Moj život

Lat­est posts by Hana Sto­jić (see all)

    .

    .

    .

    Hana Sto­jić rođe­na je 1982. u Sara­je­vu, studi­rala je na Fakul­te­tu pre­vodi­lačk­ih znanos­ti na Bečkom sveučil­iš­tu.  Suiz­davači­ca je pub­likaci­ja Izgublje­na mjes­ta i Žene u Bosni i Herce­govi­ni za Goethe-Insti­tut Bosne i Herce­govine. 2010. započela je i orga­nizirala prvi nast­up Bosne i Herce­govine na Leip­ciškom saj­mu knjige. Na bosan­s­ki je pre­v­ela roman Elfriede Jelinek (Liebhaberinnen/ Ljubavnice ) i roman Saše Stanišića (Wie der Sol­dat das Gram­mo­fon repariert/ Kako vojnik popravl­ja gramo­fon). Na nje­mačkom je objavl­jen njezin pri­jevod izb­o­ra pje­sama Abze­ichen aus Fleisch [Značke od mesa] Faru­ka Šehića.

    .

    .

    Vaš prvi dodir sa umjetnošću?

    .

    Prvi lju­di koji su me dodir­nuli bili su umjet­ni­ci, mama i tata. Tako da je taj dodir i doslo­van. Sjećam se pje­sama Jove Jovanovića Zma­ja, Luke Patl­jet­ka, kon­cer­ta Ste­fana Milenkovića, pred­stave Kas­par na MESSU u Narad­nom Pozoriš­tu Sara­je­vo, pjesme o zlat­noj ribi­ci Sei­da Memića Vajte. Ali mož­da mi se najviše ure­za­la u sjećan­je odlo­mak iz drame Hasanagini­ca. I ses­tra i ja koje plače­mo u pub­li­ci dok se mama kao Hasanagini­ca na sceni kroz suze opraš­ta sa svo­jom djecom.

    .

    .

    Prva slo­va?

    .

    Školi i učen­ju sam se radovala, uvi­jek. I kupovi­ni knji­ga, teka, okvi­ra i olo­va­ka. I to se do danas nije promi­je­ni­lo. Spadam u onu skupinu djece kojoj se moralo gov­oriti da ostave knjigu. Znatiželj­na sam, nema te stvari za koju me se ne može zain­tere­sir­ati, uko­liko ispred mene sto­ji oso­ba koje stvarno voli čime se bavi i koja zna o čemu priča. Vol­jela bih kada bih sebi mogla pri­ušti­ti vre­men­s­ki i finan­cijs­ki da se obrazu­jem do kra­ja živ­ota. Osim mal­og slo­va „g“ u onoj verz­i­ji koju je pred­vid­jela naša učitelji­ca nije bilo nikakvih prob­le­ma. Od nje­ga sam imala tremu.

    .

    .

    Učitelji­ca – učitelj?

    .

    Moje osnovno obra­zo­van­je u Sara­je­vu prek­in­uo je rat, tako da osim poko­jeg frag­men­ta pop­ut pio­nirske zak­letve, učiteljice Emine Liho­vac, tri San­je, Ismara i Dami­ra i nemam sjećan­ja na svoj prvi razred u Sara­je­vu. Nakon toga su usli­jedile mnoge škole i mno­gi učitelji u Hrvatskoj, Sloveni­ji i Aus­tri­ji, pa u zre­li­joj dobi čak i u Nje­mačkoj čijih se ime­na djelomično i ne sjećam. Ali znam da su me svi pre­poz­nali kao vri­jednog đaka i vjerovali u mene.

    .

    .

    Odras­tan­je između glu­mice i pisca?

    .

    Jed­nom sam pri­jatelji­ci i književni­ci ispričala jed­nu aneg­do­tu iz djet­injst­va, kada je nama mama usred rat­nih god­i­na, besparice i izb­jeglišt­va snagom svo­je mašte uljepšala jedan težak peri­od. Pri­jatelji­ca mi je rekla: Hana, to što ti pričaš je književnost, to bi tre­bala napisati, ja sam odgov­o­rila: Ne, to nije književnost, to je moj živ­ot. Odras­tan­je između glu­mice i pis­ca je nenapisani roman.

    .

    .

    Da li su roditelji pred Vas postavl­jali veli­ka očekivanja?

    .

    Dobro pitan­je, mož­da je bol­je pitati njih. Meni je lično pitan­je odgov­ornos­ti bit­no. Uvi­jek sam osjećala odgov­ornost da zbog pri­li­ka koje sam u živ­o­tu dobi­la, a mis­lim da sam dobi­la puno, neš­to i vra­tim zajednici.

    .

    .

    Dom­i­nan­tan strah u djetinjstvu?

    .

    Visi­na.

    .

    .

    Omil­je­na igračka?

    .

    Unice­fove puz­zle, a na nji­ma su bile nacr­tane divl­je živ­ot­in­je kako se kupaju.

    .

    .

    Pjes­nik kojem se vraćate?

    .

