Hronika ličnih mitova

Boris Jovanović Kastel
Lat­est posts by Boris Jovanović Kas­tel (see all)

    (Alen Bešić, Hroni­ka sit­ni­ca, Ratkovićeve večeri poez­i­je, Bije­lo Pol­je, 2014)

    .

    .

    .….Knji­ga poez­i­je i speci­fičnog poet­skog tkan­ja Hroni­ka sit­ni­ca Ale­na Bešića nosi u sebi energi­ju sutona, paradok­sa i ost­varen­ja sno­va kroz sup­til­ni pro­ces oksi­moron­skih epi­lo­ga. Pop­ut drevnih voš­tan­i­ca, metaforič­ki pla­men­ovi osvi­jetl­java­ju put do steća­ka nab­o­ranih lin­i­ja­ma naših živ­ota i jauci­ma Balka­na. U svečanom proklet­stvu nje­gov­ih amfo­ra na dnu mora, sakriv­en je oganj naše civ­i­lizaci­jske borbe sa sobom i lutan­je u potrazi za sop­stven­om aurom.

    .….Neizv­jes­nost i tjeskobe potrošačkog vre­me­na u kojem živi­mo, odus­ta­jan­je i nedorečenost cil­je­va, besud­bin­st­vo i ilu­zornost, odjeku­ju u svakoj pori ove poez­i­je. Ona zapra­vo nudi san o drevn­im pre­o­braža­ji­ma, ostrvi­ma blagostan­ja i nev­idljivim isti­na­ma tražeći vjeru u humano na pus­tim arhi­pel­az­i­ma svo­je sobe. Gov­or kao jedi­ni sim­bol iskon­skog iden­tite­ta i spasen­ja ima snagu beskon­ačnos­ti baš kao što krstaren­je, bez kom­pasa i pasoša, sa kra­jn­jim odredištem u jad­ran­skim maslin­jaci­ma, pred­stavl­ja kon­ti­nu­itet poet­skih sidren­ja autora.

    .….Izvan stereoti­pa i pomodarst­va, u elegičnom stavu pustin­jskog kak­tusa i pres­likan u zab­o­ravl­jen­im albu­mima, pjes­nik ni trenu­tak ne čeka odgov­ore na sud­bin­s­ka pitan­ja, vješ­to eskivi­ra zamke ljubavi i smr­ti i, uz pomoć svo­jih antičk­ih sabesjed­ni­ka, plete fan­tastične talase stvarni­je od jave da bi ih, na kra­ju, izva­jao u svo­je dvo­jnice – Parke. Svjes­tan je da će mu jedi­no one otkri­ti tajnopis ideogra­ma i san­skri­ta, pron­aći spas u tragedi­ji i otrgnu­ti beskraj vre­me­na iz samo jedne morske kapljice.

    .….Samo stvarao­ci ovakvih filo­zof­skih ekspre­si­ja ima­nent­nih medit­er­an­skom mozaiku mogu i mora­ju svo­ju sjenku posu­di­ti nebu, biti izvan ime­na, pre­vodi­ti arabeske i znati sva bož­ja ime­na napamet zab­o­ra­vivši svo­je. Zato je unutrašn­ji Medit­er­an, izvan puke povi­jesti i geografi­je, spir­i­tus movens pjes­ni­ka svjesnog da sve nje­gove unutrašn­je plime i osjeke ima­ju karak­ter kos­mopolitske molitve ispisane mas­tilom sipe. Pitoreskni putopisi vezeni srmom i pas­tozne metaforičke spi­rale obo­gaćene efek­t­nim epi­loz­i­ma daju često ovim pjes­ničkim saga­ma sna­ga psal­mi sud­bine. Njih obliku­ju riječi eona od kojih je nemoguće pob­jeći, sve i da hoće­mo… U ovoj poez­i­ji smrt biva sinon­im za oču­vanu čast i dos­to­janst­vo u maniru najboljih antičk­ih tragedi­ja dok skrom­nost i vjera u zlatne niti poez­i­je posta­ju pre­duslov sve­ga u hronikma intimnih leg­en­di raza­su­tim na sve strane Juga.

