Aleksandar B. Laković

Kako da razumem svoje vreme

.

.

.

.

(Dejana Nikolić, Kalendar, Čigoja štampa: autorka, Beograd, 2019)

.

……Nakon dvanaest godina pauze oglašava se pesnikinja Dejana Nikolić svojom četvrtom knjigom stihova, koja nosi ime Kalendar, izazivajući prvo asocijativnost na vremensku ograničenost i pamtljivost, kakvu poseduju anali, hronike, letopisi. A ovakvi književni obrasci uglavnom se pozivaju na tačnu godinu, prostor, pojavu, ličnost, događaj ili instituciju, što ovom prigodom izostaje, jer nema pouzdanih ni vremenskih, ni prostornih odrednica knjige Kalendar. Ipak ukupan ambijent pesama prepoznajemo i prihvatamo kao pesnikinjin (i naš) prostor, koji i inače živimo. Upravo to i jeste zajednička tematsko-motivska nit stihova, koji se grupišu oko stišane i smirene matice pesama, ne udaljavajući se previše od središnjeg ispovedno-sumarnog domišljavanja Dejane Nikolić.

……Nakon upoznavanja sa knjigom stihova Kalendar (koju čine četrdeset i devet pesama i jedna poema „Apokrif” od četrnaest segmenata), prvi je utisak da su njene dominirajuće emocije samoća, prolaznost, ostavljenost, nemoć („sve se pretvara u samoću” – pesma „Oblaci”). I to je ona samoća sa kojom čovek može i mora živeti, ali sa kojom se lirsko biće ne može pomiriti, niti je prihvatiti, pre svega, zbog promišljanja da takva stanja nisu ničim zaslužena, niti dostojna čoveka, a nisu ni opravdana drugim razlozima. Obesmišljeno je podnošenje nepodnošljivog (Berđajev). Štaviše, sve te neprijatnosti iznuđene su određenim spletom zbivanja, koja se tiču i onog ličnog i intimnog, porodičnog, pa i onog u vezi sa bliskim i udaljenim okruženjem, ali odnose se i na događaje uslovljene mnogo većim i značajnijim društvenim i kosmogonijskim kretanjima, koja se, nažalost, najviše održavaju u mikrosredinama i u životima osamljenih pojedinaca, nemoćnih da se odupru svemu što ih je zadesilo. Najugroženiji su, dakle, upravo oni koji nisu u stanju da se odupru, da se protive („u tišini napuštamo geta” – pesma „Izlazak”), oni koji su, nezavisno iz kog razloga (u sebi ili u drugima), lišeni kamijevskog prava na bunt i manifestaciju otpora, što su, ne zaboravimo, sasvim prirodne i očekivane pojave. Međutim, danas nije tako.

……Jedina dozvoljena manifestacija bunta, koji je pesnikinji dat, jeste u pisanju, u tihovanju, u promišljanju, u slobodnom preobražavanju svog okruženja, ali daleko od očiju javnosti i u tišini. Otuda i jasan pesnikinjin jezgrovit i sam sebi dovoljan stih-molba: „Vratite se da ćutimo nasamo” (pesma „Safo”). Inače, i Pesoa je samoću i ćutnju doživljavao kao pesnikov izbor. Ali, samoća u Kalendaru ne samo da nije dobrovoljna, nego poseduje i druge neprijatne konotacije – nepodnošljive.

……Pesnikinjin apokrif „ima kopita i rep”, što su atributi, pored ostalih, samog đavola i uopšte demonskog sveta, koje nas polako, ali kontinuirano prisvaja i prožima novim pravilima ponašanja, kao što je to princip smrti kao usuda, rasprostranjenog svuda oko nas („Želudac je pun smrti” – pesma „Figure od žice”; „Sada si jak kao smrt” – pesma „Pomračenje”), dok se „na vrhu čiode, množe anđeli” u, već citiranoj pesmi „Oblaci”, što postaje velika nelagoda.

……Otuda i pesnikinjino pitanje: „Da li je Bog uvek na mojoj strani” (pesma „Pred ogledalom“), jer ona primećuje da „dugo i sitno soli po ranama” (ista pesma). Zato smo mi, danas i ovde, svedoci „molitava bez nade”, što dopunjuje osnovni emotivni naboj pesama u vidu očaja i beznađa. Svedoci smo života u strahu, u jezi i tišini – života u čekanju smrti.

