Komšike

Zoran Ž. Paunović
Lat­est posts by Zoran Ž. Paunović (see all)

    – (…) ja, ja, lieber Frau Berg­er. Wie ich schon gesagt habe, wir sehen uns am Fre­itag – sobald ich zurück­komme[1] – rekla je ka ivi­ci mobilnog tele­fona dok ga je ramenom držala uz levo uho i tro­mo ubaci­vala posteljinu u veš mašinu.

    Also am 11. Sep­tem­ber, richtig?[2] – kaza­la je gospođa Berger.

    Ja, stimmt. Ich habe das schon notiert. Keine Sorge![3]

    Ist es nicht ein biss­chen früher möglich…? Es ist sehr drin­gend...[4]

    Keine Sorge. Machen Sie, wie ich es Ihnen gesagt habe und alles wird gut wer­den[5].

    Aber[6]

    Es tut mir wirk­lich sehr leid, aber ich bin auf Urlaub.[7]

    Gut… Ich ver­ste­he. Wir sehen uns dann am 11. Sep­tem­ber um 11 Uhr vor­mit­tags… Danke… Auf wieder­schauen, Frau Muncanovic[8] – gospođa Berg­er je tiho rekla izgov­orivši Munćanović sko­ro sasvim kako tre­ba, doduše sa jakim aus­tri­jskim akcen­tom, i uzdahnula.

    Ja, stimmt. Also, machen Sie, wie ich es Ihnen gesagt habe und alles wird gut wer­den. Danke. Auf wieder­schauen, Frau Berg­er[9] – rekla je, prek­in­u­la vezu i spusti­la tele­fon do crnog note­sa na veš maši­ni. Otvo­rila je notes, okrenu­la stranu na kojoj je pisa­lo jedanaesti sep­tem­bar, upisala Frau Berg­er u 11h, i slegla rameni­ma kada je videla da tog pet­ka više nema slo­bod­nih ter­mi­na. Pomis­lila je po bog zna koji put kako frau Berg­er i ne slu­ti da su njih dve zapra­vo prez­i­men­jak­in­je dok se muči da joj izgov­ori prez­ime, pa se vrago­las­to nas­meši­la, podigla obrve i odmah­nu­la glavom.

    – Znači, nikad mira… – proša­puta­la je i zevnula.

    Ubacila je ostatak bel­og rubl­ja iz plas­tične kor­pe u veš mašinu, zatvo­rila je, sipala prašak za pran­je i omekši­vač i pri­tis­nu­la on/off preki­dač. Maši­na je tiho zazu­jala i počela da povlači vodu.

    Sta­la je kraj lavaboa, podigla malo glavu i pogledala se u ogledalu. Podigla je još malo glavu i istegla vrat. Prsti­ma je prošla kroz gus­tu, dugu smeđu kosu i nam­ršti­la se kada je ugledala prve sede vlasi. Oseti­la je miris boho­ra, pomirisala prste i dobro poz­nat miris zagoli­cao joj je noz­drve. Naježi­la se i nas­meši­la priseća­jući se det­injst­va i bake kako je dozi­va „Unđe ješče, muj­ki? Vino se me ažuc!“[10] dok pro­s­tore veš u dvoriš­tu stare kuće od bla­ta i slame.

    Štrec­nu­la se kada su tak­tovi An der schö­nen blauen Donau zagrmeli na veš maši­ni. Podigla je mobil­ni tele­fon i jav­i­la se.

    Bune zoa, tet­ka Biso! Će fać?[11] – vese­lim glasom pre­duhitri­la je tetku.

    Bune zoa! Eće, nje sprim­in s’ vin­jin la voj la prnz. Kum aj spus, vin­jin la doo.[12]

    Vin­jic, vin­jic, baš me drag! Da laorme dupe prnz mjerdžem ocere la blč.[13]

    Super! Baš mje drag s’ ved… Ama rou mje parerou će ši Daniel ku Gabriel vara asta na vjen­jit. Ama vin ji vara alalal’te…?[14]

    Će s’ faćem… Naputut pin­tru dje škoale are mult dje ‘n vacat. Vin­je ji vara alalal’te… Knd vin­jic jou ij strg pje kamere. Pje inter­net ve vjed­jec ši tejnuic… Se v treće doru đe jej[15]

    Super! Ve pupe tet­ka, ši nje ved­jem la doo[16]. Ćao!

    Aj ve pup, ši ve ascept. Đe tuoce am gac­it. Mje drag će vin­jic.[17] Ćao!

    Spusti­la je tele­fon na veš mašinu, pogledala koliko je sati, videla da ima još tri i po sata do dolas­ka tetke i teče i pomis­lila da bi baš mogla da se vrati u krevet i nas­tavi da spa­va jer je, na kra­ju kra­je­va, ipak na godišn­jem odmoru.

    Zevnu­la je glas­no i pro­tegla ruke. Iza­šla je iz kupati­la i krenu­la pre­ma spavaćoj sobi kada se Štrausov val­cer pono­vo začuo. Obo­ri­la je glavu i hitrim se korakom vrati­la u kupatilo.

    – Zdra­vo, Natali! Pa, gde si ti? Nis­mo se videle od juče – jav­i­la se i rados­no rekla.

    – Dobro jutro, škol­s­ka. Evo mene, gde si ti?

    – Ma, evo i mene… Celo jutro mi zvoni tele­fon… Nisam još stigla ni da se umijem…

    – Joj, znam kako ti je, dra­ga moja Klau­dia. Tako ti je to kad dođeš iz inos­transt­va kući da se malo odmoriš, pa svi počnu da te zovu da se vidite. Poseb­no sad kad je vašar…

    – Sve znaš – nas­me­jala se i nas­tavi­la: – Nego, komši­ka, kad se vidi­mo da se na miru ispričamo?

    – Evo, odmah ako hoćeš.

    – Može. Sama sam. Daj mi samo par min­u­ta da se malo sred­im, još sam u spavaćici.

    – Ma, opušteno, šta ti je. Kao da ću prvi put da te vidim u takvom izdan­ju – kaza­la je Natali i nas­me­jala se.

    – I to što kažeš, – nas­me­jala se i Klau­dia – odmah stavl­jam kafu. Piješ slađu još uvek?

    – Daaaa… Nego… nemoj da mi se lju­tiš, zato te i zovem… Popi­la sam već kafu sa zaovom, i šolji­ca mi je ispala kao nikad pre, ni ja ni ona ne znamo da gledamo, a osećam da je neš­to mno­go važno, pa sam mis­lila… ako hoćeš malo da baciš pogled… Neću ti osta­ti dužna.

    – Ma, to ne dolazi u obzir. Nego, ne val­ja danas… Samo utorkom i petkom se gleda.

    – Pa, taman, danas je petak!

    – Jao, pa da… – rekla je Klau­dia i udar­i­la se dlanom po čelu. – Kažem ti, još se nisam skroz rasani­la kako tre­ba… Nego, Veli­ka Gospo­ji­na je, ne val­ja da se gle­da na praznike…

    – Ma, hajde bre, samo da baciš pogled. Ili ti to hoćeš da me otkačiš, a dra­ga moja?

    – Ma, neeee…

    – Pra­vo da ti kažem, ja ne bih ni znala to za dane i praznike, da mi sad nisi rekla. Ide­mo na moju odgov­ornost! – raz­dragano je kaza­la Natali.

    – Dobro, ali nemoj posle da kažeš da ti nisam rekla…

    – Nema prob­le­ma, bre. Dolaz­im odmah!

    – Važi. Uđi slo­bod­no, ulaz­na vra­ta su otključana a ja idem da stavim kafu.

    Okej. Za mene nemoj da stavl­jaš, samo što sam popila…

    – Jao, bre, pa je l’ vidiš kak­va si? Hajde da mi prav­iš društ­vo, ne bi me valj­da pusti­la da sama pijem kafu?

    Okej. Stavi onda i za mene. Eto me odmah!

    – Važi. Odmah ću – Klau­dia je rekla, spusti­la tele­fon na veš mašinu i brz­im korakom uputi­la se ka kuhinji.

    Kada je voda u džezvi proključala stavi­la je po četiri kašičice kafe i šećera jer je i sama volela slađu i jaču jutarn­ju kafu. Čula je nekakav tre­sak, pa je viknu­la: – Natali, ti si?

    – Ja sam. U dnevnoj sobi sam.

    – Evo me odmah!

    – Samo lagano, na godišn­jem smo – kaza­la je Natali i nas­me­jala se.

    – Da, da. Cele godine jed­va čekam da dođem kući da se malo odmorim a kad dođem, posle dva-tri dana jed­va čekam da se vra­tim – kaza­la je Klau­dia dok je bosono­ga i sa dve stak­lene šoljice u ruka­ma koračala po hlad­nim ploči­ca­ma ka dnevnoj sobi.

    – Stvarno? Isti slučaj… Sad mi je lakše, ponekad me grize savest zbog toga, ali vidim da nisam jedina…

    – Šta da se radi, ipak nam je živ­ot tamo a ovde… – rekla je Klau­dia i spusti­la šoljice sa vrelom kafom na stočić između kom­ple­ta kožnih fotelja.

    – A ovde smo naprav­ili kuće i tu su nam familije…

    – Ćuti bre, i tebe i mene su roditelji odveli preko odmah posle sred­nje… Za to vreme su se lju­di ovde napatili…

    – Ali, oni su se vratili.

    – I umr­li… Bog da im dušu prosti! – rekla je i prekrsti­la se, pa je nas­tavi­la – Ali, znaš i sama kako je – inos­trana pen­z­i­ja ovde vre­di mno­go više nego tamo… Mada, ja nisam sig­ur­na da ću da se vratim.

    – Jeste… Ni ja ne znam…

    – Ima vre­me­na, videće­mo. Kad bude­mo babe moći ćemo da biramo gde ćemo, a za sada nam ovako nije loše – kaza­la je Klau­dia i nas­me­jala se.

