– (…) ja, ja, lieber Frau Berger. Wie ich schon gesagt habe, wir sehen uns am Freitag – sobald ich zurückkomme…[1] – rekla je ka ivici mobilnog telefona dok ga je ramenom držala uz levo uho i tromo ubacivala posteljinu u veš mašinu.
– Also am 11. September, richtig?[2] – kazala je gospođa Berger.
– Ja, stimmt. Ich habe das schon notiert. Keine Sorge![3]
– Ist es nicht ein bisschen früher möglich…? Es ist sehr dringend...[4]
– Keine Sorge. Machen Sie, wie ich es Ihnen gesagt habe und alles wird gut werden[5].
– Aber…[6]
– Es tut mir wirklich sehr leid, aber ich bin auf Urlaub.[7]
– Gut… Ich verstehe. Wir sehen uns dann am 11. September um 11 Uhr vormittags… Danke… Auf wiederschauen, Frau Muncanovic…[8] – gospođa Berger je tiho rekla izgovorivši Munćanović skoro sasvim kako treba, doduše sa jakim austrijskim akcentom, i uzdahnula.
– Ja, stimmt. Also, machen Sie, wie ich es Ihnen gesagt habe und alles wird gut werden. Danke. Auf wiederschauen, Frau Berger[9] – rekla je, prekinula vezu i spustila telefon do crnog notesa na veš mašini. Otvorila je notes, okrenula stranu na kojoj je pisalo jedanaesti septembar, upisala Frau Berger u 11h, i slegla ramenima kada je videla da tog petka više nema slobodnih termina. Pomislila je po bog zna koji put kako frau Berger i ne sluti da su njih dve zapravo prezimenjakinje dok se muči da joj izgovori prezime, pa se vragolasto nasmešila, podigla obrve i odmahnula glavom.
– Znači, nikad mira… – prošaputala je i zevnula.
Ubacila je ostatak belog rublja iz plastične korpe u veš mašinu, zatvorila je, sipala prašak za pranje i omekšivač i pritisnula on/off prekidač. Mašina je tiho zazujala i počela da povlači vodu.
Stala je kraj lavaboa, podigla malo glavu i pogledala se u ogledalu. Podigla je još malo glavu i istegla vrat. Prstima je prošla kroz gustu, dugu smeđu kosu i namrštila se kada je ugledala prve sede vlasi. Osetila je miris bohora, pomirisala prste i dobro poznat miris zagolicao joj je nozdrve. Naježila se i nasmešila prisećajući se detinjstva i bake kako je doziva „Unđe ješče, mujki? Vino se me ažuc!“[10] dok prostore veš u dvorištu stare kuće od blata i slame.
Štrecnula se kada su taktovi An der schönen blauen Donau zagrmeli na veš mašini. Podigla je mobilni telefon i javila se.
– Bune zoa, tetka Biso! Će fać?[11] – veselim glasom preduhitrila je tetku.
– Bune zoa! Eće, nje sprimin s’ vinjin la voj la prnz. Kum aj spus, vinjin la doo.[12]
– Vinjic, vinjic, baš me drag! Da laorme dupe prnz mjerdžem ocere la blč.[13]
– Super! Baš mje drag s’ ved… Ama rou mje parerou će ši Daniel ku Gabriel vara asta na vjenjit. Ama vin ji vara alalal’te…?[14]
– Će s’ faćem… Naputut pintru dje škoale are mult dje ‘n vacat. Vinje ji vara alalal’te… Knd vinjic jou ij strg pje kamere. Pje internet ve vjedjec ši tejnuic… Se v treće doru đe jej…[15]
– Super! Ve pupe tetka, ši nje vedjem la doo[16]. Ćao!
– Aj ve pup, ši ve ascept. Đe tuoce am gacit. Mje drag će vinjic.[17] Ćao!
Spustila je telefon na veš mašinu, pogledala koliko je sati, videla da ima još tri i po sata do dolaska tetke i teče i pomislila da bi baš mogla da se vrati u krevet i nastavi da spava jer je, na kraju krajeva, ipak na godišnjem odmoru.
Zevnula je glasno i protegla ruke. Izašla je iz kupatila i krenula prema spavaćoj sobi kada se Štrausov valcer ponovo začuo. Oborila je glavu i hitrim se korakom vratila u kupatilo.
– Zdravo, Natali! Pa, gde si ti? Nismo se videle od juče – javila se i radosno rekla.
– Dobro jutro, školska. Evo mene, gde si ti?
– Ma, evo i mene… Celo jutro mi zvoni telefon… Nisam još stigla ni da se umijem…
– Joj, znam kako ti je, draga moja Klaudia. Tako ti je to kad dođeš iz inostranstva kući da se malo odmoriš, pa svi počnu da te zovu da se vidite. Posebno sad kad je vašar…
– Sve znaš – nasmejala se i nastavila: – Nego, komšika, kad se vidimo da se na miru ispričamo?
– Evo, odmah ako hoćeš.
– Može. Sama sam. Daj mi samo par minuta da se malo sredim, još sam u spavaćici.
– Ma, opušteno, šta ti je. Kao da ću prvi put da te vidim u takvom izdanju – kazala je Natali i nasmejala se.
– I to što kažeš, – nasmejala se i Klaudia – odmah stavljam kafu. Piješ slađu još uvek?
– Daaaa… Nego… nemoj da mi se ljutiš, zato te i zovem… Popila sam već kafu sa zaovom, i šoljica mi je ispala kao nikad pre, ni ja ni ona ne znamo da gledamo, a osećam da je nešto mnogo važno, pa sam mislila… ako hoćeš malo da baciš pogled… Neću ti ostati dužna.
– Ma, to ne dolazi u obzir. Nego, ne valja danas… Samo utorkom i petkom se gleda.
– Pa, taman, danas je petak!
– Jao, pa da… – rekla je Klaudia i udarila se dlanom po čelu. – Kažem ti, još se nisam skroz rasanila kako treba… Nego, Velika Gospojina je, ne valja da se gleda na praznike…
– Ma, hajde bre, samo da baciš pogled. Ili ti to hoćeš da me otkačiš, a draga moja?
– Ma, neeee…
– Pravo da ti kažem, ja ne bih ni znala to za dane i praznike, da mi sad nisi rekla. Idemo na moju odgovornost! – razdragano je kazala Natali.
– Dobro, ali nemoj posle da kažeš da ti nisam rekla…
– Nema problema, bre. Dolazim odmah!
– Važi. Uđi slobodno, ulazna vrata su otključana a ja idem da stavim kafu.
– Okej. Za mene nemoj da stavljaš, samo što sam popila…
– Jao, bre, pa je l’ vidiš kakva si? Hajde da mi praviš društvo, ne bi me valjda pustila da sama pijem kafu?
– Okej. Stavi onda i za mene. Eto me odmah!
– Važi. Odmah ću – Klaudia je rekla, spustila telefon na veš mašinu i brzim korakom uputila se ka kuhinji.
Kada je voda u džezvi proključala stavila je po četiri kašičice kafe i šećera jer je i sama volela slađu i jaču jutarnju kafu. Čula je nekakav tresak, pa je viknula: – Natali, ti si?
– Ja sam. U dnevnoj sobi sam.
– Evo me odmah!
– Samo lagano, na godišnjem smo – kazala je Natali i nasmejala se.
– Da, da. Cele godine jedva čekam da dođem kući da se malo odmorim a kad dođem, posle dva-tri dana jedva čekam da se vratim – kazala je Klaudia dok je bosonoga i sa dve staklene šoljice u rukama koračala po hladnim pločicama ka dnevnoj sobi.