……Rasplet takvom statusu pojedinca i kolektiva pesnikinja predviđa u tišini i čekanju, kako bi se uz pomoć eventualnih promena, kao i kosmogonijskih naziranja, narušila današnja ravnoteža, koja to nije. Očigledna je pesnikinjina nada da se povrati stari kodeks i sistem vrednosti, koji su vekovima probani i kušani, i koji su, odolevajući, ispunjavali sve zahteve, do ovih prisilnih i nemilosrdnih koji promovišu novo vreme, bez osećanja i milosrđa, bez razumevanja, bez ljubavi, bez volje i potrebe da se nekome drugome pomogne, makar koliko-toliko.

……Pesnikinja Nikolić ispoljava svoju odgovornost, odgovornost pesničkog bića koje je u moći da predstavi sve pojave koje pojačavaju pesnikinjinu i našu ugroženost, egzistencijalnu i svaku drugu. Pesnikinja zna da se „na drvenom podu”, već grči „umiruća iluzija” (pesma „Iskaz”). Na jednoj su strani bahati „nestvarni sumorni debili … ubeđeni da imaju moć” (pesma „Zatamnjena stakla”), a na drugoj „Ljudi nemaju posao, sahranjuju nadu, / smisao se ukida i preseca” (pesma „Figure od žice”), što je precizna i polarizovaana predstava u kojoj, nažalost, moramo da učestvujemo, trpeći i živeći nepodnošljivo.

……Prisutna je i preteća kategorija nepodnošljivosti: ništavnost, apsurd i haos: „rasipa se sve što se može reći” (pesma „Nefertiti”). U nastavku knjige, u pesmi „Apoteoza”, pesnikinja predviđa apokaliptične slike, na primer, kada su u pitanju reči i asocijacija na Knjigu Postanja: „I ni reči više, i ni reči manje, / i ni reči ikada više”.

……Ugrožena je i sama pesnikinja, što se očituje u pesmi „Arhiv”, koja cela crno-siva glasi:

……„Stigle su i mene

……velike sumorne teme.

……Kako da razumem svoje vreme?

……Crno i sivo zadato gradivo.

……Nema ovde ništa živo

……nego mrtvo, mrtvo, mrtvo

……na čekrk sagnato.

……Pokrećem ga sama starim alatom.

……Radim u arhivu.

……Do četrdeset pete bila sam dete.

……Sada pijem tablete.”

……Pesnikinju posebno brine podatak što smo svi mi počeli da „Izlazimo iz baraka. / Stari junaci i sveci ustaju sa nama” (pesma „Izlazak”), što znači da pesnikinjini i naši potomci neće ni upoznati svoje svetitelje i junačke pesme, kao integralni deo obrazovnog sistema ili kao živo pamćenje; neće ni znati da li su uopšte postojali.

……I iz citiranih stihova se uočava pesnički postupak Dejane Nikolić. Primetan je njen lirski senzibilitet: stihovi su prepunjeni pesničkim slikama i predstavama, s jedne, i značenjima, meditacijama i emocijama, sa druge strane. Stihovi nisu naglašeni, nisu sugestivni. I kada zaključuju, oni tek nagoveštavaju i naslućuju. Nema suvišnog u njenom stihu.

……Treba reći da pesnikinjin prijem sveta i okruženja nije ni površan ni ishitren, već je značajno produbljen i sveobuhvatno predstavljen, što je zasluga procesa pesničke kontemplacije u spoznaji i doživljaju sveta, života, smisla, udesa.

……Često, pesnikinja prekida tok pesme sa preuzimanjem citata iz poznatih, uglavnom narodnih izvornih pesama (na primer: „Bosioče moj zeleni” – poema „Apokrif, 6”, „Širok Dunav ravan Srem” – pesma „Posle knjige”), nudeći konotaciju kontekstualnog u pesmi i podsećajući da je kontemplacija pesnikinjin vid opštenja sa svetom, kakav god on bio, i da ga tako dograđuje i dopunjuje.

……Osim toga, pesnikinjini stihovi su ugrađeni u pesme koje su pesme trenutka. Pesme detalji. Pesme pejzaži. Pesme razglednice, koje zahtevaju pesničku svedenost. Pesme autopoetske ispovesti utišanog i usporenog toka. Pesme fleševi. I pesme u kojima reči žele da imaju više lica i dijaloga u mestu susretanja sa čitaocima.

.

.

.

.

.

.


Aleksandar B. Laković

Rođen u Peći 22. jula 1955. Piše poeziju, esejistiku i književnu kritiku. Diplomirao je na Medicinskom fakultetu u Prištini (1980), specijalizirao internu medicinu na Medicinskom fakultetu u Beogradu (1988). Živi u Kragujevcu i Ljutoj.

Sva prava zadržana © 2015 - 2020 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja