Izložba nepoznatih slika

Lat­est posts by Mio­drag Kajtez (see all)

    Ne bi bilo loše da pređete
    na drugu stranu ulice!

    Nada mnom, a ja sam onaj sa dru­gog spra­ta, stan broj četiri, i komši­jom Vladi­com Per­com, udovcem, sprat treći, stan broj osam, o kratkom konopu, sa pre­vi­soko udarene nad­strešnice, polupreteći, pop­ut nakrivl­jenog cimera, visi met­al­na tabla.

    Konop je provučen kroz jed­nu od rupa za šrafove pri uglovi­ma pa svezan u čvor. To je tabla sa imenom ulice. (Ulicu čini par naspram­nih i pod­jed­nakih, tro­sprat­nih zgrad­i­ca, katas­tars­ki prob­lematičnih – sa čime su one imale da se nose još od prvih šalun­ga.) Na plavoj strani table je ime a na rđavoj mas­no­far­bani savet. Odval­je­na je iz svo­ga davnog ležiš­ta, tri metra dal­je, nedavno, bez sve­do­ka, namašće­na, pa okače­na tu, sa još vidljivim cement­no-prašn­jav­im otisci­ma prsti­ju, da se klati i uvrće pod udarci­ma, danas vetra, sutra mož­da nekog skočnog pubertetlije.

    Komši­ja udovac čvrsto me drži ispod ruke, ne bi tako ni pred opas­nošću da ga odluftne neki jači nalet vetra. Okačio se i ne pop­uš­ta. Upra­vo nas je svo­jim autićem od četrde­set i pet kon­jića dovezao sa pogre­ba četvorono­goj komšini­ci, babi sa žigom zaštićenom živ­ot­nom povesti, sprat dru­gi, stan broj šest, izbledeli pravougaonik umesto pločice sa imenom na vra­ti­ma, četvr­tog u nizu pogre­ba nekome iz naše zgradice u posled­n­ja dva i po meseca.

     

    Šta je sad ovo? svat privučen novim ten­den­ci­ja­ma na komši­jskom obzoru, odloživši ter­mos sa kafom na nis­ki obod­ni zidić, ljubo­pit­no se nag­in­je sa kro­va zgradice parn­jakuše. Ima on podugačak vrat, ali ne odriče se ni mal­og dvogle­da o vratu mu, iako zasad samo kažiprstom okreće narezani točk­ić između oku­lara. Oblizu­je brkove, uklan­ja šiške sa oči­ju, tamo gore, gde je vetar uvek jači.

    Od vetra Vladi­ci Per­cu ipak ne preti opas­nost. Pre će biti da se podruku­je jer je vožn­ja ostavi­la tra­ga na nje­gov­im ion­ako raš­ti­movan­im noži­ca­ma. (Uostalom, i sam Vlad­i­ca poče tu pod nad­strešni­com, slikovi­to i zbun­ju­juće, besno i strašno, onom slo­bod­nom rukom da nakosim karate udarci­ma prokrvlju­je sebi butine, mada, pitan­je je da li bi on odobrio dovođen­je u vezu olabavl­jenih žica sa don­jim mu ekstrem­ite­ti­ma. O, gurao je Vlad­i­ca, veru­jte nam, iako se nika­da u živ­o­tu nije mogao oteti utisku da ima više od jedne glave i da sve te glave, nepomirlji­vo pos­vađane, vuku sva­ka na svo­ju stranu, gurao je od mal­ih nogu sasvim lepo na paru mršav­ih hodalj­ki, i bez ikakvih poma­gala, i čak su mršav­ice bile dorasle dotle da se na nji­ma, čućete još, i kolo povede.)

    Ostavio je udovac Vlad­i­ca svog četvoro­točkaša na improvi­zo­vanom, pošljunčanom parkingu u zad­njem dvorištu.

