Hvatanje suština

Hadžem Hajdarević
Lat­est posts by Hadžem Haj­dare­vić (see all)

    .

    .

    Pas­trm­ka, večer

    .
    Tek što je april
    ispod, alga­ma osu­tih, ploča
    puh­n­uo u jata mjehurića
    tajni su obli­ci pristali na diobe
    na nova pris­ust­va što kriomice
    između dva jed­no­lič­na šuma
    bubre. U rel­je­fu žil­i­ca i piješća
    pas­trm­ka se mri­ješćen­ju sprema:
    mrmore spon­ice, krhke prevlake
    u skrivenu tišaku. U toploj
    postelji­ci stousti ikri se pijev.
    Hoće li, Bože, zaledi­ti se vode
    u stak­lenome ribljem oku –
    od vre­me­na osta­ti samo slipava
    sluz i krv – kad s mamcem
    nad­ne­sem sli­jepu glad?

    Na udi­ci, slu­tim, zgrušala se
    večer, već grče se usta…
    O bezm­jer­na oba­lo! i sama se
    usre­bri u panični trag
    u koje­mu horovi popaca pomažu48
    dra­gani da od kon­ačne magle
    košulju mi stka… U posljednjem
    stu­de­nu zije­vu pas­trmke – cik
    zore! pro­zor! cijela vječnost
    neči­ja minu! Još tren

    i Junuso­va pod­vod­na polja
    imat će me nam­jesto nje. U moje
    oči, Bože, slit će se vode?

    .

    Šadići, Sut­jes­ka, lje­to 1984.

    .

    .….….….….…..

    .

    .

    .

    Got­frid Benn u sara­jevskoj kafani 1994.

    .

    .….….….….…Klub nov­inara, Zehrud­inu Isakoviću, poslije

    .

    Svi­jeća se top­i­la kano uplašeni redov na straži –
    sve dok uši nije počeo gristi agregat.

    Na rubovi­ma dima cijedi­la se duga
    mas­na kosa, do nje krezu­bi vicevi
    o kreve­tu i Bosan­cu, pa usukani trbuh
    smoren ljubo­morom i čirom. Naočale
    glas­no sipa­ju votku. Javorove štake

    sjeda­ju za moj stol. Jed­na radoznala
    kol­je­na pop­uš­tahu pod brci­ma užutjelim
    od nikoti­na. Šešir, oslon­jen o zid, krišom je
    buljio u razm­jenu pod­gri­janih zubala
    i sli­na. Umorni očni kapci

    pje­vuše dal­matin­sku pje­san. Helanke
    sa sedamnaest raznose tuborg pivo.
    Operi­rana vil­i­ca siše lozu
    na slamku. Geleri u butu kuraže
    tek pri­pal­jenu mar­i­huanu: Val­ja bježati

    u svi­jet! Sve vri­jeme sije­da glava
    uku­pl­ja hrabrosti da takne rak dojke
    – o kakav sko­rašn­ji žig! Od dima
    duhan­skog tuberku­loza trl­ja snene
    oči. Maš­na muziku puš­ta. Po podu
    lip­ti har­moniki­na krv… Da krisnem

    i zapod­jen­em neš­to u duši? Da ustanem
    i skinem se gol? Ali u tom času
    vris­nuše helanke i bluz­ice znojne:
    šešir je zbo­den pod plećku, u vrat…

    Iza­đoh, polahko, pun logorskog
    gno­ja… A za mnom tetu­rahu jedne samotne,
    jedne od Svi­je­ta skrivene vene
    – pre­rezane za sat
    i pol…

    .

    .….….….….…

    .

    .
    Pro­t­i­can­je vre­me­na, pre­ma Montaleu

     

    Ako je poez­i­ja hvatan­je suština
    u bijegu, šta, na kon­cu, osta­je pjesniku
    da pamti?

    U pjes­nikovu odsustvu niš­ta više
    prisut­no nije. Sve biva poko­rno jeziku
    gluhih sato­va i skri­tih pijetlova
    što mahat će kril­i­ma i glasom
    kao da pro­dužu­ju sudbinu
    svakom od nas.

    Mrt­vo je samo ono što je lišeno nježnosti…
    Živo je samo ono što može imati ranu…
    Ali, između tih općih smut­nji u rečenicama
    negdje se gubi trag i onog što bježi
    i onog što uho­di mu miris i dah.

    Zato tra­je panič­na potra­ga za suštastvom
    i po zlat­nim cjediljka­ma hva­ta se muzga
    i mulj. Samo je sušti­na čista
    od Radosti i Bola. A ona tek – nevidni
    melek! – bježi pod prsti­ma, uklan­ja se
    riječi­ma, I glas­no stru­ji u nama
    i oko nas…

    .….….….….
     .

    .

    .
    Stare fotografi­je

     

    Šta je naše lice ako nije citat
    iz Bož­je­ga spisa? Čita­mo ga iza
    plo­he ogledala, kamo će odskitat
    sjećan­je na trenut pra­ma­jk­i­na griza…

    Jabuk­i­na glatkost, nježni nabor mora,
    sve je Usna Višn­ja što nas lju­bi pâhom
    vje­tra, ili svjet­lom zgus­nu­tim vrh borā.
    Svako lice može samo svo­jim dahom

    pre­poz­nati radost ili tugu trena
    kad vrh čela teš­ka nad­vi­je se sjena
    pa rukopis Boga sko­ri se u kraste.

    Zato lice sebe zab­o­ravl­ja? Druga
    lica pamti kao dio općeg duga
    u koji­ma čita sve što ih nadraste.

    Zaostrog, 22. VIII 2003.

