Ja, najveći

Nenad Petrović
Lat­est posts by Nenad Petro­vić (see all)

    - mon­odra­ma –

     

    JUNAK NAŠIH DANA, lik između 40 i 50 god­i­na, svež, komu­nika­ti­van, lep­uškast… i sve što god hoćete

    / Napom­e­na: U mon­odra­mi se povre­meno refer­iše na motive iz romana Dos­to­jevskog: Braća Kara­ma­zovi, Zli dusi, Zapisi iz podzeml­ja, Dvo­jnik,  Zločin i kaz­na. Tu su još  Bora Stanković i Alan Ford u epi­zod­nim uloga­ma kao naturščici. /

    / NA SCENU IZLAZI JUNAK NAŠIH DANA PRAĆEN FRENETIČNIM APLAUZOM. ON  MOŽE BITI ODEVEN KAO NAŠ SAVREMENIK A MOŽE I U NEKOM  KOSTIMU IZ BILO KOJE EPOHE. MOŽE SE TOKOM DRAME PRESVLAČITI DO MILE VOLJE. TO JE ČAK I POŽELJNO. POVREMENO JUNAK NAŠIH DANA STAJE ISPRED OGLEDALA, LICKA SE, ČEŠLJA ČETKAMA I ČEŠLJEVIMA, TRLJA U LICE RAZNE  FARBE PA IH SKIDA I STAVLJA NOVE. SCENA JE PROSTA I SASTOJI SE OD JEDNOG STILSKOG STOČIĆA, JEDNE STILSKE FOTELJE I JEDNOG STILSKOG OGLEDALA SA TOALETNIM PRIBOROM. DAKLE, SVE MORA BITI  U STILU JER STIL ČINI ČOVEKA. VAN STILA JE SAMO JEDAN SAVREMENI TELEVIZOR SA DALJINSKIM UPRAVLJAČEM. NA ZIDU JE OKAČEN NASMEJANI PORTRET JUNAKA NAŠIH DANA. ON OSIM ŠTO SE KOSTIMIRA, SEDI U FOTELJI, ŠETA SCENOM, OBRAĆA SE PUBLICI, POVREMENO SIĐE  U PARTER, MAŠE, GESTIKULIRA, KULIRA… /

