Intertekstualnost i motiv smrti u pripovetkama Pekića i Kiša

Lat­est posts by Ljil­jana Ptic­i­na (see all)

    Uvod

    Rad se bavi kom­par­a­tivnom anal­i­zom moti­va smr­ti na kor­pusu dela Encik­lo­pe­di­ja mrtvih, Lau­ta i ožilj­ci i Novi Jerusal­im, te se pokuša­va odgov­oriti na pitan­je u kakvoj je vezi taj motiv sa doživl­ja­jem religi­je Kiša i Pekića. Osvr­nuće­mo se i na odnos pre­ma religi­ji, poseb­no pre­ma hrišćanstvu, oba auto­ra jer je pojam smr­ti nesum­n­ji­vo povezan sa reli­gioznošću ili, pak njen­im odsustvom. Rad će se dotaknu­ti i prob­lematike intertek­stu­al­nos­ti u deli­ma Kiša i Pekića kroz priz­mu posled­nje teori­je Mar­ka Juvana.

    Motiv smr­ti u Encik­lo­pe­di­ji mrtvih, Lau­ti i ožiljci­ma i Novom Jerusal­imu

    Kiš pris­tu­pa smr­ti anal­i­tično, fiz­ič­ki, opi­plji­vo, zadirući u one seg­mente i dajući odgov­ore na ona pitan­ja koja se tiču sko­ro svakog čove­ka. Šta se deša­va nakon smr­ti? Kako smrt izgle­da? Da li je jed­na­ka za sve? Koliko god zazi­rali od lica umr­log, poseb­no nasil­nom smrću, naša prirod­na ljud­s­ka radoz­nalost nat­er­aće nas da barem na kratko pogledamo pri­zor pred nama.

    U posler­at­no vreme, meta­nartivi o zagrob­nom živ­o­tu, smr­ti ne presta­ju da budu glavni ljud­s­ki oslonac. Meta­nar­a­tiv smr­ti se kod Kiša raščlan­ju­je na man­je nar­a­tive pop­ut časne smr­ti, gov­ori o običa­ji­ma sahran­ji­van­ja i sva­ka priča u Encik­lo­pe­di­ji smr­ti ima smrt sa imenom i živ­ot­nom pričom, očoveču­je se, za raz­liku od Grob­nice za B.D, gde se ime­na gube u velikom total­i­taris­tičkom krugu, gde je sva­ka ljud­s­ka jedin­ka zamen­ji­va, a živ­ot niš­ta­van, bezvredan, obe­zličen. Iz potrebe da se rekon­stru­iše, oživi, ovekoveči, zabeleži poje­d­inac i istori­ja iz per­spek­tive zavrt­n­ja u mašiner­i­ji živ­ota, nas­ta­je zbir­ka pripoveda­ka, koja je prvo­bit­no zamišl­je­na kao sažeti roman, Encik­lo­pe­di­ja mrtvih. Svi mrtvi neka se popišu, ne samo iz potrebe za beležen­jem i pamćen­jem, već iz potrebe prav­ičnos­ti, oseća­ja da je sva­ki živ­ot jed­nako važan i jed­nako vredan. Slično je i sa Novim Jerusal­imom, gde je sva­ka pripovet­ka, iz određene tačke u vre­menu, obeleže­na jed­nom ljud­skom sudbinom.

    Rad­n­ja pripovetke Encik­lo­pe­di­ja smr­ti raz­jašn­ja­va i sam naslov zbirke. Autor ima nameru da oživi pred čitao­cem čove­ka: Simona Čudotvor­ca, savre­mei­ka Isusa Hrista, pros­ti­tutku Mar­i­je­tu, potom Đ.M, leg­en­darne spavače, mlade gim­naz­i­jalke i nji­hovog oca, učitel­ja i učeni­ka, aris­tokratu, zav­erenike, ide­alopok­lonike, te pes­nike. Ide­ja da pos­to­ji neko ko revnos­no sku­pl­ja podatke o svakoj ljud­skoj jedin­ki čije ime ne nalaz­i­mo „ni u jed­noj dru­goj encik­lo­pe­di­ji“ (39), čija je sušti­na da „se ispravi ljud­s­ka neprav­da i da se svim Boži­jim stvoren­ji­ma da jed­nako mesto u večnos­ti“ može jed­nako da bodri ili plaši. Tu je ide­ja o večnos­ti kao iskon­skoj i neu­toljivoj potre­bi ljud­skoj da pos­to­ji van­vre­men­s­ki, da ostavl­ja tragove, stope u pesku, na zemlji, u kamenu.

