Hladnjača za sladoled

Ružica Vasić
Lat­est posts by Ruži­ca Vasić (see all)

     

    Četiri posvete

    Kragu­je­vac,  u peri­o­du od 1993 – 2012.

    Četiri čina (posvete): za Mag­dalenu, Gružu, za sve koji su ostali i za one izvan sećanja. 

     

     

     

    I

    ZA MAGDALENU

     

     

    LICA:

    Jovana Todor­ović, 16 godina

    Lju­ba Jovanović — Žgebe,   15 godina

    Goran Majs­torović —  Lepi,  17 godina

    Neve­na Popović,  16 godina

    Marko Popović — Pop  17, godina

    Milutin Mića Todor­ović, 55 godina

    Đole Tor­bica,  18 godina

    Dese­tak statista

     

    Kragu­je­vac, 1993. 

     

     

     

     

    I sce­na:

    Šumarice, Veli­ki škol­s­ki čas. (Na Video bimu u poza­di­ni prikazu­je se arhivs­ki sni­mak  Velikog škol­skog časa.) Pada kiša, lju­di uglavnom nose kišo­brane. Jovana i Neve­na  ne obraća­ju pažn­ju na man­i­festaci­ju, traže nekoga.

    NEVENA: Ima li ga?

    JOVANA: Ne!

    NEVENA: Ovde je sigurno.

    JOVANA: Daj.

    Neve­na oprezno izvlači pak­licu cig­a­re­ta. Obe  pale po cig­a­ru. Sme­ju se ko šašave, kašlju. Jovana se osvrne, gle­da Veli­ki škol­s­ki čas. 

    JOVANA:  A što se uvek ovo­liko deru, kad već ima­ju mikrofone?

    NEVENA:  Nemam pojma.

    Neve­na se bojažlji­vo okreće. 

    NEVENA:  Imam osećaj da nas neko gle­da. Molim te, pazi, ako nas uhvati …

    JOVANA: Nema ga, šta ti je? Ko zna gde se smu­ca sa onim nje­gov­im majmunima.

    Jovana odjed­nom zgra­bi Nevenu za ruku.

    JOVANA: Eno ga!

    Neve­na brzo baci cigaru.

    JOVANA: Ne Marko! Eno ga onaj tip što se mota oko škole!

    NEVENA:  Onaj slatki?

    JOVANA: Da! Ide ka nama!

    Jovana se okrene ka Neveni puna nade i veo­ma uzbuđeno nameš­ta kosu. 

    JOVANA: Ide li?

    NEVENA: Ide.

    Pri­lazi im Đole Tor­bica. Samou­v­ereno, sa osme­hom koji obara svaku devojku.

    ĐOLE:  Izvi­nite, devo­jčice, imate li upaljač?

    NEVENA I JOVANA u glas: Ne pušimo!

    Đole nežno uzi­ma Jovan­inu ruku u kojoj se još uvek puši cig­a­ra. Uzi­ma cig­a­re­tu i njome pali svo­ju. Onda je baci.

    JOVANA: Hej!

    ĐOLE: Tvo­ja? Mis­lio sam da ne pušiš.

    Jovana se kikoće.

    JOVANA: Htele smo samo da probamo. Stvarno ne pušimo.

    ĐOLE: Prva cig­a­ra? Pa vi se baš obrazu­jete na ovom času.  Mogu li malo pod tvoj kišobran?

    Jovana mu ustupi mesto. Veo­ma, veo­ma je uzbuđena.

    ĐOLE: Viđao sam vas oko gim­naz­i­je. (Jovani) Tebe sam baš upamtio.

    JOVANA: Je l’? Toliko štrčim?

    ĐOLE: Toliko si lepa. Odak­le ste?

    NEVENA: Erdogli­ja.

    Đole dotakne Jovanu za kosu. 

    ĐOLE: A još se ne far­baš?… Lepo, lepo. Fina neka deca.

    NEVENA: Sad će da dođe moj brat, i može da se nalju­ti ako te vidi da je diraš tako.

    ĐOLE:  Neće­mo da lju­ti­mo batu. Batu Erdoglijanca.

    JOVANA: A odak­le si ti?

    ĐOLE:  Aero­drom.

    Jovana se smeje.

    JOVANA:  Pa šta radiš stal­no oko gimnazije?

    ĐOLE: Družim se.

    NEVENA: A –ha. Što sad malo ne proše­taš, mož­da nađeš nekog svo­jih god­i­na da se družiš s njim.

    ĐOLE: Opas­na si, mala, znači bata ti je jak lik… inače se ne bi toliko kurčila.

    Đole vadi pak­licu cig­a­re­ta, služi ih.

    ĐOLE: Aj se pomirimo.

    Jovana uzi­ma cig­a­ru, Neve­na se pre­mišl­ja. Najzad uzme. Đole im pali cigarete.

    ĐOLE: Ja sam Đole Torbica.

    NEVENA: Neve­na.

    JOVANA: Jovana.

    ĐOLE: Jovana…lepo. Jovana, vidi­mo se još koji put. Odoh da nađem dru­gare, u sluča­ju da me pres­ret­nu Erdogli­jan­ci. Šal­im se. Al’ stvarno moram da idem.

    Đole ode. Neve­na frkne.

    NEVENA: Sa Aero­dro­ma? Nema šanse! Ovo su Vinogradi.

    JOVANA:  Sladak je, bre, što si tak­va. U, što su mu jake ove cigare.

    Nailazi Marko. Bez kišo­brana, nar­avno, to bi mu sroza­lo sta­tus opasnog mom­ka iz kraja.

    MARKO:  Vidi njih dve!

    Jovana  i Neve­na baca­ju cigare.

    MARKO: Što bacate? ’Ajde sad još po jed­nu, dok vam se ne smuči.

    Marko vadi pak­licu, daje im. Nijed­na ne uzima.

    MARKO: ’Ajde.

    NEVENA: Ne mogu.

    MARKO: Možeš.

    JOVANA: Nemoj, Marko.

    MARKO: Ti ćuti. Ako tebi ne mogu da lomim kič­mu, njoj mogu. Vež­bate da glu­mite ribe malo,  je li?

    NEVENA: Samo smo htele da probamo.

    MARKO:  Pa ćeš sutra da probaš malo lep­ka, pa malo hero­ina… samo da probaš.

    JOVANA: Marko, bre! Nis­mo uradile niš­ta loše!

    MARKO: Uzmi cig­a­ru, Neve­na, i zapali pred bratom.

    NEVENA: Ne moraš baš pred svi­ma da me ponižavaš.

    Neve­na baci kišo­bran, otrči.

    JOVANA: A ti ne pušiš?

    Marko uzi­ma kišo­bran, zat­vara ga, drži nespret­no u ruci. 

    MARKO: Ja sam drugo.

    JOVANA: A da, ti si Marko Pop.

    Jovana se okrene, krene za Neven­om, Marko je hva­ta za ruku.

    MARKO: Gde ćeš? Ona je otišla.

    JOVANA:  Pa da je nađem!

    MARKO: Ostani.

    JOVANA: I da se jurim po Šumari­ca­ma sa tobom i  tvo­jim… dru­gari­ma? Pusti me, Pope.

    MARKO: Oni mogu i bez mene.

    Jovana se otrgne.

    JOVANA: I kako ćeš onda ti da budeš toliko opasan bez svog sta­da? Evo, ovčice dolaze.

    Dolaze Lju­ba i Goran.

    LJUBA: Ala pljušti… vidi Popa, poneo kišo­bran. (sme­je se)

    MARKO: Mali, ne ken­jaj, nego drži ovo.

    Lju­ba ignoriše kišo­bran koji mu pruža Marko. Jovana ugle­da Miću, koji prilazi.

    JOVANA: Joj, eno mi ga ćale! Niste me videli!

    Jovana otrči.

    GORAN: Brate, ili si se ti zalju­bio, ili ti uši crvene po kiši. Pazi sad kako se pon­ašaš, stiže tatica.

    MARKO: Jebaću ti kevu za ovo.

    Goran i Lju­ba se sme­ju. Pri­lazi im Mića.

    SVI: Dobar dan, profesore!

    MIĆA: Komšiluk! Poranili ste da  ispoš­tu­jete Veli­ki škol­s­ki čas! Sva­ka čast, deco!

    GORAN: Svi bud­ni u istom danu.

    LJUBA: Svi umr­li se kaže valjda.

    GORAN: Metafo­ra. Je l’ tako profesore?

    MIĆA: Hmmm, da. Zaš­to ne otvoriš taj kišo­bran, Popoviću? Bespotreb­no kisneš. Vas dvo­ji­ca, dođite ispod mog. Pa prehladićete se, deco.

    Marko, Lju­ba i Goran nema­ju izb­o­ra nego da posluša­ju ovog pris­to­jnog čove­ka – Marko otvori kišo­bran, a Lju­ba i Goran se zbi­ju pored Miće…i kisnu više nego što bi da su na čistini. 

