I put spell on you

Lat­est posts by Petar Matović (see all)

    .

    .

    U ropcu tišine

    .

    Gle!: kako se sporo obruša­va kap

    sa slavine u bez­dan sudopere, u cev,

    ne dotičući rešet­kicu…  Bez zvu­ka!

    .

    Nije li to gad­no za uho, za opnu što već počinje

    da treperi u pripre­mi za nalet zvučnog talasa -

    izn­ev­ereno očeki­van­je? Tako bol­no za organe!

    .

    Učau­rio sam se na stoli­ci, u ranoavgustovskom

    pod­ne­vu, u vre­li­ni što će noću doneti bube i

    lep­tirice i onu ubi­lačku glu­voću između njihovih

    udara o zidove, o sijal­ice, u svet­lost, onu nemost

    što se mah­ni­tošću kri­la raspo­lu­ti na nejednake

    delove, onu mutavost nalik na pok­vareni metronom,

    živčanu ćut­nju među srditim otku­ca­ji­ma časovnika,

    i tad počneš da i sam treper­iš od bub­ne opne

    što može pući u toj ludačkoj tišini.

    .

    .

     

    Po milosti Božijoj:

         petak je, i sedam uveče

                                                                           za G. L.

    Gle, Gospode, japi­ja u baru na obodu

    dvo­jke, petak je i sedam uveče,

    .

    ras­pasan, pena mu prelila kriglu –

    gle­da u pivske barice, gle­da u sudbine:

    on je jogin što mantra nad novcem,

    želi da se seti na stu­dentske dane,

    to milo gubit­ništ­vo, i nekako mu ne ide,

    i ne vidi niš­ta, i kra­va­ta ispi­ja to pivo

    s njim.

    .

    Gle, tez­garoša u Knezu, navikao je da ne strepi

    od raci­je, odbi­ja pomisao da je bio neči­ja devojka

    u zatvoru, ima pljosku i u njoj zav­iča­jnu lju­tu, mrzi

    pedere i žali nad Kosovom, i taj nesvakidašnji

    miks ipak je neči­ji sin, dobi­ja za stan, za  eksere

    što zara­di sam, i počeo je da sni­va amer­ič­ki san

    usred Beogra­da.

    .

    Gle, Gospode, mladog fašiste na Terazijama,

    i dva i tri puta počuj to zvono: Lili Marlen

    peva mu sa mobilnog, divi se Him­leru, i

    ne oseća se nima­lo tes­no između knjižare

    Dani­lo Kiš i rom­skog đubre­tara što se odmah

    skri­je u pro­laz zbog neob­jašn­jivog stida.

    .

    Gle, pod Plav­im mostom još je neopsednuto,

    auto­mo­bili su nestr­pljivi, počuj to životinjstvo

    pod haubom! Trandže su hit, nude dvostruko. One

    pro­da­ju ljubav i ima­ju više verni­ka no popovi

    kli­jen­tele u Sabor­noj. Na ben­zin­skoj pumpi radnica

    u crven­om kom­bine­zonu (novac je strast) mrmlja

    u dizel dugu na asfal­tu, u zenice joj se prelila, nek

    ne uti­hne ta molit­va – naf­ta naša hlebna!

    .

    Gledaj, Gospode, u pivske fleke, gledaj u sudbine:

    ćumez, šank, pre­sto­nio­ca – petak je i sedam uveče.

    .

    .

                Deponi­ja Evrope

    .

    I live in the Balka­ns, gov­orim tur­is­ti­ma iz Evropske unije,

    I write poet­ry, objašn­javam čime se bavim;

    kli­ma­ju glavom sa odobra­van­jem penzioneri

    iz Folksvagen­ovog pog­o­na u Volfsburgu:

    ne sum­n­jam – poez­i­ja Balka­na je egzotič­na destinacija

    zapad­no­evrop­skih turista.

    .

    Vetar diže rub sukn­je jedne pre­plan­ule Nemice,

    dame u god­i­na­ma sa etno đerdanima,

    slušam tvrde glasove što izgov­ore ime­na zemalja

    čije jezike ne smem više da razumem:

    Mon­tene­gro, Croa­t­ia, Bosnia und Herze­gow­ina, Serbia. 

    A primet­na je obno­va monarhije:

    u cve­tan­ju jor­go­v­ana ser­bi­jan­skih varoši

    feu­dal­izam neo­pros­ti­vo stiže ovog proleća.

    .

    Tešim se kako trgov­ina ide,

    kako ide pira­ter­i­ja disko­va, kozmetič­ki proizvodi…

    U cen­tru ovog mal­og gra­da na jugu države

    ubeđu­ju me da je preko granice istok,

    a sve je u mešan­ju slo­go­va čajniz, cigan­jskih

    i ser­bi­jan­skih.