    Počevši od prve priče, sus­reće­mo se sa bib­li­jskim podtek­stom i likom Simona Čudotvor­ca, koji je kao intertek­stu­al­ni pred­loš­ki prenos Simona Vrača (Šimun Mag), što i sam autor navo­di. Date su dve različite verz­i­je nje­gove pogibi­je usled izraz­i­tog pro­tivl­jen­ja učen­ju koje propoveda­ju apos­toli, a poseb­no se suko­bio sa apos­tolom Petrom. Nisu čuda izlečen­ja, pret­varan­je vode u vino, već je čudo živ­ot sam. Ne negi­ra Simon Čudotvo­rac pos­to­jan­je Boga, već se pro­tivi propovedan­ju večnog blažen­st­va i nedosled­nos­ti apostola:

    „Obećavali su za parče hle­ba i vrč vina večni živ­ot i blažen­st­vo, a kada bi ih nar­od oterao sa svog pra­ga, napu­j­davši na njih oštre pse, tada bi pretili večn­im pak­lom gde telo gori na tihoj vatri kao jag­n­je na ražn­ju“ (Kiš, 2017: 10).

    Simon je uspeo da se vine u nebe­sa, u prvoj verz­i­ji priče, da bi pokazao šta je čudo i kako izgle­da preki­dan­je čuda, buđen­je iz čuda, a to je smrt. Pre samog čina, on oživl­ja­va ovoze­maljske opi­pljive dokaze smr­ti pop­ut „vukove koji razdiru jag­n­jad“, „slepe mačiće što ih deca baca­ju u reku“, „nemoć ostarel­og tigra“, „na užas gubava­ca“, te se naglaša­va priro­da ovog bića: „I videše odjed­nom kako se smrt­no telo Simona Čudotvor­ca odva­ja od zeml­je“ (Kiš, 2017: 18) koja nagov­eš­ta­va izves­nu smrt. I zaista on postade na nebu prvo „crna mrl­ja“, mali, goto­vo neprimet­ni deo ljudske rase i sve­ga što u uni­verzu­mu pos­to­ji. Potom je telo pada­lo „ka zemlji kao kamen“, pričvršćeno za zemlju, kojoj pri­pa­da po priro­di stvari. Isto tako, smrt nije lepa, smrt je nemi­nov­na i Kiš je vrlo živopis­no predstavlja:

    „Smrskane loban­je, poloml­jenih udo­va, lica iznakaže­na i krva­va, s crevi­ma pro­su­tim kao cre­va zak­lanog vola, ležao je na zemlji, na zemlji je ležala gomi­la zdruz­ganih i poloml­jenih kosti­ju i iskas­apljenog mesa, a nje­gov bur­nus, nje­gove san­dale i nje­gov šal bejahu izmešani sa kos­ti­ma i mesom u jed­nu užas­nu zdrobljenu masu“ (Kiš, 2017: 22),

    ostavl­ja­jući ovakvim opi­som malo mašti čitao­ca, čak ne trudeći se da ublažen­im reči­ma uman­ji užas pri­zo­ra koji se pred pos­ma­trači­ma nalazi. To beše čudo – živ­ot, a sada je samo smrt. Po leg­en­di, Petro­va molit­va Bogu da jeretik bude kažn­jen prouzroko­vao je pad i smrt Simona Maga. I u dru­goj verz­i­ji priče, najavlju­je se izves­nost i pogub­ni ishod Simona Čudotvor­ca. Može­mo to isprati­ti kroz sledeće navode: „gliste su se izvi­jale i grčile na sun­cu kao na živoj vatri“, „tamo dole je hlad­no kao na dnu bunara“. Simon je, po sve­mu sudeći, veo­ma sves­tan da neće vaskrsnu­ti i veo­ma pri­bra­no ulazi u sop­stveni grob, u kojem ga nalaze kao „ras­točenu gubavu masu“ (Kiš, 2017: 25), ali „zubi behu iskeženi kao od grča ili kao da se sme­je“ (Kiš, 2017: 26).  Ova priča ima jasan bib­li­js­ki pred­ložak, a nje­go­va ulo­ga je anti­ide­ološ­ka. Indi­vid­u­al­no mišl­jen­je, neza­sle­pljenost ide­ologi­jom i izmi­ma moralo bi da bude imper­a­tiv. Apos­tol Petar se pope na „brežul­jak od sasušene balege po kojem su se rojile muve, i stade da viče iz sveg glasa“ (Kiš, 2017: 20), da brani reč Boži­ju, ali samo mesto sa kojeg daje argu­mente uniža­va vred­nost nje­gov­ih reči, te baca neg­a­tivno svet­lo na propove­di. Jedi­no što je istini­to, nepo­bit­no u ovoj priči o Simonu, kaže Kiš, jeste „masli­na i tanak hlad masline“ (Kiš, 2017: 22) odnos­no sim­bol „tanke“ Boži­je brige za ljude.