    JUNAK NAŠIH DANA:  / APLAUZ. KLANJA SE DUBOKO NA SVE ČETIRI STRANE / Dobro jutro čarši­jo! Dobro jutro čarši­jo! Dobro jutro čarši­jo! Dobro jutro čarši­jo!… Taaakooo, na sev­er, na zapad, na jug, na istok… Svakome se tre­ba pok­loni­ti jer nikad ne znaš ko će ti val­jati. Nikad ne znaš koje pile će da se razvi­je u kakvog pet­la.   Da, to sam ja… Nemo­jte me pogrešno razumeti, nisam ja petao. Pitate se ko sam to ja?… Ja sam najveći, najlepši, najum­ni­ji, najpris­to­jni­ji, najprivlačni­ji, najo­bra­zo­vani­ji, naju­ti­ca­jni­ji, najstručni­ji, najvešti­ji, najs­port­ski­ji, naj­na­j­na­j­naj… Jed­nom reči: NAJ  JA!… Koliko puta sam do sada utu­vLJi­vao u glavu svi­ma i svakome da sam ja neponovljivi, fenom­e­nal­ni, za oktavu viši od svi­ju — lik sa naše kaldrme. To tre­ba neprestano pon­avl­jati, opeto­vati, tuvi­ti u glavu svi­ma i svakome… ali dža­ba.  Nisu svi dovoLJno raz­bori­ti da me pri­h­vate ovakvog kakav jesam, kakvim me je Gos­pod stvo­rio na polzu nar­o­da, čovečanst­va a i šire. Pros­to, Lju­di beže od svo­je sreće, izbe­gava­ju sudar sa svo­jom istin­om. A samo se tre­ba pre­pusti­ti sti­hi­jnos­ti emo­ci­ja. Eto, na primer JA. Pođi­mo od mene ličnog. Još od mal­ih nogu maj­ka me  lepo vaspi­ta­la. Sine, sve što je u tan­jiru mora da se poruč­ka, niš­ta ne sme da se baci. Podrazume­va se da ruke tre­ba prati i to tri puta pre svakog obro­ka, tri puta istrl­jati da se klice ne bi prenele. / TRLJA DLANOVE /  Onda, kosa mora biti ured­no začešl­jana / ČEŠLJA SE ISPRED OGLEDALA I DIVI SAMOM SEBI /, naroči­to kad je trša­va ona se mora dobro nato­pi­ti vodom. / KVASI DLANOVE VODOM IZ BOKALA I ZALIZUJE KOSU / Mno­gi, znate, to ne shvata­ju. Mis­le da čovek može da bude neuredan, musav, aljkav i uopšte na svo­ju ruku. Ali ne, ja sam odu­vek znao šta hoću i kako ću. Strem­io sam svom silom svo­je napaćene dušice vrhunci­ma slave i časti i uspeo sam da se vinem dovoljno visokoooo – kao pilot u avionu — pa da kažem čitavom sve­tu ispod sebe: ODJEBITE SVI! / GRIMASA /  Oh, par­don, ovo nije bilo baš pris­to­jno ali meni tako povre­meno dođe u časo­vi­ma nadah­nuća, izgu­bim se pros­to, nes­ta­jem u etru, gubim tlo i tada počnem da se pes­nič­ki iskazu­jem kao ovo mal­očas… Da li vi svi mis­lite da je lako uspeti?… Svi ćemo  se teo­ret­s­ki složi­ti kako je od sve­ga na sve­tu uspeh najus­pešni­ji. Nema niš­ta lep­še nego uspeti. „Ako kaniš pobi­jedi­ti ne smi­ješ izgu­biti.“  Onda si ti car, bog, i svi te pom­no sluša­ju, prate, niko ne sme ni da zuc­ne. Dobro de, još se nije baš dotle dogu­ralo, još uvek sme da se ponekad i poneš­to zuc­ne, trpi­mo i to. Trpi­mo!!! / NAROGUŠI SE /  Ali tu smo da ga zak­lop­i­mo, mis­lim tog koji zuc­ne… Ko je pomen­uo da ja nisam odu­vek bio ovaj koji danas  jesam? Ko sme da mi pre­baci bilo šta? Pa šta?! Pa šta?! Pa šta???!!! Pitam ja sve vas: Ko nije grešio u svo­joj mla­dosti? Ko nije pravio pogreške? Eto ja sam grešio, pravio sam sran­ja – par­don! —  ali želim da se men­jam,  ja neprestano učim i usavršavam se. Niko ne sme niš­ta da mi prekonosira jer  ja sam onaj koji sada jesam. Ja sam suzbio opako nasleđe u sebi, ja sam pre­bro­dio Svoj Rubikon, ja sam smo­gao snage da se men­jam i javno priz­nam svo­je greške. I spre­man sam i dal­je da ih priz­na­jem… U‑ha! Ko da je to meni teško! Još pitaš?!  Evo sad ću pred svi­ma, baš  u inat svi­ma da priz­na­jem svo­je greške, da se iznapriz­na­jem bra­teee  svi­ma i svakome… pa da vidite svi! Majke mi hoću!!! / KLEKNE NA KOLENA NEISKRENO, POZERSKI, UPREPODOBLJENO, KROZ PLAČ SE BUSA U GRUDI / Kajem se kajem se kajem se. Opros­tite mi svi mila majčice ti prva  moja mla­dost je optereće­na  ja sam opterećen mladošću  ja sam raska­jani grešnik  ja sam RaskoLJnikov našeg doba i našeg vre­me­na… /LUKAVO GLEDA OKO SEBE KAKO JE PRIMLJENA NJEGOVA GLUMA PA NAGLO SKOČI, OTIRE RUKAVOM SUZE. TO JE SADA DRUGI ČOVEK. / I tako dal­je, i tako dal­je, i tako dal­je… Nego da se vra­ti­mo na temu mene samo­ga. Ja sam geni­je ekonomi­je, poli­tikologi­je, far­ma­ci­je, pra­va, priro­doslovl­ja, geologi­je poseb­no, ratne veš­tine, psi­hologi­je napose i anal­i­tičke geometri­je, izraču­na­van­ja kvadra­ture kru­ga iznad sve­ga… Šta još hoćete? Mogao bih vam nabra­jati do sutra u šta se ja sve ne razumem. Pa to je bezobal­no u šta se ja sve ne razumem.  Hoćete li još da vas smaram nabra­jan­jem???… Pa nar­avs­ki da za to nema potrebe. Svi zna­ju, eno tru­bi se već po  ćoškovi­ma, kako sam ja geni­je nad geni­ji­ma, jer ja sam sposoban ne kao tamo neki   Isus da nahran­im nar­od sa neko­liko pogača i riba – čud­na mi čuda! – ja na‘ranim nar­od kašiči­ca­ma svog poho­vanog moz­ga / SREBRNOM KAŠIČICOM „KUSA“ IZ SVOJE LOBANJE / koje tele­viz­ije sa nacional­nom frekven­ci­jom u pod­nevn­im emisi­ja­ma o pripre­man­ju brze hrane servi­ra­ju gle­dateljstvu! Fast food.  Da, da, da,  to je mudrost, to je zado­voljst­vo, mer­ak jed­nom reči,  to je nova religi­ja a ne ono zastare­lo sran­je… Izvin‘te na izraža­van­ju pa izvol‘te i dru­gi put… Opet me hva­ta ono moje, ono iz grešne prošlosti dok sam još bio razbarušeni pes­nik u pokuša­ju. Ali sve­mu dođe jed­nom kraj. Pa nećeš dove­ka gađati kameni­ca­ma vrapce i pal­i­ti ambasade, nećeš se vucarati po mit­inz­i­ma – tre­ba već jed­nom da se odraste… I da se preuzme odgov­ornost. Naš, hoću reći moj sal­do, neprestano raste  i to se sta­tis­tič­ki dâ mer­i­ti u pro­cen­ti­ma. Egza­k­t­no. Tre­ba ljudi­ma prezen­ti­rat­in­jJi­hove uspe­he i oni će te zav­o­leti. Kroz pro­ce­nat, kroz ste­pene celz­i­jusa i faren­haj­ta pa će te raja pla­ho zavoL­Jeti. Evo na primer kako se to može ura­di­ti. / NAVLAČI NA ŠAKU LUTKICU PAJACA, MAŠE NJOME / Morate svi priz­nati kad se ovako izdale­ka fascini­ra baš i nije neš­to fasci­nant­no. Ali izbliza, sve se men­ja. Bliskost čini čudo! / SKOČI MEĐU PUBLIKU I MRDA PAJACOM/ Mora se povre­meno sići dole, među ljude, zabav­i­ti ih malo, ponu­di­ti im sme­ha, šale, igre, zaje­ban­ci­je! Zar ne, gospo­dine?… Zar nije tako damo?… / VRATI SE NA BINU / Kad smo podelili hle­bove, hoću reći  moj poho­vani mozak, kad smo se malko izšizirali šta osta­je?… Hm, šta posle sve­ga ostane? Osta­je dra­gi moji ukus muč­nine. Opor, gorak ukus, egzis­ten­ci­jal­is­tičkog niš­tavi­la… Povratak gore na Olimp zna da bude vrtoglav jer na velikim visi­na­ma vaz­duh je razređen, tamo zapra­vo vla­da razređenost atmos­fere i  neko osećan­je nedostat­ka kiseoni­ka. Zagušljivost, nes­nos­ni smrad povre­meno… povre­meno. /PRILAZI TOALETNOM STOČIĆU I POČNE DA SE ŠMINKA I TRPA NA SEBE BOJU I RAZMAZUJE SE /