– Stvarno? Isti slučaj… Sad mi je lakše, ponekad me grize savest zbog toga, ali vidim da nisam jedina…
– Šta da se radi, ipak nam je život tamo a ovde… – rekla je Klaudia i spustila šoljice sa vrelom kafom na stočić između kompleta kožnih fotelja.
– A ovde smo napravili kuće i tu su nam familije…
– Ćuti bre, i tebe i mene su roditelji odveli preko odmah posle srednje… Za to vreme su se ljudi ovde napatili…
– Ali, oni su se vratili.
– I umrli… Bog da im dušu prosti! – rekla je i prekrstila se, pa je nastavila – Ali, znaš i sama kako je – inostrana penzija ovde vredi mnogo više nego tamo… Mada, ja nisam sigurna da ću da se vratim.
– Jeste… Ni ja ne znam…
– Ima vremena, videćemo. Kad budemo babe moći ćemo da biramo gde ćemo, a za sada nam ovako nije loše – kazala je Klaudia i nasmejala se.
– Ma, sigurno. Još smo mlade, i ne mogu sada da lupam glavu još i s tim. Kad dođe vreme za to, onda ću da vidim šta ću i gde ću.
– Ma, da – rekla je Klaudia i pogledala crnokosu i crnooku drugaricu koja je u donjem delu roze trenerki i beloj majici kratkih rukava sedela zavaljena u kožnoj fotelji tamno braon boje. Na stočiću ispred nje bila je i bela šoljica za kafu sa cvetnim motivom koju je donela od kuće. – Nešto si mi bleda od jutros.
– Ma, to je od ove moje anemije… – odgovorila je Natali i kažiprstom obrisala vrh nosa. – Evo, malo je i krv krenula…
– Jao bre, pa ti znači ima čitavog života da kuburiš s tim… Uzmi… – rekla je Klaudia i pružila školskoj drugarici papirnatu salvetu.
– Izgleda – Natali je kazala. – Evo stala je, sve je okej. Hvala.
– Slobodno uzmi šta ti treba, znaš i sama da ne treba da se snebivaš kad si kod mene.
– Znam – pogledala ju je u krupne zelene oči i poslala joj poljubac.
– Jesi jela? Da ti spremim nešto? Doneli smo brdo hrane…
– Ne, hvala. Doručkovala sam još u devet. A ti slobodno…
– Jao, ja nisam… Sad sam se setila… Ali nisam gladna, a i hoću malo da oslabim dok sam ovde – rekla je Klaudia.
– ’Si ti normalna? Imaš liniju kao u srednjoj…
Klaudia je pomerila glavu levo-desno, spustila dlan desne ruke na stomak, pomazila ga nežno i nasmešila se. Srknula je kafu i bacila pogled u šoljicu koju je Natali donela. – Neka odstoji još malo, vidim da je talog na dnu još uvek tečan.
– Važi. Dokle ostajete?
– Do sledećeg vikenda. Vi se vraćate sad za vikend?
– Da, sad u nedelju rano ujutru krećemo… Pravo da ti kažem, sad mi se nešto i ne ide nazad…
– Dug je put kolima do Pariza.
– Nije strašno, navikneš se. Kad omatorimo, onda ćemo da se luksuziramo avionom – kazala je Natali i nasmejala se.
– Deca se ne žale dok putujete?
– Kako kad. Zadnjih par sati se uzvrpolje, i postanu kenjkavi, ali uglavnom su dobri, dremaju, vise na mobilnom, igraju igrice… Prođe im vreme.
– Ćuti, tvoji Sofi i Mišel su mali i još uvek vole da dođu ovde. Ovi moji već drugu godinu zaredom neće da dođu, kažu dosadno im je i bez veze… A dok su bili mali kukali su preko cele godine kad će na Dunav, kad će na plažu, kad će kod babe i dede, kad će na vašar, kad će da se vide sa drugarima ovde… Sad ne bi da mrdaju iz Beča ili idu sa društvom na more. Prosto me sramota kad dođem, ne znam šta da kažem familiji.
