Geografija duše

Nina Živančević
Lat­est posts by Nina Živanče­vić (see all)

    .

    ..

    .

    .

    (Boris Laz­ić, Unutrašn­ji pejzaž, Kul­turni cen­tar Novog Sada, Novi Sad, 2019)

    .

    .….O poez­i­ji tada mladog pes­ni­ka Borisa Laz­ića pisala sam pre nek­ih dvade­se­tak god­i­na; nje­go­va dubi­na je uvek bila unutrašn­ja i poseb­na, ali primetlji­va oku i našem osećan­ju za poet­sko. Začudi­lo me je da je Đorđe Despić, pisac pogov­o­ra ove nove knjige, komen­tarisao knjigu kao poez­i­ju „okrenu­tu sebi” – kao i sva poez­i­ja, ars poet­i­ca, ona oslušku­je vlasti­to biće, unire u nje­ga, ali pisan­je, čak i kada je promišl­jeno i veo­ma različi­to od eksklam­a­tornog sti­ha Majakovskog ili Ale­na Ginzber­ga, nika­da nije pro­dukt autis­tičkog poduh­va­ta. Odmah zatim, komen­ta­tor će reći da je zbir­ka Unutrašn­ji pejzaž –  „pra­va lep­eza bro­jnih topon­i­ma sa Laz­iće­vih putovanja”.

    .….U ontičkoj biti poez­i­je, kada ona ontič­ki ili čak antič­ki peva – jeste da oslušku­je „unutrašn­ju stranu vetra”, a ne sev­erni ili, pak, južni vetar koji ontološ­ki duva pre­de­li­ma spoljne geografi­je. Ni posve­ta pes­ni­ka Laz­ića ne započin­je vese­lo, već pre u anal­i­tičko-filosof­skoj nedoumi­ci, u nedostatku Hju­movog dokaza o pos­to­jan­ju bilo kakve egzis­ten­ci­jal­is­tičko-poz­i­tivis­tičke premise, i to sti­hom dru­gog velikog sabra­ta, Bran­ka Miljkovića: „Sig­urno je jed­no: o ovu pticu se oti­ma­ju šume”. A šume, kao tema egzis­ten­ci­jalnog bića mogu da se nađu i kod Miljkovića, ali i kod Laz­ića, doduše u dru­gači­jem agre­gatu, u pepelu: nika­da nisam verovala u pes­ničku geografi­ju niti u umet­nost del­jen­ja zbirke na različite psi­ho-geografske odeljke, ali obraćam pažn­ju na pes­nikovu podelu sop­stvene celine – tu su Pro­log, koji priča o geografi­ji vode, tu je fenom­e­nološ­ki Otk­lon, koji je i Deri­da  nazi­vao  izves­nim skre­tan­jem sa geograf­skog puta duha (Cli­men), treći je Satori, na japan­skom ‘pročišćen­je’, ‘samo­re­al­izaci­ja’ ili ‘ilu­mi­naci­ja’, a četvr­ti deo je Epi­log ili ono što već, nemi­novno, dolazi nakon Satori­ja.

    .….Otk­lon  otvara pes­ma „Dru­ga obala”, koja je za Laz­ića „pater­n­ji” jezik, fran­cus­ki, te je sto­ga, odista nepre­ten­ciozno i naslovl­je­na „L’autre Rive”. Pes­ma je posveće­na ikoni amer­ičke mod­ernističke proze Džeku Keru­aku, ali ovo ime ubr­zo pri­h­vata­mo kao proširenu metaforu za sva bil­ing­val­na ili tril­ing­val­na bića koja se usuđu­ju da mis­le i gov­ore na različitim jezicima.

    .….I ovde, još od samog počet­ka, Laz­iće­va misaona poez­i­ja dobi­ja na neizre­civoj teži­ni, jer upra­vo postavl­ja, oh da, ispočet­ka i pono­vo, pitan­je anal­i­tičara Sten­li­ja Kavela („Moramo li da znači­mo ono što kaže­mo?”), koji negde tvr­di da sva­ki jezik boji određenu misao – kao što i misao određu­je jezik, tako i jezik, odnos­no kul­tur­na tradi­ci­ja jezi­ka boje način razmišl­jan­ja i osećan­ja, i evo:

    „jezik te okiva/ i jezik raskiva/ Jer, čak i dru­govet­ni­je osećaš/ U zavisnosti/ Od jezi­ka” („L’autre rive”).