    .….Pjes­nik takođe prezire forme i kanone dok istovre­meno pre­vo­di svje­dočanst­va oljuštenih rečeni­ca i morske kristale rast­vara u sjećan­ja kako bi živ­io, boem­s­ki i nev­jenčano, sa svo­jim izabrani­ca­ma – školjka­ma. Zauzvrat, one mu nev­idljivim rukopi­som na sede­fu ispisu­ju biografi­ju pus­tolo­va i nje­gov put raza­p­in­ju između mis­li i trago­va tabana kojim je žigosao plićake. Sti­hovi koji često mir­išu na pat­inu, buđ iz staro­grčk­ih kono­ba i pelin otkri­va­ju mnoge mis­ter­i­je fal­si­fiko­vanih brod­skih dnevni­ka i niš­tavi­lo dana dok u nji­hovim val­o­van­ji­ma pronalaz­i­mo izgubljeni zav­ičaj. Nad ovim pitan­ji­ma, sko­ro neprekid­no, nad­vi­je­na je sum­n­ja u cjel­ishod­nost tra­gan­ja. Zato se glas raci­ja može čuti samo sa pok­varenih ploča slično kriku dezori­jen­ti­sane indi­vidue u potrošačkim društvi­ma ere glob­al­iz­ma. Baš u tom ambi­jen­tu pjes­nikovi ironični frag­men­ti definišu čov­je­ka kao olupinu u baruši­ni usta­ja­log ekeana.

    .….Dok sup­til­ni diskurs ovog pjes­ništ­va gener­iše granični pes­imizam (ne defe­ti­zam i fatal­izam) kroz skice uništenog lje­ta u nama, poen­ta pje­sama nudi nam svo­jevrsni mur­al kon­tra­punk­ta na kojem iz pepela nje­gov­ih rušev­ina pronalaz­i­mo elik­sir spasenja.

    .….Kako u pješčanoj man­dali naše riječi anđeoskih iskona traže svo­je svjet­lo, tako iz morskih pros­transta­va, lišenih simetri­je, izran­ja naš spasi­lac – Hiperi­on! Zato u svo­jim ver­si­ma ovaj pjes­nik Medit­er­anac ima Janusa – vagabun­da i opa­ta i oba se bore da nemilos­rdne morske stru­je budu kazaljke vre­me­na raz­maknute između jast­va i sop­st­va. Ovaj libar od kada sam ga dobio na pok­lon, sa kratkom posve­tom – Bratu Kastelu, kao da odiše rogačem, tim­i­janom i tam­janom, dublji je od napuk­li­na na srcu matroza, prozirni­ji od kon­t­ri­na na ege­jskim konoba­ma i izl­izani­ji od požut­jelih atlasa bokešk­ih kapetana. Iz nje­gov­ih misaonih ponor­ni­ca čuju se zvona i mors­ki kon­jići, sidra i skeleti blu­na. Tako sup­til­no i koš­marno, kri­la gale­bo­va, šive­na od nje­gov­ih stran­i­ca, iscr­tava­ju meridi­jane naših tra­gan­ja za sop­stven­im ogledal­i­ma od stak­la bonace.  Školji, kairosi, juro­di­vi, alke, ota­jst­va, sakra­men­ti, pin­joli, fil­igrani, sijeste… samo su hijerogli­fi autorovog pjenušan­ja u kojem nas filo­zofske ekspre­si­je, poet­ske hronike ličnih mito­va i metafiz­ič­ka hodočašća bude iz glu­vog doba globalizma.

    .….Odavno se nekoj knjizi iz kor­pusa postju­goslovenske poez­i­je kao ovom lje­topisu jedren­ja beskra­jem nije­sam tako obradovao. Jedan od razlo­ga je što aplaudi­ram por­in­u­toj knjizi jedren­jaku, bez šam­pan­j­ca, zbog nepris­ta­jan­ja na idilu i mirni okean unifikaci­je. Na jed­nom od njenih jedara sunče­vim zraka­ma izven je i pul­sira Valer­i­jev stih – More, more, vaz­da izno­va. Vidovi­tijeg i pre­cizni­jeg kom­pasa za nas­tavak plovidbe pjes­nik neće naći.

    .

    .

    .

    .

    .