– Uf… Dobro je da znam šta me čeka. Verovatno će i moji tako kad malo porastu…
– Ko zna, možda i neće. Nego, je l’ tvoji klinci tamo govore srpski ili vlaški?
– Uglavnom srpski, mada vidim da razumeju i vlaški kad dođemo.
– Ovi moji izbegavaju. Slušaju šta im kažem, ali odgovaraju na nemačkom. I znaš šta mi je Gabriel rekao par dana pre nego što smo došli?
– Šta?
– Kaže, mama ti i kad pričaš nemački, tačno se vidi da razmišljaš na srpskom ili vlaškom…
– E, svašta… Koja ti je ovo kafa? Mnogo lepo miriše.
– A, nju kupujemo kod jednog Turčina u komšiluku. Sam je peče, ceo kvart zamiriše. Kaže da je arabika. I nama se mnogo dopada.
– Odlično miriše.
– Nego, da te pitam, nismo pile zajedno kafu, pa nisam videla – popila si je vruću?
– Jesam. Bez mleka i šećera, iz sedam gutljaja.
– Odlično! A koliko puta si okrenula šoljicu da se soc razlije?
– Sedam puta.
– Super. Sve si zapamtila! – Klaudia je rekla ozbiljnim glasom, nasmešila se, pogledala Natali u oči i šoljicu uzela desnom rukom.
– Oh, Frau Balcojkić, ich sehe eine weite Reise…[18]
– Oh, désolé Madame Munćanović, mais je ne parle pas allemand.[19]
Pogledale su se i prasnule u smeh.
– Oui, oui[20]! Izvini, molim te. Profesionalna deformacija – kazala je Klaudia kroz smeh.
– Kuku nama, al’ smo se izdeformisale! – ciknula je Natali, pa je nastavila kroz smeh: – A, i ove providne šoljice… Priznaj, u njima poslužuješ kafu da te ljudi ne bi smarali da im gledaš, je l’ da?
– Pa, da! Jaooo, ćuti, molim te… ne mogu… da… se smirim… – Klaudia je rekla i zacenila se od smeha.
– Hahahahaha! Iskusno, iskusno!
Ubrzo su se uozbiljile, pa je Klaudia nastavila: – Vidim ti jedno daleko putovanje…
– Pa, jeste… do Pariza baš ima iha-haaa da se putuje… – ubacila se Natali i ponovo počela da se smeje.
– Molim te, uozbilji se ili prekidam! – Klaudia se nežno ugrizla za jezik da bi ostala ozbiljna.
– Dogovoreno. Izvini.
– Dakle, odavno nisam videla ovako jasne figure, kunem ti se… Znači – daleko putovanje, ali nije Pariz… Tu je i anđeo, kao da leti iznad jedne ogromne crne limuzine, i prolazi kroz krugove, a oni su skoro kao oni olimpijski, tu je i zastava sa mnogo zvezda i sa prugama… To može samo američka da bude… A ti si na toj limuzini, ležiš tako na njoj kao one manekenke u bikiniju kad ih reklamiraju… Znači, anđeo donosi dobre vesti, krugovi nisu dobri, tako da treba da se čuvaš, ali pošto su kao olimpijski, to može da znači da ćeš u neki grad u Americi gde su bile ili gde će biti Olimpijske igre…
– Uh, to bi bilo super! Goran i ja baš pričamo kako je možda dobar trenutak da se preselimo u Ameriku.
– Eto, vidiš… Je l’ znate engleski?
– Ma jok. Zaboravila sam i ono malo iz škole, a Goran je učio francuski. A ti?
– Onako… Idem na kurs već dve godine, jer nikad se ne zna šta ti je pisano… Možda onda u Kanadu…? Tamo se govori i francuski…
– Ne znam, videćemo.