    Mile Sto­jić. Nije mi niš­ta tako intere­sant­no kao upoz­na­vati svog oca, a kroz nje­ga nar­avno i sebe. Vid­jeti kako ja sto­jim pred nekim sličn­im živ­ot­nim pitan­ji­ma i da li smo došli do istih zaključa­ka. Neka­da se uhva­tim kako želim tati objas­ni­ti živ­ot, a onda čita­jući nje­gove pjesme i ese­je vidim da se on tim pitan­jem bavio pri­je 20 godina.

    .

    .

    Roman koji niste preboljeli?

    .

    U sko­ri­je vri­jeme je to bila Fizika tuge bugarskog književni­ka Georgi­ja Gospodi­no­va, u Srbi­ji je objavl­jen u Geopo­et­i­ci, a u Hrvatskoj ga je objav­i­la Frak­tu­ra. Nje­ga sam čita­la baš s puno žara.

    .

    .

    Film koji pre­poruču­jete našim čitaocima?

    .

    In Times of Fad­ing Light (In Zeit­en des abnehmenden Lichts) Mat­ti Geschon­neka koji je sniml­jen pre­ma istoimenoj knjizi Euge­na Rugea (Tradu­ki je također podržao ovu knjigu, a objavio je sara­jevs­ki Buy­book.) To je obiteljs­ka priča o kra­ju komu­niz­ma u DDR‑u. Poseb­no me se dojmio nje­mač­ki glumac Sylvester Groth.

    .

    .

    Koliko je mreža Tradu­ki pri­b­liži­la Balkan Evropi?

    .

    Mož­da mis­lite na Sred­nju i Zapad­nu Evropu ili na Evrop­sku Uni­ju? (smi­jeh) Što se mene tiče Balkan jeste Evropa. Ali također ste u pravu, jer vaše pitan­je impli­ci­ra da zapad Evrope ne poz­na­je balka­n­s­ki polu­o­tok, i to je tačno. Mi se kao književ­na mreža trudi­mo da damo svoj dopri­nos evrop­skom dija­logu, odnos­no da stvo­rimo plat­for­mu u zeml­ja­ma nje­mačkog gov­ornog područ­ja gdje će se čuti glaso­vi iz evrop­skog komšilu­ka sa jugo­is­to­ka. Daje­mo podršku za pri­jevode, orga­niziramo pro­mo­ci­je, podržava­mo fes­ti­vale, učetvu­je­mo na saj­movi­ma. Mis­lim da smo uradili jako puno u onom polju u kojem djelu­je­mo. A naš se rad nastavlja.

    .

    .

    Balka­n­s­ka noć u Lajp­cigu pokazu­je da pos­to­ji intereso­van­je nje­mačke pub­like za Balkan? Da li bi tako bilo u svakom dru­gom gradu?

    .

    Balka­n­s­ka noć je for­mat koji je pre­poz­nat, kom­bi­naci­ja književnos­ti i muzike sa balka­n­skog polu­ostr­va, koju Tradu­ki već tradi­cional­no orga­nizira na Saj­mu knjige u Leipzigu. Kom­bini­ramo mlade i stare autore, pjes­nike i proza­is­tice, preve­dene i nepreve­dene autorice. Balka­n­s­ka noć je bio naš lajp­ciš­ki speci­jalitet sve do ove godine. I onda smo odlučili da naprav­i­mo eksper­i­ment i da orga­niziamo Balka­n­sku noć i u Berlinu. Iskreno smo i sami izne­nađeni usp­je­hom koju je Balka­n­s­ka noć imala. U Berlinu u kojem se čini da ima doslovno sve, i pre­više ponude, ipak je to veče leg­en­darno i veliko Kino Baby­lon bilo puno.

    .

    .

     Da li savre­me­na Evropa mož­da nije dovoljno pre­poz­nala kul­tur­nu snagu Balkana?

    .

    Ja tu savre­menu Evropu, kako je vi nazi­vate, zamis­l­jam kao fir­mu koja mora funkcionirati.

    .

    .

    Šta mis­lite, kako bi Tomas Man, danas, gledao na val­ove izblegli­ca sa Isto­ka, i iz tog Egip­ta o kojem je toliko pisao?

    .

    Kako sam ga ja upoz­nala kroz pisan­je, Thomas Mann je poli­tič­ki uvi­jek sta­jao na pravoj strani. Stro­gi i surovi razum koji je neopho­dan i jedi­ni mogući odgov­or u vre­meni­ma fašiz­ma. Tako da vjeru­jem da ni po pitan­ju izb­jegli­ca ovd­je ne bi bilo poli­tičk­ih pro­pus­ta. Tradu­ki je podržao pri­jevod nje­gov­ih ese­ja „O Nemačkoj repub­li­ci“ koju je objav­i­la izdavač­ka kuća Alba­tros, a pre­v­ela Alek­san­dra Kostić. To su Man­novi poli­tič­ki spisi gov­ori. Vrlo intere­sant­no štivo.

    .

    .

    Da li saj­movi knji­ga dobili na znača­ju uveća­van­jem preve­dene produkcije?