    MIĆA:  Svake godine sko­ro isti pro­gram. A lju­di više i ne sluša­ju. Nekako se izl­iza­la priča o ovoj tragediji.

    MARKO: Znamo sve napamet još od treće godine.

    GORAN: I “Krvavu bajku” od osme.

    LJUBA: I priču o mal­im čistačima…

    MIĆA:  Da, nekako, kad se rodiš ovde, odmah moraš da pone­seš i mrtve sa sobom. Onda tragedi­ja izgu­bi smisao. A znate li da neki nisu bili star­i­ji od vas?  O čemu li mogu da mis­le šas­naesto­godišn­jaci neposred­no pred smrt?

    LJUBA: Pro­fe­sore, je li ovo opet neko predavanje?

    MIĆA:  Nažalost jeste. Pre­da­van­je o živ­o­tu. Mož­da se ne tre­ba sećati bro­j­ki, pokuša­j­mo da se seti­mo osećaja.

    GORAN: Kako su se osećali? Ne znam.

    Svi se ućute na kratko.

    MIĆA: Kako li su se osećali?…

    II sce­na:

    Spomenik Nade Nau­mović.  Kiša je pre­sta­la. Đole sedi na klupi­ci  pored. Jovana prolazi. 

    ĐOLE: Jovana, Jovana, Jovana…

    JOVANA: Da nisi video Nevenu?

    ĐOLE: Zatvori kišo­bran, pre­sta­la je kiša. Sad će da sine sunce, moći ćemo i da se svučemo.

    Jovana se nas­me­je, zat­vara kišobran. 

    JOVANA: Šta radiš ovde?

    ĐOLE: Družim se.

    Jovana se nasmeje.

    JOVANA: A što si ti uvek sam?

    ĐOLE: Eto, sad nisam sam. Sa tobom sam.

    Jovana krene dalje.

    JOVANA: Ali ja ću samo da prođem pored tebe.

    ĐOLE: Čekaj malo.

    Jovana stane.

    ĐOLE: Hoćeš cigaru?

    Jovana odmahne glavom prenaglašeno.

    ĐOLE: Sedi malo sa mnom, da ne budem sam.

    JOVANA: Što?

    ĐOLE: Eto tako, da pričamo.

    JOVANA: Ali sve je mokro.

    ĐOLE: To je zato što danas i nebo plače.

    Sme­ju se. 

    JOVANA: Glu­pa priča. Moj ćale se prži na to, ja ne.

    ĐOLE: Na šta se ti pržiš?

    JOVANA: Na ulje.

    ĐOLE: Opasne ste vi, Erdogli­janke. Pune mudrosti.

    JOVANA: Neve­na mis­li da si iz Vinograda.

    ĐOLE: A šta ako jesam?

    JOVANA: Niš­ta.

    ĐOLE: Slušaj, ima večeras neka žur­ka. U Stanovu.  ’Oćeš sa mnom?

    JOVANA: Moram da pitam ćaleta.

    ĐOLE: Daj mi broj tele­fona, da vidim šta je ćale rek’o.

    Jovana vadi olovku iz ran­ca, zavrće mu rukav, piše. Dok piše broj, Đole isko­risti mom­e­nat i polju­bi je. Jovana se odmakne, izne­nađe­na i šokirana.

    JOVANA: Šta ti je, bre?

    ĐOLE: Imaš lepa usta.

    Jovana se smeje. 

    JOVANA: Glupo je ovako.

    ĐOLE: I ja kažem.

    Đole je uzme za ruku, seda­ju na klupu, jed­no naspram dru­gog. Jovana se smeje.

    JOVANA:  I šta sad?

    Ljube se. Đole je mazi po kosi.  Jovana se odjed­nom trgne.

    JOVANA: Moram da idem! Moram da nađem  Nevenu!

    Osta­je kišo­bran iza nje. Đole ga uzi­ma, otvara, peva „Singing in the rain“.

    III sce­na

    Dnev­na soba. Stan Pro­fe­so­ra Miluti­na – Miće Todor­ovića i nje­gove ćerke Jovane. Trpezari­ja. Mića sedi za stolom, Jovana donosi tan­jire. Delu­je bezvoljno. Mića je gle­da zabrinuto.

    JOVANA: Šta je bilo, tata?

    MIĆA: Sedi malo, hoću neš­to da te pitam.

    JOVANA: Je l’ mora sad? Supa je gotova.

    MIĆA:  Pusti, dete, supu. Sedi malo.

    Jovana sedne. Nalak­ti se i uzdahne.

    JOVANA: Pucaj, Mićo, održi čas.

    MIĆA: Bio sam u školi. Ne valja.

    JOVANA: E, ako ćeš sad da mi tupiš što sam pobegla sa biologi­je prekjuče, da završi­mo priču!

    Jovana usta­je.

    MIĆA: Sedi, dete, aman!

    JOVANA: Ne mogu više da te slušam.

    MIĆA: Šta ćemo sa jedini­ca­ma? Kako mis­liš da upišeš fakultet?

    JOVANA: I šta? Šta onda? Da diplomi­ram i da posle pro­da­jem toalet papir, jer nisam pristal­i­ca režima.

    MIĆA: Taj čovek šal­je decu u rat!

    JOVANA: Tačno. Bra­vo tata.

    MIĆA: Ali neće dove­ka. Moraš da završiš školu. Ako ovako nas­taviš, izbaciće te.

    JOVANA: Pa šta? Počeću da pevam u kafani, ima da zaradim mesečno više nego ti za ceo život.

    Mića ne zna da joj priđe, napravi pauzu pa opet počne.

    MIĆA: Nije ti to pamet­no. Znam, nije ti lako bez majke…

    JOVANA: Nemoj nju sad da mešaš u ovo!

    MIĆA: Ja mož­da ne znam da ti objas­nim, mož­da bi ona bolje…

    Počin­je da trese rameni­ma.  Bešum­no jeca.  Jovana se takođe ras­plače. Naglo ustane i zagr­li ga.

    JOVANA:  Nemoj, tata. Obećavam, obećavam, poprav­iću ocene, samo nemoj da plačeš!

    MIĆA: Decu šalju u rat! Dečaci ginu, devo­jčice se pros­ti­tu­išu, jer nema­ju ’leba da jedu! Vidim ja! Sve ja vidim!

    JOVANA: Nemoj tata!

    MIĆA: I nije sramo­ta pro­da­vati toalet papir. Sramo­ta je to što oni rade! Uništiše nam grad! Uništiše nam decu! Opet nas strel­ja­ju, k’o četres’ prve!

    Jovana ga uhvati za obraze.

    JOVANA: Ej, ej! Poprav­iću ocene, videćeš! Biću najbol­ja. Ej, ja sam tvo­je dete, bre, Milu­tine. Neću tebe da brukam. ’Ajde da jede­mo, molim te, osušio si se ko para­graf. Mrzneš se napolju po ceo dan.’ Ajde da pojede­mo neš­to, da se zagre­je­mo, dok opet ne isključe struju.

    Mića se smiru­je, šmrkće.

    MIĆA:  Samo ti završi školu. Ja ću da ti kupim šta ti duša ište.

    Jovana se uspravi.

    JOVANA: Ma ne tre­ba mi niš­ta, tata. O’ladi se supa.

    Jovana odlazi. Mića trl­ja oči.

     

    IV sce­na

    Jovana  čeka,u kaputu je, mrzne se.  Svu­da je mrak.  Ona se prepa­da na sva­ki šum. Dolazi Đole. 

    ĐOLE: što me pratiš? Šta hoćeš više od mene?!

    JOVANA: Ako mi ne pomogneš, ja ću sve da kažem Popu, pa ćeš da vidiš!

    Đole je hva­ta za vrat.

    ĐOLE: Nemoj ti meni da pretiš, jes’ čula?!

    Đole je pusti.

    ĐOLE: Nemoj da razbi­jem i tebe i tu sisu, znaš?

    Jovana ga hva­ta za ruku.

    JOVANA: Molim te! Ja ne znam šta da radim! Kud’ ću s’ detetom?

    ĐOLE: A što mene boli kita?

    JOVANA: Pa tvo­je je! Nije te bolela dok si ga pravio!

    ĐOLE: Paz’ da mi ga ne uval­iš… fina devo­jči­ca. Šatro. Naskoči­la si mi na kitu ko dete na ringišpil.

    JOVANA: Bila sam nev­ina, i ti to znaš! Napio si me, bila sam polumrtva!

    ĐOLE: Jed­nom se opal­iš u živ­o­tu, i zake­viš. Al’ si maler, mala, sva­ka čast. Slušaj, ja imam neka posla, a ti nađi drugu budalu.

    Đole  opet krene.