    Pre­dugo su autić bili zadržali na gen­er­al­ci, udah­n­ji­vali mu novi živ­ot, i vratili ga Vladi­ci tek jutros. U zgo­dan čas. Mno­go mu se Vlad­i­ca obradovao (o, dru­go­vao je on sa tim autićem punih 28 god­i­na, iako se po kilo­me­traži od 000280 to nikako ne bi rek­lo), doš­lo mu je, makar posle ne video ni sun­ca ni mese­ca, da radost podeli sa umatičen­im stvorom, što je znači­lo da stvo­ra navoza svo­jim gen­er­al­no sređen­im autićem. U suprot­nom, ne podeli li radost, ne navoza li stvo­ra, nje­go­vo udovičko srce bi pre­puk­lo, ne bi tako ni stak­lo na cvikeru mu. A nema stvo­ra, složićete se sa nama već sada – ma da ni čas­ka a nek­moli jedanaest i po god­i­na stvor nije živeo mal­tene vra­ta do vra­ta sa komši­jom kakav je Vlad­i­ca Perc – nema ono­ga (i ne samo amak­so­fo­bičara) kome ne bi blesnu­lo pred oči­ma čemu se izlaže već na prvoj kriv­i­ni sa takvim šoferom.

    Pre dobra dva sata odabrao je komši­ja Vlad­i­ca mesto na mome vratu kojem će se obrati­ti, pod istom ovom nad­strešni­com, baš kada sam, vra­tivši se iz šet­nje po nedovršenom pros­transtvu s one strane suvog kanala, kojim se naša uliči­ca, sa istočne strane, nema­jući kud, završavala, baš kad sam, dak­le, bio kren­uo da se pre­obučem za pogreb (naj­man­je brin­ući za pre­voz). Ni da se počešem nisam sti­gao, za raz­liku od ple­na izvesne biljke mesožderke, uostalom, muholovke, ple­na do posled­njeg časa vođenog svo­jom ulo­gom u priro­di – tra­gača za slatkim nek­tarom bogo­va – koji bi sti­gao svakako, i načet, i pre nego što bude načis­to svaren, da se počeše noži­com i pomis­li je li morao baš toliko vra­tolom­no da se zaleti, kao slepac, makar i na onakvu neodoljivu lep­o­tu, ne stižući jedi­no da shvati kob­nu kauzal­nost između dodiri­van­ja noži­ca­ma tankih dlači­ca stom­a­ka muholovkinog dva puta u roku od dvade­set sekun­di, i bešumnog (umesto vra­totresnog) skla­pan­ja nazubljenih lat­i­ca nad njim, i lakog trza­ja, kad je, o, u hipu, živ se nije mogao naču­di­ti, nesta­lo nebo, za čim i nije mno­go zažalio jer ga se, brate, sit nagledao, i kako se opet našao u pom­rači­ni, nepo­jmlji­vo brzo u odno­su na čitavu večnost koliko se u pom­rači­ni baškario dok odande nije na pre­varu izmaml­jen, pita­jući se je li moguće da je on, insekt, oslon­jen i na dru­ga čula, mno­go pouz­dani­ja od vida, buba, iako iz najkonkurent­ni­je živ­ot­in­jske klase na Zemlji­noj kugli, ispao budala dana, pita­jući se, takođe, može li mu sada, izloženom pro­ce­su muholovkinog varen­ja i suočenom sa neu­mit­nom pogi­belji, dovolj­na nadok­na­da biti neodoljivi, uspoko­java­jući miris slas­nih soko­va koji će ga usko­ro razloži­ti i sa koji­ma će se, u ekstazi, dok pono­vo proživl­ja­va meta­mor­foze i stadi­jume larve, lutke, pomešati i sto­pi­ti, da sve krene ispočetka.

     

    Ti ćeš sa mnom, navalio je komši­ja Vlad­i­ca kao mutav da uvažim nje­gove razloge. Birao je vis­inu, najpodesni­je mesto na mome vratu kojem će se obrati­ti, anestezi­rati ga, za poče­tak, svo­jim dahom, udar­i­ti mi po karoti­dama, zaškljo­cati zubalom (i već su mu obrazi bili nekako rumeni­ji i zaokrugljeni­ji). Levo oko mu je poigrava­lo, sad će žmignu­ti njime, ali je, izne­na­da, uključio desni žmi­gavac, Ti ćeš sa mnom, insi­s­ti­ram, ti ćeš sa mnom, i već je bio sav u vožn­ji, delio je svo­ju radost i pre nego što me je nagu­rao u autić, i pre nego što je grče­vi­to ste­gao volan, još dok je tre­sak voza­če­vih vra­ta odz­van­jao kao bolan odjek vra­ta suvozačevih.

