Kako da razumem svoje vreme

Lat­est posts by Alek­san­dar B. Laković (see all)

    .

    .

    .

    .

    (Dejana Nikolić, Kalen­dar, Čigo­ja štam­pa: autor­ka, Beograd, 2019)

    .

    .…..Nakon dvanaest god­i­na pauze oglaša­va se pes­nikin­ja Dejana Nikolić svo­jom četvr­tom knjigom sti­ho­va, koja nosi ime Kalen­dar, izazi­va­jući prvo aso­ci­ja­tivnost na vre­men­sku ograničenost i pamtljivost, kakvu pose­du­ju anali, hronike, letopisi. A ovakvi književni obras­ci uglavnom se pozi­va­ju na tačnu god­inu, pros­tor, pojavu, ličnost, događaj ili insti­tu­ci­ju, što ovom prigodom izosta­je, jer nema pouz­danih ni vre­men­skih, ni pros­tornih odred­ni­ca knjige Kalen­dar. Ipak uku­pan ambi­jent pesama pre­poz­na­je­mo i pri­h­vata­mo kao pes­nikin­jin (i naš) pros­tor, koji i inače živi­mo. Upra­vo to i jeste zajed­nič­ka tem­atsko-motivs­ka nit sti­ho­va, koji se grupišu oko stišane i smirene mat­ice pesama, ne udal­java­jući se pre­više od središn­jeg ispoved­no-sumarnog domišl­ja­van­ja Dejane Nikolić.

    .…..Nakon upoz­na­van­ja sa knjigom sti­ho­va Kalen­dar (koju čine četrde­set i devet pesama i jed­na poe­ma „Apokrif” od četr­naest seg­me­na­ta), prvi je uti­sak da su njene domini­ra­juće emo­ci­je samoća, pro­laznost, ostavl­jenost, nemoć („sve se pret­vara u samoću” – pes­ma „Oblaci”). I to je ona samoća sa kojom čovek može i mora živeti, ali sa kojom se lirsko biće ne može pomir­i­ti, niti je pri­h­vati­ti, pre sve­ga, zbog promišl­jan­ja da tak­va stan­ja nisu ničim zasluže­na, niti dos­to­j­na čove­ka, a nisu ni oprav­dana drugim razloz­i­ma. Obesmišl­jeno je pod­nošen­je nepod­nošljivog (Berđa­jev). Štaviše, sve te nepri­jat­nos­ti iznuđene su određen­im sple­tom zbi­van­ja, koja se tiču i onog ličnog i intimnog, porodičnog, pa i onog u vezi sa bliskim i udal­jen­im okružen­jem, ali odnose se i na događa­je uslovl­jene mno­go većim i znača­jni­jim društven­im i kos­mogo­ni­jskim kre­tan­ji­ma, koja se, nažalost, najviše održava­ju u mikrosre­d­i­na­ma i u živ­o­ti­ma osaml­jenih poje­d­i­naca, nemoćnih da se odupru sve­mu što ih je zade­si­lo. Naju­groženi­ji su, dak­le, upra­vo oni koji nisu u stan­ju da se odupru, da se pro­tive („u tiši­ni napuš­ta­mo geta” – pes­ma „Izlazak”), oni koji su, neza­v­is­no iz kog razlo­ga (u sebi ili u drugi­ma), lišeni kami­jevskog pra­va na bunt i man­i­festaci­ju otpo­ra, što su, ne zab­o­rav­i­mo, sasvim prirodne i očeki­vane pojave. Među­tim, danas nije tako.

    .…..Jed­i­na dozvol­je­na man­i­festaci­ja bun­ta, koji je pes­nikin­ji dat, jeste u pisan­ju, u tiho­van­ju, u promišl­jan­ju, u slo­bod­nom pre­o­braža­van­ju svog okružen­ja, ali daleko od oči­ju javnos­ti i u tiši­ni. Otu­da i jasan pes­nikin­jin jez­grovit i sam sebi dovol­jan stih-mol­ba: „Vratite se da ćuti­mo nasamo” (pes­ma „Safo”). Inače, i Pesoa je samoću i ćut­nju doživl­javao kao pes­nikov izbor. Ali, samoća u Kalen­daru ne samo da nije dobro­volj­na, nego pose­du­je i druge nepri­jatne kono­taci­je – nepodnošljive.

    .…..Pes­nikin­jin apokrif „ima kopi­ta i rep”, što su atribu­ti, pored ostal­ih, samog đavola i uopšte demon­skog sve­ta, koje nas polako, ali kon­tinuira­no pris­va­ja i proži­ma novim prav­il­i­ma pon­ašan­ja, kao što je to prin­cip smr­ti kao usu­da, raspros­tran­jenog svu­da oko nas („Želu­dac je pun smr­ti” – pes­ma „Fig­ure od žice”; „Sada si jak kao smrt” – pes­ma „Pom­račen­je”), dok se „na vrhu čiode, množe anđeli” u, već citi­ra­noj pes­mi „Oblaci”, što posta­je veli­ka nelagoda.

    .…..Otu­da i pes­nikin­ji­no pitan­je: „Da li je Bog uvek na mojoj strani” (pes­ma „Pred ogledalom“), jer ona primeću­je da „dugo i sit­no soli po rana­ma” (ista pes­ma). Zato smo mi, danas i ovde, sve­do­ci „moli­ta­va bez nade”, što dop­un­ju­je osnovni emo­tivni naboj pesama u vidu oča­ja i bez­nađa. Sve­do­ci smo živ­ota u strahu, u jezi i tiši­ni – živ­ota u čekan­ju smrti.

