Petar Matović

I put spell on you

.

.

U ropcu tišine

.

Gle!: kako se sporo obrušava kap

sa slavine u bezdan sudopere, u cev,

ne dotičući rešetkicu…  Bez zvuka!

.

Nije li to gadno za uho, za opnu što već počinje

da treperi u pripremi za nalet zvučnog talasa –

iznevereno očekivanje? Tako bolno za organe!

.

Učaurio sam se na stolici, u ranoavgustovskom

podnevu, u vrelini što će noću doneti bube i

leptirice i onu ubilačku gluvoću između njihovih

udara o zidove, o sijalice, u svetlost, onu nemost

što se mahnitošću krila raspoluti na nejednake

delove, onu mutavost nalik na pokvareni metronom,

živčanu ćutnju među srditim otkucajima časovnika,

i tad počneš da i sam treperiš od bubne opne

što može pući u toj ludačkoj tišini.

.

.

 

Po milosti Božijoj:

     petak je, i sedam uveče

                                                                       za G. L.

Gle, Gospode, japija u baru na obodu

dvojke, petak je i sedam uveče,

.

raspasan, pena mu prelila kriglu –

gleda u pivske barice, gleda u sudbine:

on je jogin što mantra nad novcem,

želi da se seti na studentske dane,

to milo gubitništvo, i nekako mu ne ide,

i ne vidi ništa, i kravata ispija to pivo

s njim.

.

Gle, tezgaroša u Knezu, navikao je da ne strepi

od racije, odbija pomisao da je bio nečija devojka

u zatvoru, ima pljosku i u njoj zavičajnu ljutu, mrzi

pedere i žali nad Kosovom, i taj nesvakidašnji

miks ipak je nečiji sin, dobija za stan, za  eksere

što zaradi sam, i počeo je da sniva američki san

usred Beograda.

.

Gle, Gospode, mladog fašiste na Terazijama,

i dva i tri puta počuj to zvono: Lili Marlen

peva mu sa mobilnog, divi se Himleru, i

ne oseća se nimalo tesno između knjižare

Danilo Kiš i romskog đubretara što se odmah

skrije u prolaz zbog neobjašnjivog stida.

.

Gle, pod Plavim mostom još je neopsednuto,

automobili su nestrpljivi, počuj to životinjstvo

pod haubom! Trandže su hit, nude dvostruko. One

prodaju ljubav i imaju više vernika no popovi

klijentele u Sabornoj. Na benzinskoj pumpi radnica

u crvenom kombinezonu (novac je strast) mrmlja

u dizel dugu na asfaltu, u zenice joj se prelila, nek

ne utihne ta molitva – nafta naša hlebna!

.

Gledaj, Gospode, u pivske fleke, gledaj u sudbine:

ćumez, šank, prestonioca – petak je i sedam uveče.

.

.

            Deponija Evrope

.

I live in the Balkans, govorim turistima iz Evropske unije,

I write poetry, objašnjavam čime se bavim;

klimaju glavom sa odobravanjem penzioneri

iz Folksvagenovog pogona u Volfsburgu:

ne sumnjam – poezija Balkana je egzotična destinacija

zapadnoevropskih turista.

.

Vetar diže rub suknje jedne preplanule Nemice,

dame u godinama sa etno đerdanima,

slušam tvrde glasove što izgovore imena zemalja

čije jezike ne smem više da razumem:

Montenegro, Croatia, Bosnia und Herzegowina, Serbia.

A primetna je obnova monarhije:

u cvetanju jorgovana serbijanskih varoši

feudalizam neoprostivo stiže ovog proleća.

.

Tešim se kako trgovina ide,

kako ide piraterija diskova, kozmetički proizvodi…

U centru ovog malog grada na jugu države

ubeđuju me da je preko granice istok,

a sve je u mešanju slogova čajniz, ciganjskih

i serbijanskih.

.

Sunce je u lavi zapada naglo zašlo preko moje usne,

grizem je od svraba, skupljam robu,

odlazim sa trga ne okrećući se… Iza mene

praska, žubori, glagolje stranci i domoroci.

