­ja juren­ja za fil­movi­ma i ser­i­ja­ma svi moji lit­er­arni pokuša­ji osta­jali nedovršeni, po prestanku aktivne red­iteljske kar­i­jere počeo sam da završavam te rukopise, jedan po jedan — mno­go ih je više nedovršenih i dal­je, no i sa četiri objavl­jene knjige ja sam priml­jen u udružen­je književni­ka… A o književnoj krit­i­ci kad je reč, neza­h­val­no je gov­oriti o toj mlađar­i­ji, o pisci­ma o koji­ma vreme tek tre­ba da obliku­je sud — a mno­gi geni­jal­ci nisu bivali pre­poz­nati ni vekovi­ma posle smr­ti. Pop­ut Ver­mera koji je tu apso­lut­ni reko­rder — e kad je on uspeo da ne bude pre­poz­nat puna tri veka u sred Holandi­je, uz puni kon­ti­nu­itet i proc­vat  građanske evropske kul­ture, onda to zaista može svakome da se desi.

    Koji naš film je obeležio svet­sku kinematrografiju?

     

    Alek­san­dar Saša Petro­vić je autor svet­skog renomea čije je delo “Tri” jed­no od najvećih dostignuća filmske umet­nos­ti uopšte.

    Mož­da će za one ironične mal­o­građane biti suviše, ali pored istori­je umet­nos­ti “učili ste i muziku” — usuđu­jete li se u toj sferi na sud?

    Da, učio sam je, muzi­ka mi je bliska, deceni­ja­ma sam pra­tio rad mnogih auto­ra i iako se osećam dovoljno sme­lo da o tome izreknem sud, ne bih želeo da ispadne da imam “zao jezik” — jer ne vidim pod­jed­nako visoke domete kao u drugim umet­nos­ti­ma.  Ipak imamo tu velikog Vladana Radovanovića koji nije apso­lut­no niš­ta radio na svo­joj pop­u­larnos­ti, a tu su i Dušan Radić i Enriko Josif.

     Šta u vama izazi­va ponos a šta budi očaj?

    Ponosan sam na sina koji je postao sve ono u šta smo poko­j­na mu maj­ka i ja želeli da izraste, jedan je od najvećih autorite­ta za arhitek­tu­ru 20. veka na svet­skom nivou, pro­fe­sor koji je taj pred­met uveo u nas­tavni pro­gram na kat­edri za istori­ju umet­nos­ti, autor je ref­er­ent­nih knji­ga, kan­di­dat za akademi­ka i istin­s­ki svet­s­ki čovek… Oča­jan sam što nemamo, nika­da nis­mo snim­ili ser­i­ju o Haj­duk Veljku, najvećem nacional­nom junaku naše istori­je, što nisam uspeo to da izgu­ram iako su mi na tele­viz­iji gov­o­rili, “Može ali snađi se za pare, to je mno­go skupo”. I bilo bi skupo, zahte­va­lo bi mno­go sve­ga a kako ja nisam, vičan pro­du­centskom poslu — nisam uspeo da nađem nikog. I to mi osta­je neost­vare­na žel­ja, i veli­ka žal.

                                                                                              Raz­go­var­ala: Mari­na Mirković

                                                                                     Foto: Mile­na Anđela Mišić Atanacković