    JOVANA: Ubiću se, majke mi!

    ĐOLE:  Pa ubij se. Ako si stvarno toli­ki bak­suz da si baš sa mnom zakevila, ti se rokni. Ja da te vodam i da ninam dete neću!

    Jovana vrisne.

    JOVANA: Stani!!!

    Đole se zaustavi.

    JOVANA: Samo nađi negde sto pedeset mara­ka. Toliko je abor­tus. Ili ću da kažem Popu da si me silo­vao, majke mi moje mrtve.

    Đole se vrati. Gle­da je neko vreme. Onda je udari. Jovana padne. Plače.

    ĐOLE: Ustani. Ustani kad kažem!

    Jovana polako ustaje.

    ĐOLE: Ja nemam tu lovu, razumeš? Ali ima ko ima. Sad ide­mo do nje­ga da ga odradiš, i dobićeš za aborus. To je sve što mogu da učin­im. I da nisi pisnula.

    JOVANA: To što ti misliš…

    ĐOLE: Ej! lju­di rade po mesec dana za dve marke! Nemoj da si neza­h­val­na! Ajde sa mnom.

    JOVANA: Ne mogu to. Ne mogu.

    Đole je hva­ta za nadlakticu.

    ĐOLE: Šta ’oćeš koj kurac? A?!  Oćeš da ga rađaš?

    JOVANA: Ne!!!

    ĐOLE: Onda polazi.

    Jovana se oti­ma, vrti se u krug.

    JOVANA: Ne mogu! Ja nisam tak­va. Ne mogu.

    Đole vadi kesicu iz džepa.

    ĐOLE: Uzmi malo. Biće ti lakše od ovo­ga. Ovako…

    Đole uzi­ma prah na prst, ušm­rče, Jovana pon­avl­ja rad­nju. Đole joj namesti malo kosu, malo garder­obu, pa je uzme za ruku. Odlaze.

    Jovana se pojavlju­je na sceni u halji­ni. Iza Jovane na video bimu se pojavlju­je spot „Volimo te, otadžbi­no naša“. Za to vreme Jovana izvo­di plesnu tačku sa različitim muškarci­ma (naz­na­ka na pros­ti­tu­ci­ji i narko­mani­ji). Tač­ka se završa­va tako što Jovana leg­ne na klupu. 

    Mrak.

     

    II

    ZA GRUŽU

     

    LICA:

    Jovana Todor­ović, 21 godina

    Lju­ba Jovanović — Žgebe,   20 godina

    Goran Majs­torović — Lepi,  22 godine

    Neve­na Popović, 21 godina

    Marko Popović  — Pop  22, godine

    Milutin Mića Todor­ović, 60 godina

    Đole Tor­bica,  23 godina

    Dese­tak statista

     

    Kragu­je­vac: 1998.

     

     

     

     

     

     

     

     

     

     

    I sce­na

     

    Veli­ki škol­s­ki čas. (Video bim prikazu­je arhivs­ki sni­mak  Velikog škol­skog časa u poza­di­ni). Pada kiša. Marko, Goran i Lju­ba puše travu. 

    GORAN: Gde nabavl­jaš ovu vu?

    MARKO: “Ima neka taj­na veza…”

    LJUBA I GORAN: “Taj­na veza za sve nas…”

    Sme­ju se. Poma­lo debil­no, ali valj­da to tako biva posle dobre vu. 

    MARKO: Evo ga profesor!

    Lju­ba baci džoint. Nailazi Mića.

    GORAN: Jebi ga, ode prvok­las­na domaćica.

    MIĆA: Evo vas i ove godine. Dra­go mi je što negu­jete tradiciju.

    SVI: Dobar dan, profesore!

    MIĆA: I opet bez kišo­brana. Kako to? Evo, imam ja jedan rez­ervni, tačni­je Jovanin je, tražim je, da mi se dete ne prehla­di negde po ovoj kiši.

    LJUBA: E, da je samo to prob­lem, lako bismo.

    Marko ga ćušne. Mića mu daje kišo­bran. Marko ga gleda.

    MARKO: Gde je Jovana?

    MIĆA:  Kod dru­garice, spre­ma maturu.

    Lju­ba se sme­je pre­više provid­no. Marko ga opet ćušne. Lju­ba se uozbilji. 

    MARKO: Poz­dravite je kad je budete videli.

    MIĆA: Ehm­mm, da. Hoću. Jelte, deco, znate li vi uopšte koliko je lju­di tu pobijeno?

    LJUBA: Sedam hiljada.

    MIĆA: Tu  sam te ček’o! Dve hil­jade i trista. Sve su nas sla­gali, majku im nji­hovu. Dve i trista.

    MARKO: Pa i to je mnogo.

    MIĆA: Jeste, kako nije. Ali neš­to se mis­lim… ko je tu uopšte bio kriv?

    GORAN: Kako ko? Pa Nem­ci valjda?

    MIĆA: Jes, oni su pucali … a s druge strane, mno­gi krive par­ti­zane, a Boga mi i čet­nike. Isprovo­ci­rali su Nem­ce tako što su ne samo pobili 23 nemač­ka vojni­ka, nego im iskopavali oči, a polne udove odsek­li i nabili u usta.

    LJUBA: Fuj!

    MIĆA: Uostalom, ni par­ti­zani ni čet­ni­ci nisu pritek­li tim nes­rećn­im ljudi­ma u pomoć. Doduše, pos­to­ji doku­ment da je jedan čet­nič­ki koman­dant, kapetan Pavle Bogiće­vić pisao Raji Nedeljkoviću, vođi komu­nista, gde mu pred­laže da zajed­no napad­nu i oslo­bode Kragu­je­vac. Znate li šta mu je ovaj odgovorio?

    MARKO: Ne.

    MIĆA: “Nije vreme za takav napad, a što se tiče lju­di … što ih više Nem­ci pobi­ju, to ćemo mi man­je kad oslo­bod­i­mo grad. Uostalom, zaš­to ti lju­di nisu sa nama, u šumi?”

    LJUBA: Ali, nas su učili…

    MIĆA: Vi ste Titovi pio­niri. Mož­da posled­nji te vrste. Vas su učili kako da služite zemlji… ehm­mm, da.  Evo, presta­je kiša polako. Uvek u isto vreme. To nebo plače. Popoviću, čuvaj mi taj kišobran.

    Mića odlazi.

    MARKO (za njim): Pro­fe­sore, evo vam ga! Ode.

    Goran počin­je da plače.

    LJUBA: Brate, al’ te radi vutra!  Pro­fa ga loše istripov’o.

    GORAN: Ćuti, bre! Šta ti znaš!

    MARKO: Brate…

    GORAN: Dobio sam poziv. Idem u vojsku.

    Ćute svi.  Dolazi Neve­na. Goran briše suze, pokuša­va da se smiri.

    NEVENA: Gorane, tre­baš mi na par minuta.

    MARKO: Goran ti treba?

    NEVENA: Da. Na par minuta.

    Goran i Neve­na odlaze, neš­to živo raz­go­vara­ju u dalji­ni, Neve­na odmahu­je glavom, plače. Goran je zagrli.

    LJUBA (Marku): Brate, il sam ja lud, il’ ti ovaj del­je sekicu.

    Marko mu lupi ćušku.

    MARKO: Lud si.

    Goran i Neve­na zagrl­jeni odlaze.

    LJUBA: Pa šta ćemo sad da radimo?

    MARKO: Ide­mo da nađe­mo neku travu.

    Odlaze i oni. Sa klupe pored usta­je Jovana. Pri­lazi statistima.

    JOVANA:  Svi ćete pom­reti, budale! Svi ćete pomreti!

    Lju­di je ble­do gleda­ju, odmiču se.

    II sce­na 

    Neveni­na soba. Marko sedi za njen­im rad­nim stolom. Igra se njen­im igračka­ma iz det­injst­va. Ulazi Neve­na. Pot­puno je par­al­iše Marko­vo prisustvo. 

    MARKO: Gde si ti do sad?

    NEVENA: Tu.

    MARKO: Tu… A gde je Goran?

    NEVENA: Kući.

    MARKO: Da nisi i ti bila kod nje­ga kući?

    NEVENA: Jesam. Ide u vojsku. Nema potrebe više da se kri­je­mo. Mož­da sutra… mož­da se više ne vrati.

    MARKO: Koliko dugo to traje?

    NEVENA: Osam meseci.

    MARKO: Voliš li ga?

    Neve­na seda na krevet. Sklopi ruke. Udahne vaz­duh, hoće neš­to da kaže, pa odustane.

    MARKO: Mis­lio sam da pođem sa njim. Smotan je, ubiće ga neko tamo.

    NEVENA: Odbili su te kao emo­cional­no nestabilnog.

    MARKO: Znam. Al’ i ti i ja znamo da je ćale to sredio.

    NEVENA: Svakako su te odbili.

