Isto i drugačije

Lat­est posts by Gor­dana Vla­hović (see all)

    .

    .

    .….….….….….….….…(Draško Ređep: Zeml­ja rav­na, lju­di sluča­jni; Sajnos, Novi Sad, 2015)

    .

    .….U novoj ese­jis­tičkoj knjizi, u čijem pod­naslovu sto­ji “Ogle­di o nes­ta­jan­ju”, Draško Ređep je pisac dobro nam znan: per­sona encik­lo­pe­di­jskog znan­ja, romaneskne biografi­je, smis­la za humor, koji zna da (ne često) pređe u ironi­ju. Uza sve to, gospodin Ređep gov­ori kon­trolisanom emo­ci­jom, ne prelazeći u patetiku, ali ne “bezlično”, od nje­ga to niko ni ne očeku­je, jer on, kako kaže”uvek gov­ori lično”.
    .….U uvod­nom delu Draško Ređep gov­ori o ese­ju kao for­mi koja teži saže­tosti; ese­ju kao pret­postavci kre­tan­ja. Ese­ju nas niko ne može da uči. Esej je suma 20. veka: “Esej ne saopš­ta­va, nego se sašap­ta­va. Najčešće sa autorovim dvo­jnici­ma. On je pre gov­or­na nego pisana glosa. Mali paradoks i obrt; može mu se.” Ređep i u svo­jim prethod­nim knjiga­ma (Konkret­ni čita­lac, S obe strane reke…) ističe esej kao oblik koji dozvol­ja­va autoru da ost­vari finu misaonost a i da ga odene estet­skim ukrasi­ma. Čak i kad se ne slaže­mo sa iskazan­im stavovi­ma, uži­va­mo u lep­oti rečenog. Navo­di primer ogle­da Milana Kašan­i­na o Branku Radiče­viću koji je, po Ređepu, “zapra­vo prkos­na, lucid­na him­na u slavu netačnog”. I knji­ga o kojoj je reč neis­cr­pan je niz ese­ja o družen­ji­ma, kafana­ma, izložba­ma, likovi­ma domaće i svetske lit­er­a­ture, salon­skim ćaskan­ji­ma, drag­im ljudi­ma, o oni­ma, i Onoj, koji su otputo­vali, o tragov­i­ma i sećan­ji­ma, o nes­ta­jan­ju i uspomenama.
    .….Pod­naslov knjige nije dat bez razlo­ga. U boga­to proživl­jenom živ­o­tu, nalik na razuđeni, goto­vo bez daha praćeni roman, znaci nes­ta­jan­ja na svakom su koraku. Nema više tram­va­jskih šina od Sub­o­tice do Pal­ića; vrste pti­ca kopačkog rita su nestale, razro­ka okna cigan­skih maha­la. Godišn­ja doba dođu i nes­tanu (poseb­no to varlji­vo leto, za raz­liku od apri­la koji je verolo­man mesec ali je sam po sebi pes­ma). Nema ni salona u koji­ma su se oku­pl­jali znani, poseb­no salona Nevene Vitorović u kome su se ostavl­jale poruke, knjige, uzdar­ja, jadan­ja, vesti, aneg­dote; “blis­tavi snobovs­ki šarm” – zapre­ten u prtl­jagu uspomena.
    .….Draško Ređep za svakog pri­jatel­ja, koji je prešao na drugu stranu nev­idljive lin­i­je nalazi najadek­vat­ni­ja obelež­ja, budući da su mnoge dane jed­ni drugi­ma obo­gatili. Tako je Faruk Begoli zračio mag­ičnom dečačkom razdaganošću. Zajed­nič­ka im je bila ljubav pre­ma film­skoj umet­nos­ti, slikarstvu, šahu. A šah je po Ređepu nalik na Šeherezad­inu priču: sve odjed­nom bude dru­gači­je, opako i defin­i­tivno čim se par­ti­ja završi.
    .….Miku Antića, o kome je i poseb­ne knjige ispisao, utis­nuo je u mapu Vojvo­dine stare, s pravom tvrdeći da je od svo­je poez­i­je stvarao jed­nu od najpotres­ni­jih naših auto­bi­ografi­ja. Ističe u Antićevom rukopisu žud­nju za total­nim živ­o­tom koja je “omogući­la da se ost­vari čaroli­ja običnog”. Saši Petro­viću često se vraća (“svi su mno­go­b­ro­jni iza­šli iz nje­gov­og sakoa; … pamet koja ne posus­ta­je”). Pa družen­ja sa slikari­ma, što u Novom Sadu, Beogradu, Parizu (Cuca Sok­ić, Tika­lo, Tapi, Milan Kon­jović, M.B. Protić…).