    .

    .….….….….….

    .

    .

                                        Posljed­nje jutro

     

    Ponekad pomis­lim kako li će izgledati
    Posljed­nje jutro moga života.
    Ustat ću, kao i obično, i nekako odnijeti
    Umorno tije­lo do toale­ta. Mož­da neću
    Ni pogle­dati u ogleda­lo… Potom ću
    Zah­valit se Bogu na još jed­nom darovanu
    Danu, i sjesti da popi­jem jutarn­ju kahvu.
    Svi ćemo biti doma. Svi ćemo istom
    Nekamo žuri­ti – svako za svo­jim neodložnim
    Poslom zemaljskim… Man­je je važno
    Hoće li tog jutra gri­jati rujan­sko sunce
    Ili će raz­jareni ožu­js­ki vjetri hladnom
    Kišom lup­kati o pro­zor… Ja ću mirno
    Ispi­jati kahvu, blaženo sre­tan što nije mi
    Dano znati je li to moje posljed­nje jutro.

    A mož­da se tog jutra i ne dignem iz postelje?
    Mož­da ću zau­vi­jek osta­ti u nekom svome
    Dubokom snu, pa će neko dru­gi polahko dizati
    S kreve­ta napušteno tije­lo – dok će duša sama
    Otići u toalet, još jed­nom snažno povući vodu
    I, sluša­jući grgolj, zas­ta­ti pred ogledalom
    Kao jas­nom grani­com za sve što nepovratno
    Osta­je iza njez­i­na neizv­jesnog puta za Raj…

    .

    .….….….….

     .

    .
    Njeno tije­lo 

     

    Cije­lo je lje­to mije­si­la, obliko­vala i pekla svo­je tijelo
    Na sun­cu, pa pri­nosi­la kao žrtvu osion­im boz­i­ma mora…
    Mog­lo ju se vid­jeti zarivene glave u pijesku dok, bit će,
    Razmišl­ja o nepred­vidi­vim puti­ma mater­i­je i duha,
    I onog što ih veže u tajne mrtvouz­ice nos­tal­gi­je i strasti…

    Na prsti­ma se pela uz borove str­meni, brala kadulju, vrijesak,
    Gospinu travu, ispi­jala augus­tovske čajeve i s borovih iglica
    Cijedi­la mje­seče­vu mli­ječ… Zamišl­jala je poruke koje
    U stak­lenka­ma odašil­je dil­jem ravn­odušnih mora…

    Mno­go se izla­gala nedovršen­im rados­ti­ma pûti i, s večeri,
    Tuži­la na pro­zore koji se nikad ne otvara­ju, na jahte s kojih
    Ne mašu niči­je ruke… Jutrom bi, gola kao budućnost, hodala
    Po vodi… Puči­na je uvi­jek, pop­ut Ljubavi i Smr­ti – neizmjerna…

    Kad je umak­lo lje­to, brižno je sakupi­la svo­je tije­lo i, duboko
    U kon­ti­nen­tu, tetoši­la ga pjes­mom – opet će doći juli
    I ona će biti mudri­ja i odlučni­ja kako da neposlušnu pût,
    U ranom jutru, pretvori u sunčani trak, a s večeri u pjenoviti
    Val u koji uran­ja uzne­mireno tije­lo i potom ne biva ništa.

    Brač, juli 2008.

    .

    .….….….….….……
     .

    .

    Pro­zor sadašn­ji, pro­zor pređašnji 

    .
    Pro­zor je usprav­na voda! Obale uvi­jek budu
    Kud krenu sjećan­ja krhka kroz neizv­jes­nos­ti danje.
    U sum­rak zaplovim lađom kao u odb­je­glom čudu:
    Nikad nas ne plovi više a, opet, sve nas je manje.

    Brzo se smute pejza­ži u tihom spuš­tan­ju mraka,
    Obrisi novi se nude, pa istom sa spoljne strane
    U pro­zorsko okno bahne pje­ga­vo lice dječaka
    Koji nestr­plji­vo čeka da jutro, za igru, svane.

    Taj dječak nika­da neće sus­resti čov­je­ka koji
    Uz pro­zor je stao kao pred vodom koje se boji.
    Vid­jeti neće ni suzu kad glas­no na okno kane,

    Samo će, zbun­jen, zamišl­jat’ igre i sutrašn­je dane
    u kojim otiču vode ušći­ma gdje još postoji
    obala čija budućnost u svjet­los­noj širi se boji…

    11. april 2017.

    .….….….……

    .

    .

    Poz­na­van­je prirode i društva

    .
    Imam sko­ro šezde­set i ne smi­jem da se
    zalju­bim! O ljubavi jedi­no mogu nadugo
    pisati a u stvarnos­ti moram biti društveno
    odgov­o­ran; odva­jka­da s tara­ba vrebaju

    vrane grabljivice i s balkona se zalijeću
    sladun­jave pogrde… Val­ja umaći sumnjivim
    večern­jim pričin­i­ma i grakćućim nagodbama!
    Imam sko­ro šezde­set i moje je da više

    razmišl­jam o Budućem svi­je­tu negoli o pčeli
    koja ovo­ga tre­na pada na otvoren kaduljin cvijet.
    Zar ne vidiš, doviku­jem sebi, eno i sunce

    zalazi za brda, dremljivi pijetli skla­pa­ju krila,
    a to što se ponekad srce raz­maše u prsi­ma shvati
    kao obmanu nakon koje ćeš mirini­je da spavaš

    .….….….….….…..

    .

    .

    .….….….….….….….….….….….…..Izbor sačini­la Dani­jela Jovanović

    .

    .

    .

    .

    .