Horizontale i vertikale teksta romana “Mrtvo mišljenje” i njihova tačka preseka

Fata Eganović
Lat­est posts by Fata Eganović (see all)

    You need to add a wid­get, row, or pre­built lay­out before you’ll see any­thing here. 🙂

    Od prvog pojavlјi­van­ja sadrža­ja romana Mrt­vo mišlјen­je Vojisla­va Despo­to­va proš­lo je trideset i devet god­i­na. Mog­lo bi se reći da je goto­vo četiri deceni­je dovolјno da bi se jed­nom delu priz­nala svo­jevrsna istori­ja recep­ci­je. Ta „mala istori­jaˮ ovog romana Vojisla­va Despo­to­va leži u tri datu­ma (1982, 1989, 2001), tri gra­da (Zagreb, Novi Sad, Beograd) i dva naslo­va (Psi­hopatak i Mrt­vo mišlјen­je). Niš­ta man­je bit­na čin­jeni­ca jeste i radi­js­ka drama­ti­zaci­ja Mrtvog mišlјen­ja u okviru dram­skog pro­gra­ma Radio Beogra­da[1] čije je pre­mi­jera bila 24. juna 2017. godine.

    Roman Vojisla­va Despo­to­va Mrt­vo mišlјen­je izlazi najpre pod naslovom Psi­hopatak u lis­tu Oko (Zagreb, 1982); da bi, zatim, opet bio štam­pan kao Mrt­vo mišlјen­je u izdan­ju Književne zajed­nice Novog Sada (Novi Sad, 1989); i najzad se pojavlјu­je kao fototip­sko izdan­je iz zagre­bačkog mag­a­z­i­na pod prvo­bit­nim nazivom Psi­hopatak (Beograd, 2001).

    Spolјašn­ja kom­pozi­ci­ja „Mrtvog mišlјen­jaˮ[2] zauz­i­ma veo­ma vežnu, goto­vo pre­sud­nu ulogu u razumevan­ju složene struk­ture ovog romana. Ona bi, dalјe, tre­ba­lo da nas vodi ka značen­ji­ma što niču iz sve­ta dela i iz čijeg kore­na prois­tiču esen­ci­jal­na pitan­ja poet­ičk­ih načela post­mod­erne i neoa­van­garde kao i nači­na nji­hovog proži­man­ja (ako se uopšte proži­ma­ju).  Spolјašn­ja kom­pozi­ci­ja „Mrtvog mišlјen­jaˮ sas­to­ji se iz osamde­set naslovlјenih proznih celi­na. Unutar tih celi­na, tekst u romanu je podelјen na glavni tekst (koji prati tok, uslovno rečeno, rad­nje) i tekst na mar­gina­ma – metatekst (koga čine mikrotek­stu­alne celine različite sadržine na nivou napomene ili infor­ma­ci­je). Tih „napom­e­naˮ na mar­gina­ma ima ukup­no tri sto­tine pedeset i sedam.

    Ako siže­jni tok romana pred­stavi­mo kao jed­nu duž koja počin­je od tačke A i završa­va se u tač­ki B, rad­nju „Mrtvog mišlјen­jaˮ može­mo najprosti­je pred­stavi­ti kao priču o prob­le­mu jednog bračnog para da dobi­je dete[3]. Ovaj lin­earni kon­cept siže­jnog toka pril­ično je jed­nos­ta­van i real­i­zo­van je na rel­a­tivno mal­om bro­ju strana. Među­tim, ako kren­emo tom kratkom  „omeđanomˮ sta­zom siže­jnog seg­men­ta koji smo izneli (od tačke A do tačke B) i proši­r­i­mo vidik na mar­gine, naša per­cep­ci­ja biće dodat­no „optereće­naˮ[4]sa tri sto­tine pedeset i sedam različi­tih infor­ma­ci­ja koje su samo uslovno povezane sa dom­i­nant­nim tokom radnje.