A ima li rešenja sem ljubavi za Balkan,

oficijelnu deponiju Evrope.

.

                         Koridor

.

Putevi se rasprostiru kao talog u prevrnutoj šoljici

kafe, haotične vizije. Automobili  u špicu: naglo

razmnožavanje pantljičara po cestama: članak sam

ogromnog parazita, s uživanjem udišem naftna

isparenja: mir posle posla, ono u čemu bih mogao

da zaspim snom pravednika: agnus dei.

.

Zrake bleskaju o metalik haubu, lome se o munjevite

branike. Torzoi iza šoferšajbni, neumorni portreti

iz kancelarije, sa šaltera /sećanje: bez razgovora,

rutinski:zglob, pečat – retrovizor!/ Tu ih spazim:

istorija koja te na autoputu prestiže, bez migavca.

.

Kakav idiličan prizor: puši se asfalt, putari u

fluorescentnim kombinezonima, drum drhti od mašina

u izmaglici miholjskog smoga. A strašan je ovo koridor

– kilometar sat sudbinski opominje na svetove

u koje prelaziš, sad već iskusno poput hodača na žici.

 .

.

                    Zvon brezov 

.D           ……………………………………………………………..D. Dragojeviću

 

Noć je belina i kažem neću više.

Komarac mi fantomski kida bubnu opnu:

avgust je i nemam kud osim ovim grafemama

do makija dalmatinskog priobalja. Tu se rasturim

na sitne mušice i posne cvetove. I opet sve

provri od zujanja.

.

A tokom zime ništa drugo nisam umeo biti

do li teretni vagon na klimavim kolosecima

poduralskih oblasti. Slušao mucavo kloparanje

sopstvenih točkova, nepravilni rad vazdušnih

kočnica i mamurno hrkanje vozopratnih

ruskih klošara.

.

Bio sam i zrak koji probode nepostojeću masu

unutrašnjosti, ali ničija stigmata. Pratile su me

nepregledne šume, slušao kako breze, vitke,

bez votke, zvone.

.

U sebi mogu dodirnuti sve, spolja ništa.

Đavoli iz neke moje dubine pakosno iskreno

šapuću: Slede ti nova rasipanja, ona će te

sažimati. Heklani reljef stolnjaka ostavlja

crvene brazde Marsa na mojim laktovima.

Noć je belina i prokletinja i kažem neću više.

.

            Neću o Aušvicu 

.

Ne fotografiši, savetovali su me

pred put, pusti neka te obuzme,

ponese.

.

Molitveni šalovi visili su

u vitrinama, nestvarni

bez pokreta.

.

Priđi sa strahopoštovanjem,

slušao sam.

.

It was fun, rekla je studentkinja

iz Amerike na izlasku dok se

objektiv uvlačio u telo kamere.

.

Svetlost reflektora cvetala je na staklu:

iza su bile tone ljudske kose.

.

U povratku kući ljubi me djevuška, vodič

u kompleksu, tada osetim prašinu kako

silazi joj sa odeće i kože i preuzima naš stan.

.

Piši o tome, kaže poznanik, to je

dobar motiv.

.

Pod osvetljenjem ne bleska

nijedna čestica, ništa: iza staklenog

fronta guraju se koferi.

.

Posebni popusti prevoznika

na povratne karte do Osvjenćima.

.

Planina obuće u vakuumu

iz jednog koraka nestala bi.

Nikada se ti đonovi nisu istrošili.

.

U malom gradu nisam imao izbora

nego čitati o Holokaustu.

.

Sada živim u Krakovu, svuda su

suveniri. Neću o Aušvicu. Kada

pomislim na zavičaj, zaćutim.

.

.

      Merkantilna hirurgija

 

Zažmirio sam i čekao da me ubiju.

Stopala su zaboljela od hladnih pločica.

Dok su odnosili leš, krv se slivala među

moje nožne prste.

.

Operiraju mrtvaca, organi se smrzavaju,

elisa se zahuktava, oh!, letjet ću preko

oceana u ručnim frižiderima.