    JUNAK NAŠIH DANA:  Prvi put kada sam se javio na konkurs za rad­no mesto bilo je to ovako sročeno: traži se obučeni manip­u­lant za  pre­duzek­je.  I ja sam se dugo mis­lio šta će im ono „obučeni“, zar može da bude „neobučen“ odnos­no go, nag, nud­ista?! Posle sam shva­tio da se tre­ba poseb­no obuča­vati za manip­u­lan­ta. Mis­lite li da je meni lako?… Kad se čovek mora stal­no  pre­far­ba­vati kako  bi i druge  far­bao to je zaista mučan osećaj. Odvrat­nost. Do odvrat­nos­ti odvrat­no… I sad kad sam se nafar­bao, nafrakao, namazao…  na šta ličim, šta li mis­lim čemu li se nadam? Eto, vidite kako sam ja isti­nolju­biv i kako ja ni samo­ga sebe ne šte­d­im, šibam se ver­bal­no svakod­nevno. Moram da se presvlačim i šminkam po više puta na dan. Jedan mi je make up jutan­ji, dru­gi pod­nevni a treći za soiré na repub­ličkom nivou… /NAGLO PROMENI DOSADAŠNJI PRIJATELJSKI TON I PRELAZI U NEPRIJATELJSTVO, BES / Mis­lite li svi vi da je meni lako da vas gledam, da vas pod­nosim?! Ja koji sam najveći rad­nik,  koji izgaram od ranog jutra do kasne večeri, neprestano radim za sve vas dem­bele i lezile­boviće koji očeku­jete od mene spasen­je!!! Budim se pre­ma  sred­NJo­evrop­skom vre­menu a odlaz­im na spa­van­je po istočnom amer­ičkom vre­menu. Ja ručam u hodu iz masne har­ti­je  fish and chips (to mi je osta­lo kao opsesivno-kom­pul­siv­na  neu­roza  sa koledža)  i nemam vre­me­na ljud­s­ki ni da se odmorim između svo­jih obaveza. A vi ćete tu neš­to da mi pre­bacu­jete! Ko ste to vi?! Šta je to javnost, nar­od, homo politi­cus?! Ja ću da radim najboL­Je što mogu i umem u intere­su svih nas!!! Nas. /DLANOVE POLAŽE NA GRUDI / „U ime svih nas…“ / PEVUŠI /  Usta­jem rano, umi­vam se /SKIDA ŠMINKU SA LICA/, vezu­jem kra­vatu i izlaz­im. Dole me čeka limuz­i­na i razvozi kao na pokret­noj traci sa sas­tan­ka na sas­tanak… Živim k‘o pas. Zbog koga, zbog čega? Zbog svih vas koji samo tražite mane, samo izvoL­Je­vate, prekonosir­ate… Izvo­lite, iza­đite mi na crtu! / POVLAČI  KREDOM  CRTU NA PODU /  Hajde da vidim ko sme da mi iza­đe na crtu?… Samo neka pro­ba. /VADI ISPOD FOTELJE BEJZBOL PALICU, ZAMAHUJE  LEVO I DESNO SA BESNIM IZRAZOM NA LICU/ Slo­bod­no neka pro­ba!!!  /VRAĆA PALICU ISPOD FOTELJE. NAGLO PROMENI TON I VRATI SE U ODGLUMLJENU  SNISHODLJIVU MIRNOĆU BUDISTIČKOG SVEŠTENIKA /… Opros­tite, ovo su opet bili snažni fleš bekovi, gre­si mla­dosti. Svači­je mla­dosti. Ja sam miran, ja sam spoko­jan, ja sam savršeno spoko­jan, OOOMMMM, OOOOMMM, OOOMMM… / PADA NA KOLENA I UPREPODOBLJUJE SE /  Kajem se kajem se kajem se. Opros­tite mi svi mila majčice ti prva  moja mla­dost je optereće­na  ja sam opterećen mladošću  ja sam oka­jani grešnik  ja sam Raskoljnikov našeg doba i našeg vre­me­na… /SKOČI NA NOGE / Nar­o­de! Mar­vo!!! Priđite i spa­site se! Ja sam najveći rad­nik! Ja za vas rin­tam svakog dana, sub­otom i nedeLJom, vi sve to opažate, per­cipi­rate na razn­im kanal­i­ma i frekven­ci­ja­ma i ne tre­ba­ju vam nikakvi posred­ni­ci! Između mene i vas ne tre­ba da bude posred­ni­ka. / UKLJUČUJE TELEVIZOR I MENJA KANALE: SVUDA  VIDI SAMO SEBE. SVUDA IDE SLIKA BEZ TONA. ODJEDNOM POJAVI SE ON ALI  MASKIRAN KAO ŠTO JE DO MALOČAS BIO. / Šta je ovo? Ko je ovo? Zar sam to ja? /UKLJUČUJE TON, POSMATRA SE NEKO VREME /

