Harmonija melodične pobude

Lat­est posts by Senad Avdović (see all)

    .

    .

    .

    Lju­di svaš­ta mogu nazi­vati muzikom, sva­ki sklad ili nesklad frekven­ci­ja i zvuko­va, rit­mo­va i tem­pa. Svako umil­no paran­je bub­ne opne koja tur­bu­lent­no delu­je na mozak, što se kas­ni­je prenosi na oseća­je, izazi­va nadraža­je mnogih vrs­ta: može pri­jat­no uti­cati na čoveko­vo raspoložen­je, ili suprot­no, može pod­staći neraspoložen­je i mrzo­volju, te onda toliko smetati uši­ma da oso­ba počin­je gubiti kon­ti­nu­itet svesti, izazi­va­jući krn­jen­je zdravog rezono­van­ja i priseb­nos­ti. A opet, sa druge strane, to može liči­ti i na vrli unutrašn­ji mož­dani diskurs, pri­jat­ni oset koji opuš­ta orga­ni­zam a mis­li seli na određe­na mes­ta i čudotvorne lokaci­je, bilo nest­varne, bilo davno proživl­jene trenutke na poseb­nom pros­toru u pris­ustvu drag­ih lju­di koji sada nano­vo naviru iz sećan­ja, stvara­jući pri­jat­nu dozu nostalgičnosti.

    U današn­je vreme opšte kom­pju­ter­i­zaci­je i elek­tron­izaci­je neizbežno će i muzi­ka biti parče ljudske delat­nos­ti na koju će se odraz­i­ti takav uni­verzal­ni fenomen. Ovo je vreme kada omlad­i­na pose­du­je pove­li­ki višak energi­je koja zvr­ji i cirkuliše po telu neisko­rišćeno, tražeći luft kroz koji će moći da se izvuče iz tesnog telaš­ca kakvog mladog čove­ka. Tako, današn­ja muzi­ka (elek­tron­s­ki kon­tra­punkt) može posluži­ti kao savršen agens za izdu­va­van­je, za potrošn­ju koja se puni sa drugih izvo­ra a baca se u nepovrat kroz skakan­je, zno­jen­je, igranje i ple­san­je. Nije to tako loše, jer je u pitan­ju svo­jevrstan kar­dio-tren­ing. Žil Lipovec­ki („Doba praz­nine“) veli: „Mi doživl­java­mo neverovat­nu muz­ičku eksploz­i­ju: muzi­ka non-stop, hit-para­da, post­mod­er­no zavođen­je je hi-fi. … bav­i­mo se sportom, putu­je­mo, radi­mo u rit­mu muzike, voz­i­mo se u stereotehni­ci, muzi­ka i ritam su za neko­liko deceni­ja postali stal­no okružen­je, masov­na ljubav.“ Ono što može biti loše to je da će ta muzi­ka malo šta u čoveku iza­z­vati osim nag­o­na ka pražn­jen­ju, ka akci­ji, ka pokre­tan­ju, ka onom stan­ju u kojem se razum pov­in­u­je fiz­ičkim poriv­i­ma i upra­vo u tom trenutku posta­je izlišan. A stan­je u kome razum posta­je izlišan više nije svo­jstveno čoveku, koji je razu­mom i radom izgra­dio svet koji ga okružu­je. Sada se ta preter­ana potre­ba za muzikom može objas­ni­ti u domenu poza­mašne samoće u kojoj se svo­jom voljom i bor­bom našao mod­erni ili post­mod­erni čovek.

