Imati i nemati svoj grad

Ljiljana Šop
Lat­est posts by Ljil­jana Šop (see all)

    Čitavog sam svog čita­lačkog i kri­tičarskog veka kra­jičkom oka obraćala pažn­ju i na stvar­alač­ki odnos pisaca koji su mi važni pre­ma “nji­hovim” gradovi­ma, onim u koji­ma su se rodili ili “samo” živeli,  onim koje su izn­ev­er­avali ili im osta­jali verni do kra­ja. U skladu s takvim pris­tupom, goto­vo dve deceni­je, pra­tim i duboku ambiva­len­ci­ju ali i dirljivu lep­o­tu Brkinog opusa kada je reč o nje­gov­om rod­nom Tešn­ju, o neis­crp­n­im meta­mor­foza­ma u odno­su između Gra­da i Pes­ni­ka. Ovu temu doživl­javam kao jed­nu od zlat­nih niti u Brki­nom pes­ničkom imag­i­nar­i­ju­mu, kao lavirint iz kojeg je mogućno iza­ći tak ako nađe­mo Ari­jad­ni­no klup­ko koje se nalazi među kori­ca­ma knjige “Poeme” ali čije se niti grana­ju i u sve ostale Brkine knjige. Moj pogov­or “Poe­ma­ma” je jedan od nači­na da anal­iziram odnos između Gra­da i Pes­ni­ka, istovre­meno sves­na lične uskraćenos­ti jer nikad nisam ost­var­i­la osećan­je da imam svoj grad. Pogov­or mi je takođe važan i kao prvi objavl­jeni tekst otkako živim u Por­tu. Mož­da on sim­bolično obeleža­va neku vrstu “novog počet­ka” u novom gradu.

    Neću da pon­avl­jam ono što je u tek­stu “Ep o Gradu i Pes­niku” već rečeno, samo bih da nas­tavim razmišl­jan­je na temu odnosa između Gra­da i Pes­ni­ka kao novu epi­zo­du. Godine 2003, na početku poz­nanst­va sa Amirom Brkom i nje­gov­im do tada objavl­jen­im knjiga­ma, proči­tavši “Mono­grafi­ju gra­da” prvi put sam opi­plji­vo shvati­la da ja zapra­vo nemam svoj grad i zap­i­ta­la se da li je to i u kojoj meri rđa­vo ili dobro. Ili me barem ta spoz­na­ja prvi put prožela u meri da objav­im krat­ki esej “Nemam grad, pa šta” u tadašn­jem dig­i­tal­nom albu­mu URB čuvenog neza­v­isnog izdavača Slo­bo­dana Mašića, a pod ured­ničkom pal­i­com roman­si­jera Draš­ka Miletića. Da stvar bude čud­ni­ja, na istoj (prvoj) strani­ci albu­ma objavl­je­na je i izuzetna Brk­i­na priča “Kukac Kaf­ka”, a između naših prilo­ga i odlič­na proza meni dra­gog ruskog pis­ca Igo­ra Jarke­viča koji je Brk­i­na generacija.

    Nemar­na pre­ma vlasti­toj bio­bib­li­ografi­ji, zab­o­rav­i­la sam ove detal­je, a da sam u Beogradu verovat­no ih se ne bih ni seti­la. Ali nakon samo pola godine živ­ota u Por­tu, koji me osvo­jio u tolikoj meri da mi čak ni moja bib­liote­ka u Beogradu ne nedosta­je ono­liko koliko sam verovala da hoće, jed­no jutro mi je sin­u­lo: ako je izuzetni Alber­to Man­gel svo­ju svet­s­ki čuvenu bib­lioteku nedavno pre­se­lio u Lis­abon, zaš­to ne bih i ja svo­ju, neu­pore­di­vo skrom­ni­ju ali meni dragu i važnu, pre­selila u Por­to? Mož­da će tako onaj poma­lo svađalač­ki, ili polemičko odbram­beni naslov “Nemam grad, pa šta”, zbog kojeg su mi se tada neki lju­di javl­jali sa čuđen­jem, pitan­ji­ma, pa i sažal­jen­jem u glasu, a neki boga­mi i lju­ti kao da sam im se grd­no zamer­i­la što ne pišem odu Beogradu, zamuknu­ti u meni. Mož­da je i inten­ziv­na celoživ­ot­na potre­ba za puto­van­ji­ma, i ljubav pre­ma putopisi­ma, bila zapra­vo neosvešće­na potre­ba za “svo­jim” gradom?