    Slično Vre­menu čuda, ni ovde čudo nije unutrašn­ja potra­ga za smis­lom, za vezom sa boži­jim bićem, već je u pitan­ju nad­mu­dri­van­je (kod Pekića je u pitan­ju zahtev za obavezn­im ispun­ja­van­jem Pis­ma). Čuda mogu da izve­du oni koji istin­s­ki veru­ju u Boga, navo­di se. Među­tim, „[u]koliko se događa­ju čuda, jas­no je da moramo verovati, no uko­liko veru­je­mo, već je to čudo u kome se samopotvrđu­je hrišćanst­vo“ (Jerkov, 1992: 1705). Ako „uti­h­nu čuda koja su koren te vere, šta onda pre­osta­je od religi­je“ (Jerkov, 1992: 1705)?

    Baš kao ni religi­ja, ni Simon Čudotvo­rac nije dao konkre­tan odgov­or na pitan­je smr­ti i živ­ota, ostavl­jen je naraš­ta­ji­ma da odgo­vara­ju i promišl­ja­ju. Priča bi se mogla završi­ti i citatom iz Pekićeve priče Mega­los mas­toras: „Posta­lo je sve­jed­no kako se umire, jer se umi­ralo uvek na isti način, i opet posta­lo važno jedi­no kako se do toga časa živi“ (Pekić, 2014: 27).

    Kre­tan­je kroz Encik­lo­pe­di­ju donosi kre­tan­je kroz promenu rit­ma, koju je Kiš namer­no napravio. Iz pras­tar­ih vre­me­na seli čitao­ca na dokove i sahranu pros­ti­tutke Mar­i­jete, u god­inu 1923, a u kojoj se veš­to provlači pitan­je klas­nih raz­li­ka među ljudi­ma za živ­ota, te nakon smr­ti. Da li zaista smrt izjed­nača­va? Uprkos Ban­duri­nom apelu da se ne skr­nave grobovi, nakon same sahrane, svi prisut­ni su donosili cveće čupano sa tuđih grobo­va. Gomile najlepšeg i najel­e­gant­ni­jeg cveća nisu mirisale kao stog „što je mirisao svo­jim sop­stven­im natrulim miri­som prec­val­ih jor­go­v­ana“ (Kiš, 2017: 34). Izmešala se ljubav i smrt, te proiza­šao mali rev­olu­cionarni čin kojim se insi­s­ti­ra na jed­nakosti, makar u posm­rt­nim počastima.

    Priča, odnos­no sažeti roman, kako je sam autor gov­o­rio, Encik­lo­pe­di­ja mrtvih nosi pod­naslov Čitav živ­ot upra­vo da bi se obrati­la pažn­ja na tu žan­rovsku dis­tinkci­ju romana. Prati živ­ot od kra­ja, odnos­no smr­ti, pro­lazeći ceo živ­ot­ni vek Đ. M. U encik­lo­pe­di­ji je hornologi­ja logič­na, ali sama smrt oca junakin­ju prvo­bit­no odvo­di na puto­van­je, biva dove­de­na u šved­sku Kral­jevsku bib­lioteku i tu, pod­staknu­ta bolom zbog gubit­ka oca, te shv­a­tivši gde se našla, užur­bano traži pros­tori­ju sa slovom M. Kiš se potru­dio da čita­lac zaista ostane ubeđen u istini­tost fik­ci­je. Kral­jevs­ka bib­liote­ka u Šved­skoj je insti­tu­ci­ja od pov­eren­ja, ujed­no i insti­tu­ci­ja u čijem posed­stvu se nalazi Đavol­ja bib­li­ja, zaš­to ne bi i jed­na encik­lo­pe­di­ja koja popisu­je ljudske živ­ote. Sama for­ma encik­lo­pe­di­je ukazu­je na naučnost, prov­erenost, kon­ciznost i predanost sku­pl­jan­ja podata­ka. Išči­ta­van­je ovakve priče ostavl­ja upi­tanost čitao­ca da li će i svi nje­govi pos­tup­ci i detlji biti negde zapisani. U ovom kratkom živ­o­topisu Kiš imple­men­ti­ra i teške sud­bine drugih lju­di, poseb­no za vreme rata, te ne uspe­va da se odupre i politi­ci, pitan­ju staljiniz­ma i strašnih repre­si­ja, koje je pokušao da prene­breg­ne nakon Grob­nice za Borisa Davi­doviča. Samo na jed­noj strani (2017:52) Kiš uspe­va da sažme živ­ot toliko snažno, pre­cizno, a efek­t­no da se zaista dobi­ja atmos­fera vre­me­na. Živ­ot je dat kao niz crti­ca, beleža­ka, naglih i nepred­vidi­vih prom­e­na, „sled živih i mrtvih“ (Kiš, 2017: 57). Priča se završa­va tako što se ćer­ka M. Đ. budi i shva­ta da je sve bio san i pokuša­va da zapiše sve čega se seća, da saču­va uspomene i podatke. Pris­ust­vo sna ukazu­je na samoanal­izu, poni­ran­je čove­ka u svo­je duševno biće, pokušaj saz­na­van­ja podsvesnog slo­ja, ali i kao istu­pan­je iz sve­ta real­nos­ti, te se poniš­ta­va pos­tu­pak borhesovske mist­i­fikaci­je pozi­van­ja na nepos­to­jeća dela, u ovom sluča­ju Encik­lo­pe­di­ju. Takođe Kiš ovde izostavl­ja i fan­tastiku jer sama snov­na građa osta­je saču­vana u okviru sna. Ipak, u podsvesti čitao­ca osta­je snažan trag mogućnos­ti pos­to­jan­ja takve encik­lo­pe­di­je, autor postavl­ja ide­ju, misao.