    Marko usta­je.

    MARKO: Saču­vaću ga.

    Marko iza­đe. Neve­na se umorno sruči u krevet.

    III sce­na

    Mića pro­da­je toalet papir na uli­ci, sedi na hok­li­ci. Pored nje­ga sede dru­gi pro­davci. Pri­lazi mu Đole Torbica. 

    ĐOLE: De si, ćale? Kako ide prodaja?

    MIĆA: Ide nekako.

    ĐOLE: Ti si beše neki profesor?

    MIĆA: Da, književnosti.

    ĐOLE: Ajde da ti dam dvaes’ mara­ka za deset rol­ni papi­ra, al’ da mi odrecitu­ješ nešto.

    MIĆA: To još nisam praktikovao…

    ĐOLE: Al’ mis­lim da je fer pogodba.

    Đole vadi novac.

    ĐOLE: Sam odaberi pesmu.

    Mića ćuti.

    ĐOLE: Majku mu, znaš valj­da neku?

    MIĆA: Sad je dos­ta. Gubi se odavde, ološu mali.

    Đole izva­di skakavac i brzo uvrne Mići ruku. Nož mu stavi pod grlo.Ostali pro­davci se ne usuđu­ju da se upletu. 

    ĐOLE: Ko je ološ, a? A sad, recituj.

    MIĆA: Sram te bilo!

    Marko pritrča­va, uhvati Đole­ta za glavu i baci ga na zemlju. Zajaše ga i pes­niči besno.

    MARKO: Tu si naš’o da se kurčiš, je li? Je li? Ovde si doš’o?

    Kad mis­li da je dos­ta, Marko ustane i ostavi Đole­ta da leži. Krene ka Mići. Onda kao da se seti još neče­ga, zaleti se i opet šutne Đoleta.

    MIĆA: Neka, sinko, dos­ta je!

    MARKO: Dajte pro­fe­sore da names­ti­mo štand. Ovaj vam je sve razbacao.

    Đole pokuša­va da ustane. Kad stane na noge, tetu­ra­jući odlazi.

    ĐOLE: Pro­fe­sore, kar’o sam ti ćerku! A ti, Pope, platićeš mi za ovo!

    Marko se zaleti i šutne ga još jednom.

    MARKO: Da te više nisam video ovde!

    Marko i Mića saku­pl­ja­ju papire razba­cane po uli­ci. Mića briše znoj sa čela.

    MIĆA: Hvala ti, Popoviću. Dobar si momak.

    MARKO: Nisam Vam doneo kišobran.

    MIĆA: Nema veze. Pok­lan­jam ti ga.

    Marko stane ispred štan­da, pokuša­va da nađe prave reči.

    MIĆA: Što si ti u stvari došao?

    MARKO: Da Vas zamolim za uslugu. Ako možete da okrenete par pri­jatel­ja iz boljih dana i da mi sred­ite da odem u vojsku.

    Mića odmahne rukom. 

    MIĆA: Šta će ti to?

    MARKO: Da saču­vam druga.

    MIĆA: Sinko, bol­je ti je da čuvaš ses­tru. Vidiš li kako su moju Jovanu upropastili? Ja vidim, al’ ne vidim. Lakše mi da me laže. Sedi kući, ne igraj se rata.

    MARKO: Odlučio sam, idem pomogli mi Vi ili ne.

    MIĆA: Pri­ma­ju svakog. Za to ti veza ne treba.

    MARKO: Moram da budem u nje­gov­oj jedinici.

    MIĆA: Pa zar nemaš nijed­no devo­jče da se zabavl­jaš, nego moraš baš i ti tamo?

    MARKO: Bilo je devo­jče. Sad ga nema.

    MIĆA: Ajde, videće­mo nešto…

    IV sce­na

    Jovana dolazi kući, ispred zgrade je čeka Marko.

    JOVANA: Eeee, Pope…otkud ti?

    MARKO: Čekam tebe.

    JOVANA: Idi kući.

    MARKO: Hteo sam neš­to da ti kažem. Onda ću da idem.

    JOVANA:  Vidiš da sam se puk­la, nisam u stanju.

    MARKO: Mož­da je tako i bolje.

    JOVANA: Idi. Nemoj da me gledaš ovakvu.

    Marko joj pri­lazi. Mazi je po licu.

    MARKO: I tak­va, ti si meni najbolja.

    JOVANA: U, bre, Pope, pretera ga.

    MARKO: Idem u vojsku, verovat­no će odmah da nas šalju u rat posle obuke.

    Jovana se otrgne.

    JOVANA: Ne!

    MARKO: Došao sam da ti kažem…

    JOVANA: Šta? Da ti dam malo ribe za džabe?

    MARKO: Molim?!

    JOVANA: Nema! Plati pa klati!

    Marko krene kući.

    MARKO: Jebi se, kravetino odvratna.

    JOVANA: I ti se jebi, kukavice!

    MARKO: Nisam došao da ti tražim ribu, kom­plek­sašice nadrogirana…

    JOVANA: Kao da mene tre­ba da pogo­di to što ćeš ti da ideš u neku vuko­je­binu! Kakve to veze ima sa mnom?!

    MARKO: Hteo sam samo da ti kažem da te volim!

    Ćute. Gleda­ju se. Potrče jed­no ka dru­gome i zagr­le se jako.

    JOVANA: Spasi me! Ne idi sad!

    MARKO: Batali ta gov­na. Sre­di se. Čuješ li me? Volim te, buda­lo jedna.

    JOVANA: Ja sam total­no otišla u kurac, ali za tebe ima nade, ne idi.

    MARKO: Kad se vratim…

    JOVANA: Ako se vratiš…mi nemamo šanse.

    Jovana ga odgurne.

    JOVANA: Idi! Idi!!!

    Marko hoće da joj priđe, ona vrišti.

    JOVANA: Beži od mene!!!

    Marko sto­ji kao ukopan, ispruženih ruku.

    JOVANA: Ti nemaš poj­ma ko sam ja! Ti nemaš poj­ma kako je meni lepo! Super mi je ovako!!!

    Jovana otrči.

    Svet­la se zam­rače, na video bimu počin­je sni­mak sa ringišpi­la – svet se okreće polako, pa sve brže. Marku pri­laze lju­di, stavl­ja­ju mu pušku u ispružene ruke. On ne zna šta će s njom, pa puca. Puca gde stigne.

    Mrak.

     

     

     

     

     

     

     

     

     

    III

     

    Za sve koji su ostali

     

    LICA:

    Jovana Todor­ović, 23 godine

    Lju­ba Jovanović — Žgebe,   22 godine

    Goran  Majs­torović — Lepi,  24 godina

    Neve­na Popović, 23 godine

    Milutin Mića Todor­ović, 62 godine

    Đole Tor­bica,  25 godina

    Dese­tak statista

     

    Kragu­je­vac, 2000.

     

     

     

     

     

     

     

     

     

     

     

     

    I sce­na

    Ide kraći klip na video bimu, sni­mak sa protes­ta 5.okt.2000. Pozor­ni­com paradi­ra­ju lju­di sa trans­par­en­ti­ma „GOTOV JE!“. Među nji­ma je i Ljuba. 

    Čuje se zvono kojim otpočin­je Veli­ki škol­s­ki čas. Isti ti lju­di stanu, okrenu se ka video bimu. Sli­ka prikazu­je arhivs­ki sni­mak Velikog škol­skog časa iz 2000.

    Goran i Nevena(u crni­ni) sto­je i pos­ma­tra­ju Veli­ki škol­s­ki čas. Pri­lazi im Ljuba.

    LJUBA: Neve­na?

    Neve­na se okrene ka nje­mu, gle­da ga bledo.

    LJUBA: Ja sam, Lju­ba Žgebe.

    Neve­na ga ble­do gle­da, kli­ma glavom.

    LJUBA: Družio sam se sa Popom. Lepi, ti me se sećaš?

    GORAN(suvo): Nar­avno da te se sećam. Nije to bilo tako davno.

    LJUBA: Stal­no ste mi lupali ćuške. A voleo sam vas. Trpeo bih i više samo da sam pored vas dvo­jice. Jebi ga, ispade bez veze.

    Ćute, svi. Lju­bi nepri­jat­no nešto. 

    LJUBA: Neve­na,  ne znam kako ide to, da ti se izvin­im, ili da izjav­im saučešće, nisam bio otkako…

    NEVENA: Nema veze, to stvarno sad nije bitno.

    Ćute.  Lju­ba tak sad ne zna šta da radi.

    LJUBA: Voleo sam ga ko bra­ta, hoću to da kažem. Al’ nisam mogao da dođem.

    Ćute opet svi. 

    LJUBA: I kad smo srušili Slobu, mis­lio sam na nje­ga. Evo, ovo sam osvojio.