    “Svoj grad” je u ovoj priči metafo­ra za jedan bitan deo iden­titetske uko­ren­jenos­ti i ravnoteže, a književnost je u kra­jn­joj lin­i­ji stvar­alač­ka potra­ga za iden­tite­tom. Nema prav­i­la niti zaključa­ka koji bi se dali pored­i­ti bez ostat­ka, nijan­si, speci­fičnos­ti, ali u istori­ji svetske književnos­ti pos­to­je bro­jni primeri za vrhun­sko stvar­alašt­vo onih koji nisu imali dile­ma oko “svo­ga gra­da” kao i onih koji su men­jali gradove, države, pa čak i mater­n­je jezike za tuđe. Priča pop­ut Brkine mož­da je ređa u savre­menos­ti pa samim tim i upadljivi­ja jer apa­trid­st­vo vrsnih stvar­ala­ca u kakve ubra­jam Brku je od dvade­se­tog veka neu­pore­di­vo češće, a promene adresa prirod­ni­je i uobiča­jeni­je nego pre. Primeti­la sam da često kad pri­jatelji­ma i kolega­ma koji ne poz­na­ju Ami­ra i nisu bili u Tešn­ju pripovedam o nje­gov­oj poez­i­ji i gradu kažem “Amirov Tešanj” kao što je uobiča­jeno reći npr. Bori­no Vran­je ili Kafkin Prag, i kada to kažem mis­lim na književnost a ne na biografi­ju pomenu­tih stvaralaca.

    Različi­ti su ili mogu da budu obli­ci odnosa između stvar­ala­ca i gradova:

    - mogućno je provesti živ­ot u rod­nom gradu pop­ut Kon­stan­ti­na Kavafi­ja u Alek­san­dri­ji, Fer­nan­da Pesoe u Lis­abonu, Ami­ra Brke u Tešnju;

    - pron­aći svoj grad i mesto za večni poči­nak u gradu sličnom rod­nom, pop­ut Josi­fa Brod­skog koji je Sankt Peters­burg zame­nio Veneci­jom pre­poz­navši onaj “vodeni žig” koji po mnogi­ma obeleža­va ova dva grada;

    - pris­ta­ti na osećaj beskućništ­va u različitim gradovi­ma sve­ta, pop­ut Adama Zaga­jevskog ili Zbign­je­va Her­ber­ta, rođenih u Lavovu koji je istori­jom nakon Dru­gog svet­skog rata prestao da bude u zemlji nji­hovog rođen­ja, ili Beograđan­i­na Čarl­sa Sim­ića koji je postao amer­ič­ki pes­nik, pro­fe­sor amer­ičke književnos­ti, amer­ič­ki akademik;

    - vrati­ti se nakon dugog izbi­van­ja, kada i ako to istori­ja i poli­ti­ka dozv­ole, u sop­stvenu zemlju pa odabrati grad za ostatak živ­ota kao što je to učinio Česlav Miloš koji je po svom izboru posled­nju deceni­ju živ­ota proveo u Krakovu, ili Miloš Crn­jan­s­ki koji se iz Lon­dona vra­tio u Beograd, pre­m­da sa zeb­n­jom i nesig­urnošću u ispravnost svo­je odluke;

    - izmaš­tati Makon­do pop­ut Marke­sa, Eldo­ra­do kao Edgar Alan Po,   Jok­na­p­ata­fu kao Fokn­er i pro­jek­to­vati u njih sve svo­je ide­je i frus­tracije nastale u konkret­nim mes­ti­ma borav­ka tokom života.