    San se javl­ja i u priči Leg­en­da o spavači­ma, te Ogleda­lo nepoz­natog, priče koje i sadrža­jno slede. Leg­en­da o spavači­ma bazi­ra se na intertek­stu­al­nom preno­su leg­ende o spavači­ma iz Korana, čiji doslovni citat u zaglavlju i pretho­di priči. Ova priča je ujed­no i pre­puna lirskih ele­me­na­ta, te je stil­s­ki znača­jno dru­gači­ja od prethod­nih i onih koje slede. Prikazan je pro­ces buđen­ja tri smrt­ni­ka iz viševekovnog sna, te maglovi­to snoviđen­je i preispi­ti­van­je o vre­menu, snu i smr­ti kroz veo­ma vividne mis­li jednog od spavača, Dion­iz­i­ja. I u ovoj priči na ujed­in­jenom putu nalaze se ljubav i smrt, gde je ljubav razlog za nas­tavak živ­ota, pokre­tač­ka sila, koja budi i zove iz sna, snoviđen­ja, iz niš­tavi­la jed­nakom onom pred sam postanak sve­ta (i nje­gov kraj).

    Ogleda­lo nepoz­natog nosi mist­i­fikaci­ju pojavom ogledala koje dolazi u ruke  čis­tog i nevinog dete­ta, i to otku­plji­van­jem od Cigan­i­na, a čija priro­da se vezu­je za pro­ročke sposob­nos­ti. U baroku se motiv ogledala koris­tio kao motiv pro­laznos­ti s osnovnom porukom momen­to mori, a što Kiš imple­men­ti­ra u ovu priču. Motiv ogledala se nado­građu­je pos­tup­kom snovne fan­tastike. Intertek­stu­al­ni pred­ložak nalaz­i­mo u romanu Ara­di Nap­lo (Dnevnik iz Ara­da), napisanom u for­mi dnevnika.

    Priče Majs­tor i učenik, kao i Knji­ga kral­je­va i budala aludi­ra­ju na Pro­tokole sion­skih mudra­ca, i to u kon­tek­stu opas­nos­ti koju ide­ologi­ja (jed­nako kao i obman­ji­van­je religi­jom) može da ima na čove­ka, nje­govu sud­binu, te na čovečanst­vo. Sve počin­je od jedne ide­je, što je pre deset god­i­na pred­stavl­jeno fil­mom Incep­tion i sledećom rep­likom: „Koji paraz­it je najot­porni­ji? Bak­ter­i­ja? Virus? Crevni paraz­it? Ide­ja. Otpor­na… veo­ma zaraz­na. Kada se ide­ja jed­nom ubaci, goto­vo ju je nemoguće odstran­i­ti. Ide­ja koja je u pot­punos­ti formi­rana – pot­puno shvaće­na – koja se drži; negde tu, u mozgu.“  Kiš gov­ori o tom formi­ran­ju ideje:

    „(…) pokuša da mu objas­ni, na primer­i­ma jed­nos­tavn­im i poučn­im, kako se jed­na misao, sen­ka jedne mis­li ili jed­na sli­ka mogu dovesti – mag­i­jom reči i čaroli­jom nedorečenog – do milosti uobličen­ja“ (Kiš, 2017: 101). Majs­tor i učenik su uver­ti­ra Knjizi kral­je­va jer pokazu­je kako se ide­ja uobliča­va, upo­zo­rava­jući i na korek­ci­je, ispravke tuđih ide­ja kao nemoral­ni pad u taštinu.

    Sva­ka priča ima piščev Post scrip­tum, vid raz­jašn­jen­ja intertek­stu­alnog pred­loš­ka, izvo­ra. Čita­lac, poseb­no proučavalac ne bi tre­ba­lo tu da se zaus­tavi. Eko gov­ori o tome da se tragovi, aluz­i­je provlače ponekad i pis­cu nesves­no, te da „pamet­ni čita­lac“ sam oktri­va i anal­izira zametke intertek­stu­al­nos­ti. Sam nivo anal­ize zav­isi od lične encik­lo­pe­di­je stečene čitan­jem  (Eco, 2006: 228–229).