    JUNAK NAŠIH DANA / SA EKRANA /: …  I tako daL­Je, i tako daL­Je, i tako daL­Je… Nego da se vra­ti­mo na temu mene. Ja sam geni­je ekonomi­je, poli­tikologi­je, far­ma­ci­je, pra­va, priro­doslovL­Ja, geologi­je poseb­no, ratne veš­tine, psi­hologi­je napose i anal­i­tičke geometri­je, izraču­na­van­ja kvadra­ture kru­ga iznad sve­ga… Šta još hoćete? Mogao bih vam nabra­jati do sutra u šta se ja sve ne razumem. Pa to je bezobal­no u šta se ja sve ne razumem.  Hoćete li još da vas smaram nabra­jan­jem???… Pa nar­avs­ki da za to nema potrebe. Svi zna­ju, eno tru­bi se već po  ćoškovi­ma, kako sam ja geni­je nad geni­ji­ma, jer ja sam sposoban ne kao tamo neki  Isus da nahran­im nar­od sa neko­liko pogača i riba – čud­na mi čuda! – ja  na‘ranim nar­od kašiči­ca­ma svog poho­vanog moz­ga… / DOK TRAJE SNIMAK JUNAK NAŠIH DANA DLANOVIMA  MLATI  BESNO  PO TELEVIZORU, PLJUJE U EKRAN. ISKLJUČI  TON. /

