O Sofiji Živković

Lat­est posts by Ire­na Plaović (see all)

    .

    .Intim­no čitan­je iz oko­line Dorćola

    .

    .

    (Sofi­ja Živković, Intimni vodič kroz Dorćol i okolinu, Dere­ta, Beograd 2017)

    .

    .….….….….….….….….….….….….….….….….….….….….….….….….…Hil­jadugodišn­je su uspomene u meni

    .….….….….….….….….….….….….….….….….….….….….….….….….….….….….….….….….….….….…..Bodler

    .

    Lakoća čitan­ja – neš­to što se stiče, ali i neš­to što se gubi dugim studi­ran­jem književnos­ti; neš­to čega se prelako odriče­mo, čijem se povratku uvek poma­lo nadamo, na šta tako retko opet nailaz­i­mo, što nas povrati u dane čitan­ja (za) sebe, a ne za vla­davinu značen­ja. Oslobođenost od razumevan­ja, od razvrsta­van­ja, od razvi­jan­ja sta­va. Oslobođe­na knji­ga za oslobođen­je od knjige, to je za mene, u ovom trenutku, jed­no (ipak) određen­je Intimnog vodiča kroz Dorćol i okolinu Sofi­je Živković.

    Kada sam jedne večeri, ne sećam se u kojem godišn­jem dobu, krenu­la niz svo­ju ulicu, neka­da 27. mar­ta, danas opet Kraljice Mar­i­je {a jed­nom davno Ratarsku, u kojoj je među mno­gom braćom i ses­tra­ma živeo i moj vol­jeni Rastko Petro­vić} pa zagazi­la od jedne raskrsnice u vode Džordža Vašing­tona, što uvek otvara pret­nju str­moglavlji­van­ja u Dušanovu – jer mož­da je to sve samo jedan Dušanov bule­var, od Lole do Beka, skrenu­la sam ipak pre Dušanovog fik­tivnog počet­ka na gore, u Cetinjsku, u tada još uvek nov Polet. Čitao se, mis­lim, Bre­ht, a do mene je jed­na devo­j­ka narandžaste kose upečatljivim glasom pričala o brendi­ran­ju gra­da, o Dorćolu koji je ceo nje­na kuća, o tome kako je u Polet svrati­la kao u drugu sobu (ovo sam mož­da izmis­lila). Sad, posle nekog vre­me­na, mož­da godine, mož­da neko­liko mese­ci, mož­da i više od godine – ne znam – sed­im u izmen­jenom ras­pore­du svo­je sobe i čitam ulice Dorćo­la koji je meni – okoli­na. Tako je udob­no ne morati po ovoj hlad­noći sići pono­vo uli­com koju neprestano mami Dušano­va, ne morati preći granicu između Palilule i Starog gra­da, ne morati se odvaži­ti na taj uje­sen dalek put, a biti tamo. Grad se seli u rečenice, neš­to tako petro­vićevs­ki {sada to nije Rastko, nego Goran, koji često ide mojim uli­ca­ma}. Grad se razmnožava.

    Uistinu, ova knji­ga bi za neko­ga mogla da bude strašno dale­ka. Neko bi rekao – zatvore­na u eli­ti­zam intime, nekakve mis­li o nekakvim ne tako stvarn­im gradovn­im pojava­ma. Vre­menom se naviknete da pos­to­je i lju­di koji su osuđeni na ovaj svet. Ova knji­ga ih od toga neće izleči­ti, ali će zato pojačati one koji su već sprem­ni da dignu glavu iz svakod­nevl­ja. Ovo je, rec­i­mo, vodič za one koji baš žele da budu pove­deni. Ja sam od takvih – stal­no iščeku­jem druge šetače, a autor­ka ove knjige po prizivu je šetač[1], pravi, posvećeni, spre­man da se odriče sve­ta radi tih šet­nji koje otkri­va­ju vans­ve­tovne svet(ovn)osti.

    Započin­jući svo­je pes­ničke šet­nje-ese­je (šet­nje­se­je?) tek­stom U zak­lonu „Bajlonove” pijace, Sofi­ja Živković uvo­di ovaj nepravil­ni prisvo­jni pridev kao šifru po kojoj se pre­poz­na­ju oni koji su „iz iste priče”. Nepravil­nost, nereg­u­larnost, nekon­ven­cional­nost, ne samo gra­matič­ka, kao svo­jevrsna lozin­ka kojom se ulazi u, u ovom prikazu proizvoljno haripoterovs­ki zamišl­jen, com­mon room jednog men­talnog kra­ja, obeležava­ju celu ovu zbirku promišl­jan­ja i kat­a­log osetljivosti na grad. Istovre­meno, to je i osetljivost na priču i pričan­je, jer je živ­ot na Dorćolu izjed­načen sa živ­o­tom u priči, a izvornost istori­je kao izb­o­ra i kao priče na kome autor­ka insi­s­ti­ra, sve­doči o taložen­ju epo­ha u pros­toru jednog kvar­ta. Tako se istori­ja, kao priča vre­me­na, smeš­ta u kraj kao priču pros­to­ra, a ceo ovaj intimni vodič pred­stavl­ja priču o priča­ma koje su se nas­tanile u priče. Složeno, ali tako pros­to, samorazumlji­vo, jas­no – kao inti­ma iz koje se grana prva reč ovog naslova.