    Slavno je za otadžbinu mreti kaže da je i otadžbi­na ide­ologi­ja, nedosan­jani san, čiji se iden­titet čuva, poš­tu­je, za koga se čas­no umire, bez stra­ha, zane­maru­jući ljud­sko u nama, iden­titet indi­vidue jer sva­ki čovek, ma koliko visokog društvenog ran­ga bio, zamen­jiv je. Motiv smr­ti ovde nalaz­i­mo u vidu pogubljen­ja, smrt vešan­jem, za koju se mla­di Ester­hazi priprema, gleda­jući je u oči pun nade u nas­tavak živ­ota. Nada i vol­ja za živ­o­tom, ponos, kult hrabrih i plemićk­ih preda­ka brišu real­nost i dovode ilu­zornost na scenu: zanos smr­ti, kalio je svo­ju muškost porodičnom leg­en­dom (Kiš, 2017: 107). Zanos mu je donela maj­ka, pose­tivši ga pred pogubljen­je. Samom svo­jom pojavom ona je imper­a­tiv: „sta­jala je tu (…) ispuni­vši ćeli­ju svo­jom ličnošću, svo­jom per­son­om, svo­jim karak­terom“ (Kiš, 2017: 108). Da li samo da se oču­va obraz i čast porodice čas­nom smrću ili da osnaži sina pred nemilos­rd­nom svetinom, maj­ka se obuk­la u belo, u boju nade u pomilo­van­je, jer „sveti­na voli da vidi kako se lome gor­di i hrabri“ (Kiš, 2017: 109). I sam autor navo­di da se isti­na o tome ne zna, dok je izves­na, kao i uvek, samo smrt.

    Zajed­ničko svim priča­ma kako u Encik­lo­pe­di­ji mrtvih, tako i u Lau­ti i ožiljci­ma jeste ide­ja bogob­o­rašt­va, koju spom­in­je Jas­mi­na Ahmetag­ić pišući o Eduardu Samu, dotičući se i drugih Kišovih liko­va (2007: 78–80), vero­dos­to­jnost, istini­tost, te opi­pljivost ljud­skih smr­ti, ljud­skih sud­bi­na, te svest o niš­tavilu u koje se i on sam samosves­no sur­va­va. Jedi­no što povre­meno prepreči put tok pada u smrt, niš­tavi­lo je ljubav. Bez ljubavi, živ­ot je nepreki­dan besmis­leni hod po sud­bin­skim prepreka­ma, zato se i Jurij Golec panično hva­ta za čin samoubist­va, koji je u suprot­nos­ti sa judaiz­mom. Šta Kiš poruču­je? Religi­ja, sli­ka Boga ne pruža­ju ute­hu u ljud­skom bolu i prazni­ni. Sto­ga se sve upisu­je, pobeđu­je smrt popi­si­van­jem u fik­tivnu encik­lo­pe­di­ju, gde se oživl­java­ju priče lju­di koje bi inače otišle u zab­o­rav večnos­ti. Čemu to korigo­v­an­je istori­je služi? Sekulović u radu Teme smr­ti i Dani­lo Kiš navo­di da je veo­ma važno aut­en­tično pos­to­jati (1994: 182) kako bi se smrt pobe­di­la, te pre­poz­na­je strah od nes­tanka kao jedan od pri­marnih pišče­vih preoku­paci­ja, a koji „nema samo obrise buk­valnog fiz­ičkog ukin­uća i nes­ta­jan­ja ljudske egzis­ten­ci­je, osobe, ličnos­ti“ (1994:179), već je to „strah od ljudske pro­laznos­ti, smr­ti kao preki­da pris­ust­va u svi­je­tu, kao počet­ka buduće stvarnos­ti bez-mene, koja dokazu­je da je živ­ot besmis­len“ (1994: 179).

    Motiv smr­ti kod Pekića u Novom Jerusal­imu ima ulogu krunisan­ja završene mis­i­je: kon­ačno uobličavn­je umet­ničkog živ­otnog dela, spasa­van­je drugih od sig­urne smr­ti, ali bis­mo rek­li i nemi­novnu cmrt civ­i­lizaci­je. Sama zbir­ka nije antiu­topi­js­ka, ali sadrži seg­mente romana 1999, tačni­je, autoc­i­tate, o čemu je pisala Mile­na Sto­janović. Naime, ona je uoči­la da citat iz Oktkroven­ja, koji otvara zbirku, izazi­va kod istraži­vača sum­n­ju da li je to citat iz Bib­li­je, ili je pak autoc­i­tat iz 1999, jer završ­na priča ne samo da jas­no aludi­ra na taj roman, već sadrži nje­gove proširene delove (Sto­janović, 1998: 133–134). Za raz­liku od Kiša, Pekić svaku pripovetku smeš­ta u tačno određenu god­inu. One su sve povesti iz različi­tih istori­jskih tača­ka, te imamo priče iz 1347, 1649, 1793, 1987 i iz budućnos­ti, tj. 2999, koja daje krun­s­ki oblik, te sve­doči o čovekovom poiman­ju i tumačen­ju istori­je na osnovu iskopina, a bez pisanih potvr­da. Ovde se ne radi koliko o aut­en­tičnos­ti pos­to­jan­ja indi­vidue, koliko o samoj istori­ji čovečanst­va i o čoveku uopšte.