    Lju­ba vadi olovku iz jakne. Daje je Neveni. Neve­na uzi­ma, zagle­da je.

    LJUBA: Dos­ta nas je on slao u smrt.

    GORAN: Ti baš nemaš obzi­ra! O čemu pričaš to, majke ti? Jesi li bio u ratu? Pon­ašaš se kao neki heroj jer si divl­jao po Beogradu i krao hemi­jske usput!

    LJUBA: Ova hemi­js­ka je iz skupš­tine, bio sam u prvim redovima.

    GORAN: Koga je briga?

    LJUBA: Nemoj tako da pričaš sa mnom, nisam više klinac kojeg možeš da ćuškaš!

    NEVENA: Prestanite! Ima­jte poš­to­van­ja pre­ma mrtvi­ma. Ipak je ovo parastos!

    LJUBA: Da. Parastos…Što ne održe paras­tos klinci­ma koji su buk­val­no gur­nu­ti u smrt od devedeset prve na ova­mo? Oni se nisu pitali ni gde idu ni zaš­to! Ko zna koliko je tu njih buk­val­no pobijeno!

    GORAN: Samo nemoj ti o tome da pričaš.

    LJUBA: E, ’oću. ’Oću spomenik da im se digne. ’Oću da pričam. Što da ne pričam?

    GORAN: Zato što nisi bio tamo.

    LJUBA: Nisi ni ti.  Nemoj ti da mi glu­miš hero­ja i žrtvu! Pa njen Pop je mrtav zbog tebe!

    Goran izgu­bi str­pljen­je, gurne Ljubu. Neve­na spreči sig­ur­nu tuču.

    GORAN: Đubre malo!

    NEVENA: Ide­mo kući. Odmah!

    Neve­na i Goran odlaze. Lju­ba viče za njima.

    LJUBA: Sve ja znam! Sve!

    Mića ga cimne za rame, Lju­ba se prepadne.

    MIĆA: I mis­lio sam da si ti, Jovanoviću.

    LJUBA: Pro­fe­sore…

    MIĆA: Čuo sam te šta pričaš, al’  mi bilo nepri­jat­no da se mešam. Evo ruke, dečko.

    Lju­ba zbun­jeno pruža ruku.

    LJUBA: Je l’ Vi to mene malo sad…zezate?

    MIĆA: Gledam neš­to ovaj Veli­ki škol­s­ki čas, i pitam se kako su se osećali ti mladići pred strel­jan­je… malo boli i goto­vo. Pa onda pomis­lim kako su se osećali oni na fron­tu. U tuđi­ni. Bez mogućnos­ti izb­o­ra. Bez hrane i vode. Deca… i onda upored­im bro­jke. Ovde ih je strada­lo man­je, moj Jovanoviću, pa opet je to mno­go. Ovi ima­ju godišn­ji paras­tos, a šta je sa decom koju sam poz­navao? Ima li takav paras­tos na Bozmanu?

    LJUBA: Uh, pro­fe­sore, Vi me uvek ras­tu­rite. Sad mi neš­to baš teško došlo…

    Mića zagr­li Ljubu, koji plače. 

    MIĆA: Dobili smo grb, ’96. Na nje­mu su dva veća kragu­ja, i jedan man­ji, tri kad sabereš. Pti­ca po kojoj je grad dobio ime. I neš­to gledam… nema više kragu­ja. Istre­bljeni su. I onda mi bude jas­no sve. Nema više kragu­ja, moj sine, ostali su kobci.

    Lju­ba ga pogleda.

    LJUBA: Pro­fe­sore, pa Vi ste bez kišobrana!

    Ski­da jaknu, pokri­va Miću preko glave i odvo­di ga.

    II sce­na

    Lju­ba sedi ispred Markovog gro­ba. Puši, vid­no pijan. Oko nje­ga leže rasute  limenke piva. Dolazi   Jovana, delu­je čisto.

    JOVANA: I ti si tu, klinac.

    LJUBA: Što?, je l’ zabranjeno?

    JOVANA: Mož­da.

    Jovana seda pored njega. 

    LJUBA: Oćeš  pivo? (osvrće se) U, nema više… ali ima ovo.

    Lju­ba vadi iz jakne pljosku.

    LJUBA: Domaća. Pek’o je moj deda.

    JOVANA: Ti si baš rešio da se pre­bi­ješ ovde.

    Jovana uzi­ma pljosku, krene da popi­je, Lju­ba je zaustavi.

    LJUBA: N, n, ne tako. Moraš malo da prospeš, za dušu.

    Jovana prosi­pa, pa cugne.

    JOVANA: Jes’, kao da mu to neš­to znači.

    LJUBA: Val­ja se, tako kažu.

    JOVANA: Mno­go glu­posti oni kažu.

    LJUBA: Ko kaže?

    Jovana se nasmeje.

    JOVANA: Mno­go si pijan, brate.

    LJUBA:  Neka sam. Sa bratom Popom sam pio. Malo prospem, malo pijem, i tako ukrug.

    JOVANA: Pa ovde?

    LJUBA: Biram društ­vo, šta da ti kažem.

    Ćute.

    LJUBA: Nisam mu bio na sahrani.

    JOVANA:  Nisam ni ja.

    LJUBA: Ko da je to bitno.

    JOVANA: Neki­ma je bitno.

    LJUBA: Ma…

    Lju­ba odmahne rukom.

    LJUBA: Al’ znam kad je otiš’o tamo.

    JOVANA: Da, na današn­ji dan.

    LJUBA: Rek’o mi je. Sve mi je reko. Rek’o mi je:“Žgebe, nemoj nikad da porasteš.“ A ja ga nisam shvat’o.

    JOVANA: Svi odraste­mo pre ili kasnije…

    LJUBA: Jebi ga.

    JOVANA:  Jebi ga.

    Jovana nateg­ne iz pljoske.

    LJUBA: Pa prospi malo, bre, nemoj Pop da mi oskudeva.

    JOVANA: Evo, evo.

    Jovana prospe malo.

    LJUBA:  Ja sam ti, brate, im’o  devo­jku. Mno­go sam je voleo. Hteo sam da je žen­im kad završi faks. Dolazi­la ovde sa mnom stalno.

    JOVANA: A onda si odrastao.

    LJUBA: Vala baš. Ode ona u selo kod bake, baka bolesna – kaže. Ja sutadan pozovem da pitam kako je baka, kad ono, moja Jele­na se uda­je. Kaže žena da ne zovem, svad­ba, vesel­je i tako to. Ja pad­nem u nesvest. K’o sveća.

    JOVANA: U, sunce ti…

    LJUBA: I  neka je. Našla nekog pan­dura. Sig­ur­na pla­ta, sta­lan posao, hrana sa sela, ima sve­ga. Nije luda da živi ovde.

    JOVANA: Sran­je.

    LJUBA: Koj’ će moj ovde? Dolina gla­di. Sme­ju nam se Beograđani, nazi­va­ju nas provin­ci­jom, nabi­jem ih na kurac. Nji­ma se titrala jaj­ca da se sluča­jno Beograd ne digne, a nas su punili hero­inom jer smo opozi­ci­ja, slali na front. Sad, ode Slo­ba, opet sve nji­ma, da se bol­je kurče.

    JOVANA: Tak­va tura ispala.

    LJUBA: Kako sam i mogao da je zadržim, kad nemam gde ni da se zaposlim. Serem im se u tak­tiku. Nasisaju se glad­ni­ma iz doline, baš.

    JOVANA: Nisu ti oni krivi.

    LJUBA: Niko mi nije kriv što sam rođen ovde. Nagu­rali izbeglice, pun kurac, dali im sve, a nama? Čekam na šan­su otkako sam se rodio. Na jebe­nu šan­su. Lepo kaže tvoj ćale. Svi smo mi kragu­ji, ima da pocrkamo, da nas nema, ostaće samo kobci.

    JOVANA: Moj ćale mno­go voli da kenja.

    LJUBA: Ćale ti je car. Šte­ta što si ti ispala tak­va. Nemoj se ljutiš.

    JOVANA: Tak­va tura bila.

    LJUBA: Stvarno, šta ti bi? Bila si dobro dete.

    JOVANA: Odrasla sam.

    Ćute. Jele­na prospe malo rak­i­je, pa nategne.

    JOVANA: Ded­i­na?

    LJUBA: Deda pek’o.

    JOVANA: A i ti sa njim?

    LJUBA: I ja.

    Sme­ju se. Jovana počin­je da se dere iz sveg glasa.

    JOVANA:“Ja, vragolan, i moj deda, kud kren­emo svet nas gle­da…“ kako ide dal­je beše?

    LJUBA: „Dva man­gu­pa, vidi jada, on neka­da a ja sadaaaaa!!!!“

    Peva­ju još par puta iste sti­hove, peva­ju glas­no, besno, provo­ci­ra­ju grobl­jan­s­ki mir. Onda ućute. Pale po cigaru.