    JUNAK NAŠIH DANA: Evo ti! Evo ti još! Hoćeš li još! Ti spodobo, ti iskrivL­Jeni liku u vašarskom ogledalu!!! Ubiću te! Ne mogu da te smis­lim!!! Kako može neko tako da unakazi čove­ka?! Čime je on to zaslužio pa da ga oni tako? Gde je tu dig­nitet za svaku ličnost? Ja lično nemam niš­ta pro­tiv sebe  ali eto nje­ga uzi­mam u zašti­tu. / POKAZUJE  SOPSTVENI LIK NA EKRANU /  Svakog tre­ba zašti­ti­ti, svakog nejakog stvo­ra  tre­ba uzeti pod skute i kao što pti­ca pod krilom čuva ptiće tako tre­ba i NJe­ga jad­nič­ka zašti­ti­ti od napa­da i ružen­ja… / POGLEDA NA ČASOVNIK / Oho! Vreme je pood­mak­lo. Brzo! / PRESVLAČI SE U CRNI SAKO I STAVLJA CRNI POLUCILINDAR NA GLAVU, UZIMA CRNI STARINSKI KIŠOBRAN. / Taaakooo. Još samo malo promene. / POGLEDA SE U OGLEDALU I STAVLJA NEKU BOJU NA LICE. KLANJA SE NA SVE ČETIRI STRANE SVETA. / Sev­er: Dobar dan čarši­jo!… Istok: Dobar dan čarši­jo!… Jug: Dobar dan čarši­jo!… Zapad:  Dobar dan čarši­jo!…  Na sve četiri strane. Jer nikad ne znaš koje pile će posta­ti najveći petao… /POSMATRAJUĆI SE U OGLEDALU / Kako sam ja krasan. Kako sam ja divan. Kako sam ja do nepris­to­jnos­ti pametan! I najviše radim! Niko mi nije ni do kole­na kad ja spasavam budžet od dubioza i propasti, kad ja podižem glas za oktavu više onda gro­movi tut­nje a bozi zaneme! / NEKO VREME SE ĆUTKE POSMATRA U OGLEDALU, PRAVI GRIMASE I POKRETE I PRATI NJIHOV ODRAZ  U OGLEDALU / Ja… ja…  ja sam jedan veo­ma bolestan čovek. Ja znam da si ti samo puki odraz mojih bolesnih ide­ja u ogledalu stvarnos­ti… Ti nisi ja, ja ne smem biti ti. Zabran­ju­jem samom sebi. Ti sam po sebi ne pos­to­jiš. Ne, ne, ne, obrat­no.  Ja sam bolesna iluz­i­ja tebe, ja sam sen­ka tebe iz ogledala u ovom sve­tu stvarnos­ti. Ja bih voleo da budem dobar, oh kako bih voleo… ali mi ne daju! LJu­di, ja hoću da postanem dobar ali mi dru­gi to ne daju! / PREMEŠTA FOTELJU ISPRED TELEVIZORA, UKLJUČUJE GA. PONOVO ON BEZ GLASA ALI UMIVEN, DOTERAN, U BESPREKORNOM ODELU / Ja znam da si ti samo pro­jek­ci­ja mojeg uma, moje bolesti i niš­ta više. Ti nisi stvaran u  meri u kojoj ni ja nisam stvaran. Obrat­no: ja sam stvaran ono­liko koliko si ti realan… U celom ovom ludilu mora biti nekog sis­tema. Zar ne? Inače je lud-ilo uza-lud-no. Čemu ono? Čemu indi­vid­u­al­no ludi­lo ako su i svi oko tebe ludi? Ludi­lo se na taj način pro­faniše, posta­je sveprisut­na poja­va i nije više lično, presta­je biti uzvišeno stan­je jer se sroza­va do običnos­ti…  Ja sam najveći trud­benik, ja jedi­ni u ovoj zemlji neš­to konkret­no radim i žrtvu­jem se za sve kako bih se popravio, postao bolji. Čuješ li me ti tamo? /OBRAĆA SE SEBI SA EKRANA / Čuj me nes­rećo, kugo,  ja sam tebe stvo­rio i pre­vaz­išao i nećeš mi se više kao dvo­jnik mešati i sapli­tati me gde stigneš. Ja ti to ne dop­uš­tam! Rđo! Skote! Umri! /PLJUJE U EKRAN, UDARA GA DLANOVIMA, ISKLJUČUJE TELEVIZOR / Pa zar ja koji sam dobio tolike auto­grame državni­ka najvećih sila na salfe­ta­ma kad smo ručavali zajed­no ono­mad, ja kome su gov­o­rili sen­ti­men­tal­no na uvo: mon cherie, mon amour, my dear and love­ly friend, tы kra­sivый… Zar ja da se ne snađem u svakoj neprili­ci?!… / STAVLJA POLUCILINDAR NA GLAVU. ŠETA PO SCENI, MAŠE KIŠOBRANOM, VRCKA SE.  IZLAZI NA PROSCENIJUM. GOVORI PERFEKTNIM OSTRVSKIM ENGLESKIM /