    Svatu sa kro­va parn­jakuše mog­lo je tada izgle­dati da sam bez suvišnih pitan­ja uvažio razloge komši­je Vladice, kao što sam sada uvažio razloge i potre­bu nje­govu da me ščepa ispod ruke čim smo – vra­tivši se sa pogre­ba a saču­vavši kolo­plet­no glave na rameni­ma iza­šli iz autića.

     

    Ima tako lju­di što čitav živ­ot zap­in­ju da u širokom luku zao­bi­laze i najusukani­ju mečku a opet joj odlaze na rupu, i to isto onako kako bi otišli po krom­pir na pijacu, i mož­da zav­is­no tek od visine sun­ca na nebu, korakom pre­bi­jene mačke ili korakom stro­je­vim, iski­java­jući u ovom poton­jem sluča­ju počesto i nekakav pos­trau­mats­ki sin­drom, komši­ja Radža, sprat prvi, stan broj dva, vičan kaligrafi­ji, i tatuu, majs­tor detal­ja, plaćeni portretista, nije se ustručavao da ono što ima grune sagov­orniku direk­t­no na uvo, ako bi prethod­no vetar odneo nje­gove reči.

    Sedeli smo komši­ja Radža i ja pre dve godine dana na klupi­ci bez naslona, dese­tak kora­ka od ulaza u našu zgradicu, u stvari, na spljoštenom i razvučenom ćir­il­ičnom slovu „p”, neg­dašn­jem stan­dard­nom beton­skom ele­men­tu pred­viđenom za sta­bil­na ležiš­ta komu­nal­nih kan­ti: sa dve rupe fi 50 cm, na raz­maku od takođe 50 cm. Odavno ele­ment nije služio prvo­bit­noj svr­si, jer je u među­vre­menu ulogu kan­ti preuzeo kon­te­jn­er, razmešten pedese­tak metara niže pre­ma divljoj mini pijaci, na kojoj smo se svi snab­de­vali – ko kokoši­jim šija­ma, ko krom­pirom, ko celerom – i na koju je naša uliči­ca zapad­nim kra­jem korel­a­tivno izlazi­la. Ipak, ele­ment je pretekao, i držao se veo­ma dobro, osim što mu je iz jednog okrn­jenog ćoš­ka virio vršak arma­ture. Sedeli smo, dak­le, pod starim drve­tom. (Odus­tavši od živ­ota, drvo je senku prav­i­lo još samo iz hobi­ja.) Mrtvu tišinu koja nas je okruži­vala preki­dao je povre­meno pućkan­jem cig­a­rete na muštik­lu i otre­san­jem pepela sa svo­ga pro­zo­ra na prvom spratu mla­di komši­ja Bobi, stan broj tri, zal­izanko (kako je komši­ja Radža voleo da ga zove), nesvršeni vanred­ni stu­dent ital­i­janske književnos­ti, povre­meni dopis­nik nov­ina iz unutrašn­josti, na teme kako preživeti (kir­i­je, berzu, sao­braćaj, srod­nu dušu, brat­st­vo u velikom Gradu. A onda je odnekud ban­uo i sit­no­hodom, sa šahovskom gar­ni­tur­om za slepe pod miškom, pre­ma nama kren­uo komši­ja Oktavi­jan, slabo­vi­di starac, sprat treći, stan broj devet, kao daje pred njim prazan prostor.

     

