Kambrijum

Lat­est posts by Šimon Cub­o­ta (see all)

    .

    .

    .

    Ireverz­i­bil­nost

     

    povlačim nepravil­nu liniju

    niz zid

    kao kič­mu

    koja sipi niz mesta

    što nas ne mogu vrati­ti u sebe,

    niz pre­brisanu površinu

    dosko­ro zab­o­ravl­jenih predmeta

    reke

    i ostali vidovi odlazaka

    razvi­ja­ju se

    u odsustvu prepoznavanja

    a samoća stvara

    napuk­le predele

    pre­pune iščekivanja

    i trag radosti

    ispod sko­rel­og blata

    zadi­vl­jen

    pred mar­gina­ma

    nepoz­nate mape

    ulaz­im u pros­tor izvan vidokruga

    i zatičem ruševine

    za koje mi niko nije rekao

    na zidu se formira:

    - grani­ca

    - pupčana vrpca

    - obala

    - žica

    - put

    - ožil­jak

    - talas­na dužina

    - sazvežđe

    - tunel

    - lin­i­ja života

    zadržavam se u udaljenostima

    kada se odmaknem

    ono što je neistraženo

    pret­vara se

    u još jed­nu ispovest

    i

    da smo se samo

    trenu­tak kas­ni­je okrenuli

    mož­da bi sve bilo

    dru­gači­je

    .

    .

    .

    Pon­avl­jan­ja

    .

    .

    pre­osta­je osećaj

    da jul nestaje

    u ovoj nepokretnosti,

    u prizvuku tek promen­jene navike

    i plav­ičaste periferije

    gde poseže­mo

    za ostaci­ma dana

    pro­zor je bio otvoren,

    na zamagljenom staklu

    zadržava­ju se dokazi

    o hote­lima i demenciji

    dok će u polu­osvetl­jenoj sobi

    neke stvari

    zau­vek osta­ti netaknute

    pos­ma­tran­je autobusa

    stvara iluz­i­ju kratkotrajnosti

    za sva­ki slučaj

    sku­pl­jam predmete

    koji me aso­ci­ra­ju na jučerašnjicu

    napi­pava­mo po tavanici

    naivnos­ti

    što nisu deo

    naše podsvesti

    i moje se zenice

    kon­ačno

    privikava­ju na početke

    .

    .

    .

    Asim­i­laci­ja

    .

    .

    tavan­i­ca prokišnjava

    pod našim tihim susretom

    poste­peno se poveća­va razmak

    između dve kapi

    napolju se razvedrava

    i kora sazreva

    oko preću­tanih iskrenosti

    koje su ostale za nama

    negde između

    pro­leća i iskustva

    pota­jno se nadamo

    ponovnom naoblačen­ju

    i pažlji­vo osluškujemo

    kre­tan­je u sused­nom stanu

    ovde je neka­da bilo more

     

    kažiprstom prav­iš udubljen­je u prašini

    drhteći i posežući za nečim

    što je za mene osta­lo nepoznato

    u ispražn­jenoj prostoriji

    devedeset devete godine samoće

    .

    .

    .

    Seča šuma

    .

    .

    pri­b­ližavam se krho­ti­ni vremena

    na čijoj se površi­ni odražavaju

    male kon­ačnos­ti prostora

    koji se neka­da činio prevelikim

    sve je ugašeno

    kao rastin­je nakon umi­ran­ja svitaca

    sećam se

    kako sam se uveravao

    da će sve osta­ti nepromenjeno

    u dru­gom vremenu

    na dru­gom mestu

    jed­na prolaznost

    izjed­nača­va se sa

    ovom hlad­noćom

    i još jed­no drvo pada na dno

    i pomišl­jam

    kako u tome ima

    nečeg utešnog i lepog

    .

    .

    .

    Tapis­er­i­ja

    .

    .

    napolju je pre­osta­lo dovoljno svetla

    da bi se vide­lo bez napora

    još uvek je sve na svom mestu

    prašn­ja­vo i čitavo

    izblede­lo pris­ust­vo sto­ji na rubu

    nedovršene rečenice

    a suton ispun­ja­va svako udubljenje

    koje je preostalo

    nakon zab­o­ravl­jan­ja

    daleko u jesen

    nas­ta­je ostrvo

    kad bi ga dotakla

    oseti­la bi

    kako se zaus­tavl­ja kiša

    .

    .

    .

    .

    .….….….….….…..Iz rukopisa Kam­bri­jum

    ,

    .

    .

    .

    .