– Dobro… Znači, imaš i velike prepreke na tom putu, ali ćeš ih otkloniti…
– Šta vidiš? Mislim, kako to znaš?
– Natali, bre! – povisila je Klaudia glas, pa je nastavila oštro: – U Beču me niko tako ne zapitkuje i samo me slušaju i odgovaraju kad ja njih nešto pitam!
– Izvini. Samo još ovo da te pitam – utorkom i petkom im gledaš u šoljice, je l’ tako… A ostalim danima?
– Ostalim danima radim skidanje čini, dajem im čajeve i trave da piju, kažem im šta da rade, sve po potrebi, i tako… Mislim, to našim Jugovićima, a gospođama iz Beča gledam u šoljicu… Pomažem ljudima koliko mogu. Vikendom ne radim.
– Pa da, tebe je baba sve to naučila. Dobro se zaradi, je l’ da?
– Zadovoljna sam. Uglavnom. Mislim, ipak bolje zarađujem nego dok sam radila u restoranu – Klaudia je tiho rekla i nasmešila se.
– Znaš šta? Da me ti lepo naučiš sve to pa da i ja počnem… Juče nisam stigla da ti kažem – jesenas sam prestala da radim u frizerskom salonu i sad kod kuće šišam i friziram uglavnom naše Jugoviće i komšiluk, i sad mnogo manje radim a više zaradim, ali sa ovim bih sigurno još bolje prošla.
– Pa, ne znam… Valjda. Znaš, trebalo je baba ili mama da te to nauče, ako su znale…
– Ma, šta su one znale… Znale su samo ono osnovno, šta i kako treba za pomane[21], za slave, rođenje, kad neko umre, kad se ode na groblje… A kad je baš trebalo, dolazile su kod tvoje babe, sećaš se…
– Sećam se, sećam se… Hajde da ti sada odgledam, pa ćemo posle da vidimo. Može?
– Može – rekla je Natali ozbiljnim glasom.
– Ovako, pošto si mi najbolja drugarica – govorim ti i šta vidim… Da počneš da učiš polako, ali ne može to tako na brzaka, samo da znaš.
Natali je klimnula glavom, razrogačila oči i pretvorila se u uvo.
– Znači, na tom putu nailaziš na prepreke… To ti je ova kofa što je šutiraš… Evo, pogledaj – kazala je Klaudia i pokazala drugarici unutrašnjost šoljice za kafu. – To si ti kako šutiraš kofu i leti ti cipela uvis… Cipela ti je isto odlazak na put. Može da bude i dolazak gostiju, ali više stvari govori da se radi o putu, pa ćemo se zato držati toga. Posle tog putovanja ti sledi novi početak, ali i velika, trajna stabilnost… Imaš i jedno ogromno drvo nasred livade opasane gustom šumom i svuda je cveće oko njega… Tu je i nameštaj i sve što ti treba, ali to je manje bitno… Iz drveta kao da izvire voda i pretvara se u reku…
– To je, bre, kao raj kako ga je zamišljala moja baba… – Natali je rekla a Klaudia ju je samo presekla pogledom i nastavila ozbiljnim glasom.
– Pošto teče pravo, to je dobar znak… Vidim te kako pratiš tu vodu i ideš prema suncu, a to ti je veliki… – Klaudia je prekinula da govori istog trenutka kada su čule zvuk sirene vozila hitne pomoći i trgle se.
– Šta to bi? – upitala je Natali.
– Nemam pojma – uzbuđeno je rekla Klaudia i naćuljila uši – To je tu negde blizu nas.
– A, ma to su sto posto opet došli kod Ljubice. Kaže mi zaova da maltene jednom nedeljno dolazi hitna kod nje kad kolabira… Ima šećer, pa ne znam sad baš najtačnije da li joj padne ili skoči nešto najstrašnije na svetu, pa se samo sruši…
– Jao, jadna žena. Srela sam je pre neki dan, treba i ona danas da mi dođe… Nije mi ništa rekla, a nije ni preterano debela. Mislim, ima i debljih, pa im nije ništa… Ona je beše dve godine mlađa od nas, je l’ tako?
– Jeste, trideset i šest joj je.
– C c c! Ne znam da li da je pozovem sad, malo mi je glupo… Ma, raspitaćemo se kasnije… Ili mi javi ti kad saznaš nešto.
– Dogovoreno. Hajde sad da nastavimo – nasmešila se Natali.
– Važi… Ma, mnogo ti je čudna ova tvoja strana – evo, i ovde kao da ležiš negde, digla si noge i kao da guraš nekakvo belo cveće uvis…
– Hahahahaha! To mora da je neki seks za medalju, a?
– Ma, nije seks. Evo, pogledaj… – kazala je Klaudia ozbiljnim glasom i levim kažiprstom drugarici pokazala figurice ocrtane u osušenom talogu kafe.
Natali je pogledala u šoljicu, klimnula glavom nekoliko puta i rekla: – Pazi stvarno! Čoveče… Meni to cveće liči na bele rade…
– I meni isto. Cveće je, inače, ispunjenje želje, dobar predznak, ostvarenje želja, a ako su cvetići na dnu – poteškoće oko ostvarivanja zamisli i želja, moguća nesreća… – nastavila je Klaudia.
– Jao bre, pa nemoj da mi baksuziraš dva dana pred put! Šta to znači?
– Ćuti bre, da se skoncentrišem… Nisu cvetovi na dnu, znači nije…
– I šta još vidiš na mojoj strani? – Natali je nestrpljivo prekinula drugaricu.
– Evo… Ma, kakva Kanada, kakvi bakrači, ti ima da završiš u Las Vegasu, ja kad ti kažem – evo, tačno vidim i kako prilaziš onom šalteru kao u nekakvom kazinu i daješ im žetone da ti ih unovče, kao na filmu…
– Uf, kamo te lepe sreće! – nasmejala se Natali i dodala: – A šta vidiš kod mog Gorana?
– Kod Gorana… Hmmm… Pa, dominantna je figura babe… to je neka žalost u kući…
– Daj, bre, Klaudia, pa nemoj to da mi radiš!
– Ništa tu ja… Ja samo… – rekla je Klaudia a u kupatilu je zagrmeo An der schönen blauen Donau, pa je spustila šoljicu na stočić, pogledala prebledelu komšinicu, ustala i bosonoga u beloj pamučnoj spavaćici potrčala prema kupatilu. – Odmah se vraćam, izvini – rekla je i pogledala Natali u oči a ona je zabrinuto klimnula glavom.
– Halo, Ljubice! Zdravo, kako si? – rekla je zbunjeno kada se javila i videla ko je zove.
– Jao ćuti, evo skočili su mi sad i pritisak i šećer… – Ljubica je uzbuđeno i brzo odgovorila.
– Je l’ ti dobro…?
– Ma, jeste, nego… – rekla je a Klaudia je čula dva pucnja u komšiluku i njihov eho iz telefona.
– O, bože gospode! Šta se to dešava? – vrisnula je Klaudia.
– Goran pucao na Dekija Spnulovića!!!
– Šta se to dešava, govori!!!
– Sve sam videla kroz prozor! Deki je opet došao na vašar iz Amerike sa onim velikim crnim kolima što jedva prolaze kroz našu ulicu…
– On živi u Los Anđelesu, je l’ tako? – tiho je kazala Klaudia.
– Jeste… Ali, nije to sad bitno… Nego je Natali, tvoja školska, pre deset-petnaest minuta izletela kroz kapiju i nije je ni video ni čuo kad je udario…
– Molim??? – Klaudia je vrisnula, zavrtelo joj se u glavi pa je sklopila oči. Prošaputala je: – Nemoguće… – i potrčala prema dnevnom boravku.