    .

    Sunce je u lavi zapa­da naglo zaš­lo preko moje usne,

    grizem je od svra­ba, sku­pl­jam robu,

    odlaz­im sa trga ne okrećući se… Iza mene

    pras­ka, žubori, glagol­je stran­ci i domoroci.

    A ima li rešen­ja sem ljubavi za Balkan,

    ofi­ci­jel­nu deponi­ju Evrope.

    .

                             Koridor

    .

    Pute­vi se raspro­stiru kao talog u pre­vr­nu­toj šoljici

    kafe, haotične viz­ije. Auto­mo­bili  u špicu: naglo

    razm­noža­van­je pantljičara po ces­ta­ma: članak sam

    ogromnog parazi­ta, s uži­van­jem udišem naftna

    isparen­ja: mir posle posla, ono u čemu bih mogao

    da zaspim snom praved­ni­ka: agnus dei.

    .

    Zrake bleska­ju o met­a­lik haubu, lome se o munjevite

    branike. Tor­zoi iza šofer­ša­jb­ni, neu­morni portreti

    iz kance­lar­i­je, sa šal­tera /sećanje: bez razgovora,

    rutinski:zglob, pečat – retro­vi­zor!/ Tu ih spazim:

    istori­ja koja te na autop­utu prestiže, bez migavca.

    .

    Kakav idil­ičan pri­zor: puši se asfalt, putari u

    flu­o­res­cent­nim kom­bine­zon­i­ma, drum drhti od mašina

    u izmagli­ci miholjskog smo­ga. A strašan je ovo koridor

    – kilo­metar sat sud­bin­s­ki opom­in­je na svetove

    u koje prelaz­iš, sad već iskus­no pop­ut hodača na žici.

     .

    .

                        Zvon brezov 

    .D           .….….….….….….….….….….….….….….….….……D. Drago­je­viću

     

    Noć je beli­na i kažem neću više.

    Komarac mi fan­tom­s­ki kida bub­nu opnu:

    avgust je i nemam kud osim ovim grafemama

    do mak­i­ja dal­matin­skog pri­obal­ja. Tu se rasturim

    na sitne mušice i posne cve­tove. I opet sve

    provri od zujanja.

    .

    A tokom zime niš­ta dru­go nisam umeo biti

    do li teretni vagon na kli­mav­im kolosecima

    podu­ral­skih oblasti. Slušao muca­vo kloparanje

    sop­stvenih točko­va, nepravil­ni rad vazdušnih

    kočni­ca i mamurno hrkan­je vozopratnih

    ruskih klošara.

    .

    Bio sam i zrak koji pro­bode nepos­to­jeću masu

    unutrašn­josti, ali niči­ja stig­ma­ta. Pratile su me

    nepre­gledne šume, slušao kako breze, vitke,

    bez votke, zvone.

    .

    U sebi mogu dodir­nu­ti sve, spol­ja ništa.

    Đavoli iz neke moje dubine pakos­no iskreno

    šapuću: Slede ti nova rasi­pan­ja, ona će te

    saži­mati. Heklani rel­jef stol­n­ja­ka ostavlja

    crvene brazde Marsa na mojim laktovima.

    Noć je beli­na i proklet­in­ja i kažem neću više.

    .

                Neću o Aušvicu 

    .

    Ne fotografiši, save­to­vali su me

    pred put, pusti neka te obuzme,

    ponese.

    .

    Molitveni šalovi visili su

    u vit­ri­na­ma, nestvarni

    bez pokre­ta.

    .

    Priđi sa stra­hopoš­to­van­jem,

    slušao sam.

    .

    It was fun, rekla je studentkinja

    iz Amerike na izlasku dok se

    objek­tiv uvlačio u telo kamere.

    .

    Svet­lost reflek­to­ra cve­ta­la je na staklu:

    iza su bile tone ljudske kose.

    .

    U povratku kući lju­bi me dje­vuš­ka, vodič

    u kom­plek­su, tada ose­tim prašinu kako

    silazi joj sa odeće i kože i preuz­i­ma naš stan.

    .

    Piši o tome, kaže poz­nanik, to je

    dobar motiv.

    .

    Pod osvetl­jen­jem ne bleska

    nijed­na čes­ti­ca, niš­ta: iza staklenog

    fronta gura­ju se koferi.

    .

    Poseb­ni popusti prevoznika

    na povratne karte do Osvjenćima.

    .

    Plan­i­na obuće u vakuumu

    iz jednog kora­ka nesta­la bi.

