.
.
.
Ireverzibilnost
povlačim nepravilnu liniju
niz zid
kao kičmu
koja sipi niz mesta
što nas ne mogu vratiti u sebe,
niz prebrisanu površinu
doskoro zaboravljenih predmeta
reke
i ostali vidovi odlazaka
razvijaju se
u odsustvu prepoznavanja
a samoća stvara
napukle predele
prepune iščekivanja
i trag radosti
ispod skorelog blata
zadivljen
pred marginama
nepoznate mape
ulazim u prostor izvan vidokruga
i zatičem ruševine
za koje mi niko nije rekao
na zidu se formira:
– granica
– pupčana vrpca
– obala
– žica
– put
– ožiljak
– talasna dužina
– sazvežđe
– tunel
– linija života
zadržavam se u udaljenostima
kada se odmaknem
ono što je neistraženo
pretvara se
u još jednu ispovest
i
da smo se samo
trenutak kasnije okrenuli
možda bi sve bilo
drugačije
.
.
.
Ponavljanja
.
.
preostaje osećaj
da jul nestaje
u ovoj nepokretnosti,
u prizvuku tek promenjene navike
i plavičaste periferije
gde posežemo
za ostacima dana
prozor je bio otvoren,
na zamagljenom staklu
zadržavaju se dokazi
o hotelima i demenciji
dok će u poluosvetljenoj sobi
neke stvari
zauvek ostati netaknute
posmatranje autobusa
stvara iluziju kratkotrajnosti
za svaki slučaj
skupljam predmete
koji me asociraju na jučerašnjicu
napipavamo po tavanici
naivnosti
što nisu deo
naše podsvesti
i moje se zenice
konačno
privikavaju na početke
.
.
.
Asimilacija
.
.
tavanica prokišnjava
pod našim tihim susretom
postepeno se povećava razmak
između dve kapi
napolju se razvedrava
i kora sazreva
oko prećutanih iskrenosti
koje su ostale za nama
negde između
proleća i iskustva
potajno se nadamo
ponovnom naoblačenju
i pažljivo osluškujemo
kretanje u susednom stanu
ovde je nekada bilo more
kažiprstom praviš udubljenje u prašini
drhteći i posežući za nečim
što je za mene ostalo nepoznato
u ispražnjenoj prostoriji
devedeset devete godine samoće
.
.
.
Seča šuma
.
.
približavam se krhotini vremena
na čijoj se površini odražavaju
male konačnosti prostora
koji se nekada činio prevelikim
sve je ugašeno
kao rastinje nakon umiranja svitaca
sećam se
kako sam se uveravao
da će sve ostati nepromenjeno
u drugom vremenu
na drugom mestu
jedna prolaznost
izjednačava se sa
ovom hladnoćom
i još jedno drvo pada na dno
i pomišljam
kako u tome ima
nečeg utešnog i lepog
.
.
.
Tapiserija
.
.
napolju je preostalo dovoljno svetla
da bi se videlo bez napora
još uvek je sve na svom mestu
prašnjavo i čitavo
izbledelo prisustvo stoji na rubu
nedovršene rečenice
a suton ispunjava svako udubljenje
koje je preostalo
nakon zaboravljanja
daleko u jesen
nastaje ostrvo
kad bi ga dotakla
osetila bi
kako se zaustavlja kiša
.
.
.
.
……………………..Iz rukopisa Kambrijum
,
.
.
.
.