– C c c, pa ti izgleda ništa ne čuješ otkad ste stavili te izolacije na zidove! Došla je i hitna, još su tu, pokušavali su da je spasu sve do sad, ali izgleda da nije bilo šanse… Deki plače, čupa kosu, kaže nije je ni video sve dok mu nije pala na haubu… a Goran je uleteo u kuću i izašao s puškom, samo što je pucao u Dekija… Nije ga ubio, samo ga je okrznuo… Sad smo i policiju pozvali… – uzbuđeno i brzo je govorila Ljubica kada je Klaudia uletela u dnevni boravak i bacila pogled na prazne braon kožne fotelje i stočić na kojem su bile dve staklene šoljice za kafu iz kompleta koji je donela iz Beča pre nekoliko godina i jedna bela, sa cvetnim motivima i sasušenim socom.
– Eto, vidiš. Lepo sam ti rekla da ne valja za Veliku Gospojinu da se gleda… – prošaputala je Klaudia dok je netremice gledala u praznu fotelju. Prekrstila se tri puta, udarila se dlanom po čelu i zaplakala.
– Molim? – upitala je Ljubica.
– Lepo sam joj rekla… Tačno sve kako sam joj videla u šoljici…
– Draće…[22]
– Fuck!!! – vrisnula je Klaudia i zaplakala još glasnije. Iz ruke joj je ispao telefon a crni delovi plastike su se razleteli po hladnim pločicama dnevne sobe u trenutku kada su se u komšiluku začule policijske sirene.
[1] …da, da, draga gospođo Berger, kao što sam vam kazala – vidimo se opet u petak čim se vratim… – preveli na nemački Sofija Živković i Gernot Kreiger
[2] Znači, jedanaestog septembra, je l’ tako?
[3] Tako je. Upisala sam vas. Ništa ne brinite.
[4] Ne može ništa pre…? Hitno je…
[5] Ništa ne brinite. Samo uradite sve kako sam vam rekla i biće sve u redu.
[6] Ali…
[7] Stvarno mi je žao, na odmoru sam…
[8] U redu… razumem. Vidimo se onda jedanaestog u 11 prepodne… Hvala… Do viđenja, gospođo Munćanović.
[9] Tako je. Znači, samo uradite sve kako sam vam rekla i biće sve u redu. Hvala vama. Do viđenja, gospođo Berger.
[10] Gde si, bakino dete? Dođi da mi pomogneš! – prevela na vlaški Svetlana Rihar
[11] Dobar dan, tetka Biso! Šta radiš?
[12] Dobar dan. Evo, spremamo se da dođemo kod vas na ručak. Dolazimo u dva, kao što si kazala.
[13] Dođite, dođite, baš mi je drago. A posle ručka idemo na vašar.
[14] Super! Baš mi je drago što ćemo se videti… Žao mi je što se nećemo videti sa Danielom i Gabrielom. Ali, doći će sledećeg leta…?
[15] Šta da se radi… Ne mogu zbog škole jer imaju mnogo obaveza. Doći će sledeće godine na leto… Pozvaću ih na kameru kad dođete. Barem preko interneta da se vidite i popričate… Da vas želja mine.
[16] Super! Ljubi vas tetka i vidimo se u dva.
[17] Ljubim i ja vas, i čekam vas. Svašta sam skuvala. Drago mi je što ćemo se videti.
[18] O, gospođo Balcojkić, vidim vam jedno daleko putovanje, nem.
[19] O, žao mi je gospođo Munćanović, ali ne govorim nemački, fr.
[20] Da, da, fr.
[21] Pomen, daća, parastos, vlaški
[22] Iako je „đavo“ osnovno značenje ove reči, na vlaškom jeziku – između ostalog – to može biti i uzvik iznenađenja, pozitivan i negativan. U ovom slučaju je negativan.