    S druge strane, tek­stovi pesama popri­ma­ju sve više las­civni karak­ter, što je samo odraz okružen­ja u kome obitava­ju i kroz koji upra­vo pro­laze današn­je gen­eraci­je. Sve je man­je poez­i­je kroz muziku, sve se man­je gov­ori duhom onako iskreno i važno a sve više ono što mlad čovek ophrvan neobuz­danom, niskom strašću želi čuti i kroz video-spo­tove vide­ti. Vrlo je malo pozi­van­ja na dublje mišl­jen­je i osećan­je, jer vib­ri­ra­ju samo površinske žice duše i duha, a one ispod osta­ju u stan­ju mirovan­ja toliko dugo da ogreznu u hrđi i postanu gorko čvrste od patine vre­me­na, te nika­da ne zaigra­ju niti zata­lasaju. Nji­ho­vo buđen­je i pod­mazi­van­je posta­je nemoguće, jer više ne pos­to­ji put i pro­cep kroz koji može proći talas i frekven­ci­ja koja ih oživl­ja­va, koja ih pobuđu­je na meko drhtan­je koje dal­je može proizvesti nisku od lep­ih i uzvišenih emo­ci­ja, što čove­ka može u znat­noj meri obuzeti (otu­da diskutabil­nost slušan­ja muzike u isla­mu). Zato je savre­meni slušalac navođen tek­stom da doživi komični zahtev auto­ra i tek­stopis­ca, koji se umno­gome oslan­ja­ju na buku i deci­bele negoli na kvalitet i visoku umet­ničku vred­nost. Jed­na od posled­i­ca takve interesne agitaci­je mladih jesu i spo­tovi u koji­ma domini­ra kič, golot­in­ja i otvoreni neukus, a koji se oslan­ja­ju na požudu, usplamtelost i nere­alne težn­je naivnog gledao­ca i slušao­ca. Tim putem se pro­tu­ra i audio sadržaj u lako­mu svest, te pes­ma posta­je poz­na­ta i hit, na izves­no vreme. Zato, kada nakon određenog peri­o­da opet oslušne pes­mu kojom je u jed­nom momen­tu bio fascini­ran, slušalac može oseti­ti i uvide­ti pre­varu: sit­no skro­jen muz­ič­ki mod­el čija je jed­i­na funkci­ja da obuzme na kratko vreme, ras­pali čula jakim inten­zite­tom a zatim sve to nes­tane pred plimom novih istorod­nih numera. Tak­vo je današn­je vreme i tako čovek pris­tu­pa mal­tene sve­mu: brzo, instant, bez dublje anal­ize sadrža­ja, naivno, nekri­tič­ki. Dovoljno je da ispun­ja­va hotim­ične pro­hteve pros­ečnog slušao­ca, koji je obuzet sobom, bez jas­nih nam­era i nakana ka upit­nom uži­van­ju, koji je pre­više često samo prati­lac tren­do­va i trenut­nih aktuel­nos­ti, bez skep­tičnog zapitki­van­ja i intereso­van­ja o oni­ma koji sto­je iza i na kojekakav način trasir­a­ju tren­dove. To nisu pitan­ja teori­je zavere, već samo jed­no pros­to pitan­je koje impli­ci­ra vrlo složen odgov­or: zaš­to je neš­to trend, hit?

    Šta je danas sa klasičnom muzikom? Šta je sa opi­ja­jućom ori­jen­tal­nom muzikom? Ne tako davno muzi­ka je učestal­i­je bila čis­to instru­men­tal­na sa svo­jim var­i­jaci­ja­ma pod pal­i­com vrhun­skih kom­poz­i­to­ra i auto­ra. A kada bi i bila vokalna ili vokalno-instru­men­tal­na, tekst bi bio uglavnom duhovnog karak­tera (motet, madri­gal, opera…), ali uvek visoke estetske vred­nos­ti (šan­sona). Čovek pre­pušten instru­men­tal­noj muzi­ci osta­jao je sam sa sobom, bez smer­ni­ca i tek­s­ta koji ga upuću­je na određeno razmišl­jan­je i, samim tim, određeno osećan­je. Tako je sva­ki doživl­javao momente i vrhove instru­me­na­ta onako kako je nje­go­vo stan­je svesti dozvol­java­lo i bilo podob­no. To upra­vo tako delu­je, kao da u čoveku pos­to­je poseb­ne oda­je sećan­ja koje samo određeni zvukovi i talas­na prela­man­ja mogu otključati i oslo­bod­i­ti, koje samo odabrane i tihim podrazumevan­jem usvo­jene melodi­je mogu nano­vo podići na nivo poz­i­tivne svesti, te zatim po ko zna koji put ih proživeti, osećati. Pos­to­ji jed­na korelaci­ja između sećan­ja, dak­le ono­ga što je proživl­jeno i par­ci­jal­no upamćeno, i pobude koja dolazi iz nek­ih drugih izvo­ra, neza­v­is­nih od čovekove žel­je ili vol­je. Pobude koja u momen­tu aktivi­ra određe­na stan­ja unutar pojed­in­ca čim se oglasi speci­fič­na melodi­ja, ili se otvori kakav pri­zor čije se vizuelne par­tikule prekla­pa­ju sa onim upamćen­im te ih izno­va aktivi­ra­ju putem bliske aso­ci­jaci­je. U pitan­ju je biološ­ki takt koji kore­spondi­ra muz­ičkom, kroz negaci­ju vre­me­na. To je jed­na vrs­ta sinestez­i­je gde tip­ične melodi­je i prelazi izazi­va­ju tipske slike iz mem­o­ri­je koje odgo­vara­ju upra­vo tom tipu ari­je. Veliku ulogu u toj akti­vaci­ji igra čežn­ja, koja prostru­ji čovekom kada se jave odgo­vara­jući tonovi. A kako se sva­ki čovek uglavnom sa čežn­jom seća kakvih mom­e­na­ta iz prošlosti, melan­holični tonovi upra­vo aktivi­ra­ju takve slike pohran­jene u nekoj sinap­tičkoj kom­bi­naci­ji. Ne samo na prošlost i ono u šta smo sig­urni, već se sa čežn­jom može gle­dati i na određenu žel­jenu budućnost koja sada odgo­vara tip­ičnoj apstrak­ci­ji i umišl­ja­ju. Ljubav, jad, čežn­ja, zeb­n­ja, ide­ja, uspon, pad, žel­ja, tuga i mno­ga dru­ga stan­ja su uvek motivi muz­ičk­ih kom­pozi­ci­ja i nji­ho­va estet­s­ka vred­nost je pro­por­cional­na jači­ni kojom delu­ju na oma­lene svesti, sećan­ja ili per­spek­tive ljud­skih bića.