    JUNAK NAŠIH DANA:  My tai­lor is rich… My tai­lor is not rich… Our doc­tor is good… Our doc­tor is not good… Hel­lo, how are you?… Love­ly day, isn’t it?… /UZIMA GITARU I OTPEVA Yes­ter­day. POKLONI SE PUBLICI PRAĆEN  APLAUZOM. / Vidite li šta ja umem? Snaći se u svakoj prili­ci.  /UMESTO POLUCILINDRA STAVI NA GLAVU ŠUBARU UŠANKU. UZ GITARU OTPEVA SPLET RUSKIH ROMANSI: „OČI ČARNAJE“, „PODMOSKOVSKE VEČERI“… POKLONI SE I DOBIJE NOVI APLAUZ./ Hvala, hvala, hvala… A tek ovo! / STAVLJA ILI FES ILI OBMOTA KRPU OKO GLAVE DA NAPRAVI  ČALMU / Poj Koštàn, mori Koštàn, onýj pes­mu da mi  pòješ!… Kojý gaz­do, kojý?… Ni ja gu ne zna­jem, samo gu u s‘n snu­jem… / PRATEĆI SEBE NA GITARI OTPEVA  „OSMANAGU“. DOBIJE BURAN APLAUZ. / Hvala, hvala, hvala… Dođite nam opet u naš tam­ni vila­jet, otvorite ovde ne samo pogone već i hotele, da vidite kakve mi žene imamo… i muškarce. Zaslužio sam ovaj buran aplauz. A sad malo nas­tave poli­tičke ekonomi­je. Deco, da li znate šta je to pro­gre­sivno pošteno oporezi­van­je?… Ne, nar­avno ne znate. Čak ni poji­ma nemate… Ali zaš­to sam ja tu negde sveprisu­tan i svez­na­jući pripovedač nego da vam istolku­jem. Nećete verovati ali i ja sam za pošteno pro­gre­sivno oporezi­vaN­Je. Šta mis­lite: Koga tre­ba većom stopom opore­zo­vati? Badžu  koji  ima mil­iona evara godišN­Jeg pri­ho­da ili onog jad­nič­ka koji  ima deset ‘ilja­da?… /VADI IZ DžEPA KALKULATOR ILI MOBILNI PA  RAČUNA/ Znam da ćete pogreši­ti. Nemamo mi lib­er­al­nu kul­tu­ru. Ja sam za nejed­naku poresku stopu: onaj ko ima mil­ion evara tre­ba da plati jedan pro­ce­nat poreza a onaj ko ima deset hil­ja­da tre­ba da bude opore­zo­van sa dvade­set pro­ce­na­ta. Znam  da ćete sada svi skoči­ti na mene da mi kopate oči!  Na svog dobrotvo­ra koji vam  obezbeđu­je mir i sta­bil­nost?!  Evo, evo odmah, objas­niću vam  budžet­s­ki sis­tem:  na mil­ion evara kol‘ko mu dođe  jedan pro­ce­nat? / OBRAĆA SE PUBLICI / To mu  dođe  čitavih deset hil­ja­da uplate u budžet, bre! A na deset hiL­Ja­da kol‘ko mu dođe dvade­set pro­ce­na­ta?  Pišljive  dve hil­jade! Pa ko bre uplaću­je više u budžet, priz­na­jte ako imate obraza? Šta je više: deset hil­ja­da ili dve hil­jade??? Taj koji zara­di mil­ionče taj je dobrotvor naci­je i NJe­ga tre­ba pošt­ede­ti a sit­nu borani­ju tre­ba šišati!  To je savre­me­na ekonom­s­ka nauč­na misao  do koje  ja držim… E sad, razume se, ako taj mil­ion­er nije hteo da dopri­nese  za  našu par­ti­jsku kasu onda ćemo da ‘apsi­mo, jaš­ta more! U haps! / SEDA PRED TOALETNI STOČIĆ I PONOVO SE MAŽE PO OBRAZIMA /