    .

    Kom­plet­na indus­tri­ja knji­ga kakvu je poz­na­je­mo je dugo u pro­ce­su trans­for­ma­ci­je, zbog sve­ga što dig­i­tal­na budućnost donosi. Mis­lim da se to također odnosi i na saj­move. Neki su mi izdavači gov­o­rili da oni sa uvođen­jem emaila i inter­ne­ta ne mora­ju više ići na saj­move, ali s druge strane onda se saj­movi nađu svo­je nove zadaće i zadatke i stvore novu potre­bu. No, pre­cizan odogov­or ne mogu dati, jer se time se do sada nisam ni bav­i­la. Tek intu­itivno bih rekla da nisu dobili na znača­ju. Mož­da je vašim čitatelji­ma također intere­sa­tan podatak da saj­movi u Nje­mačkoj nisu pro­da­jni saj­movi. Sajam knji­ga u Leipzigu, koji je meni lično najin­tere­sant­ni­ji, osmis­lio je književni fes­ti­val Leipzig čita koji u četiri dana pos­jetitelji­ma i stanovnici­ma Leipzi­ga nudi preko 3.000 pro­mo­ci­ja i čitan­ja. Ne samo u sajam­skim pros­tori­ja­ma već po čitavom gradu. U kafići­ma, knjižara­ma, kin­i­ma, teatri­ma, javn­im ustanova­ma, akvar­i­ju­mu, jed­nos­tavno ste okruženi književnošću.

    .

    .

    Da li su pre­vo­di­o­ci u Nje­mačkoj adek­vat­no plaćeni?

    .

    Da, jesu. Nje­mač­ki pre­voditelji su se dugo i jako glas­no borili za svo­ja pra­va. Ali načel­no mis­lim da tamo gdje vla­da blagostan­je i gdje zakoni funkcioni­ra­ju, i hon­o­rari su fer.

    .

    .

    Čuo sam da tiraži vrhun­skih savre­menih filo­zo­fa u Nje­mačkoj ne prelaze hil­jadu prim­jer­a­ka; da li je to tačno? Koliko čitao­ci kupu­ju savre­menu filozofiju?

    .

    Mis­lim da mno­gi kupu­ju suvre­menu filo­zofi­ju ako je riječ o knjiga­ma Žiže­ka, Slo­ter­dij­ka ili Haber­masa. Vjeru­jem da su nji­hovi tiraži visoki.

    .

    .

    Koli­ki su tiraži pjes­ničk­ih knjiga?

    .

    Izne­nadili biste se kako su mali čak i na nje­mačkom gov­ornom području. Ne znam tačne bro­jke, jer su to izdavačke tajne, ali znam da pos­to­je neki mali izdavači koji štam­pa­ju po 300 primjeraka.

    .

    .

    Šta je naj­jači čini­lac koji ugroža­va savre­menu svjet­sku kulturu?

    .

    To je toliko kom­plek­sno pitan­je, da ovo što nudim kao odgov­or može biti tek jedan mali dio odgov­o­ra. Rekla bih da je to zeit­geist da sve što radi­mo mora biti smis­leno, prim­jen­ji­vo, i da mora donosi­ti novac. A živ­ot nije to i nije takav. A pogo­to­vo kul­tura i onda u užem smis­lu umjet­nost. Oni su toliko toga, i toliko više od nek­ih uhvatljivih para­metara ljud­skog pos­to­jan­ja. Ne želim mist­i­fi­ci­rati kul­tu­ru, ali ne spadam ni u one koji sve sve­du na racio. Živ­ot jeste mis­ter­i­ja, i sve što mi radi­mo su pokuša­ji davan­ja odgov­o­ra na sen­zaci­je koje osje­ti­mo u našim stvarnos­ti­ma. Teško je utvrdi­ti koja je cije­na toga ili koliko je to smisleno.

    .

    .

    Za kojeg slikara bi dali najviše novca?

    .

    Fikre­ta Libov­ca, bosan­sko­herce­go­v­ačkog skulptora.

    .

    .

    Grad koji želite da posjetite?

    .

    Beirut, Teheran, Jeruza­lem, Istan­bul, Diyarbakir, Veneci­ju, St. Peters­burg, Moskvu, Odessu. Vol­jela bih kada bih to stigla za ovog života.

    .

    .

     Antič­ki junak koji bi danas bio najin­tere­sant­ni­ji ženama?

    .

    Najveći heroj Ahilej ili Orfej, roman­tični muz­ičar koji nije izdržao da ne pogle­da svo­ju dragu? Meni bi najin­tere­sant­ni­ji bio Odis­ej. Samo što bih ja u svo­joj ličnoj verz­i­ji vol­jela otis­nu­ti se zajd­no sa njim.

    .

    .

    Vaša najveća nada?

    .

     Sva­ki novi dan.

    .

    .

    .

                                    Raz­go­varao Enes Halilović

                                  Pho­to: Tobias Bohm, Sajam knji­ga u Leipzigu, Balka­n­s­ka noć
    .
    .
    .
    .
    .