    “Poeme” u najvećoj, tačni­je najz­gus­nu­ti­joj meri, ali i kom­ple­tan Brkin pes­nič­ki i prozni opus, pos­ma­trani iz ugla koji sam za ovu pri­liku odabrala, zadi­vlju­ju složenošću pris­tu­pa jed­nom od ključnih fenom­e­na koji istovre­meno određu­ju svakod­nevni živ­ot ali i stvar­alač­ki put i cilj umet­ni­ka. Ma koliko da je odabrao put kojim se u današn­jem sve­tu ređe ide jer je teži i bez­nadežni­ji (živ­ot u mal­om gradu rođen­ja, u mal­oj zemlji, u mal­om jeziku), Brki­no delo ničim u svo­joj kon­ačni­ci ne pokazu­je skučenost niti zasužn­jenost u pros­toru, ni u vre­menu, ni u jeziku, ni u sve­tu ide­ja i mašte. Napro­tiv. Nje­gov opus je slo­je­vi­to ost­varen kao raz­gov­or, dis­put, ogled iz “dijalek­tike tmine”, dija­log sa pomenu­tim i mnogim nepomenu­tim pes­nici­ma sve­ta, prethod­nici­ma i savre­menici­ma. Čin­jeni­ca da su nji­hovi gradovi često drevni, slavni, veli­ki, važni u istori­ji civ­i­lizaci­ja, svet­s­ki poz­nati, Ami­ra Brku ne zbun­ju­je, ne brine niti fascini­ra, ali ga, čini se, dodat­no inspir­iše da svet­skoj mapi doda jed­nu novu geograf­sku kotu, novi topon­im sa real­nim i sim­boličkim kono­taci­ja­ma, novu jez­ičku melodi­ju, novu tezu ili antitezu, nova pitan­ja i pone­ki dru­gači­ji odgov­or. Za nje­ga je prošlost živa i prisut­na u nje­gov­oj sadašn­josti, baš kao i za Kavafi­ja koji se u skra­jnu­toj i dev­a­sti­ra­noj Alek­san­dri­ji svo­ga doba saživeo sa vladari­ma, običn­im ljudi­ma i prob­lemi­ma helenis­tičke epo­he. Obo­ji­ca uzi­ma­ju punu slo­bo­du u rekon­struk­ci­ji prošlosti i odbi­ja­ju da grad vide kroz škol­sku istori­ju i trenut­nu poli­tiku mada su je naglašeno sves­ni, obo­ji­ca na strani poraženih i gubit­ni­ka ali ne da bi nad nji­ma lamen­ti­rali već da pokažu etič­ki i estetič­ki tri­jumf nad efe­mern­im pobednicima.

    Sa Pesoom, čini mi se, Brka deli sup­tilne nijanse unutrašn­jeg nespoko­jst­va, otmene melan­holi­je i suštinske osaml­jenos­ti, vere u mogućnost spasen­ja samim činom pisan­ja ako ne ishodom napisanog, težn­je za jez­ičkim savršen­stvom. Pesoa je tvr­dio da je nje­go­va otadžbi­na por­tu­gal­s­ki jezik, a tešan­jskom bar­du nije jed­nos­tavno da svoj jezik danas imenu­je, mada je u pitan­ju onaj isti jezik kojim je gov­o­rio i pevao u državi u kojoj se rodio. Čini se da sa Pesoom deli i defini­ci­ju puto­van­ja po kojoj “da bi se puto­va­lo, dovoljno je pos­to­jati”. “Ako zamis­lim, vidim. Šta više od toga radim kad putu­jem? Samo izuzetna sla­bost mašte može oprav­dati potre­bu da promeni­mo mesto kako bis­mo neš­to osetili… U stvari, kraj sve­ta, baš kao i nje­gov poče­tak, jeste naša zamisao sve­ta. Mi smo ti u koji­ma pejza­ži pos­to­je; ako ih zamišl­jam, ja ih stvaram; ako ih stvaram, pos­to­je; ako pos­to­je, vidim ih kao i sve druge. Čemu puto­vati? U Madridu, u Berlinu, u Per­si­ji, u Kini, na oba pola, gde bih bio ako ne u samom sebi i u svo­jim osoben­im osećan­ji­ma”, izričit je Pesoa. Moju omil­jenu pes­mu na tu temu objavio je Brka 2005. godine i naslov joj je indika­ti­van – “Zar je važno”. Iako u njoj logično citi­ra Kavafi­ja, iz nje pod­jed­nako ubedlji­vo izran­ja kre­do sta­tičnog živ­ota kakvim je živeo i Pesoa i od kakvog sam bežala čim se ukaže pri­li­ka. Danas veru­jem da je esej “Nemam grad, pa šta” nas­tao kao sporen­je sa kon­cep­tom živ­ota stvar­ala­ca koji su u svome domu i gradu izmaš­tali svet po koje­mu sam ja, kao nev­erni Toma, morala pešači­ti da bih se uver­i­la da jeste onakav kakvim ga ope­va­ju! I otud mi je logično što i Brkin naslov ima intonaci­ju sporen­ja i samoispi­ti­van­ja. Ali mi je i dal­je logič­na i moja strast za fiz­ičkim puto­van­ji­ma, a nev­erni Toma mi je jedan od najau­t­en­tični­jih bib­li­jskih likova.

