Hora lungă

Lat­est posts by Ivan Antić (see all)

    .

    .

    .
    ska­pa­van­je (fake vs. real)

    .….….….….….….….….….….….….….….….….….…Mar­i­ji

    .

    žičana ogra­da, rom­bovi kroz koje protinje
    ruke a kad se provuče kvr­ga član­ka: strah
    da se nika­da, nika­da neće izvući;
    osta­ti zaglavl­jen zau­vek, umreti tu,
    lip­sati. onda dolaze da ga hrane,
    sad mora prikačen tako do kraja:
    dovoljno je otvoriti usta,
    uleće vrške puna kaši­ka čor­baste boranije,
    očeki­vanu umazanost briše karo krpa
    u kolu­tan­ju usrd­nih roditeljskih udova.
    a kad minu godine, kad ostari, visiće
    koščati­ji no ikad, tužni čiča još izbojkom
    erosa srasao s ogradom, doživ­ot­ni talac detinjstva.
    poturiće mu visoku kuhin­jsku stolicu;
    deca iz sused­st­va obi­laz­iće ga, brižna
    na dirlji­vo beskom­pro­misan način zadevaće
    mu maslačke u džep isprane pru­gaste košulje.
    a desi­lo se dru­go: nje­govu vršnjakinju
    koja je živela u belom kućerku iza
    rom­bo­va, škol­sku dru­gar­icu što je
    za lep­og vre­me­na sri­cala lekcije
    na bašten­jskoj stoli­ci (ne kao on,
    uton­uo u patološ­ki dokonu tamu
    svo­je dvosprat­nice sipaca), dok se
    travn­jak, svom širi­nom, pružao
    pred njom – odnela je galopirajuća
    leukemi­ja; i nije li jezik okru­tan kad
    leukemi­ju pri­b­liža­va rekviz­iti­ma pastorala,
    kadrovi­ma vester­na, prizorima
    s hipo­dro­ma, savana.

    .

    .

    day­dream­ing

    .
    kačaven­da puš­ta zmaja
    za njim juriša­ju dečačići

    .….…zagr­c­nu­to
    .….…sme­ju se

    vetar nap­ne mantiju
    vinu se i delije

    šareno – crno – šareno
    nad livadom

    smeh od radosti opor
    razleže se i stapa

    .….….…s poljskim
    .….….…alergenom

    let se ne dâ
    oka­jati
    jer u letu
    bola
    nema
    .….…..,
    .….…..namigu­je iz daljine
    .….…..beli anđeo
    .….…..rad­mile milentijević

    vetar zavi­di čari
    (pod­man­ti­jskih pčela)
    .….….…..,
    .….….…..mis­li kačavenda

    i pretrne od zveke­ta makaza
    nad desnim uhom

    dok ga
    brati­ja zlurado
    podšišava

    .

    .
    neš­to mimo

    .

    u kas­no posle
    podne deca
    trče oko

    tobo­gana
    oblepljena
    parama

    a ti blažen
    i u dosluhu

    kraj tro­godišn­jak­in­ja
    s majičicama
    sweet dad­dy’s slut

    tako dubok
    da vidiš

    izdužene
    linije
    barkodova

    što se prepliću
    nad našim
    glavama

    i
    dišeš dišeš

    da ozlo­voljiš
    tu mrežu
    tu mržnju

    taj vaz­duh
    nji­hov novac
    tvoj vazduh

    .

    .
    priprema

    .

    oko deset pre podne na južnoj terasi.
    hora lungă ligeti. mikrotonovi­ma vetar

    zanosi krošn­ju crnog duda. hlad
    pod pret­njom oseke. na severu kuće

    jedan starac zatire se dremežom.
    (vetar jed­nako odvo­di zamašne stabljike

    ružičn­ja­ka pokraj kapi­je.) drema sve
    u radi­jusu dremača. na C žici škripe

    potkrovne vrat­nice suse­dove kuće. prekoputa
    na veran­di ostarela pros­ti­tut­ka zali­va cveće

    čekan­jem izjed­nače­na s dedom
    sudi­jom u pen­z­i­ji; ukraj puta što nas razdvaja

    ceri se ambroz­i­ja dan­i­ma mi raz­dražu­jući sluznice.
    na 38 ste­peni ‑49 (B♮), ‑31 (E♭), ‑14 (A♮). dok

    krvni pri­ti­sak sev­era ponire u vrtaču. duh dremeža
    obav­i­ja smo­tuljke naših udo­va priv­idom lake tkanine

    upit­noj avgus­tovskoj bud­nos­ti svi­ja­jući gnez­do. dok
    dremača samog, lagano, uvo­di u otmenost umiranja.

    .

    .
    bal­ast beleženja

    .

    povlači­mo li nešto
    i odakle
    kad pišemo
    o nekom
    ko nije
    tu. šta

    ako
    prisećanjem
    odsutnima
    otežavamo
    dah. možda

    za obe strane
    lakše bi bilo
    beležiti
    za neko­liko godina
    tek. ali

    pojedi­nos­ti
    čile

    obrisi
    dra­gog života
    kon­den­zu­ju se
    u oblak

    koji više nije naš. makar

    slo­vo
    svako
    zadavalo
    oštar
    bol,
    za nji­ho­vo je dobro

    neka potrpe malo. možda

    pravi
    stoik
    postaješ
    tek
    u smrti
    .

    .

    .

    .

    .

    .