    JUNAK NAŠIH DANA: Mno­go puta sam razmišL­Jao: Da li pos­to­ji neš­to za šta  sam ja stvarno kriv?… I evo do čega sam posle višes­tra­nog moz­gan­ja došao: Kriv sam što sam iskren! Kriv sam što ne umem da lažem! Kriv sam što ne kra­dem!… Ja nisam kao dru­gi. Ja radim sve pošteno i sve trans­par­ent­no…  Nar­o­de! Mar­vo!!! Kad ja usta­jem rano ujutru onda i svi službeni­ci ima da rade od saba­jle! Šta me briga za muze­je, galer­i­je i insti­tute što im je rano! Za mene ste svi državni službeni­ci koje ja plaćam iz budže­ta i ima da usta­jete kad i ja! Neću da dajem soci­jal­nu pomoć jer to koriste Ciga… Romi i ostali ner­ad­ni­ci. NJi­ma je pre­više i tih neko­liko hiL­Ja­da mesečno za leba i zato ću im ja  i to oduzeti pa neka usta­ju rano i traže sebi sreću. Ko rano rani – taj je ceo dan pospan ali barem je sti­gao neš­to koris­no da ura­di. Ja nemam nameru bilo šta da men­jam! Men­ja­jte se vi! / UKLJUČI TELEVIZOR I POSMATRA SEBE / Lju­di vole Napoleone. Nar­od je kao podat­na  žena koja traži neko­ga da je… voli. Deša­va se da nar­od linču­je svog Napoleona. Ali  u sledećoj gen­eraci­ji  podižu mu  bron­zani spomenik kao hero­ju na kon­ju ili mag­a­r­cu ili neku bezveznu apstrak­ci­ju.  Ja veru­jem da se LJu­di, po prirod­nom zakonu, dele na dve sorte. Obični su  ako­reći mater­i­jal  koji služi jedi­no za rađan­je sebi sličnih, za rad  i za pogibi­ju u ratu. Lju­di u pravom smis­lu reči su oni koji ima­ju smelosti  da u svo­joj sre­di­ni kažu novu reč. Prvu kat­e­gori­ju, mater­i­jal, čine oni koji su po priro­di konz­er­v­a­tivni, inert­ni, pris­to­jni, koji žive u poslušnos­ti. Oni su  dužni da sluša­ju i da poginu, jer to im je živ­ot­na name­na. U dru­goj kat­e­gori­ji su oni koji gaze zakon, to su rušio­ci. Zloči­ni tih lju­di su, nar­avno, rel­a­tivni, jer ako je takvom pojed­in­cu potreb­no da zbog svo­je ide­je preko­rači makar i preko mrtvog tela, preko krvi, on sebi mirne savesti, po mom shvatan­ju može i mora sebi to da dopusti. Masa im sko­ro nika­da ne priz­na­je pra­vo na zločin, linču­je ih  i veša kao prekršioce zakona dok  buduća pokoleN­Ja te iste mase podižu spomenike pogubljen­im hero­ji­ma i klan­ja­ju im se. Prva kat­e­gori­ja je uvek gospo­dar sadašn­josti, a dru­ga budućnos­ti. Prvi održava­ju svet umnožava­jući ga bro­jno,  dru­gi pokreću svet vodeći ga cilju… Ja mis­lim da pri­padam kat­e­gori­ji odabranih koji su stvoreni da gospo­dare… Ko sam ja? Šta mis­lite? Šej­tan ili zabludeli anđeo?… Šta mis­lite: jesam li ja dok­tor Džek­il ili gospodin Hajd?… Ne onaj iz Hajd par­ka, nar­avno. /PONOVO UKLJUČI TELEVIZOR I BIRA  KANALE. SVUDA JE  U TEGET SAKOU SA STROGIM NAOČARIMA NA LICU KAO NA PORTRETU. JUNAK NAŠIH DANA SE NA SCENI UPODOBLJAVA TOM LIKU: SKINE FARBU SA LICA, OBUČE TEGET ODELO I STAVI NAOČARE SA CRNIM OKVIROM, ZAČEŠLJA SE NA RAZDELJAK, ZALIŽE  KOSU BRILJANTINOM. POTPUNO JE SPREMAN I ZADOVOLJAN SOBOM, OGLEDA SE U OGLEDALU. UKLJUČI TON NA TELEVIZORU. /