    Gun­dulićev venac – fata­mor­gana ulice, kako glasi i naslov odelj­ka posvećenog ovoj neo­bičnoj, „ilu­zornoj” uli­ci, takođe svo­ju mag­ičnost ispol­ja­va u onom nepravil­nom, zakrivl­jenom, krivu­davom. Ona je još i apokrif­na, nekanon­s­ka; to je svrsta­va u tim Bajlonove pijace, tim neuo­biča­jenih šetača-odstup­ni­ka, ili, jezikom odelj­ka o uli­ci Đure Đakovića – tim men­tal­nih man­ji­na.

    Ima nečeg mist­ičnog u raz­vali­na­ma, ima neš­to erotično u dekaden­ci­ji, autor­ka šet­nje­se­ja piše u tek­stu o Dubrovačkoj uli­ci, opisu­jući jed­nu zgradu pred kojom se često zadrža­va: taj vele­grad­s­ki fetiš propadan­ja,  snobovsko ložen­je na fiz­ičku sliku onog rasi­pan­ja kak­vo pos­to­ji i u nji­hovim duša­ma? Ne – to je ipak, mno­go pre nego zado­voljst­vo u propasti, žud­n­ja za oču­van­jem, za restau­raci­jom „nestalne navrde­dovine”, za razumevan­jem tradi­ci­je kao jedi­nom alter­na­tivom izda­ji; ali je tradi­ci­ja birana pažlji­vo, i u slo­bo­di. Kao i jezik, koji se ovde zove pros­to Beograd.

    Beogradom je ovde ispisana i Češ­ka, i Špani­ja, puno Špani­je, i Dubrovnik, i Kragu­je­vac i jedan bro­jem mali ali u nje­mu bitan kao u ovoj knjizi, nar­od: Jevre­ji. Dorćol­s­ka književ­na jud­e­ria, jedan od intri­g­ant­nih odel­ja­ka vodiča, zalazi i u davno nestale ulice – Mojsi­je­vu, Davi­dovu, Avramovu, u srušene sin­a­goge i među jevre­jske pisce srp­skog jezi­ka. Sem poz­natih velikana, Vinavera, O. Daviča i Kiša, ona skreće pažn­ju i na Haima Daviča i nje­govu ženu Jelenu, Davi­da Pijadea, Haima Alka­la­ja, nadreal­is­tu Solomona[2] Buli­ja. Ovo viren­je u svet dorćol­skih Sefar­da kratko je i poma­lo zagonet­no. Oda­je uti­sak većeg znan­ja, koje će radoz­nali šetač-čita­lac morati sam da izbunari. Sem ako na nekom ćošku ne sretne ovu šetačicu.

    A ona, oči­to, tra­ga za takvim sus­re­ti­ma, nada im se, za njih se spre­ma, i samo zato ova knji­ga i jeste, nekakav, vodič, a ne pros­to zbir­ka med­itaci­ja nad gradom. Jer, autor­ka raču­na na umnoža­van­je znan­ja, priča o ovom kra­ju, istori­jskih aneg­do­ta ili mal­ih ličnih iskus­ta­va, sa koji­ma čitao­ci stu­pa­ju na njene trase.

    Zato u ovoj dorćol­skoj knjizi ima mes­ta i za Sava­malu, i za posete rod­bi­ni izvan starog gra­da, i za misaone izlete na Vračar, i za sva mes­ta poten­ci­jal­nih sus­re­tan­ja. Čak i za ona koja uistinu ne pos­to­je, ali ih ipak ima. Zbog toga veru­jem da išči­ta­van­je odavde, iz moje ulice, komu­ni­ci­ra nji­ma znan­im kodom sa drugim uli­ca­ma, mož­da razba­can­im, ali u gradu koji se nika­da ne završa­va – ni na grani­ci Starog gra­da i Palilule, Dorćo­la i Taš­ma­j­dana, ni dal­je, na grani­ci Palilule i Zvez­dare, ni pod Aval­om, ni preko mosto­va. Uve­den među korice, on može da se pruži bilo gde, a Cetinjs­ka, od koje moje čitan­je počin­je kao raz­gov­or, može da dospe u ma čiju sobu. Uostalom, čini se da bi Sofi­ja Živković sa istim ese­jskim raspoložen­jem šeta­la i po većim ili man­jim gradovi­ma; mož­da je ne bi svi jed­nako nadah­n­ji­vali, ali bi u nji­ma sasvim izves­no našla istini­tost iluz­i­ja, pravil­nost krivu­dan­ja i man­jinske duhovnos­ti, i još neš­to, što u ovoj knjizi opsta­je, neprisut­no: poeziju.

     

     

    [1] Ovde se može guglati „flan­er“.

    [2] Moni de Buli bilo je nje­go­vo umet­ničko ime.

    .

    .

    .

    .

    .