Ja sa crvenim turbanom

Laura Barna
Lat­est posts by Lau­ra Bar­na (see all)

    -

    -

    Briž, 1433.

     

    „Ponekad pomis­lim da portreti velik­ih majs­to­ra pos­to­je samo da bi se vide­lo kako su se nosi­la gospo­da, naroči­to najot­meni­je gospe. A auto­portreti – da bi se kroz detal­je pokaza­la suje­ta slikara. Crveni tur­ban na tvo­joj glavi je moj detalj!“

    Vrhom čet­kice Jan van Ajk zado­voljno boc­nu bis­er­nobelu tačku u sop­stveno oko. Vrago­last osme­jak titrao je kao struna na nje­gov­om du­­gu­ljastom, aris­tokratskom licu osvetl­jenom slabim plam­sajem uljane lampe, a mož­da je i arha­js­ki osmeh, ska­men­jen poodav­­no u naus­nim bora­ma, čuvao od zab­o­ra­va, kao što ljubo­morno – ne shvata­jući i zaš­to – čuva alhemi­jsku recep­turu za me­­ša­nje mas­nih boja. Ugre­bao ju je na kožni pe­r­­ga­ment, istan­jen do provid­nos­ti – tačne razmere – savio ga učetvrt i ude­n­uo u opasač od samurovine, a preko rame­na pre­ba­cio gus­to tkani ogr­tač od kamil­je dlake. Ako je nosi na sto­maku, izješće gorčinu iz že­lu­ca, znao je ili je to načuo od mas­tri­htske veštice mone Ekerte. Da je kojim sluča­jem građanin Firence, rado bi je svo­jim ruka­ma pre­neo do ras­pal­jene lomače nasred Pjace Sin­jori­je, i bez griže savesti ili zazo­ra osu­dio je na svetkovno spalji­van­je kao bez dokaza dokazanog jereti­ka, te je mirne duše gur­n­uo u plamen.

    Firentin­ci i Mle­ča­ni takvu alhemi­jsku recep­turu prip­isu­ju svo­jim slikari­ma. Preteče Đota je uta­na­čili do u gram, ni man­je ni više nego u dvanaestom veku, tvrde s ponosom.

    „Lažu s pono­som!“, viknu ozlo­jeđeno i čet­ki­com besno zapara dasku s boja­ma, zaus­ta­vivši se na gru­menu cinobera. Kažiprstom zagra­bi debeo sloj i preteći ga zakovit­la ka mokrom platnu.

    Iz Flan­dri­je je kre­nulo, to se mora obz­nani­ti na sva zvona, da se zna jed­nom za­uvek, odavde – iz majs­torske radion­ice Jan van Ajka, pro­neće se glas preko Alpa, stići će tamo gde tre­ba – u Toskanu, onda će ga preko Tiren­skog mora tra­mon­tana šir­i­ti dal­je Medit­er­a­nom. Glaso­vi se pronose brže i od kuge.

    Ali: o‑dav-de!

    Suje­ta je najveći arhi­tek­ta svih vre­me­na. Ona je u svo­ju, i samo svo­ju sla­vu podiza­la spomenike, ure­đi­vala trgove, peri­s­tile, pjace i pjac­eta, gradi­la kule – još od Vav­ilonske – pa i svete hramove pod plaš­tan­i­com bogo­va i boži­ca. Suje­ta je i naj­ve­ći drag­ul­jar i slikar svih vre­me­na, mae­stro i meser besmrtno­sti svakog zlatnog doba. Akro­ba­ta i mag­ičar koji se obnoć preokrene u neku sasvim drugu stvarnost…

    „S njom nikad nisam načis­to. Muš­ka suje­ta je kudikamo pogub­ni­ja od ženske jer je pot­po­mognu­ta fiz­ičkom snagom pa i baha­tošću“, dovrši svo­ju misao i naglim pokre­tom ras­trže opasač sa stru­ka, te nok­tom zakači ner­avn­inu pre­sav­i­jenog perga­men­ta. S pažn­jom ga izvuče, i mah­ni­to ga stade ispravl­jati, rav­nati jagodica­ma prsti­ju i mekim obli­na­ma dlano­va, pa ga tako sja­jnog i uglačanog prekomern­im dodiri­ma pris­loni na vrh plat­na, umećući ga u naj­tam­ni­ju senku nab­o­ra crvenog tur­bana umotanog oko svo­je glave. Kažiprstom umrl­jan­im cinoberom nežno pređe preko nje­ga, utap­kava­jući ga kao da ga kani zari­ti u zemlju.

    Bla­go ispupčen­je uči­ni mu se isu­više iza­zovn­im, mog­lo bi zagoli­cati ljubo­pitljivost dokonog pos­ma­trača. I već ga gle­da kako prsti­ma uba­da kob­no mesto, i kako čepr­ka sve bezobzirni­je dok ne iščepr­ka sum­n­ju. Greh li je imati tajnu?

    „Nije, ako je taj­na beza­zle­na“, opovr­nu unoseći se nepris­to­jno u svo­je lice sa crven­im turbanom.

    A da li je taj­na ika­da beza­zle­na jer, da jeste, zaš­to bi se skri­vala kad nije sprem­na proizvesti zlo ili kakvu drugu nevolju? Dobro traži da bude obz­nan­jeno. Zlo taji sadržinu kao bla­vor noge. Ali, šta je taj­na pred Božjim okom?

    „Laž prikrive­na od bližn­jih a želj­na dosluha i porav­nan­ja pred Sve­v­idećim. Veli­ka bi radost bila vide­ti svo­ju dušu posu­vr­nu­tu kao kozji kožuh, ali samo je Bogu dato da je gle­da“, nas­me­jaše se u isti mah.

    Zar nije zlo jed­nako i ako je tajno i ako je javno? Čemu onda udvo­jeno lagan­je, i sebe i drugih?

    Zamočio je kažiprst u cinober, potom i u ilo­vaču karmi­na, njime je pomerao granice tur­bana, čineći ustup­ke svet­losti, gradeći sloj po sloj sop­stvene, kao krv crvene sujete, zalazio među meke senke, drsko otvarao četvr­tu dimen­z­i­ju u slikarstvu.

     

    -

    -

    -

    -