    Osnovni tekst u „Mrtvom mišlјen­juˮ bis­mo mogli naz­vati hor­i­zon­talom, dok bi mar­gine bile svo­jevrsna metatek­stu­al­na ver­tikala koja seče svet dela kao što umet­nost seče stvarnost da bi kroz tu tačku pre­se­ka stvar­alačkog pre­vazi­lažen­ja i nad­grad­nje (koju je Borhes iz svo­je poet­ičke vizure naz­vao tač­ka Alef) bilo proniknu­to u jedan viši nivo per­cep­ci­je (izvan koje zau­vek osta­ju mogućnos­ti prirod­nih nau­ka). To je ono što su nakon istori­jske avan­garde neoa­van­gardisti počeli, a post­mod­ernisti nas­tavili kroz „iskuša­van­je mogućnos­ti novih proznih pos­tu­pa­ka i tehni­ka kao i istraži­van­ju dru­gači­jih obli­ka i prini­pa tek­stu­alne organizacije.ˮ ( Dam­janov, 2012: 23)

    Orga­ni­zaci­ja tek­stu­al­nih ele­me­na­ta u „Mrtvom mišlјen­juˮ sug­er­iše jed­nu struk­tu­ru koja koja je pop­ut met­ka: mini­jatur­na, sabi­je­na for­ma koja u sebi čuva poten­ci­jal­nu destruk­ci­ju. Ta destruk­ci­ja može se odnosi­ti na više stvari, a mi ćemo najpre gov­oriti o destruk­tivnom odno­su istori­jske avan­garde pre­ma celokup­noj (zatečenoj) tradi­ci­ji umet­ničkog stvaranja.

    Despo­tov u „Mrtvom mišlјen­juˮ unosi na mar­ginu sledeću opasku:  „u prve tri četvr­tine XX veka oko 450 umet­ničk­ih pokre­ta uniš­ta­va tradi­ci­ju ali se ona uvek uspešno obnavl­jaˮ. (Despo­tov, 1989: 8)  U ovom „kon­ciznomˮ bro­ju umet­ničk­ih pokre­ta koji „uniš­tava­ju tradi­ci­juˮ, može­mo oči­tati jedan autoironi­js­ki stav koji ističe paradoks istori­jske avan­garde čiji smo sve­do­ci već danas (Despo­tov je toga bio sves­tan još osamde­setih god­i­na dvade­se­tog veka). Taj paradoks sta­je u jed­no pitan­je: kako gov­oriti o odno­su avan­garde pre­ma tradi­ci­ji, kada je avan­gar­da već stekla (poza­mašnu) tradi­ci­ju? Sve što ruši tradi­ci­ju, ako potra­je, vre­menom će i samo posta­ti tradicija. 

    Avan­gar­da je, u najširem smis­lu, shvaće­na kao odred­ni­ca za poet­ič­ki radikalizam, dak­le, za onaj tip stvar­alačke preakse koji se pre sve­ga tem­lјi na negi­ran­ju tradi­ci­je, na nepriz­na­van­ju klasičnih pes­ničk­ih obraza­ca, for­ma­tivnih načela, kao i na sveopš­toj destruk­ci­ji mod­ela i načela, forme i sadržine. (Tešić, 2009: 17) Shvaće­na, među­tim, u znat­no užem smis­lu, avan­gar­da pred­stavlјa nadređeni pojam za književnu proizvod­nju onog tipa, koja svo­ju sušt­inu nalazi u total­nom eksper­i­men­tu; to je, dak­le, pes­nič­ka prak­sa razno­lik­ih –iza­ma u srp­skoj književnos­ti dvade­setih i tridesetih god­i­na. (Tešić, 2009: 17)

    Nadreal­izam, koji je domini­rao pedesetih god­i­na dvade­se­tog veka, sebe postavlјa kao znača­jan opo­nent, sada već istori­jskoj avan­gar­di dvade­setih god­i­na, insti­tu­nal­izu­je se kao mod­el mod­erne poet­ske prakse koji, zah­valјu­jući pre sva­ga Oskaru Daviču i Dušanu Matiću, stvara pod­logu za nas­tanak neoa­van­garde.[5] Iako su nadreal­isti bili u destruk­tivnom odno­su pre­ma istori­jskoj avan­gar­di (odnos­no avan­gar­di dvade­setih god­i­na); gleda­jući iz per­spek­tive sadašn­josti, mogli bis­mo mož­da reći da je nadreal­izam zapra­vo bilo „beton­s­ka branaˮ koja je obuz­davala taj sil­ni neg­a­tivni naboj istori­jske avan­garde pre­ma tradi­ci­ji[6]. Nadreal­isti su, uslovno rečeno, pročis­tili i har­mo­ni­zo­vali odnos jednog avan­gardnog umet­ni­ka pre­ma njoj.[7]