    JOVANA: Odlaz­im. Večeras pal­im preko grane.

    LJUBA: Pamet­no.

    JOVANA: Došla sam da se opros­tim sa njim.  Aj’ proše­taj malo.

    Lju­ba usta­je, odlazi malo dal­je. Jovana zagr­li spomenik. Ne gov­ori niš­ta. Polju­bi spomenik na kra­ju. Pri­lazi Lju­bi i ruku­je se s njim.

    LJUBA: Srećan put.

    JOVANA: Srećno odras­tan­je, Žgebe.

    Jovana odlazi. Lju­ba kupi otpatke.

    LJUBA: E moj brate, da mi je tu pored tebe da se opružim, da znam da sam živ.

     

    III sce­na

    Neve­na sedi u svo­joj sobi za rad­nim stolom, uvi­je­na u čaršaf. Goran sedi na kreve­tu, polugo.

    GORAN: Zaš­to bežiš od mene?

    NEVENA: Ne bežim. Malo pre sam ti bila baš blizu ako se ne varam.

    GORAN: Zaš­to si usta­la iz kreveta?

    Neve­na se igra sa olovkom koju drži u ruci.

    NEVENA: Šta mis­liš, da  li je ovo stvarno olov­ka iz skupš­tine? Ja mis­lim da je kupio na buvl­jaku u povratku.

    Neve­na baci olovku.

    GORAN: Ne men­jaj temu.

    NEVENA: Šta hoćeš od mene, Gorane?

    GORAN: Da me voliš, jebo te.

    Neve­na se nasmeje.

    NEVENA: Pa volim te.

    GORAN: Ovo je prvi put da te vidim nas­me­janu posle sko­ro dve godine.

    NEVENA: God­inu, pet mese­ci i tri dana.

    Goran ustane iz kreve­ta. Pri­lazi joj s leđa, ne vidi koliko je iri­ti­ra, masira joj ramena. 

    GORAN: Zaš­to si toliko dale­ka? Isekla si me, samo se kreše­mo i to je to. Zar je to sve što mogu da ti pružim?

    NEVENA: Pre tačno god­inu, pet mese­ci i tri dana traži­la sam jed­nu stvar od tebe. To je jedi­no što mi je tre­ba­lo – da mi kažeš zaš­to si ti živ a on mrtav, i ti nisi imao niš­ta da mi kažeš.

    Goran presta­je da je masira. 

    GORAN: Nema šta da se kaže.

    NEVENA: Onda ni ja nemam niš­ta da kažem.

    Neve­na odlazi iz sobe. Goran se oblači. Neve­na ulazi u frotirnom ogrtaču.

    GORAN: Odoh.

    NEVENA: Pazi da te ne vide ćale i keva. Znaće šta smo radili.

    GORAN: Jebi ga, da iza­đem onda kroz prozor?

    Neve­na se opet nas­me­je. Goran je bespo­moćno gleda.

    GORAN: Nisam ja kriv što ga više nema. Nije fer da me kažnjavaš.

    NEVENA: Ne, ja sam kri­va. Nisam ga spreči­la da krene za tobom.

    GORAN: Ja to od nje­ga nisam tražio.

    NEVENA: Ja sam traži­la. Nisam mis­lila, osećala sam. Volela sam te. Sada, vidiš, puno razmišl­jam. I što više razmišl­jam, man­je te volim.

    GORAN: Zaš­to mis­liš da bi ti moja priča pomogla?

    NEVENA: Ne radi se više o meni. Pitan­je je koliko bi pomogla da se i ovo malo ljubavi ne ugasi. Jer, ne zameri mi, ja ti više niš­ta ne verujem.

    Ćute. Goran uzdahne. Počin­je da priča.

    GORAN: Bili smo u rovu. Prvo smo ga kopali, po kiši, bili smo mokri do gole kože. A onda smo ušli unutra. Sve je mirisa­lo na zemlju, pomis­lio sam da je dovoljno sad samo da nas zatr­pa­ju, da smo već poko­jni. Pop me je pitao jesam li dobro. Rekao sam da jesam. Lagao sam. Bojao sam se. Prvo su se začule granate, onda je zeml­ja počela da se trese i obruša­va. I odjed­nom, u rovu, oko nas bili su i kon­ji, pre­plašeni. Njiš­tali su i propin­jali se na zad­nje noge. Video sam kad su jed­nom Vladanu smrskali glavu. Pop je ubio kon­ja koji je kren­uo ka meni. Onda mi je pucao u nogu. Počeo sam da vriš­tim: „Poludeo si, Pope!“, ali Pop se samo nas­me­jao i rekao da je to jedi­ni način da preživim. Počeo je da dozi­va pomoć, da viče da imamo ran­jenog. Dvo­ji­ca su me izvlači­la iz rova. Ja sam ga zvao, nisam mogao da pod­ne­sem da nas razd­vo­je. Pop mi je mah­n­uo. Onda su granate počele da lete na sve strane. Mene su pre­ba­cili do kola. Pop je ostao. Posle nedelju dana je pogin­uo. To je sve.

    Neve­na klimne glavom.

    NEVENA: Hvala ti.

    GORAN: Hajde­mo odavde, Neno. Pre­više je uspom­e­na. Hajde­mo negde, molim te. Ja sam ovde samo zbog tebe.

    NEVENA: Gde bis­mo, ovako osakaćeni?

    GORAN: Ne znam. Na more, da pro­da­je­mo krofne.

    NEVENA: Trud­na sam.

    Goran joj pri­lazi polako. Onda je podigne što više može.

    GORAN: To je prele­po! Neno, prele­po je!

    NEVENA: Spusti me, nije mi dobro.

    Goran je spusti.

    NEVENA: Samo mi reci… to što se desi­lo… tada… mis­liš li na to ponekad?

    GORAN: Šta imam od toga? Trudim se da zaboravim.

    NEVENA: Da…nemaš niš­ta od toga.

    Goran je grli. Neve­na se odmiče.

    NEVENA: Molim te, idi.

    GORAN: Šta sam sad uradio?

    NEVENA: Umor­na sam. Idi, zvaću te sutra.

    GORAN: Ok si?

    NEVENA: Ok sam.

    Goran je lju­bi, onda uzi­ma patike u ruke i tiho se iskra­da iz sobe.

    Neve­na gle­da Markovu sliku. Vrisne iz sveg glasa. 

    NEVENA: Marko!!!

    Padne na kolena.

     

    IV sce­na

     

    Lju­ba ispred crkve pali sveću. Pored nje­ga, Đole (u skrom­nom odelu) radi istu stvar. Obo­ji­ca pale prvo za žive, onda za mrtve. Pre­poz­na­ju se, nepri­jat­no im.

    LJUBA: Zdra­vo Đole.

    ĐOLE: Bog ti pomog’o, prijatelju.

    LJUBA: Otkud ti ovde?

    ĐOLE: Iskušenik sam u jed­nom man­a­s­tiru. Došao sam malo u zav­ičaj, pa rekoh da se pomolim Sve­višn­jem za spas duše poko­jni­ka koje sam poznavao.

    LJUBA: A to… znači, sad si u tom fazonu?

    ĐOLE: Bio sam na stran­puti­ci, ali Bog je veli­ki, vra­tio me na pravi put.

    LJUBA: I nije bilo frke da te prime, iako si svo­jevre­meno dilo­vao drogu?

    ĐOLE: Ti su dani iza mene, Bogu hvala.

    LJUBA: Pa lepo. Dra­go mi je, da znaš.

    ĐOLE: A ti? Jesi li u miru sa sobom, sa Bogom?

    LJUBA: Šta da ti kažem? Stig’o mi je ogro­man račun za stru­ju, i verovat­no su je do sad već isek­li, al nije loše, ne žal­im se.

    ĐOLE: Bog je veli­ki, on će naći način da ti pomogne, samo budi istra­jan u veri.

    LJUBA: Jaš­ta. Ako mi pukne film, eto i mene kod vas. Je li, a sad, kad si iskušenik…kako to posle ide?

    ĐOLE: Posle, ako Bog da, zamon­ašiću se.

    LJUBA: Pa lepo je to. I spre­man si sve­ga da se odrekneš?

    ĐOLE: Kad nemaš niš­ta, ne odričeš se niče­ga. Bio sam na uli­ci, sam, sada sam među braćom, u ljubavi s Bogom i ljudi­ma. Nisam se ja odrekao niče­ga, ja sam dobio puno.

    LJUBA: Sećaš li se kako smo se neka­da mrzeli? Šatro mi Erdogli­jan­ci i vi, Aerodromci.

    ĐOLE: Bili smo deca. Tada je to jedi­no bilo važno – iz kojeg dela gra­da si.

    LJUBA: Kako smo bili smešni.

    ĐOLE: Usi­jane glave.