    .….Starost je često sinon­im za usaml­jenost i strah. Nje­govi pri­jatelji različi­to su pri­h­vatali starost i pri­b­liža­van­je kra­ja zemaljsko­ga. Todor Mano­jlović ostao je i umro raz­dra­gan, bez tra­ga jau­ka žrtve.
    Veljko Petro­vić umro je gnevan, ne želeći (mož­da i ne mogavši) da razume nes­ta­jan­je nje­gov­o­ga sve­ta. Kivan na kri­tičare i pisce koji mu na skupovi­ma hvale tek objavl­jenu nov­elu, na uvo, da neko još ne čuje, što ga je nervi­ralo: “Nisam ja pros­ti­tut­ka da se na javnom mes­tu kri­ju od mene, i da samo u pom­rči­ni hvale moje vrline.”
    .….Nes­ta­jan­je je prisut­no u svim oblici­ma. Crn­jan­s­ki, pon­ašan­ja kao dvo­jnik; pre­plašen čovek koji zazire od špi­ju­na oko sebe (prob­le­mom dvo­jni­ka u književnos­ti bav­ili su se mno­gi: Borhes, Gatal­i­ca, Kaf­ka, Marger­it Jurse­nar…). Dušan Matić, uspra­van čovek koji je rano spoz­nao strah od smr­ti i pro­laznos­ti i od toga načinio blis­tavu lit­er­atu­ru. Pun odanos­ti je esej o Kišu i družen­ju u uli­ci kesten­o­va u kojoj ovaj troši ostatke očenu­tog sna mladosti.
    .….Nes­ta­jan­je je neu­mit­no i nezaus­ta­vi­vo. Ali mu odol­e­va­ju sja­jni likovi, takođe bez zaus­tavl­jan­ja. O jed­nom od takvih, Puriši Đorđe­viću, Ređep kazu­je: “Svi nje­govi diverzivni inci­den­ti ima­ju prošlost u tajanstven­im magli­na­ma pesme i ljubavi. Smrt se samo slu­ti, izves­na i nesa­lomi­va. Purišine maš­tar­i­je su bez mere. Ali i bez zaustavljanja…”
    .….Mno­ga lica čini­la su poglavl­ja živ­ota Draš­ka Ređepa. Mnoge su knjige progledale u nje­gov­im ruka­ma. Znao je u Konkret­nom čitaocu da kaže da čovek uvek mora imati deset naslo­va koje bi držao pod uzglavl­jem. Sada su izd­vo­ji­va tri naslo­va za budan san: Virdžini­ja Vufl (Talasi — knji­ga o sla­bosti­ma, o večnoj čovekovoj smrt­noj jezi, i živ­o­tu posle sve­ga), Mar­getit Jurse­nar (Hadri­jan i Marger­it, veli­ki pes­ni­ci pro­laznos­ti) i Dušan Matić (ost­vario fatal­nu iluz­i­ju polu­panog našeg ogledala i “Bag­dalom”; jed­no kruše­vačko brdo uzneo među skupocene i ključne imenice naše lirike). “Sve tri knjige koje marim žestoko se opiru fenomenu nepravedne smr­ti.” (Što se tiče pis­ca ovih redo­va, on bi zadržao uz pomenute, i još sedam do onih Ređe­povih, rani­jih deset).
    .….Draško Ređep neis­cr­pan je u izboru moti­va za svo­je ese­je. Katkad je izbor aneg­dot­s­ki, te humor pređe u ironi­ju, (jer “smeh je ubo­jit ali lekovit”) pa onda uoz­bil­jeno odobrava­juće ili uz nes­la­gan­je. Može čita­lac pron­aći ese­je o različi­tosti, o bedelu (ara­p­s­ki — zameniku), o dnevnici­ma, kri­tičari­ma, čitanos­ti knji­ga, o epigo­ni­ma, hijer­arhi­ji i pre­dra­su­dama, muci o ulasku u krug posvećenih, o neost­varenos­ti, žeđi za apso­lut­nim, o nov­ina­ma. Kri­tič­ki se okreće na svakod­nevne, infla­torne male književne priredbe. Različi­tost u stavovi­ma je iza­zov. “Podel­je­na mišl­jen­ja su jed­i­na seku­lar­na religi­ja naših dana.” A primer je luck­as­to duhovit: čak i kada su u pitan­ju noge Dejvi­da Beka­ma i poprsje Pene­lope Kruz. Ređepu su blis­ki i Đorđe Bal­aše­vić, Đule Van Gog, Kor­neli­je Kovač.