    Ta, uslovno rečeno, brana koju je stvo­rio nadreal­izam (kako bi sprečio istori­jsku, odnos­no inte­gral­nu avan­gar­du, da svo­jim destruk­tivn­im prin­cipom uništi sebe i sve pred sobom) omogući­la je tok neoa­van­garde i post­mod­erne, kao dve stru­je koje su tek­le napored­no, sve do osamde­setih god­i­na kada  post­mod­er­na posta­je dom­i­nant­ni­ja u književnom životu.

     Ivan Negrišo­rac kon­statu­je kako su istori­js­ka avan­gar­da i neoa­van­gar­da zapra­vo dva lica iste stvari. Neoa­van­gar­da u tom smis­lu pred­stavlјa istin­sko dovršen­je pro­jek­ta radikalnog preispi­ti­van­ja pes­ništ­va, književnos­ti, umet­nos­ti, pa i  živ­ota uopšte, tako da u osobenom trenutku takvog dovršen­ja dobi­jamo pri­liku za sumi­ran­je rezul­ta­ta sveko­like avan­garde. Zak­lјučak je da bez takvog iskust­va jed­na buduća književnost i umet­nost nikako neće moći, te se može reći da je „temelј književne i umet­ničke prakse kra­ja dvade­se­tog veka i počet­ka dvade­set i prvog veka na taj način u osnovi postavlјen.ˮ (Negrišo­rac, 1996: 278) A ta književ­na i umet­nič­ka prak­sa (u najvećom meri iskazana kroz post­mod­er­nu) pokaza­la je (i dokaza­la) da tradi­ci­ja nije neš­to mrt­vo, zau­vek dato i kod­i­fiko­vano, nego pred­stavlјa „niz entite­ta koje sva­ka gen­eraci­ja izno­va otkri­va, vred­nu­je i analizira.ˮ (Dam­janov, 2012: 10) 

    Vojislav Despo­tov, iz današn­je per­spek­tive, našao se na samoj grani­ci između neoa­van­garde koja se polako povlači pred post­mod­ern­im tala­som početkom osamde­setih god­i­na. Može li se reći da je vreme pokaza­lo kako je poet­ič­ka kon­stan­ta „Mrtvog mišlјe­naˮ ipak post­mod­er­na? Ovu pret­postavku ispi­taće­mo u anal­izi sve­ta dela.

    Ako provi­r­i­mo kroz tačku Alef „Mrtvog mišlјen­jaˮ koja leži u pomenu­tom pre­seku hor­i­zon­tale osnovnog tek­s­ta i ver­tikale (meta)teksta na mar­gina­ma; koga ili šta vidi­mo? Vidi­mo Muškar­ca i Ženu, kao u knjizi Postan­ja: arhetipske prar­o­ditelјe[8]. Despo­tov uzi­ma arhetip­s­ki motiv Muškar­ca i Žene, ali točak živ­ota okreće naopako: oni su „mali tanatis­tiˮ mod­erni neroditelјi u knjizi Nes­tan­ja. Roman počin­je u klјuču beke­tovskog apsur­da, u oča­jnom vapa­ju Psi­hopat­ka upućenom supruzi Eveni:

     –  Naš živ­ot je cepan­je cipela. Stal­no neku­da ide­mo. Vuče­mo noge i cepamo cipele, seje­mo štik­le po tro­toari­ma. Znaš li makar ti, Eve­na, kuda vodi ovaj živ­ot? Ko smo mi? (Despo­tov, 1989: 5) 

     – Znam. – reče žalos­no i zapla­ka. ˮ (Despo­tov, 1989: 5)[9] 

    Ovakav Evenin odgov­or na klјuč­na egzis­ten­ci­jal­na pitan­ja (ko smo mi i gde ide­mo?) nas navo­di na razmišlјan­je: da li reči same po sebi više išta mogu pruži­ti? I da li se u tom never­bal­nom činu izve­de­nom iz osećan­ja (žalosti) i pos­tup­ka (plača) zapra­vo kri­ju novi poten­ci­jali artiku­lacije sve­ta u mod­er­noj umet­nos­ti? Čini se da su od ove premise pošli i neoa­van­gar­da, ali i post­mod­er­na pri­likom kon­stru­isan­ja proznih pos­tu­pa­ka i tehni­ka koji su često uporište imali ili u never­bal­nom ili u cepan­ju oznake od označenog.