    Sam naziv pripovetke je metaforičnog značen­ja i upuću­je na nemi­novni dija­log sa Bib­li­jom. Novi Jerusal­im pred­stavl­ja obećanu zemlju i nakon išči­ta­van­ja pripovetke Luče Novog Jerusal­i­ma uviđamo da istraži­vač, glavni lik pronalazi arhe­ološko nalaz­ište, Novi Jerusal­im, čijim prouča­van­jem utvrđu­je da je to pop­ut Atlantide, civ­i­lizaci­ja za uzor, civ­i­lizaci­ja kak­va bi tre­ba­lo da se oživi. „Visok osećaj za prav­ičnost, po kome niš­ta što živi sreće ne sme biti lišeno, usađen beše u opš­ta načela i prak­su ove mudre civ­i­lizaci­je“ (Pekić, 2011: 190). Ono što istraži­vač ne zna, a čita­lac zna jeste fakt da je Novi Jerusal­im zapra­vo Arhi­pel­ag Gulag, a tim saz­nan­jem se na neki način čita­va istori­ja par­o­di­ra. Saz­nan­je o jed­noj od najo­zloglašeni­jih ljud­skih tvorevina dobi­jamo, na primer, iz nazi­va za stanovni­ka ove civ­i­lizaci­je – Zek i dekodi­ran­ja mal­obor­jne saču­vane doku­mentaci­je gde se i sus­reće­mo sa poj­movi­ma arhi­pel­ag, gulag, polit­biro, komu­nal­izam. Ovim poj­movi­ma se daje sasvim dru­go objašn­jen­je pop­ut onog da je polit­biro prvosveštenič­ki skup novo­jerusal­imske religi­je i nji­ma se postiže efekat par­o­di­je. Tu, dak­le, imamo dija­log sa još jed­nim delom, a to je Solžen­ji­ci­nov Arhi­pel­ag Gulag.

    U priči Svi­rač iz zlat­nih vre­me­na, autor sumi­ra u jed­nom pasusu izvore za sve prethod­ne priče. On se pozi­va na određe­na doku­men­ta, ali se uve­liko oslan­ja na pret­post­vake što se dodat­no uoča­va u izraz­i­ma pop­ut „mož­da“, „mi ne znamo“, „sve su pret­postavke dozvol­jene“ i slično. Citat­nost se oči­tu­je upra­vo u tim doku­men­ti­ma na koji­ma pisac pokuša­va da zas­nu­je svo­ju povest, dajući joj time izves­ni kred­i­bilitet, oprav­danost, kao i stvarno pos­to­jan­je svog juna­ka. On navo­di sledeće izvore: usme­na predan­ja ili svo­jevrsni glas­nik koji priču prenosi, sudske spise gro­fovi­je, te „Doc­u­ments ined­its“ u Sec­tion Judi­ci­aire fran­cuske Nacionalne arhive. Nje­go­vo pret­postavl­jan­je takođe ima koren u post­mod­ern­iz­mu. Naime, ono služi par­o­di­ran­ju istori­je i ljud­skih izvo­ra saz­nan­ja na koji­ma ona poči­va. U pret­posled­njoj priči, izvor je sam autor, što upuću­je na sadašn­je vreme, trenut­nost zbi­van­ja, te nesum­n­jivost u to što se dogodi­lo. Događaj nije prekriv­en velom tajne zvanične istori­je. Ujed­no, tu se iznosi svo­jevrstan stav o smr­ti, o onome što nas čeka posle nje i može se zaključi­ti da Pekić nije poz­i­tivnog sta­va: „Budućnost ne pos­to­ji. Mi smo mrtvi.“ (Pekić, 2011: 173)/ „Mi smo posled­nji lju­di. (…) Strašno je ali i pri­jat­no biti posled­nji“ (Pekić, 2011: 175). Smrt se nagov­eš­ta­va u priča­ma zajed­ničkim sim­boli­ma vrete­na i frule. Po Rečniku sim­bo­la, zvuk frule je „nebeska muzi­ka, glas anđela“ (RS , 222), dok vreteno ukazu­je na veči­ti povratak. „Vreteno se okreće jed­no­ličn­im kre­tan­jem i dovo­di do okre­tan­ja kos­mičke celine“ (RS, 1068), pred­stavl­ja „vrstu autom­a­tiz­ma u plan­e­tarnom sis­te­mu“, a ujed­no povezu­je i tri vre­menske dimez­i­je: prošlost, sadašn­jost i budućnost, ukazu­jući na neu­mit­nost sud­bine (RS, 1068). U prve četiri pripovetke gov­ori se o ljudi­ma koji ostavl­ja­ju trag u povesti ljud­skoj (rezbar/stolar/umetnik, muz­ičar, pis­ar i pes­nik), dok je u posled­njoj u pitan­ju arhe­olog istraži­vač koji pokuša­va da sve tragove ras­tu­mači, logično posloži. Pripovet­ka je svo­jevrsna priprema za naučni rad, time po sebi i pouz­dan izvor saz­nan­ja. „Sva­ki naučni rad, uključivši i pop­u­larne, u koje ovaj želi da se ubro­ji, ima svo­ju unutražlju logiku“ (Pekić, 2011: 182). Pripovet­ka se završa­va tiho, fus­no­tom, u kojoj istraži­vač navo­di pronalazak frule i koristi autoc­i­tat pozi­va­jući se i vraća­jući se na pret­posled­nju pripovetku Svi­rač iz zlat­nih vre­me­na.