    Nema tu, odu­vek je rođenom rat­niku bilo jas­no da će posled­n­ja sli­ka koja ga sa ovo­ga kon­fig­u­ra­tivnog sve­ta isprati na vožn­ju u nepoz­na­to biti sli­ka tog nepoz­natog, pa zato rat­nik i san­ja da pogine u boju, zato se kukavni ljubavni par udružen­im snaga­ma tru­je, i za ruke se ljubavni­ci drže, i na oku se, ne pre­puš­ta­jući niš­ta sluča­ju, drže, čeka­jući sa pra­ga večne sreće na dodel­jenu im gon­do­lu, komši­ja Radža je prsti­ma raščešl­jao svo­ju gus­tu i kovrdžavu kosu. Ali deda Oktavi­jan je nas­tavio da se kreće ka nama. Sig­u­ran sam da iz istih razlo­ga i majs­tor igre nad igra­ma u besan­im noći­ma šeta dok ne polu­di po crno-beloj tabli skakača s cil­jem savršenog pozi­cioni­ran­ja. A, komši­ja? upo­zo­rio je komši­ja Radža deda Oktavi­jana da pred njim ipak nije prazan pros­tor. I, napokon, kao da ga je udario grom iz vedra neba i osmu­dio i nje­ga i nje­gove fig­ure od ružinog drve­ta, ukopao se deda u mes­tu. Sta­jao je tako ukopan dva nape­ta min­u­ta. Komši­ji Bobi­ju se na pro­zoru, dok je pućkao na muštik­lu, zatre­soše rame­na od nemog kikotan­ja. Bilo je očigled­no da je deda Oktavi­jan odus­tao od tražen­ja neko­ga sa kime bi po ko zna koji put raz­motrio međupotez skakačem na fZ (u jed­noj pod­var­i­jan­ti ital­i­jan­skog otvaran­ja), što s tog pol­ja preti i ujed­no otk­lan­ja sve pro­tivnikove kon­trapret­nje. Zatim je začan­gr­tao gar­ni­tur­om, okren­uo se i gubio nared­nih pola sata pre­ma ulazu. Uglavnom, ostavio nam je dovoljno vre­me­na (komši­ja Bobi je okl­e­vao da nekud fićne pikavac jer bi ovaj pod nale­tom vetra mogao i dedu u čelo) da ga dobro osmot­ri­mo desi li se da više nika­da ne siđe u dvorište, kako se i sluči­lo. Vrači koji su počeli da ga obi­laze vajkali su se da nika­da nisu imali zahtevni­jeg paci­jen­ta. Deda ih je stal­no terao, a to nije bio nji­hov posao, da zaviru­ju pod krevet gde je ćušn­uo nekakvu šahovsku gar­ni­tu­ru. Tamo je njoj mesto. Vrači su gunđali i na zgrade bez lifta.

    Sutradan smo komši­ja Radža i ja opet zaseli svako u svo­ju rupu (i zele­na beton­s­ka far­ba jošte kako se na klupi­ci držala), pod drvo sa hobi­jem, a kakav hobi tak­va i sen­ka, baš je bilo upeklo, i komši­ja Radža je odložio plas­tični tan­jir­ić sa uži­nom na kraj klupice. Čim je kren­uo da prsti­ma raščešl­ja­va svo­je kovrdže, ja sam odmah počeo da se osvrćem u potrazi za slikom koja će me isprati­ti sa ovo­ga sve­ta stre­fi li i mene grom iz vedra neba. Stvar nije za zaje­ba­van­je, zapamti, dra­gi moj, podučio me je komši­ja Radža i pri­h­va­tio se užine. Posle toga je ćutao sve dok sa tan­jir­ića nije slis­tio i posled­nji komadić feta sira posu­tog kar­i­jem. Zamašćen­im ruka­ma poigrao se prazn­im tan­jir­ićem. Na kra­ju je komši­ja Radža, za promenu, kovrdže ras­tre­sao iz vra­ta.