    Pored te, uslovno rečeno, spolјašn­je hor­i­zon­tale (osnovnog tek­s­ta) i ver­tikale (metatek­s­ta na mar­gina­ma) pos­to­ji još jedan pre­sek koji se odvi­ja između dva moti­va koji čine plat­for­mu na kojoj Despo­tov kon­stru­iše svet dela i junake u nje­mu. Reč je o hor­i­zon­tali tela i ver­tikali duha (oličenoj u poj­mu mišlјen­je). Ta hor­i­zon­ta­la tela real­i­zo­vana je kroz ide­ju biološke neplod­nos­ti; a ver­tikala duha oliče­na je kroz jalovost intelek­ta i kreativnosti.

    Nosi­lac pripovedačkog Ja, pre­pušten je, u tom sluča­ju Psi­hopatku – muškar­cu koji ne može da se ost­vari kao roditelј usled biološke neplod­nos­ti; ali i pisac koji nije u stan­ju da piše. Te dve neplod­nos­ti, jed­nu do druge pronalaz­i­mo plas­tično opisane na jed­nom mestu:

    „Ona bi, na primer, noću obavezno spavala i jaukala zbog hronične inflami­ra­nos­ti jajni­ka a ja bih budan, sa oči­ma velikim kao kod glum­ca Edva­da Robin­sona, patio što se tak­va bolesna čin­jeni­ca u našem stanu pri­ma trag­ično (uprkos tome što je tragedi­ja u sve­tu ukin­u­ta pre više od deset god­i­na) i što ja, iako sam pisac, ne mogu da napišem više od jednog divljg niza rečeni­ca. ˮ (Despo­tov, 1989: 8)

    Ono što je pril­ično intere­sant­no u delu jeste čin­jeni­ca da je Despo­tov nekako uspeo da u pot­punos­ti neu­tral­iše sukob između Erosa i Tanatosa (nag­o­na živ­ota i nag­o­na smr­ti). U „Mrtvom mišlјen­juˮ vla­da jedi­no Tanatos i niš­ta mu se istin­s­ki ne suprot­stavlјa. Čak je ukin­ut i poten­ci­jal­ni sukob između duha i tela i to je postignu­to tako što je ver­tikala mišlјen­ja (kao kat­e­gori­je duha u delu) nepos­to­jeća, jer je mrt­va[10]. To se i potvrđu­je u rečeni­ci: „Mišl­jen­je se otce­plju­je od dis­an­ja i oslobađa od tela.” (Despo­tov, 1989: 93) Ako je mišlјen­je osnovno din­stik­tivno obelež­je čove­ka u odno­su na sva osta­la bića, šta će se dogodi­ti ako (ili kad) mišlјen­je umre? Ili, još bolјe pitan­je: na koji način će se smrt mišlјen­ja odraz­i­ti na biološku struk­tu­ru čoveka?

    Ovo su sve pitan­ja koja Despo­tov pokreće u svom delu koje tem­atizu­je svet za koji se mož­da osamde­setih god­i­na dvade­se­tog veka čini­lo da je fik­ci­ja, ali se iz današn­je per­spek­tive može sma­trati hiper­re­al­nim kada je reč o vezi sa stvarnošću. U tom sve­tu on jas­no nazire i goto­vo pro­roč­ki pred­viđa posledice određenih društvenih poja­va i ten­den­ci­ja. Pre sve­ga kada je reč o medi­ji­ma gde u neko­liko napom­e­na na mar­gina­ma kaže: „onome koga žele da unište, bogovi najpre daru­ju tele­viz­ijuˮ (Despo­tov, 1989: 42); tele­viz­i­ja prenosi poruke brže nego živ­ci mozak koji bi se nalazio u skan­di­nav­i­ji prim­io bi poruku o bolu noge u južnoj africi tek za dva danaˮ (Despo­tov, 1989: 46) Tu su i opser­vaci­je potrošačkog društ­va, mar­ketinga, kao na primer u sledećem futur­is­tičkom pred­viđan­ju (izne­tom takođe na mar­gi­ni tek­s­ta): „neće­mo morati da dolaz­i­mo u trgov­inu da bis­mo naručili novo ode­lo: svo­je mere izdik­ti­raće­mo u tele­fon ili jed­nos­tavno na sebe uper­i­ti video-kameru i tako mere poslati direk­t­no kopjuteru, poš­to na ekranu izaber­e­mo tkan­inu, dezen i stil.  (Despo­tov, 1989: 73)

    Vreme kada je Despo­tov odlučio da napiše „Mrt­vo mišlјen­jeˮ nije nima­lo sluča­jno. Reč je o samom kra­ju dvade­se­tog veka i mi u delu pre­poz­na­je­mo težn­ju pis­ca da sumi­ra steče­na iskust­va i da se zapi­ta: kakvu su osnovu ona postavi­la za bit­in­jan­je čovečanst­va u dvade­set i prvom veku?

    Način na koji je to u delu učin­jeno, daje nam legit­im­nost da „Mrt­vo mišlјen­jeˮ svrsta­mo u najz­nača­jni­ja dela na našem jeziku s kra­ja dvade­se­tog veka. U načinu na koji je savre­me­na kul­tura per­cipi­rana svakako da pronalaz­i­mo uti­ca­je Gi Deb­o­ra i nje­gov­og filo­zof­skog rada, naroči­to knjige „Društ­vo spek­tak­laˮ napisane još 1967. godine. O tom uti­ca­ju sig­nifikant­no gov­ori rečeni­ca na mar­gi­ni koja kaže: „šizofreni­ja je nei­zleči­va zato što osnovni aspek­ti mod­ernog živ­ota podražava­ju osnovne simp­tome šizofreni­jeˮ.  (Despo­tov, 1989: 18)

    Društ­vo zas­no­vano na invaz­i­ji čul­nih sen­zaci­ja koje bloki­ra­ju duhovne aspek­te lјud­skog bića, po reči­ma Psi­hopat­ka jeste  „naučni i tehnič­ki svet mod­ernog čovekaˮ koji je rezul­tat „nje­gov­og smel­og poduh­va­ta bez ljubav­iˮ. (Despo­tov, 1989: 50) U ovom delu je prikazan paradoks savre­menog čove­ka koji, što se više usp­ne u tehnološkom razvo­ju, to niže pada na evo­lu­tivnoj grani humanog. Smrt duhovne ver­tikale, između osta­log, donosi jedan dis­u­topi­js­ki svet zas­no­van na patološkom nedostatku empati­je i etike koja čini odličan uslov za razvoj bio-inžen­jeringa. Despo­tov je na mar­gina­ma hronološ­ki razvio futur­is­tičku viz­iju takvog sve­ta kroz frag­mente: „od 1960. godine usva­ja se lab­o­ra­tori­js­ka proizvod­n­ja ljud­skih bića sa muškim i žen­sim pol­nim organom istovre­menoˮ (Despo­tov, 1989: 32); „do dve­hil­ja­dite godine svi muškar­ci će posta­ti homosek­su­al­ciˮ (Despo­tov, 1989: 54);  „2060-te godine doći će do stvaran­ja veš­tačkog živ­ota i dis­torz­i­je vre­me­na i pros­toraˮ (Despo­tov, 1989: 103); „za 2090-tu god­inu pred­viđa se izra­da svet­skog moz­ga i rep­lika­toraˮ (Despo­tov, 1989: 132); „2100. godine pred­viđeno je uspostavl­jan­je besm­rt­nos­tiˮ (Despo­tov, 1989: 145)

    Vrhunac nehu­manog (post)čoveka i nje­gov­og sme­hog poduh­va­ta bez lјubavi jeste veš­tačko stvaran­je jedne potčin­jene lјudske rase: „genetičari pred­lažu, na osnovu real­nih moći, masovnu proizvod­nju živih hib­ri­da, speci­jalne ljudske stoke, sposob­ne za rad u najtežim uslovi­ma, razum­nih, dak­le, ali pot­puno potčin­jeni­hˮ (Despo­tov, 1989: 27)

    Najzad, dolaz­i­mo do pitan­ja šta su bića opisana u „Mrtvom mišlјen­juˮ? U kom se smeru biološ­ki i men­tal­no kreće čovečanst­vo? Ako Niče gov­ori o smr­ti Boga i natčoveku; Despo­tov u ovom romanu gov­ori o smr­ti mišlјe­na i postčoveku. Psi­hopatak i Eve­na su Adam i Eva tog postsve­ta. Oni nisu nadišli lјud­sku rasu, oni su bića nižeg evo­lu­tivnog tipa koja vode porek­lo od čoveka:

     „Mož­da je za naše nerve pre­ja­ka pret­postavka da mi lagano, kao umorni ves­lač­ki osmer­ac, posta­je­mo bića koja samo vode porek­lo od lju­di? Nisam sig­u­ran da je na reg­u­larnom kalen­darskom i nereg­u­larnom duhovnom zalasku dvade­se­tog veka baš ta nes­posob­nost začeća glav­na osobi­na novih bića, ali deca koja se ne rađa­ju, deca u nama, kao ledene kapi jedne para­lelne evolu­ci­je, svakako jesuˮ. (Despo­tov, 1989: 21) 

    Kada je reč o biološkoj neplod­nos­ti naroči­to je intere­san­tan način na koji je real­i­zo­van motiv žene i žen­skog prin­ci­pa. Žena, naroči­to njen repro­duk­tivni organ ima veo­ma raz­granat sim­bolič­ki poten­ci­jal koji pisac veo­ma veš­to razvi­ja. Naime, žen­s­ki pol­ni organ se u prim­i­tivn­im kul­tura­ma sma­tra kapi­jom, odnos­no vezom sa onim sve­tom. Drugim reči­ma, to je tač­ka koja spa­ja živ­ot i smrt u beskon­ačni krug. Despo­tov transponu­je tu fiz­ičku ver­tikalu ovog moti­va i seče ga hor­i­zon­talom jedne mrtve ide­je. U mož­da najop­skurni­jem delu romana kada se Psi­hopatak sus­reće sa pros­ti­tutkom i  viri u prazn­inu njenog oskr­navlјenog tela: „Upal­iš šibicu. Ogom­na crna pič­ka bez dna otvori se u beskraj, utopi­js­ki, tomasmorovski.ˮ (Despo­tov, 1989: 20)

    Naposletku valјa izneti pravi uzrok biološkog degradi­ran­ja čove­ka naspram koga je ono samo posled­i­ca, a to je pišče­va moti­vaci­ja za stvaran­je ovog romana. Ona je, ust­vari, protest i molba: 

    „Ovo je moj protest koji pri­lažem uz mol­bu, što ni u živ­o­tu a ni u lit­er­a­turi ne može­mo da imamo decu, jer bolu­je­mo od slabe pokretljivosti ide­jnih i ver­bal­nih sper­ma­to­zoi­da a naš celi soci­jal­ni orga­ni­zam muči opa­ka inflami­ra­nost jajni­ka. Mi smo za plan­e­tarni aut! Ako ima boga, neka nam pokaže crveni kar­ton!” (Despo­tov, 1989: 54)

    U ovoj pobuni bis­mo mož­da pre­poz­nali iskru nade u tana­tološkoj kuti­ji sve­ta „Mrtvog mišlјen­jaˮ čiji je koren u književnoj tradi­ci­ji kao rizni­ci velik­ih umo­va i nji­hovih ide­ja koje ne bis­mo smeli zab­o­rav­i­ti, kao što to ne čini ni Despo­tov kada na mar­gi­ni opom­in­je: „neka se svako upi­ta kako sudelu­je u dobu u kome živi, napisao je Gete” (Despo­tov, 1989: 93) Ta nada tre­ba da bude u ruka­ma kreativnih umo­va koji u mod­er­no doba ima­ju slo­bo­du da toj tradi­ci priđu onako kako oni to žele.