    .…..Ras­plet takvom sta­tusu pojed­in­ca i kolek­ti­va pes­nikin­ja pred­viđa u tiši­ni i čekan­ju, kako bi se uz pomoć even­tu­al­nih prom­e­na, kao i kos­mogo­ni­jskih nazi­ran­ja, naruši­la današn­ja ravnoteža, koja to nije. Očigled­na je pes­nikin­ji­na nada da se povrati stari kodeks i sis­tem vred­nos­ti, koji su vekovi­ma probani i kušani, i koji su, odol­e­va­jući, ispun­javali sve zahteve, do ovih prisil­nih i nemilos­rd­nih koji pro­movišu novo vreme, bez osećan­ja i milos­rđa, bez razumevan­ja, bez ljubavi, bez vol­je i potrebe da se nekome dru­gome pomogne, makar koliko-toliko.

    .…..Pes­nikin­ja Nikolić ispol­ja­va svo­ju odgov­ornost, odgov­ornost pes­ničkog bića koje je u moći da pred­stavi sve pojave koje pojačava­ju pes­nikin­jinu i našu ugroženost, egzis­ten­ci­jal­nu i svaku drugu. Pes­nikin­ja zna da se „na drven­om podu”, već grči „umiruća iluz­i­ja” (pes­ma „Iskaz”). Na jed­noj su strani bahati „nest­varni sumorni debili … ubeđeni da ima­ju moć” (pes­ma „Zatam­n­je­na stak­la”), a na dru­goj „Lju­di nema­ju posao, sahran­ju­ju nadu, / smisao se uki­da i prese­ca” (pes­ma „Fig­ure od žice”), što je pre­ciz­na i polar­i­zo­vaana pred­sta­va u kojoj, nažalost, moramo da učestvu­je­mo, trpeći i živeći nepodnošljivo.

    .…..Prisut­na je i preteća kat­e­gori­ja nepod­nošljivosti: niš­tavnost, apsurd i haos: „rasi­pa se sve što se može reći” (pes­ma „Nefer­ti­ti”). U nas­tavku knjige, u pes­mi „Apo­teoza”, pes­nikin­ja pred­viđa apokalip­tične slike, na primer, kada su u pitan­ju reči i aso­ci­jaci­ja na Knjigu Postan­ja: „I ni reči više, i ni reči man­je, / i ni reči ika­da više”.

    .…..Ugrože­na je i sama pes­nikin­ja, što se oči­tu­je u pes­mi „Arhiv”, koja cela crno-siva glasi:

    .…..„Stigle su i mene

    .…..velike sumorne teme.

    .…..Kako da razumem svo­je vreme?

    .…..Crno i sivo zada­to gradivo.

    .…..Nema ovde niš­ta živo

    .…..nego mrt­vo, mrt­vo, mrtvo

    .…..na čekrk sagnato.

    .…..Pokrećem ga sama starim alatom.

    .…..Radim u arhivu.

    .…..Do četrde­set pete bila sam dete.

    .…..Sada pijem tablete.”

    .…..Pes­nikin­ju poseb­no brine podatak što smo svi mi počeli da „Izlaz­i­mo iz bara­ka. / Stari junaci i sve­ci usta­ju sa nama” (pes­ma „Izlazak”), što znači da pes­nikin­ji­ni i naši potom­ci neće ni upoz­nati svo­je svetitel­je i junačke pesme, kao inte­gral­ni deo obra­zovnog sis­tema ili kao živo pamćen­je; neće ni znati da li su uopšte postojali.

    .…..I iz citi­ranih sti­ho­va se uoča­va pes­nič­ki pos­tu­pak Dejane Nikolić. Primetan je njen lirs­ki sen­z­i­bilitet: sti­hovi su pre­pun­jeni pes­ničkim slika­ma i pred­stava­ma, s jedne, i značen­ji­ma, med­itaci­ja­ma i emo­ci­ja­ma, sa druge strane. Sti­hovi nisu naglašeni, nisu sug­es­tivni. I kada zaključu­ju, oni tek nagov­eš­tava­ju i nasluću­ju. Nema suvišnog u njenom stihu.

    .…..Tre­ba reći da pes­nikin­jin pri­jem sve­ta i okružen­ja nije ni površan ni ishitren, već je znača­jno pro­dubljen i sveobuh­vat­no pred­stavl­jen, što je zaslu­ga proce­sa pes­ničke kon­tem­placije u spoz­na­ji i doživl­ja­ju sve­ta, živ­ota, smis­la, udesa.

    .…..Često, pes­nikin­ja preki­da tok pesme sa preuz­i­man­jem cita­ta iz poz­natih, uglavnom nar­o­d­nih izvornih pesama (na primer: „Bosioče moj zeleni” – poe­ma „Apokrif, 6”, „Širok Dunav ravan Srem” – pes­ma „Posle knjige”), nudeći kono­taci­ju kon­tek­stu­alnog u pes­mi i pod­seća­jući da je kon­tem­placi­ja pes­nikin­jin vid opšten­ja sa sve­tom, kakav god on bio, i da ga tako dograđu­je i dopunjuje.

    .…..Osim toga, pes­nikin­ji­ni sti­hovi su ugrađeni u pesme koje su pesme trenut­ka. Pesme detalji. Pesme pejza­ži. Pesme raz­gled­nice, koje zahte­va­ju pes­ničku sve­denost. Pesme autopo­et­ske ispovesti utišanog i usporenog toka. Pesme fleše­vi. I pesme u koji­ma reči žele da ima­ju više lica i dijalo­ga u mes­tu sus­re­tan­ja sa čitaocima.

    .

    .

    .

    .

    .

    .