    .….Upra­vo prvi deo Otk­lona nam priča priču pes­ni­ka u potrazi za iden­tite­tom, nacional­nim, human­im, ali i onim ličn­im, ako se ta dva uopšte mogu razd­vo­ji­ti, jer najčešće ne mogu; ako je jezik „kuća bića”, a pes­nik-lutal­i­ca veči­to bez doma i iden­tite­ta, stranac je u svo­joj „kući”, a ceo svet po kojem luta Odis­ej je ujed­no nje­gov dom: „Rem­bo ne mari za čarob­n­ja­ka u sebi/ ali još man­je za svet” („Der Step­pen­wolf”). U datom poretku stvari, pes­nik ili step­s­ki vuk-samot­n­jak, izd­va­ja se iz gomile, oseća svet kao u pes­mi Pink Flo­j­da „Mi i oni”. Laz­ićev pogled se zaus­tavl­ja na skupi­ni „oni”, jer je pes­ničku skupinu „mi” već savladao – „što man­je države, što man­je spoljn­je prin­ude“ („Otk­lon”) – kao što je vre­menom, savladao i onaj stari Sio­ra­nov dik­tum koji kaže da sva­ki put kada je „pokušao da bude slo­bo­dan, bio je gladan”, što oslušku­je­mo u Laz­icevoj pes­mi „Vrisak i glad”:

    .….„U rana, nedelj­na jutra, po dalekim pri­grad­skim naselji­ma / Sjati se, kao jato gale­bo­va, u podne, nad obalom:/ vrisak i glad!“

    .….A kada je reč o angažo­vanoj poez­i­ji, jeste – pes­nikovim krvo­tokom širi se lek­ti­ra Bit gen­eraci­je i Ale­na Ginzber­ga, koju on usva­ja kao pop-pastiš sa Vorholove slike („A Super­mar­ket in Cal­i­for­nia”), jer svo­ju notu soci­jale Laz­ić je odavno savladao, i to dovoljno dobro da u dubi­ni svog poet­skog bića zna da se slo­gan­i­ma kvari tki­vo poez­i­je, i kao što kaže japan­s­ki haiku: „ko više viče, taj se man­je čuje”, u spir­i­tu­al­nom dremežu koji bučno nasel­ja­va svet („Angažo­vano pevan­je”). Pes­nik Laz­ić je čitao i osluški­vao mnoge pes­nike (kažem „pes­nik” jer su tu i Laz­ić pre­vodi­lac, pre­davač, ured­nik-antologičar), ali  oni koje pes­nik Laz­ić  najradi­je čuje su veli­ki srp­s­ki pes­ni­ci Vladislav Petković Dis i Branko Miljković („Iz davne prepiske”), nji­ma se on obraća na „ti”, kao što se neka­da davno Majakovs­ki obraćao Suncu.

    .….Mož­da u pes­ničkom snoviđen­ju duhovno pris­ust­vo velik­ih pes­ni­ka, onih koje pes­nik sma­tra svo­jom pravom porod­i­com, dovo­di do izvesnog duhovnog pročišćen­ja, do Satori­ja, fik­tivnog ili stvarnog. Jer kao što Laz­ić odu­vek u svo­joj poez­i­ji ističe, a u ovoj  zbir­ci jas­no naglaša­va, on u pes­mi, kao u opti­mal­nom delu živ­ota, tra­ga za har­moni­jom, za mirom koji se  ne pret­vara u dremež, već u san­jaren­je, u dis­ovs­ki san u kome nas milu­ju oči, uznešene nad svakim pre­de­lom dobra ili zla.

    .….Šta nas to odvo­di ili bol­je, dovo­di do pes­nikovog Satori­ja? Pre sve­ga, saz­nan­je o veči­toj smeni pro­leća, vre­me­na i godišn­jih doba („Jesen”, Ber­ba”), panslavenko, pagan­sko osećan­je radosti koje krasi delo Bran­ka Radiče­vića i pes­nikovu Panon­i­ju, osećan­je koje i Laz­ić citi­ra i često parafrazi­ra „osećan­je čežn­je, uza­lud­nos­ti, to osećan­je iščašenos­ti”, osećan­je koje Laz­ić kao bil­ing­val­ni pes­nik oseća često bol­je i britk­i­je od srp­skih pes­ni­ka, koji ga uzi­ma­ju za bogom­dano i koje je za njih donek­le već zab­o­ravl­jeno, ako ne i  izgubljeno. Laz­ićev poet­s­ki pane­girik se donek­le pri­b­liža­va poet­skom opusu ruskih mod­ernista, Jesen­ji­na na primer, po odsustvu nepotreb­ne ironi­je, po ljubavi pre­ma sve­mu što živi i što diše, kao u pes­mi „Prah  prahu”, gde sećan­je na psa koji se udavio sop­stven­im lancem uvo­di poez­i­ju našeg pes­ni­ka direk­t­no u antologi­ju velikih.