    Poš­to stvar nije za zaje­ba­van­je, rek­lo bi se da pro­laz­im bogov­s­ki, s obzirom da je malo zafalilo da mi se novi kon­te­jn­er namen­jen recik­lažnom otpadu, postavl­jen tik uz onaj pomenu­ti, kod mini pijace, kon­te­jn­er kojem se nije mogla odreći izves­na arkadi­js­ka mekoća lin­i­ja i plavet­ni­lo i žuti­lo zvezdi­ca, lep­ota i sadrža­jnost, malo je zafalilo da mi se u zad­nji čas (poš­to smo se komši­ja Vlad­i­ca i ja pove­zli do lokalnog grobl­ja na pogreb babi sa žigom zaštićenom živ­ot­nom povesti) i bez mno­go pitan­ja useče u dušu i zauzme tako­reći počas­no mesto. Pre­grmeo sam šal­tan­je i čepan­je gasa komši­je Vladice, motan­je volana kak­vo se ne izvo­di bez vere u višu silu, ivičn­jake, pse­to pod­vi­jenog repa, sim­patične njokalice, ban­dere, gažen­je kočnice, plač dete­ta iz koli­ca. O, koja se ruči­ca ne bi, nakon sve­ga, i od naj­grubljeg ščepa­van­ja naježi­la kao od najnežni­jeg milo­van­ja, samo da nožice komši­je Vladice nisu nas­tavile da se sa nekom neob­jašn­jivom uslovnošću lome i sav­i­ja­ju, da se šeprtl­jan­je iz autića po ped­ala­ma nije prene­lo i na zeml­janu stazu (po stazi se, u jed­nom delu, s vre­menom usa­dio sit­ni­ji šlju­nak sa parkinga), koju komši­ja Vlad­i­ca ne bi tako čepao i gazio ni da su iz nje nicala neka nova i nova kvači­la i kočnice a ne maslač­ci i bokvice. Motao je, stežući me za ruku kao da mi je ruka volan, tamo-amo. Još smo sa polovine staze morali i u rikverc do autića. Zab­o­ravio je da uključi alarm. Zab­o­ravio sam, rekao je, da ga jebem. Alarm nje­gov­og autića sas­to­jao se od dve žice i meh­a­niz­ma išču­panog iz utrobe ćerkine plačljive lutke. Da je jebem. Jebao je on ono­mad mač­ka zbog tog meh­a­niz­ma, postradao je od ruke rođene ćerke. Samom pos­tup­ku uključi­van­ja hend­me­jd alar­ma komši­ja je, inače, uvek pris­tu­pao sa istom stro­gošću, odsečno, nam­ršten. Poš­to bi prvo dobro isturi­rao mašinu, zaja­hao bi autić otpoza­di, dlanove bi položio na gepek, i odbaci­vao se od tla, jer je zbog neče­ga s te strane tre­ba­lo dobro tresti oko pola min­u­ta da bi se alarm aktivi­rao. Redovno bi pri tom poslu komši­ja Vlad­i­ca bludeo pogle­dom negde po nebeskim sfera­ma. U znak da je aktivi­ran, alarm bi se oglasio, jed­nom. Komši­ja se, ovo­ga puta, za kraj, izno­va osvr­n­uo na nebeske sfere, ispružio ka nji­ma ruke, tako da je od čitave te vra­tolomi­je zakovr­n­uo oči­ma, pa jed­nim okom zažmi­gao na autić, preko cvikera, najstrože što je umeo, mada je u nje­gov­om pogle­du u tom trenutku bilo više revi­jal­nos­ti nego stro­gosti, jer je istovre­meno, drugim okom motrio na mene, piki­ra­jući me, da bi me opet – zabaul­javši uz vetar nek­ih metar i po do mes­ta gde me je ostavio – ščepao. Drži se moj autić, a i ja ga, vidiš i sam, paz­im maksimalno.

    Držim se i ja nekako, u smis­lu da mi nije neopho­dan egzoskelet. Ipak, biće zan­imlji­vo ustanovi­ti, ako komši­ja Vlad­i­ca usko­ro ne sman­ji doživl­jaj, koje će mi parče ruke i koliko pobeleti u odno­su na moju belu majicu, koje parče će pobeleti, a koje pomod­reti. Zagledam odasvud ne bih li uspeo da otkri­jem je li komši­ja kroz rukav svog staro­modnog sakoa, iz kojeg nije izlazio ni leti ni zimi (sako kao da je bio napravl­jen po kli­makon tehnologi­ji, pa je leti hla­dio a zimi gre­jao), tajno izveo još i nekakvu cevčicu ili šta već, i povezao se sa mnom, da kaže­mo, i intra­venozno, pa me izoko­la i sisa bez namere da prestane, jed­nako motajući.

     

    Tako, tako, još samo malo, pokroviteljs­ki i zagonet­no me komši­ja Vlad­i­ca potap­ka po onoj ruci (u među­vre­menu je pomod­rela?), na mes­tu gde je prav­i­la ugao od devedeset ste­peni. Tap, tap, tap. Ne bi me tako tap­kao ni da se sisalj­ka kojim sluča­jem otkači­la, pa da mi je morao naći vene, i opet se na njih (vene), iz pota­je, prikači­ti i nas­tavi­ti gde je stao. Tap, tap, tap. Sada i zauvek!