    LJUBA: E, da mi je neko prič’o za ovo danas, ne bih mu verovao.

    Đole se nasmeje. 

    ĐOLE: Moram da idem, a ti pazi na sebe. Zbogom.

    LJUBA: Zbo­gom. Ej! pomoli se ponekad i za Popa! Sre­di mu tamo preko veze nešto!

    Đole odlazi. Lju­ba se krsti i lev­om i desnom.

    Na video bimu se pojavlju­je fab­ri­ka „Zas­ta­va“. Đole se osvrće, maše joj. Sta­tisti se pojavlju­ju u uni­for­ma­ma rad­ni­ka Zas­tave. Oblače Ljubu. Daju mu ček­ić u ruke. Lju­ba lju­bi ček­ić od sreće. 

    Mrak.

     

                                  IV

    Za one izvan sećanja

     

    LICA:

    Jovana Todor­ović , 34 godine

    Lju­ba Jovanović — Žgebe,   33 godine

    Goran Majs­torović —  Lepi,  35 godina

    Neve­na Popović, 34 godine

    Milutin Mića Todor­ović, 73 godine

    Đole Tor­bica,  36 godina

    Dese­tak statista

    Kragu­je­vac, 2011/ 2012. 

     

     

     

     

     

     

     

     

     

     

    I sce­na

    Veli­ki škol­s­ki čas 2011. Neve­na, u crni­ni, sto­ji sama.  Pri­lazi joj Mića. 

    MIĆA: Opet pada kiša.

    NEVENA: Kraj okto­bra je. Nor­mal­no je da pada.

    MIĆA: Hmm­mm, da. Taj kišo­bran sam pok­lo­nio tvom bratu.

    NEVENA: Nisam znala. To je jedi­no što mi je osta­lo od njega.

    MIĆA: Bio je Jovanin.

    Neve­na ćuti.

    MIĆA: Poz­drav­i­la te je. Dolazi na proleće.

    NEVENA: Volela bih da je vidim.

    MIĆA: Preneću joj to.

    Mića odlazi sporim korakom. Neve­na priđe jed­noj hum­ci, zatvori kišo­bran i ostavi ga tu.

    NEVENA: Vreme je da te pus­tim. Poči­vaj u miru.

    Neve­na se okrene i ode. Kišo­bran kisne.

     

    II sce­na

    Neveni­na soba. Neve­na piše neš­to u svesku. Ulazi Jovana.

    JOVANA: Mogu li?

    Neve­na vrisne od sreće, pritrči Jovani, njih dve se grle i sme­ju. Jovana, obuče­na u pis­to­jnu garder­obu, delu­je poma­lo tetkas­to, kosa joj je svezana u punđu, dok naspram nje Neve­na delu­je kao der­le u svo­joj halji­ni. Jovana se osvrće oko sebe, pres­reć­na kad pre­poz­na neš­to iz prošlosti. Kad pro­gov­ori, oseća se prom­e­na u akcen­tu, speci­fič­na za ljude koji čitavu deceni­ju ne pro­gov­ore svo­jim jezikom.

    JOVANA: Još uvek čuvaš ulaznice sa Štulićevog kon­cer­ta u SKC‑u?! Evo i onog prives­ka od limen­ki! Aku­mu­la­tor sa kojeg smo slušale radio za vreme restrik­ci­ja! Ne mogu da verujem!

    NEVENA: Sva­ki put obećam sebi da ću poba­cati sve odjed­nom, ali uvek nađem izgov­or da veliko čišćen­je odložim.

    JOVANA: Donela sam ti nešto.

    Jovana pruža Neveni oman­ju put­nu tor­bu. Neve­na je gle­da sa znatiželjom.

    JOVANA: Za tebe.

    NEVENA: Nisi tre­bala da se trošiš.

    Jovana seda za rad­ni sto, okreće stolicu ka Neveni, koja drži zbun­jeno „pok­lon“.

    JOVANA: Otvori, jed­va čekam da vidim kako ti stoji!

    Neve­na vadi iz torbe pan­talone na ivicu, košul­je, uglavnom polovnu garder­obu, koja nema veze sa njom.

    NEVENA: Hvala ti.

    JOVANA: Probaj!

    NEVENA: Izvini…ja uopšte ovo ne prak­tiku­jem da nosim. Svakako ti hvala.

    JOVANA: Meni je bilo žao da bacim, oma­lilo mi se, pa rekoh sebi: Neve­na je sig­urno i dal­je sit­na, njoj će sta­jati. Šteta.

    Jovana uzi­ma jed­nu bluzu sa ogrom­n­im naramenicama.

    JOVANA: Ovu bluzu poseb­no volim! Ali…

    Jovana pokazu­je na svo­je grudi.

    JOVANA: Posle porođa­ja ne mogu više da je zakopčam.

    NEVENA: Imaš decu?

    JOVANA: Dvo­je. Hoćeš da ih vidiš?

    Jovana već vadi spremne fotografi­je. Neve­na gle­da, kli­ma glavom.

    NEVENA: Lepi su.

    JOVANA: Šte­fan i Mark. Tata im je šva­ba, Johan.

    Neve­na vrati slike Jovani. Jovana zagle­da Neveninu svesku.

    JOVANA: Šta pišeš? Dnevnik?

    NEVENA: Ne, zapisu­jem neka sećan­ja. Ima i o tebi dosta.

    JOVANA: Moraću to jed­nom da proči­tam. Ili je mož­da bol­je da ne čitam?

    NEVENA: To su neke moje gluposti…Kafa, sok?

    JOVANA: Ja sam mis­lila da se proše­ta­mo malo. Čujem da vam je otvore­na Plaza. Valj­da ima neki kafe tamo? Popi­je­mo piće, pojede­mo sladoled…

    Neve­na se trgne kao oparena.

    NEVENA: Ne jedem sladoled!

    JOVANA: Dobro, neće­mo sladoled. Može­mo po kolač.

    NEVENA: Može­mo…

    Jovana, poma­lo zateče­na Neveni­nom reak­ci­jom pokuša da promeni temu.

    JOVANA: Tata mi kaže da se nisi udavala. A fakul­tet? Jesi li makar to završila?

    NEVENA: Nisam imala para. Razboleo se prvo tata, pa mama, onda ih jed­no po jed­no sahranila…

    JOVANA: Od čega živiš, crna sestro?

    NEVENA: Izda­jem sobe stu­den­ti­ma. Kao što vidiš, i dal­je sam u svo­joj sobici.

    JOVANA: Šteta…volela sam ovu kuću. Toliko je bilo lep­ih dana ovde…

    Sad Neve­na skreće temu, odmahu­je rukom, ter­a­jući uspomene kao komarce.

    NEVENA: Pričaj mi kako ti je tamo, zaš­to se nisi javl­jala, odak­le sad tu?

    JOVANA: Kad je Pop pogin­uo, ja sam shvati­la da nemam šta tu da tražim. Iskrsla mi je šema da odem preko grane, ile­gal­no. Otišla u Ital­i­ju, pa pobegla u Špani­ju, preko Pirine­ja. Tamo upoz­nala Johana u jed­nom strip­tiz baru.

    NEVENA: Otkud’ Nemac u Španiji?

    JOVANA: Bio na odmoru… I zalju­bio se, pa me poveo kući. Sve na tuđe papire. Nap­ati­la sam se.  Sad sam došla da uzmem doku­men­ta, ili će me depor­to­vati. Opet smo nabav­ili aus­va­js preko nek­ih pri­jatel­ja, ja  sam krenu­la na rizik, a Johan ostao da čuva decu.

    NEVENA: Delu­je kao dobar čovek. Jesi li sreć­na tamo?

    JOVANA: Živa sam, to jedi­no raču­nam… ustaj! Ide­mo u Plazu! Hoću da me vide duš­mani kako pucam od zdravl­ja! Nego … da te pitam… Jesam li i ja ostar­i­la, ili imam takav osećaj samo kad tebe gledam?

     

    III sce­na

    Veli­ki park. Neve­na sedi, zapisu­je neš­to u svesku. Nosi svo­ju cvet­nu haljinu. Lju­ba  trči, treni­ra. Pro­trči pored Nevene, pa se vrati. 

    LJUBA: Neve­na?

    Neve­na podigne pogled. 

    NEVENA: Žgebe?

    LJUBA: Pre­poz­nala si me!

    NEVENA: Jesam.

    LJUBA: Sad sam pomis­lio: ako nije ona, pomis­liće da sam neki mani­jak sto pos­to, ako mi vrisne ovde, uga­sio sam.

    Neve­na se smeje.

    NEVENA: Prošao si bezbolno.

    LJUBA: Kako si? Šta ima?

    NEVENA: Ustal­jeno.

    LJUBA: Gde je lepi Goga? Imate li klince?

    NEVENA: Goran se odse­lio. Otišao na more.