    Muzi­ka ima moć pobude, dak­le. Ona ume da obuzme, motiviše, uzbu­di, pa čak u izves­noj meri i hip­notiše slušao­ca, te je iz tih razlo­ga odva­jka­da bila zloupotre­bl­ja­vana u manip­u­la­torne svrhe. Ona zauz­i­ma bit­no mesto u eto­su svih nar­o­da i civ­i­lizaci­ja i kao tak­va je bila pred­met istraži­van­ja, jer je očigled­no i njeno vrlo važno mesto u goto­vo svim mitologi­ja­ma. Pre­ma Stro­su („Mitologike“), jed­na od zajed­ničk­ih karak­ter­is­ti­ka muzike i mita je nji­ho­va mogućnost uki­dan­ja vre­me­na: „sve se odi­gra­va kao da je i muzi­ci i mitu vreme potreb­no jedi­no da bi ga ospo­rili. U prvom i dru­gom sluča­ju reč je, zapra­vo, o maši­na­ma za uki­dan­je vre­me­na.“ Čoveko­vo osećan­je i očeki­van­je igra, kako u živ­o­tu tako i u muzi­ci vrlo važnu kom­po­nen­tu u sveukup­nom doživl­ja­ju, ma kakav on bio, ali i u samozavar­a­van­ju. To Stros, opet, lepo obra­zlaže u istom delu: „Muz­ičko uzbuđen­je upra­vo potiče od toga što u svakom trenutku kom­poz­i­tor oduz­i­ma ili doda­je, više ili man­je, od ono­ga što slušalac očeku­je na osnovu plana koji mu se čini da pre­doseća, ali koji nije u stan­ju da stvarno prozre jer je podređen dvostrukoj peri­odičnos­ti: peri­odičnos­ti grudnog koša, koja odgo­vara nje­gov­im prirod­nim osobi­na­ma, i peri­odičnos­ti skale koja odgo­vara nje­gov­om obra­zo­van­ju.

    Muzi­ka, kao i sam gov­or, pokuša­va neš­to saopšti­ti, iskaza­ti kak­vo stan­je koje se, pak, reči­ma ne može obra­zloži­ti u dovoljno jakoj meri. Reči su tvrde i krute, sva­ka se neod­vo­ji­vo lepi za određenu stvar koju reprezen­tu­je, što opet ne ometa književne maj­s­tore da kreira­ju rečenice takve snage i sen­z­i­tivnos­ti da se može reći da koke­ti­ra­ju sa muzikom čija je moć da upra­vo u neko­liko min­u­ta aku­muli­ra i uza­vre fan­tastične naslage sećan­ja i osećanja.

    Sećan­je je, kao i razno­likost dubin­skog oseća­ja svakog ponaosob (što opet zav­isi od mno­go čini­la­ca), zapra­vo, osno­va doživl­ja­ja harmonije.

    -

    -

    -

    -