    Nika­da se ti đonovi nisu istrošili.

    .

    U mal­om gradu nisam imao izbora

    nego čitati o Holokaustu.

    .

    Sada živim u Krakovu, svu­da su

    suveniri. Neću o Aušvicu. Kada

    pomis­lim na zav­ičaj, zaćutim.

    .

    .

          Merkan­til­na hirurgija

     

    Zažmirio sam i čekao da me ubiju. 

    Stopala su zabol­jela od hlad­nih pločica.

    Dok su odnosili leš, krv se sli­vala među

    moje nožne prste.

    .

    Operi­ra­ju mrt­va­ca, organi se smrzavaju,

    elisa se zahuk­ta­va, oh!, let­jet ću preko

    oceana u ručn­im frižiderima.

    .

    Škri­pa šar­ki, sijal­i­ca me ošamarila

    po kapci­ma, uner­vozio sam se, vojnik je

    mirno otpuhao dim u moj viso­ki tlak.

    .

    Koliko sta­je jetra, srce, pose­bice zalisci,

    bubrezi – mlađi, star­i­ji, pušački-nepušački?

    A otpad: kosti, vene, utro­ba, cri­je­va? Mogućnost

    recik­laže? Koliko njih će me posjedovati?!

    .

    Bib­li­js­ki sam se tješio: telo se dekonstruiše, 

    per­spek­tive se umnožavaju. 

    .

    .

    Kako neš­to nestaje?

    .

    Neki jutarn­ji psy­dub na božić

    da nije hroničnog sivi­la bilo bi

    nalik baj­ci ovako veje sneg

    pop­ut sen­ti­men­ta lepo to je

    obič­na varoši­ca ulice i trotoari

    uski zaprečeni sme­tovi­ma voda

    ulazi u obuću kao provincija

    u poli­tič­ki živ­ot u ekonomiju

    sud­st­vo u ugalj u pregrejane

    sobe na poli­ca­ma kič sit­nice i

    bučni satovi to su te raskvašene

    topline raz­va­line udob­nos­ti tako

    neš­to nes­ta­je tako neš­to nestaje

    tako neš­to nes­ta­je lako neosetno

    .

    .

    I put spell on you

    .

    .….….….….…..za Ninu Simone

     

    33⅓ mit­skih obr­ta­ja, longplejka

    odašil­je čini tog vokala, hašiš

    uvlači me u fotelju, noć, sebe.

     

    Vidim taj glas kao koru nara,

    semenke je cepa­ju nabubrelu,

    prezrelost u kon­trastu tmini.

     

    Pred­meti cve­ta­ju u animirane

    kon­ture, svet­lost je meka i teška,

    bol oporo-sladun­jav, i može se

     

    iskreno zav­o­leti. Ti si stigmata

    sobe: rubovi se pik­selizu­ju i krune,

    remix pros­to­ra: ta prazn­i­na pokazaće

     

    na kra­ju punoću. Isus je najviše voleo

    pamuk. Sluša­jući ti glas, mogao bih se

    samo ljubavlju ubiti, Nina.

    .

    .

    Sivi­lo i toplina 

    .

    Da bi ose­tio toplinu, tre­ba da je novem­bar, pozni,

    vlažno lišće da se zate­tu­ra pred pragom. Kiša da

    lije sa man­ti­la kao plač. Na ugalj da mir­išu veš

    i magla. Dah da bude na oknu auto­busa, rasveta

    u krup­n­im kapl­ja­ma da se razli­je. Te refleksije,

     

    kon­ture zasenčene nikad neće napusti­ti tvoj lik.

    I stan što se zagre­va tek. Dru­ga lica pus­tio si niz

    bez­dan ste­peniš­ta, tupo kotrl­jan­je gubi se u navali

    doma. Škri­pa šar­ki prigušeno ras­pore­di svetlost.

    Iz želu­ca bol posus­tane pred pastel­nim bojama

     

    pred­sobl­ja. Ali vetar ljušti far­bu, potul­jeno huči

    kroz rasušenu sto­lar­i­ju, spuš­ta tem­per­atu­ru. I

    one krošn­je su u rel­a­tivnom zamahu. Nedostaje

    praši­na za intim­nost i nesavršen­st­va. Night in

    Piano raspro­stire se aerosol­no. Sa vini­la ako

     

    zapuck­e­ta, to je pop­ut male vatre koja razgori

    sve ono dobro unutra. I da se pre­pustiš mekoj

    boji pokri­vača. Pogled sa pred­meta da se vrati

    na obraze u nežnos­ti sate­na. Da bi ose­tio toplinu,

    budi sam novembar.

    .

    .

    .

    .

    .