    U radu smo nas­to­jali da anal­iziramo neo­bičnu struk­tu­ru romana „Mrt­vo mišlјen­jeˮ Vojisla­va Despo­to­va. To smo činili tumačen­jem osnovnog tek­s­ta romana (hor­i­zon­tale) i tek­s­ta na mar­gina­ma koji indi­rek­t­no kore­spondi­ra sa rad­njom i osnovn­im tokom dela (ver­tikale). Nato­jan­je je bilo da se to uči­ni preko opisa i anal­ize, najpre, spolјašn­ja kom­pozi­ci­je „Mrtvog mišlјen­jaˮ[11] za koju smo pret­postavili da zauz­i­ma veo­ma vežnu, goto­vo pre­sud­nu ulogu u razumevan­ju složene struk­ture ovog romana. Ona su nas, dalјe, vodi­la ka značen­ji­ma što niču iz sve­ta dela i iz čijeg kore­na prois­tiču esen­ci­jal­na pitan­ja poet­ičk­ih načela post­mod­erne i neoa­van­garde kao i nači­na nji­hovog proži­man­ja. Ono što smo otkrili jeste da se taj odnos hor­i­zon­tale i ver­tikale može oči­tati i u sve­tu dela i ide­ji koje u sebi nosi i to kroz hor­i­zon­talu tela (biološke neplod­nos­ti) i ver­tikale duha (mrtvog mišlјen­ja). Otkrili smo da su obe u zagr­lјa­ju Tanatosa – nag­o­na smr­ti koji mod­ernog čove­ka i nje­govu nauku vode u smele poduh­vate bez lјubavi. 

    U nameri pis­ca da kon­s­tu­iše glavnog juna­ka svog romana iz čije se per­spek­tive pripove­da nemogućnost pričan­ja priče pronalaz­i­mo jed­nu od klјučnih poet­skih odli­ka post­mod­erne. Neoa­van­gard­no je u delu prisut­no samo na nivou eksper­i­men­tal­nih ten­den­ci­ja u vidu ino­v­a­tivne upotrebe lit­er­arnih pos­tu­pa­ka kao što su hipertekst, metatek­stu­al­nost i jez­ič­ki stil dos­ta bliži poez­i­ji nego prozi. „Tač­ka Ale­fˮ u romanu „Mrt­vo mišlјen­jeˮ koja se nalazi na pre­seku između hor­i­zon­tale i ver­tikale tek­s­ta i hor­i­zon­tale tela i ver­tikale duha otvara nam pogled na jedan antiu­topi­js­ki, postapokalip­tični svet u kom je mišlјen­je mrt­vo usled nedostat­ka ver­balne i ide­jne poten­ci­je te čovek osta­je isklјuči­vo u hor­i­zon­tal­noj ravni biološkog propadan­ja. Pred nas se postavlјa pitan­je iz uma koji pred­stavlјa vred­nost književne tradi­ci­je: kako mi sudelu­je­mo u sve­tu u kome živimo?

     

     

    Lit­er­atu­ra:

    Pri­mar­na literatura:

    Despo­tov, Vojislav, Mrt­vo mišl­jen­je, Književ­na zajed­ni­ca Novog Sada, 1989. godine

    Sekun­dar­na literatura:

    Dam­janov, Sava, Šta to beše srp­s­ka post­mod­er­na, Službeni glas­nik, Beograd, 2012. godine

    Debor, Gi, Društ­vo spek­tak­la, pre­vod: Alek­sa Goli­janin, Porodič­na bib­liote­ka, Beograd, 2003. Godine

    Negrišo­rac, Ivan, Legit­i­maci­ja za beskućnike, KCNS, Novi Sad, 1996. godine

    Tešić, Gojko, Prvi man­i­festi srp­skog modernizma/avangarde, u: Srp­s­ka književ­na avan­gar­da, Službeni glas­nik, Beograd,  2009. godine

    Tešić, Gojko, Srp­s­ka književ­na kri­ti­ka, Kon­tekst kri­tičke mis­li srpske avan­garde Novi Sad: Mat­i­ca srp­s­ka; Beograd: Insti­tut za književnost i umet­nost, 1994 godine 


    [1]Radio dra­ma u reži­ji Miloša Jagodića može se pron­aći u celosti na sledećem linku:  http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/1466/radio-beograd‑3/2776395/vojislav-despotov-psihopatak-premijera.html

    [2] U radu ćemo citi­rati izdan­ja: Vojislav Despo­tov, Mrt­vo mišl­jen­je, Književ­na zajed­ni­ca Novog Sada, 1989. godine.

    [3] Uz dodatak da je reč o frag­men­ta­ri­zo­vanoj i ka mul­ti­medi­jal­nos­ti otvorenoj priči, ovu lin­ear­nu kon­cep­ci­ju fab­ule preuz­i­ma Miloš Jagodić pri­likom transpono­van­ja „mrtvog mišlјen­jaˮ u tekst radio drame; što je pot­puno legit­im­no sa stanoviš­ta umet­ničke slo­bode red­itelјa da u skladu sa sop­stven­im čitan­jem dela pris­tupi pro­ce­su drama­ti­zaci­je. Dodat­no je intere­sant­no i znača­jno što ta drama­ti­zaci­ja pred­stavlјa izves­tan omaž Vojislavu Despo­tovu koji je za živ­ota i sam pisao radio drame. Među­tim, ovo čitan­je je pril­ično „dvodi­men­zion­al­noˮ kada je reč o spek­tru tumačen­ja koje ovako iskon­stru­isan svet dela nudi.

    [4] Kao da tako veli­ki broj infor­ma­ci­ja (na mar­gina­ma, kao i čak osamde­set naslo­va koji dele tekst na isto toliko delo­va; a pri tome sve to smešteno na tako fiz­ič­ki mal­om pros­toru tek­s­ta – tek stot­inu pedeset strana); ima funkci­ju da oteža ili onemogući punu pažn­ju čitao­ca. To može­mo naz­vati spolјašn­jim uti­ca­jem ove struk­ture. Srž, ili unutrašn­ji uti­caj nalazi se u tana­tološkom nagonu koji domini­ra svim nivoima tek­s­ta u ovom delu.

    [5] Ovu tezu postavlјa Ivan Negrišo­rac u svo­joj studi­ji pod naslovom „Legit­i­maci­ja za beskućnikeˮ, KCNS, Novi Sad, 1996. godine.

    [6] Koji je nas­tao, sasvim prirod­no, kao jaka antiteža dubokoj regre­si­ji u koju je Evropa, pa i ceo svet zapao posle Prvog i Dru­gog svet­skog rata. Ta regre­si­ja se odnosi na sve humane vred­nos­ti na koji­ma poči­va evrop­s­ka kul­turno-istori­js­ka tradi­ci­ja, a koje niš­ta nisu mogle spreči­ti kolek­tivnu destruk­ci­ju u koju je čovečanst­vo zapa­lo tokom tih rato­va. Među­tim, uzevši u obzir avan­gard­ni pokret od dvade­setih god­i­na dvade­se­tog veka, naroči­to onaj ital­i­jan­s­ki; pod znakom je pitan­ja ta nji­ho­va sila antiteže. Ital­i­jan­s­ki avan­gardisti dvade­setih god­i­na su bili opsed­nu­ti smrću i često isti­cali rat kao „higi­jenuˮ sveta.

    [7] To lepo izraža­va Oskar Davičo u svom man­i­fes­tu „Poez­i­ja i otporiˮ kroz sledeću misao: „… ali lјubav koju pes­ni­ci peva­ju ima isto koren­je pod mesom duše sad i tad i nekad.ˮ (Davičo, 1969) Biti sves­tan da je sve već rečeno i ispe­vano pre tebe, ali uzeti slo­bo­du da to neka­da porekneš u sebi da bi pevao o novom. Dak­le, poreći, ne srušiti. 

    [8] Tu pos­to­ji i motiv prvog sagrešen­ja i prog­o­na iz Ede­na, ali to sad nije u fokusu.

    [9] Ver­tikalni pre­sek na ovaj motiv živ­ota iznet u hor­i­zon­tal­nom metatek­stu pronalaz­i­mo u prvoj i posled­njoj rečeni­ci sa mar­gina, a one glase: 1. u fran­cuskoj je osno­van insti­tut za živ­ot (Despo­tov, 1989: 5); 2. Živ­ot je kratak i lep (Despo­tov, 1989: 154)

    [10] Smrt mišlјen­ja zada­je sam naslov, ali mi i ne slu­ti­mo na koliko nivoa je pisac uspeo da potvr­di ide­ju naslo­va kroz delo.

    [11] U radu ćemo citi­rati iz izdan­ja: Vojislav Despo­tov, Mrt­vo mišl­jen­je, Književ­na zajed­ni­ca Novog Sada, 1989. godine.