    ZAR JE VAŽNO

    Ova pred tobom riba — iz koje­ga je mora

    Zar je važno? Njezin kalcij uzgor podrža­va skelu

    tvo­ga skele­ta, i smisao je već pot­pun. Sa koje

    strane svi­je­ta stižu val­ovi ludo­ga vje­tra? Ne pitaj

    uza­lud, već gledaj kako tvo­je vlasi zapliće eros

    što putan­ju bezum­nu ima, i jûrī, hrli, jer svugdje

    mu je cilj. Sejšeli, Flori­da, Maja­mi Bič, Kanari,

    Azur, neprispodobivi pred­jeli irs­ki… Svi­jetli Pariz,

    sveti Rim, nekoše­na Ota­va, mrk­li Berlin, osamljeni

    Oslo, King Hong Kong, mist­ični Katmandu,

    kosoo­ki Tokio, Moskov, Moskov… Ovi gradovi,

    žale li što tebe neće vid­jeti…? A usud od nas ište

    maš­tom nadok­na­di­ti sve. Ili da, mož­da, Božansko

    Svjet­lo pos­tup­no u sebi zgas­nemo mišlju, u tmini

    u koju smo pali — na treper­avu svodeći ga žišku?

    Koji je zadatak veći: u lje­poti sagor­jeti, u nesvijesti,

    i ne znati niš­ta o nama od kojih dal­je od ljudskoga

    glasa ne dopire niš­ta, ili pri­h­vati­ti da nikad, drugima

    što je dato, neće­mo, jer imati ne može­mo, i, pri tom,

    u talogu pribi­rati krzo­tine zrcala tamno­ga u kojemu

    se odražava­lo davno biće…? U čežn­ji, Kavafis kad

    nas tješi da mi što ovd­je bolo­vas­mo tuga je u cijelom

    svi­je­tu bila, ili nad­moćni spaša­va Böll, mudraci koji,

    nakon što opća vid­jeli su svetil­iš­ta, vijest donesoše

    kako je kral­jevst­vo jed­no pod suncem, potrošeni,

    zvi­ježđe pla­ton­sko predsm­rt­no svjedočeći.

    Sa Česlavom Milošem, pak, Brku u moje­mu viđen­ju povezu­ju tra­galač­ka strast, anal­i­tičnost, vol­ja za “odrobl­ja­van­jem uma”, dijalek­tičnost, tran­scen­den­ci­ja… Nemiri i kole­ban­ja, od oča­ja do ushićen­ja, i nazad. Takođe, i neo­dus­ta­jan­je od gov­oren­ja o najvećim pošas­ti­ma dvade­se­tog veka, o Holokaus­tu, ratovi­ma, logori­ma, politi­ci. Bespošt­ed­na kri­ti­ka i neu­morni angaž­man, isto tako, kao i rado­holi­ja koja Miloša nije napuš­ta­la ni u dubokoj starosti. I još, izrazi­ta sposob­nost da se intelek­tu­al­no promišl­jan­je savršeno sje­di­ni sa drugim i dru­gači­jim ele­men­ti­ma poez­i­je i od njih ne razd­va­ja, što u kra­jn­joj kon­sekven­ci raz­liku­je velike od dobrih pesnika.

    Svet izuzetnih pes­ni­ka, bez obzi­ra na vreme i pros­tor nji­hovog bivstvo­van­ja, uvek sadrži mnošt­vo istih ili sličnih pitan­ja o smis­lu ili apsur­du kako živ­ota tako i smr­ti, o egzis­ten­ci­jal­noj tesko­bi, stu­di, stra­hovi­ma i indi­vidui naspram mase (jezikom aktuelne sadašn­josti, ne pos­to­ji ozbil­jan pes­nik koji bi pris­tao da poseg­ne za sred­stvi­ma koja bi mu omogući­la “imu­nitet krda”), o ponori­ma zla i o krhkosti dobra, lep­ote, istine, o pitan­ji­ma iden­tite­ta indi­vidue i zajed­ni­ca, o metafiz­ičkim pitan­ji­ma od Aris­totela do danas i potre­bi “oslobađan­ja uma od robo­van­ja metafiz­ičkim utvara­ma” (Lino Vel­jak), o jeziku i tome kako ga usavrši­ti da postane muzi­ka s težn­jom da se ras­pline u kon­ačnoj tiši­ni. To je svet Uje­vićevog uni­verzalnog pobra­tim­st­va lica u svemiru, a čitav živ­ot prove­den u čitan­ju i tra­gan­ju za tom vrstom pobra­tim­st­va nije dovol­jan da se naslu­ti tek delić relaci­ja i spoz­na­ja, sluča­jnih, para­lel­nih, namernih, vidljivih i nev­idljivih. Uostalom, Tin je ovu pes­mu objavio u godi­ni Kavafi­jeve smr­ti, a ova se dogodi­la na pes­nikov sedamde­seti rođen­dan. Ne samo svo­jim deli­ma, već često i biografi­ja­ma pes­ni­ci su čuđen­je u sve­tu (A.B. Šimić).