    Reli­gioznost Pekića i Kiša 

    Posezan­je za Bib­li­jom kao intertek­stu­al­noim pred­loškom pred­stavl­ja preispi­ti­van­je sop­stvenih i opšte-društvenih reli­gioznih stavo­va. Era nakon rata i svet­s­ki poz­natih rat­nih zloči­na, fiz­ičk­ih i psi­hičk­ih čerečen­ja čove­ka i čovečanst­va mora u intelek­tu­al­cu ili bilo kom čoveku koji o tome razmišl­ja da postavi pitan­je gde je Bog u celom tom pro­ce­su, koja je nje­go­va ulo­ga i ima li ga uopšte ili je čovek pre­pušten sam sebi i svo­joj slo­bod­noj volji. Poseb­no bi ovde tre­ba­lo uzeti u obzir bliz­inu smr­ti i pojam izne­nadnog nes­tanka sa koji­ma se Kiš direk­t­no sučio i što mu je obo­ji­lo živ­ot, a time i književni rad. Bes­pogov­or­na reli­gioznost nužno mora da se preispi­ta. S tim u dubokoj vezi je i motiv smr­ti, način umi­ran­ja, samoubist­vo, te šta mod­ernog čove­ka zaista čeka nakon smr­ti. Preispi­tati sve: negde sam čuo priču, proči­tao sam u nov­ina­ma, leg­en­da kaže… preispi­tati zvaničnu istori­ju, te izvlači­ti mrt­vace i oživl­ja­vati ih kroz priče, aut­en­tizu­jući ih i ostavl­ja­jući im bar neki trag u nemilos­rd­nom večnom pro­toku vre­me­na i taložen­ju prašine. To je ono što Kiš pokuša­va da uči­ni, da svači­jem niš­tavilu da barem priv­id­ni smisao, neku tačku u sveko­likoj civ­i­lizaci­ji čovečanst­va od počet­ka nje­gov­og nas­tan­ka. Sa druge strane, Pekić ukazu­je na besmisao takvog tru­da, ne mis­leći konkret­no na Kiša, već uopšteno na umet­nost. „Umet­nost je u nje­mu [pozoriš­tu] posta­la od laži, a ja sam od laži morao da način­im umet­nost“ (Pekić, 2011: 157). „(…) Pekić ospo­ra­va i svo­jevrsni mit umet­nos­ti. Umet­ničko delo, zamišl­jeno kao besm­r­ti spomenik, nes­ta­je odmah po završetku umet­nikove zemne egzis­ten­ci­je“ (Ahmetag­ić, 2006: 127).

    Priča o Simonu Čudotvor­cu mož­da najek­plic­it­ni­je iskazu­je Kišov stav o religi­ji. Delić kaže da je saz­nan­je ono što prven­stveno karak­ter­iše ovog lika. „Minđuša u lijevom uvu (…) znak je Simonove žud­nje za saz­nan­jem, a saz­nan­je on stavl­ja iznad vjere i iznad Boga“ (Delić, 2005: 307). No, ne mož­da iznad Boga, kako Delić navo­di, već u ravni sa Bogom. Nje­go­va reli­gioznost teži ka ima­nent­noj reli­gioznos­ti, ide­ji koja je suprot­na ide­ji sve­mogućeg tvor­ca koji supe­ri­orno sve nad­gle­da i nadzire. Reli­gioznost se nalazi u biću, indi­vid­u­alnog je karak­tera odnos sa Bogom. Nalazi se van čuda koji­ma sve­doči­mo. Kiš ospo­ra­va hrišćanst­vo, odnos­no „ospo­ra­va hrišćan­sko razumevan­je istori­je, Boži­ju delat­nost u istori­ji, ali ne odbacu­je metafiz­ičko“ (Ahmetag­ić, 2007: 162). Intertek­stu­al­nost koja poči­va na cita­ti­ma, pred­lošci­ma iz Bib­li­je i kod Pekića i kod Kiša ne daju reli­gioznu notu ni samom delu ni likovi­ma. Oba auto­ra pokušava­ju da sruše hrišćan­s­ki mit, Pekić prvo svo­jim Vre­menom čuda, a potom i ostal­im deli­ma ukazu­jući na to koliko je važno saz­nan­je, indi­vid­u­al­nost, promišl­jan­je ono­ga što se mod­er­nom čoveku nudi kao istori­ja, kao religi­ja i uopšte, bilo koja ide­ologi­ja. Takav način razmišl­jan­ja pruža pogod­no tle za dis­u­topičnu književnost, buđen­je čove­ka i čovečanst­va, mada Pekić nikako ne daje poz­i­tiv­na pred­viđan­ja o čovekovoj budućnos­ti. Kiš ima ironi­js­ki otk­lon pre­ma hrišćan­skoj ide­ji da je Hrist došao da pobe­di smrt, da je vaskrsnuo. Ne pos­to­ji pobe­da nad smrću, ona je jedi­no što je izves­no, jed­i­na budućnost u koju čovek ne može da ima sumnju.