.

Škripa šarki, sijalica me ošamarila

po kapcima, unervozio sam se, vojnik je

mirno otpuhao dim u moj visoki tlak.

.

Koliko staje jetra, srce, posebice zalisci,

bubrezi – mlađi, stariji, pušački-nepušački?

A otpad: kosti, vene, utroba, crijeva? Mogućnost

reciklaže? Koliko njih će me posjedovati?!

.

Biblijski sam se tješio: telo se dekonstruiše,

perspektive se umnožavaju.

.

.

Kako nešto nestaje?

.

Neki jutarnji psydub na božić

da nije hroničnog sivila bilo bi

nalik bajci ovako veje sneg

poput sentimenta lepo to je

obična varošica ulice i trotoari

uski zaprečeni smetovima voda

ulazi u obuću kao provincija

u politički život u ekonomiju

sudstvo u ugalj u pregrejane

sobe na policama kič sitnice i

bučni satovi to su te raskvašene

topline razvaline udobnosti tako

nešto nestaje tako nešto nestaje

tako nešto nestaje lako neosetno

.

.

I put spell on you

.

………………….za Ninu Simone

 

33⅓ mitskih obrtaja, longplejka

odašilje čini tog vokala, hašiš

uvlači me u fotelju, noć, sebe.

 

Vidim taj glas kao koru nara,

semenke je cepaju nabubrelu,

prezrelost u kontrastu tmini.

 

Predmeti cvetaju u animirane

konture, svetlost je meka i teška,

bol oporo-sladunjav, i može se

 

iskreno zavoleti. Ti si stigmata

sobe: rubovi se pikselizuju i krune,

remix prostora: ta praznina pokazaće

 

na kraju punoću. Isus je najviše voleo

pamuk. Slušajući ti glas, mogao bih se

samo ljubavlju ubiti, Nina.

.

.

Sivilo i toplina 

.

Da bi osetio toplinu, treba da je novembar, pozni,

vlažno lišće da se zatetura pred pragom. Kiša da

lije sa mantila kao plač. Na ugalj da mirišu veš

i magla. Dah da bude na oknu autobusa, rasveta

u krupnim kapljama da se razlije. Te refleksije,

 

konture zasenčene nikad neće napustiti tvoj lik.

I stan što se zagreva tek. Druga lica pustio si niz

bezdan stepeništa, tupo kotrljanje gubi se u navali

doma. Škripa šarki prigušeno rasporedi svetlost.

Iz želuca bol posustane pred pastelnim bojama

 

predsoblja. Ali vetar ljušti farbu, potuljeno huči

kroz rasušenu stolariju, spušta temperaturu. I

one krošnje su u relativnom zamahu. Nedostaje

prašina za intimnost i nesavršenstva. Night in

Piano rasprostire se aerosolno. Sa vinila ako

 

zapucketa, to je poput male vatre koja razgori

sve ono dobro unutra. I da se prepustiš mekoj

boji pokrivača. Pogled sa predmeta da se vrati

na obraze u nežnosti satena. Da bi osetio toplinu,

budi sam novembar.

.

.

.

.

.


Petar Matović

Rođen je 1978. Završio studije srpske književnosti u Beogradu. Piše poeziju i eseje, objavljuje u periodici, zastupljen u više antologija, pesme su mu prevedene na više jezika. Objavio zbirke pesama: "Kamerni komadi", "Koferi Džima Džarmuša" (izdanja na drugim jezicima: Walizki Jima Jarmusha, Maximum, Kraków, 2011; Les maletes de Jim Jarmusch, La Cantarida, Palma de Mallorca, 2013), "Odakle dolaze dabrovi" (2013) i "Iz srećne republike" (2017). Dobitnik stipendija Gaude Polonia 2013 Ministarstva kulture Republike Polјske, Baltičkog centra za pisce i prevodioce (Vizbi, Švedska, 2015), Traduki (Split, 2016), Kultukontakt (Beč, 2017) i Q21 (Beč, 2017).

Sva prava zadržana © 2015 - 2020 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja