Hronika jednog straha

Lat­est posts by Dejan Vojvodić (see all)

    .

    .

    .

    (Pomor i strah, Vule Žurić, Lagu­na, 2018)

    .

    .

    .….Kada pričamo o novom romanu Vule­ta Žurića, „Pomor i strah“ u izdan­ju Lagune, prvo ćemo nagl­a­siti to da je reč o istori­jskom romanu. Ovde se taj ter­min istori­js­ki s pravom može izjed­nači­ti i sa hronikom. Dak­le, s punim pravom pisac je ovu svo­ju pripovest mogao naz­vati nekakvom hronikom jednog pomo­ra. To mu dozvol­ja­va način na koji je došao do građe za svo­ju priču. Pre nego li i zamis­limo pripovedača, nama prvo iskr­sa­va sli­ka istraži­vača, istoričara. Takav dojam stiče se na primer pri­likom sus­re­ta sa „Travničkom hronikom“, gde slo­bod­no povlači­mo para­lelu u tom brižnom odno­su pre­ma doku­men­ti­ma i istori­jskim čin­jeni­ca­ma, gde Žurić sig­urno ni trenut­ka ne odstu­pa od onakvog odnosa pre­ma istori­jskom kakav je naučio od Andrića.

    .….Građa koju Žurić koristi za ovu priču aut­en­tično je sve­dočanst­vo o pomoru kuge u srem­skom selu Irigu od 15. jula 1795. do 10. feb­ru­ara 1796. godine. Pre­ma izvorima, u tom pomoru za pola godine umr­lo je preko 2500 lju­di, a izgled jednog sela tra­jno je promen­jen. Ipak, promene u karak­ter­i­ma lju­di, jeza koju je kako pisac na jed­nom mes­tu navo­di, osećao i sluča­jni pro­laznik kroz Irig nakon ovog pomo­ra, jesu ona pod­lo­ga na kojoj Vule Žurić može da skla­pa i senči karak­tere svo­je priče.

    .….U središ­tu Žurićeve priče o razmera­ma ove katas­trofe jesu junaci koji su zaduženi da spreče dal­je širen­je kuge, a to su sveštenik Ste­van Vezil­ić i lekar Andri­ja Budai, kao i fig­ure stranaca zaduženih u ime aus­tri­jskog cara da suzbi­ju ovu pošast.

    .….Znača­jno je na ovom mes­tu napomenu­ti da sva­ki Žurićev lik u ovom romanu nosi po neki motiv vezan za atmos­feru romana u celi­ni, a takvih juna­ka je dos­ta. Pomenuće­mo samo ženu pepel­jastih oči­ju sa belim plaš­tom, čija mitološ­ka poja­va zapra­vo daje ovoj priči neš­to od onog bula­tovićevskog ambi­jen­ta kakvog može­mo sresti u romanu „Crveni petao leti pre­ma nebu“. Sa tom grotes­knom slikom u kolaž se slažu i scene ras­pad­nu­tih tela, gro­bara, šume po kojoj živi tumara­ju za svo­jim mrtvima.

    .….Ovak­va pozor­ni­ca savrše­na je za bojen­je stra­ha koji je glavni motiv ovog romana.

    .….Pored ambi­jen­ta i spored­nih juna­ka ove priče, svi glavni junaci sve­doče taj strah. Ili pre­cizni­je stra­hove. Tu se odnosi pre svih na Vezil­ića i Buda­ia, kao i na onog stran­ca Šrau­da, kog Žurić naj­to­pli­je pred­stavl­ja od svih. Ne skri­va­jući svo­je sim­pati­je za nje­ga kao za pis­ca izveš­ta­ja koje je koris­tio u pisan­ju ove pripovesti. Taj stranac oseća karak­ter zeml­je u koju je došao i njenih lju­di, on svoj strah ne meri samo kugom, već jed­nim svet­skim bolom koji mu pisac ovog romana prip­isu­je. On je taj koji u svakoj situaci­ji mis­li na kom­pozi­ci­ju svog izveš­ta­ja, pažlji­vo bira­jući scene koje će u nje­ga ući, kao autopo­et­ič­ki obrisi same Žurićeve kom­pozi­ci­je ovog romana.

    .….Stra­hom se u ovom romanu manip­uliše, on se pojača­va u zav­is­nos­ti od potrebe onih koji rukovode akci­jom pre­sel­jen­ja nar­o­da u kotru­mac, kako bi ih spasili. Tog gradi­ran­ja stra­ha sves­ni su svi junaci romana.

    .….Poseb­no se ovde tre­ba zadržati na glavnom junaku ovog romana, a to je otac Ste­van Vezil­ić. Nje­gov karak­ter najbol­je se oči­tu­je iz Žurićeve neskrivene žel­je da od nje­ga napravi pro­totip suma­trais­tičkog juna­ka, koji samo u dru­gači­jem ambi­jen­tu od onog u kakvom se nalazi Vuk Isakovič u „Seoba­ma“, ima jed­no poseb­no osećan­je živ­ota bez smis­la. On u toj mal­oj seo­bi nar­o­da iz Iri­ga u kotru­mac oseća istu onakvu pri­pad­nost svom nacionu kakvu oseća Vuk Isakovič. Rek­li smo da je to ned­vos­mis­leno, pa Vezil­ić u jed­nom trenutku kad posta­je sves­tan da mora biti ini­ci­ja­tor te seobe izgo­vara Vukove reči, iz one scene kad Vuk prip­it pomis­li na Rusi­ju, i poviče: „Tamo az poj­du“. Vezil­ić izgo­vara iste te reči.

