Iz albuma

Dragana Danilović
Lat­est posts by Dra­gana Danilović (see all)

     

    Fotografi­ja

     

    Na fotografi­ji dva deteta
    u zagrl­ja­ju mlade majke.
    Dečak je mlađi i niži
    i bliži majči­noj ruci.

    Devo­jči­ca je napućila
    tanke usnice
    sa kojih isijava
    grožđana mast
    blis­tave boje.

    Maj­ka u svet­loj košulji
    šti­ti ih beskra­jn­im strpljenjem.

    Praznični balon kruži.
    Mače se umil­ja­va kraj nogu.

    Pit­o­mi cve­tovi višnje
    pali im po glatkoj kosi.

     

     

    Na putu

     

    Sećan­je zaliveno kozjim mlekom
    nosi svet­lost zvez­da na prslučetu.
    Biza je Cigan­ka, vedri posmatrač.
    Čelo izlaže vetru, obraze i usta suncu.
    Duša joj o putu­jućem cirkusu sanja.
    Sa psi­ma na ti oko sebe bar tri
    beskuć­na pop­ut nje.
    Prosi­ja­va ljudske strahove
    u decu se ne kune. Što je htela
    to je i smela. Na uli­ci bez razloga
    ciganske pesme peva u mestu
    nema crkve samo kamen na
    kojem je nekad pos­to­jala na
    kojem ona ponekad spava.
    Pron­ašla je kraj kontejnera
    pot­puno oču­vanu knjigu
    „Ana Karen­ji­na“ nosi je
    u velikoj tor­bi nepročitanu
    osim prve rečenice koju često
    pon­avl­ja u sebi noću i danju.
    Sa jednog domaćeg prela
    za trenu­tak sig­ur­na u ljubav
    akro­bate skl­iznu­la u klopku
    uza­jam­nos­ti mamac vernosti
    zlatne boje njene omiljene
    sla­ba da se izbavi na vreme.

     

     

    maj­ka

     

    na pragu rata rođe­na drvene štipaljke
    je koris­ti­la god­i­na­ma veš na ruke
    prala malo je imala u detinjstvu
    radosti set­no se sećala mladosti
    kafu je mlela u turskom mlinu
    zadi­vl­je­na sne­gom, volela je zimu
    pažljiv slušalac poez­i­je i Biblije
    dok pro­leć­na kiša nez­a­sito lije
    traži još jed­no čitan­je o Jovu
    sećan­je na livade, proplanke,
    nab­o­rane lis­tove jagorčevine sa
    žutim cve­tovi­ma o koji­ma brine
    porav­na­va laki žamor tmine
    sle­di nalog puti bluze pune
    cve­to­va, spoko­ja i plama
    sva od nepro­lazne nežnosti
    usmer­e­na živ­o­tom ka nama

     

     

    Poz­nani­ci

    Dobaci­vali su mi
    „Bric­i­na“
    oni koji su dobro poznavali
    mog oca stolara
    zbog berbernice
    koja je nekad bila
    deo kuće.
    Deca su mi govorila
    da su moje krupne
    zelene oči nestvarne.
    Poz­nani­ci hoće
    da im poverujem.
    Gledamo se oči u oči,
    nemam šta da krijem.

     

     

    R

     

    Klu­pa kraj zgrade Pošte
    sasvim je u redu za samačko odmaranje
    u februaru.

    R ne ide
    na zgomi­lana mesta.
    Kloni se mračnih rupa
    koje gutaju
    uzne­mirene duhove.

    Pos­to­je osobe dru­gog neba
    što opas­no zna­ju kako treba
    živeti nevine tuđe živote.

    Sreće ih na nab­o­ran­im cestama,
    poz­dravl­ja kli­man­jem glave.

    Šun­ja­ju se brbljivci
    utišanih glasova,

    šun­ja­ju se lakoverni
    žalos­nih podsmeha,

    provlače se migranti
    lenji od dosade,

    pen­zioneri redovno
    plaća­ju račune.

    Mod­rom otek­lom rukom miluje
    psa koji nez­van zauz­i­ma mesto
    sa nje­gove desne strane.
    Liže mu rane.

    R voli da razgovara.

    Ovde su nje­gove ulice,
    krivu­davi seos­ki čvorovi,
    sabrani vodiči ljubavi,
    lomljivi prikazi pus­tolovne mladosti,
    lešnik napoli­tanke i voćni sok.

    Pos­to­jan­je ima smisla.
    Prav­da ima svo­je ime.

    U mreži pris­nih niti
    upletenih u čvor
    krhka nada čeka zagrljaj.

     

     

    san­duče

     

    na poš­tan­skom sandučetu
    Dubravke S.
    sli­ka Mer­ilin Monro
    (mož­da zato što liče
    u usaml­jenos­ti i poverljivosti)
    tam­ni otvor opsedaju
    ubačene reklame umesto koverti
    tek ponekad pulsira
    pis­mo sa svim detaljima
    kit­n­jas­ta mar­ki­ca, čitka
    krup­na slo­va, tragovi mirisa
    oslon­jeno o sanduče
    Dubrav­ka se dugo
    ogle­da u nje­gov­om sja­ju dok
    ruka­ma pažlji­vo smiruje
    str­pljen­je i žel­je u grudima