    Zaključak

    Kiš i Pekić zajed­no su rasli kao pis­ci, svako sa svo­jim različi­tosti­ma, ali obeleženi obo­ji­ca teškim vre­menom i bre­menom ugušenih živ­ota, uti­h­nu­tog glasa slo­bode. A slo­bo­da, kako fiz­ič­ka, tako i slo­bo­da ide­ja, razmišl­jan­ja i pisan­ja je ključ za zdravog čove­ka, time i zdra­vo društ­vo. Uko­liko ne promišl­jamo istori­ju, uko­liko ne pri­h­va­ti­mo nemi­novnost smr­ti, vraćaće­mo se ka Novom Jerusal­imu izno­va, ali onom koji je ironi­js­ki otk­lon od zvaničnog novoza­vetnog tumačenja.

    U radu smo se u najvećoj meri dotak­li cita­ta (autoc­i­ta­ta kod Pekića, izvanestet­s­ki kod Kiša…) kao najek­splic­it­ni­jih pokaza­tel­ja intertek­stu­al­nih veza, te samog pos­tup­ka intertek­stu­al­nos­ti. Motiv smr­ti kod oba auto­ra je itekako prisu­tan i vredan čak i obimni­je anal­ize, mož­da čak i šireg kor­pusa od korišćenog u ovom radu. Anal­izira­jući ovaj motiv, koji je kod Kiša više metafiz­ič­ki prikazan nego kod Pekića, nadoveza­li smo se i na odnos pre­ma religi­ji oba auto­ra, što nas je dovelo do zaključ­ka da se i Pekić i Kiš ograđu­ju od hrišćanst­va, zas­tu­pa­jući ide­ju indi­vid­u­alne reli­gioznos­ti. Iako u samom radu to nije bio pred­met istraži­van­ja, mogli bis­mo napomenu­ti da je kod Pekića u Novom Jerusal­imu čovek sklop slo­bodne vol­je i izb­o­ra, za koje sam mora da snosi posledice. Nje­govi likovi nisu ni poseb­no prav­ični, niti reli­giozni, obični smrt­ni­ci nadah­nu­ti ponekad revoltom, mož­da čak revoltom pro­tiv istorije.

    Lit­er­atu­ra

    Ahmetag­ić, J. (2007). Dažd od živo­ga ugljevl­ja. Beograd: Draslar partner.

    Ahmetag­ić, J. (2006). Antropope­ja. Beograd: Draslar partner.

    Delić, J. (2005). Kroz prozu Dani­la Kiša. Istočno Sara­je­vo: Zavod za udžb­nike i nas­tavna sredstva.

    Eco, U. (2006). On lit­er­a­ture. Lon­don: Vin­tage books.

    Jerkov, A. (1992). Pekiće­va cinič­na intertek­stu­al­nost, u: Književnost. br. 11/12. (str. 1703–1711).

    Juvan, M. (2013). Intertek­stu­al­nost. Novi Sad: Akadem­s­ka knjiga.

    Kiš, D. (2017). Encik­lo­pe­di­ja mrtvih. Beograd: Arhipelag.

    Kiš, D. (2017a). Lau­ta i ožilj­ci. Pod­gor­i­ca: Nova knjiga.

    Pekić, B. (2011). Novi Jerusal­im, Beograd: Laguna.

    Sekulović, G. (1994). Teme smr­ti i Dani­lo Kiš, u: Stvaran­je, br.1/3. (str.175–182).

    Sto­janović, M. (1998). Pos­tu­pak citat­nos­ti i intertek­stu­al­nos­ti u neg­a­tivn­im utopi­ja­ma Borisla­va Pekića, u: Grad­i­na, br. 10/11. (str. 132–150).

    Ševal­i­je, Ž. i Alen Ger­bran (2013), Rečnik sim­bo­la. Beograd: Sty­los Art.