    .….S druge strane lekar Andri­ja Budai jeste onaj roman­tičars­ki junak, koji maš­ta san­ja o ženi i dalekom mes­tu svog det­injst­va. Raz­li­ka između nje­ga i Vezil­ića na savršen način vidi se iz jedne Žurićeve rečenice: „Na har­ti­ju kanu kap mas­ti­la u kojoj Budai vide tešku, crnu suzu, a Vezil­ić najo­bični­ju tačku.“ Dak­le dva živ­ot­na i poet­s­ka mod­ela jesu oči­to­vana u ovoj sli­ci Vezil­ića kom živ­ot više ne pred­stavl­ja niš­ta, kog samo ponekad pro­gone senke prošlost i Budai­ja koji se  pre­puš­ta svo­jim osećanjima.

    .….Ipak strah im jeste zajed­nič­ki i to jeste glavni argu­ment za tvrd­nju da ovo nije samo hroni­ka jednog pomora.

    .….Žuriće­va naraci­ja glav­na je odli­ka romana u struk­turnom smis­lu. Ona zada­je i tem­po celoj pripovesti, iako se na momente stiče uti­sak da je pisac mogao da ide šire u svo­jim pripoves­ti­ma. Ipak, ovaj roman kom­pak­t­no građen nema suvišnih celina.

    .….On veš­to kom­bin­u­je izvore i izveš­ta­je stranaca, kao i epsku tradi­ci­ju srp­skog gus­lara, koji je takođe pred­stavl­jen sa svim svo­jim ljud­skim iskušen­ji­ma i unutarn­jim bor­ba­ma, što na neki način demisti­fiku­je i te ide­al­is­tičke junake naše istorije.

    .….Vule Žurić piše o karak­teru Irižana, nji­hovim sujev­er­ji­ma, nat­u­ral­is­tič­ki daje slike simp­toma bolesti na živi­ma i oni­ma koji su podlegli bolesti, opisu­je nji­hovu bor­bu sa vlas­ti­ma u sakri­van­ju mrtvih, te daje i jed­nu nacional­nu notu priče u kojoj junaci sves­ni bliskog buđen­ja ustan­ka u Srbi­ji vode psi­hološ­ki rat sa stranci­ma po toj osnovi.

    .….Ne tre­ba zab­o­rav­i­ti ni jevanđeljsku stranu priče. Kužno jevanđel­je koje je zaista pos­to­ja­lo jeste ono na kom je paroh Vezil­ić ispovedao one na sam­r­ti, ali i pri­mao u kotro­mac zdrave, kao na vra­ti­ma novog života.

    .….Jedan od tih upečatljivi­jih takoz­vanih liko­va-sim­bo­la svakako je siroče koje neće da plače. Povodom ovog dete­ta Vezil­iću „ na um pade kako u kotro­mac ne tre­ba stavi­ti ljude, već reči, i da ne tre­ba oprati Irig, već jezik“. Poigrava­jući se pričan­ji­ma koje su u direk­t­noj vezi sa širen­jem stra­ha Žurić ponekad svo­jim mini­jat­u­ra­ma poen­ti­ra tako da nam i naiz­gled nel­ogič­na epi­zo­da iz živ­ota nje­gov­ih juna­ka posta­je savršeno jasna.

    .….Humor koji se provlači kroz ovaj roman već je od rani­je svo­jstven ovom piscu.

    .….Iako istori­js­ka saga o pomoru u Sre­mu, mož­da ova priča sa svo­jim junaci­ma i nji­hovim spol­jašn­jim i unutrašn­jim bor­ba­ma pred­stavl­ja jed­nu uni­verzal­ni­ju priču nego što se na prvi pogled čini, na to nas i Žurić opom­in­je posled­njom rečeni­com romana gde kaže „ako bolesni od zdrav­ih ne uklone se, to svi do jednog pom­reti mora­ju“. Osta­je čin­jeni­ca da je ovaj roman pisan zanats­ki veš­tom rukom. Čini se da je Žurićev rani­ji opus krećući se od satir­ične proze, preko dram­skog opusa, bavl­jen­ja biografi­ja­ma pisaca, ostavio tra­ga u nje­gov­oj poet­i­ci, ali taman toliko da mož­da prvil­no obliko­vati svoj roman, poigrava­jući se i našom književnom tradi­ci­jom, ali i građom koju je za pisan­je koris­tio. Svakako da je savre­me­na srp­s­ka proza u pisci­ma kao što je i Žurić dobi­la jed­nu gen­eraci­ju ver­nu priči, što će veru­je­mo uti­cati i na budućnost srpske proze, a roman „Pomor i strah“ dobar je primer u kom pravcu tre­ba ići.

    .

    .

    .

    .

    .