    LJUBA: Ja sam bio ubeđen da ćete vas dvo­je sto god­i­na onako — ruku pod ruku… jebi ga. Ja se ože­nio, žena mi iz Knića, dobra ko dobar dan. Radim u Zas­tavi, pla­ta sran­je, Ital­i­jani mi idu na onu stvar da izvineš, al’ sam srećan jer radim.

    NEVENA: Vidim da ih pro­movišeš baš lepo.

    Lju­ba pogle­da u svo­ju majcu na kojoj piše:“Ja nisam Italijan“.

    LJUBA: Rašir­ili se mno­go. Kara­ju klinke, obećava­ju im svaš­ta, pa ovi naši ostaše suvog kur­ca. Sol­i­dar­išem se s’ muškom populacijom.

    Neve­na se sme­je, od srca.

    NEVENA: Vidim, treniraš.

    LJUBA: To ja da izbacim bes. Al’ ne vre­di. Oću lepo da puknem. E, da ja ne bih moju ženku sekir’o, reko’ ’ajde da sva­ki dan obrnem po krug. Istrčim od kuće do par­ka, pa pored Čika Dače, pretrčim Šumare, pa oko jez­era, i nazad pored Nade Nau­mović. I opet sam pun. Nekad pre posla, nekad posle, trčim ko For­est Gamp.

    NEVENA: Na koga si tako ljut?

    LJUBA: E, na koga?… na nas. Sve mis­lim da smo mogli bol­je. Da smo usrali.

    NEVENA: Dali smo sve od sebe.

    LJUBA: Ama, imam dete! Hoću da mu dam malo više od toga. Ja imam sećan­ja, imam čime da se držim za ovaj grad, šta će naša deca? Ima da odu prvom pri­likom, neće ni da se obrnu.

    NEVENA: Odlazili su lju­di i pre toga.

    LJUBA: To je dru­go. To je bila muka. Sad će otići jer nema­ju više ono što smo mi imali. Nema…nema…

    NEVENA I LJUBA: Kraguja.

    Ućute naglo. Gleda­ju se kao da su se tek sad pre­poz­nali. Lju­ba se nasmeje.

    LJUBA: I da se onaj Mića goni u tri lepe! Zatrovao nas je doživ­ot­no da smo neka poseb­na izum­r­la vrsta.

    NEVENA: Otišao je u Nemačku. Jovana mu je tamo. Otišao da upoz­na unučiće.

    LJUBA: Neće on dugo u tuđi­ni. Nego… neš­to bih da te počas­tim, u ime star­ih dana. Da trknem čas po jedan sladoled?

    NEVENA: Ne, hvala.

    LJUBA: ’Ajde, red je, nis­mo se videli deset god­i­na, minimum.

    NEVENA: Ne jedem sladoled.

    LJUBA: Ooooo, paz­i­mo na lin­i­ju, idu godine.

    NEVENA: Ne.

    LJUBA: Znam ja kako vi žene to pazite: visi mi ovde, izvr­nu­lo se onde…

    NEVENA: Mar­ka su dove­zli u hlad­n­jači za sladoled. Bilo je toliko mrtvih da više nisu imali gde da ih smeste. Mar­ka su…ne jedem sladoled.

    LJUBA: Uh! Sve ti jebem!

    Lju­ba sedne pored Nevene. Uhvate se za ruke. Gleda­ju u daljinu. 

     

    IV sce­na

    Mića sedi na svo­joj hok­li­ci, pro­da­je stare knjige. Dolazi Goran.

    GORAN: Vi ste još uvek na istom mes­tu, profesore.

    MIĆA: Koji si ti, beše?

    GORAN: Nema veze, verovat­no ste me zab­o­rav­ili. Ja vas nisam.

    MIĆA: Jesam li ti predavao?

    GORAN:Naučili ste me kako da gledam ove ulice i ljude. Naučili ste me kako se voli ovaj grad.

    MIĆA: Jesam li? Što te onda nije toliko dugo bilo, Majstoroviću?

    Goran se nasmeje.

    GORAN: Ipak ste me zapamtili!

    MIĆA: Nen­i­na veli­ka ljubav. Što ste vi bili lep par…ona tuž­na a ti kaval­jer. Pa kad se šetate, meni se čini da čitam svetske klasike knjževnosti.

    GORAN: Viđate li je?

    MIĆA: Koga?

    GORAN: Nevenu.

    Mića sleg­ne rameni­ma, to može da znači bilo šta.

    MIĆA: Juče sam sti­gao iz Nemačke, sinko. Bio da vidim unučiće. Jesu moji, al nekako i nisu… A Nenu sam video pre par min­u­ta. Bila da kupi cveće za brata.

    GORAN: Je li…ima li koga?

    MIĆA: Ima. Tebe. Inače ne bi bio sad ovde, je l’ da?

    Goran se nasmeje.

    GORAN: Pro­fe­sore, pro­fe­sore… neoz­biljni ste.

    MIĆA: Vidiš, sinko, pre­davao sam više od dvade­set god­i­na, i niko me nije shvatao ozbiljno. A onda me muka nat­er­ala da iza­đem na ulicu i pro­da­jem. Ovde sam više lju­di obra­zo­vao nego za svo vreme mog pedagoškog rada. Ovde, na uli­ci, najoz­biljni­je stvari delu­ju neoz­biljno. A ti nemoj da mi veru­ješ. Al’ pođi drugu da zapal­iš sveću.

    GORAN: Kako ste mi samo nedostajali!

    Goran snažno zagr­li Miću. Popada­ju stvari sa štan­da, Goran krene da sku­pl­ja, Mića ga tera rukom.

    MIĆA: Idi, idi, ja ću to, ne znaš kojim redom…

    V sce­na

    Groblje. Neve­na sedi, zapisu­je neš­to u svesku. Dolazi Goran. 

    GORAN: Zdra­vo.

    Neve­na se trgne.

    GORAN: Došao sam da mu zapal­im sveću.

    Neve­na zatvori svesku, gle­da ga. Goran odlazi i pali sveću. Kad završi, stane pored Nevene. Ne gleda­ju jed­no u dru­go, gleda­ju u spomenik. 

    NEVENA: Kad si stigao?

    GORAN: Jutros.

    NEVENA: Koliko ostaješ?

    GORAN: Ne znam.

    Ćute.

    GORAN: Bio sam mno­go ljut na tebe.

    NEVENA: Znam.

    GORAN: Nisi smela da žrtvu­ješ naše dete.

    NEVENA: Znam.

    GORAN: Jesi li se ika­da zap­i­ta­la šta bi bilo da si ga rodila?

    NEVENA: Jesam.

    GORAN:I?

    NEVENA: Ti bi ostao. Ja bih te mrzela.

    GORAN: Mrz­iš li me još?

    NEVENA: Ne.

    GORAN: Ja ne znam šta osećam. Kao da je sve bilo juče.

    NEVENA: Nije. Bilo je pre deset godina.

    GORAN: Jedanaest god­i­na, deset mese­ci i dvanaest dana.

    Ćute.

    NEVENA: Koliko ostaješ?

    GORAN: Ne znam, ne razmišl­jam više o budućnos­ti. Ti? Mis­liš li na budućnost?

    NEVENA: Ne.

    GORAN: To je dobro. Onda može­mo da ide­mo jed­no kraj drugog.

    Goran joj pruži ruku, Neve­na mu je da. On joj pomogne da ustane. 

    NEVENA: Gde ćemo sad?

    GORAN: „Sad“ je dobra reč.

    Odlaze, držeći se za ruke. Osta­je groblje iza njih, kao i Neveni­na sveska. 

    Na video bimu se prikazu­je panora­ma grada.

    Izlaze likovi, jedan po jedan, svako izgov­ori svo­ju rečenicu, i ostane na sceni. Sva­ki sledeći koji dođe, kad izgov­ori rečenicu, uhvati onog susednog za ruku. Na kra­ju, svi tre­ba da se drže za ruke.

    Dolazi Jovana.

    JOVANA: Ovo je moj grad, grad pros­ti­tut­ki i narkomana!

    Dolazi Lju­ba.

    LJUBA: Ovo je moj grad. Grad rad­ni­ka i veči­tih opoziconara!

    Dolazi Marko.

    MARKO: Ovo je moj grad. Grad pun uspom­e­na i bola.

    Dolazi Goran.

    GORAN: Ovo je moj grad. Grad ljubavi, bivših i budućih!

    Dolazi Neve­na.

    NEVENA: Ovo je moj grad. Grad maj­ki i sestara.

    Dolazi Mića.

    MIĆA: Ovo je moj grad. Grad pis­menih, grad kul­ture i duha!

    Dolazi Đole.

    ĐOLE: I krst. Visine 18 metara i raspona 11 metara. Dovoljno za jedan grad.

    Ćute. Onda se svi poklone.

    Mrak.