    .….Ali često dolazi do  sasvim vidljivih i lako uočljivih „kore­spon­den­ci­ja” u poet­skom  radu Borisa Laz­ića; Bodler ih je nazi­vao „povezanos­ti­ma”, ili srod­nim razmišl­jan­ji­ma i pes­ničkim stavovi­ma. U „Negro Spir­i­tu­al” u raz­gov­oru je sa Rastkom Petro­vićem, sa Milanom Ded­incem u „Prah prahu”, sa Milošem Crn­jan­skim u pes­mi  „Pan, predan­je”,  a u „Hon­olu­lu USA uber alles” sa Radetom Draincem, sa kojim je, čini se, i naj­duže ostao u raz­gov­oru, jer je na izuzetno važan, per­ti­nen­tan i estet­s­ki zado­vol­java­juć način (čitaj: po Šla­jer­ma­heru, savršen) pre­veo poez­i­ju ovog veo­ma zahtevnog mod­erniste na fran­cus­ki. Pri tome, opažamo da malo pes­ni­ka, makar i bil­ing­val­nih, koji savršeno poz­na­ju i mater­n­ji i pater­n­ji jezik, a i savršeno vlada­ju umećem poet­ike, jesu u stan­ju da proizve­du savršen pre­vod poez­i­je velikog pes­ni­ka na jedan od tih jezi­ka. Istori­ja književnos­ti je nadasve puna oma­lo­važava­juće netačnih i loših inter­pretaci­ja bril­jant­nih pes­ničk­ih orig­i­nala – da lično nisam čita­la Rilkeove Sonete Orfe­ju prvo u pre­vo­du na srp­skohrvats­ki, pomis­lila bih, čita­jući  amer­ič­ki pre­vod Galve­ja Kinela, da se radi o nekom užas­nom pes­niku koga su svi pomod­no nazi­vali izuzetnim! Među­tim, Laz­ić nam u pes­mi „Hon­olu­lu” već pred­stavl­ja svoj pre­vod Drain­ca i nagov­eš­ta­va, kao deo svo­je poet­ike, zaš­to baš nje­ga toliko voli:

    .….„Taj urbani štimung pre­neo bih Drain­cu […] jer dos­to­jan je sagovornik/ptici, cve­tu i kan­de­labru, pri­grad­skom sve­tu i smetlištu/[…] i slivniku i čoveku koji, spotaknu­vši se, u slivnik je pao”

    .….Urbani štimung, pak, često pro­bi­ja iz, ili se pro­bi­ja sam kroz Laz­iće­vu poez­i­ju, koja ponekad ne želi da mu pruži dos­to­jno utočište: on bi mož­da u priro­du, na berbu, na ostr­vo, ali dah zveri Pariza, pla­men demona sa pariske kule-slivni­ka Sen Žak ili gar­go­jl sa Notr Dama se otmu i slo­bod­no proše­ta­ju nje­gov­im unutrašn­jim pejza­žom, nje­gov­om pes­ničkom nutri­nom, jer, isti­ni za volju, rođen je i odras­tao u Parizu.

    .….Na samom kra­ju zbirke on će priz­nati u Epi­logu, a i malo rani­je: sve što je nje­gov­om unutrašn­jem pejza­žu potreb­no je pre­rađeno drvo, har­ti­ja, to jest knji­ga, bilo da je ona „fetiš”, deo spol­jašn­jeg bib­liotekarskog pejza­ža, ili onaj neophod­ni deo nutrine koji nosi­mo samo u sebi, naslov iste­tovi­ran na unutrašn­joj strani duše, koju, po save­tu Laz­ića, tre­ba poneti na put.

    .

    .

    .

    .

    .