    JUNAK NAŠIH DANA / SA EKRANA /: Ko je onaj pravi?

    JUNAK NAŠIH DANA :  Pa ti, nar­avno da si ti pravi.

    JUNAK NAŠIH DANA / SA EKRANA /: Čije su emo­ci­je stvarne?

    JUNAK NAŠIH DANA : Tvo­je, samo tvoje.

    JUNAK NAŠIH DANA / SA EKRANA /: A čije su lažne?

    JUNAK NAŠIH DANA : Moje, samo moje.

    JUNAK NAŠIH DANA / SA EKRANA /: Kome su one potrebne?

    JUNAK NAŠIH DANA : Meni, isključi­vo meni.

    JUNAK NAŠIH DANA / SA EKRANA /: Kome raja  veru­je, meni ili tebi?

    JUNAK NAŠIH DANA : Tebi, svakako tebi… ne!… Ovaj, hoću reći meni u tebi. / ISKLJUČI TELEVIZOR, ISCRPLJEN JE, OTROMBOLJEN LEŽI U FOTELJI. IZVLAČI ISPOD FOTELJE BOCU ALKOHOLNOG PIĆA I PIJE IZ NJE. BACI JE ISPRAŽNJENU. /

    JUNAK NAŠIH DANA : Obruč se steže… zavere su svu­da…  Osećam kako  mi dolaze glave  oni koji me najviše hvale i uzdižu… Ali, prav­ićete vi mene od bla­ta, od gov­ana, od laj­na —  za to vam tvrd sto­jim!!! / USTAJE I POSLEDNJIM SNAGAMA BESAN,  DOKAZUJE SE, OBRAĆA SE PUBLICI / Nar­o­de, rajo, pučanst­vo, stoko!!! Ja sam vam ipak doneo mir. Jesam povre­meno hodao preko ivice proval­i­je, preko žile­ta, preko raza­pete žice… / PODNAPIT HODA PREKO IMAGINARNE ŽICE I „BALANSIRA“ DRŽEĆI RASKLOPLJEN KIŠOBRAN IZNAD GLAVE  ALI POSRĆE, PADA, SVE ISPADNE  TRALJAVO I ŠAŠAVO, NA KRAJU ODUSTAJE I VRAĆA  SE U FOTELJU/ Videćete šta će nas­ta­ti posle mene! Kad me udruženi  špi­ju­ni obore. Prav­ićete vi mene od bla­ta!… / DUŽA PAUZA /  Ja sam jedan veo­ma bolestan čovek i patim od  želu­ca…  Praš­ta­jte svi. / MRAK /

    .

    .

    .

    .

    .