    .….Jedan od njih koji je i pes­nik i koga ignorišu kri­tičari a otprve pre­poz­nao Petar Peca Popović, kri­tičar roka i savre­menog živ­ota, jeste Đorđe Bal­aše­vić. Pes­nik je sve­ga ono­ga što se san­ja i zbi­va na srp­skom severu. A “svako ima i srp­s­ki sev­er kakav zaslužuje.”
    .….Ovako razuđen živ­ot­ni put kao da je odabran iz mota Dušana Matića: “Čovek ne živi s istin­om, ni s lep­o­tom, on živi sa drugi­ma.” No, najpris­ni­je, sasvim lično tek dolazi: sve što se događa­lo — puto­van­ja, sus­reti, izložbe, knjige, šezde­set god­i­na uza­jam­nos­ti, te i ova knji­ga posveće­na je gospođa Jel­ki, dragoj Jeji, kako su je zvali njeni dra­gi blis­ki, a kako Ređep reče “moj bolji, najbolji deo te famozne, veči­to neis­tražene celine.” Od godine 1954. i crvenog svit­era pa do nevem­barskog jutra 2014. kada je zau­vek otišla iz kuće u kojoj je “sve imala”, Jel­ka Ređep je sa Draškom živela u nasel­jenom sve­tu, uz njenu “sko­ro van­te­lesnu, zaum­nu, nat­prirod­nu radost davan­ja.” Gov­oreći o svo­joj Jeji, gospodin Ređep se kloni patetike, ali iz posled­njih poglavl­ja slu­ti se i bol, i nedosta­jan­je; i odanost i odsust­vo smis­la bez nje. No, vešti spisatelj, uz osećan­je mere, čitaocu daje sja­jni lik žene koja je bila posveće­na nau­ci i istraži­vačkom radu, ali koja je narušavala uopštenu i banal­nu pred­stavu o ženi kao naučniku. Jer, ona je brižno i nese­bično bdela nad porod­i­com, pri­mala u kuću dese­tine pri­jatel­ja; bila je čovek od pov­eren­ja, podrš­ka, i zak­lon; pri­v­i­di lakoće skri­van­ja bola da se naj­draži ne uzne­mire. Sa njom je nesta­lo “kral­jevst­vo smis­la, sme­ha, puto­van­ja, ćutanja.”
    .….U knjizi posvećenoj Jel­ki Ređep, nes­ta­jan­je je goto­vo opi­plji­vo, iz autorovu poruku: “Ne zab­o­ravi, mi još uvek zajed­no nes­ta­je­mo.” A stan­je unutrašn­jeg bića autorovog je bla­go rečeno, nevese­lo, s mišlju “sve neke sko­ro mrazne zore san­jam”, uz stal­no obraćan­je njoj, sveprisut­noj iako nevidljivoj.
    .….Veru­je se autoru kad piše: “Kao pot­puni refren zimus se javl­ja­lo osećan­je poraženos­ti, apso­lutne nepravde: da je Mirni, Srđanu, Saši i meni ukrao jedin­stvenu kohez­i­ju. Pos­to­jan­je samo.” Ali, na oko četiri sto­tine strana knjige (uz Jeju) Draško Ređep oživl­ja­va rezno­li­ki svet umet­nos­ti, društvenih zbi­van­ja, pro­laznih i zab­o­ravu otrgnu­tih ime­na, dela, događan­ja, atmos­fere vojvođan­skih zabiti, “umešanos­ti slo­bod­nih intereso­van­ja”, živ­ota u Novom Sadu kao nagra­di, puto­van­ja u poz­na­ta evrop­s­ka ste­ciš­ta kul­ture, sve to u šezde­se­tak god­i­na zajed­ničkog živ­ota. Te nije knji­ga samo o “iluz­i­ji uspom­e­na” (S. Kjerkegor) već jed­na veli­ka apo­teoza bogat­stvu življenja.

    .

    .

    .

    .