    – Ma, sig­urno. Još smo mlade, i ne mogu sada da lupam glavu još i s tim. Kad dođe vreme za to, onda ću da vidim šta ću i gde ću.

    – Ma, da – rekla je Klau­dia i pogledala crnoko­su i crnooku dru­gar­icu koja je u don­jem delu roze tren­er­ki i beloj maji­ci kratk­ih ruka­va sedela zaval­je­na u kožnoj fotelji tam­no braon boje. Na stočiću ispred nje bila je i bela šolji­ca za kafu sa cvet­nim motivom koju je donela od kuće. – Neš­to si mi ble­da od jutros.

    – Ma, to je od ove moje ane­mi­je… – odgov­o­rila je Natali i kažiprstom obrisala vrh nosa.  – Evo, malo je i krv krenula…

    – Jao bre, pa ti znači ima čitavog živ­ota da kuburiš s tim… Uzmi… – rekla je Klau­dia i pruži­la škol­skoj dru­gari­ci papir­natu salvetu.

    – Izgle­da – Natali je kaza­la. – Evo sta­la je, sve je okej. Hvala.

    – Slo­bod­no uzmi šta ti tre­ba, znaš i sama da ne tre­ba da se snebi­vaš kad si kod mene.

    – Znam – pogledala ju je u krup­ne zelene oči i poslala joj poljubac.

    – Jesi jela? Da ti spremim neš­to? Doneli smo brdo hrane…

    – Ne, hvala. Doručko­vala sam još u devet. A ti slobodno…

    – Jao, ja nisam… Sad sam se seti­la… Ali nisam glad­na, a i hoću malo da oslabim dok sam ovde – rekla je Klaudia.

    – ’Si ti nor­mal­na? Imaš lin­i­ju kao u srednjoj…

    Klau­dia je pomer­i­la glavu levo-desno, spusti­la dlan desne ruke na stom­ak, pomazi­la ga nežno i nas­meši­la se. Srknu­la je kafu i bacila pogled u šoljicu koju je Natali donela. – Neka odsto­ji još malo, vidim da je talog na dnu još uvek tečan.

    – Važi. Dok­le ostajete?

    – Do sledećeg viken­da. Vi se vraćate sad za vikend?

    – Da, sad u nedelju rano ujutru kreće­mo… Pra­vo da ti kažem, sad mi se neš­to i ne ide nazad…

    – Dug je put koli­ma do Pariza.

    – Nije strašno, navikneš se. Kad oma­to­ri­mo, onda ćemo da se luk­suzi­ramo avionom – kaza­la je Natali i nas­me­jala se.

    – Deca se ne žale dok putujete?

    – Kako kad. Zad­njih par sati se uzvr­pol­je, i postanu ken­jkavi, ali uglavnom su dobri, drema­ju, vise na mobil­nom, igra­ju igrice… Prođe im vreme.

    – Ćuti, tvo­ji Sofi i Mišel su mali i još uvek vole da dođu ovde. Ovi moji već drugu god­inu zare­dom neće da dođu, kažu dosad­no im je i bez veze… A dok su bili mali kukali su preko cele godine kad će na Dunav, kad će na plažu, kad će kod babe i dede, kad će na vašar, kad će da se vide sa dru­gari­ma ovde… Sad ne bi da mrda­ju iz Beča ili idu sa društvom na more. Pros­to me sramo­ta kad dođem, ne znam šta da kažem familiji.

    – Uf… Dobro je da znam šta me čeka. Verovat­no će i moji tako kad malo porastu…

    – Ko zna, mož­da i neće. Nego, je l’ tvo­ji klin­ci tamo gov­ore srp­s­ki ili vlaški?

    – Uglavnom srp­s­ki, mada vidim da razume­ju i vlaš­ki kad dođemo.

    – Ovi moji izbe­gava­ju. Sluša­ju šta im kažem, ali odgo­vara­ju na nemačkom. I znaš šta mi je Gabriel rekao par dana pre nego što smo došli?

    – Šta?

    – Kaže, mama ti i kad pričaš nemač­ki, tačno se vidi da razmišl­jaš na srp­skom ili vlaškom…

    – E, svaš­ta… Koja ti je ovo kafa? Mno­go lepo miriše.

    – A, nju kupu­je­mo kod jednog Turči­na u komšiluku. Sam je peče, ceo kvart zamir­iše. Kaže da je ara­bi­ka. I nama se mno­go dopada.

    – Odlično miriše.

    – Nego, da te pitam, nis­mo pile zajed­no kafu, pa nisam videla – popi­la si je vruću?

    – Jesam. Bez mle­ka i šećera, iz sedam gutljaja.

    – Odlično! A koliko puta si okrenu­la šoljicu da se soc razlije?

    – Sedam puta.

    – Super. Sve si zapamti­la! – Klau­dia je rekla ozbiljn­im glasom,  nas­meši­la se, pogledala Natali u oči i šoljicu uzela desnom rukom.

    Oh, Frau Bal­co­jk­ić, ich sehe eine weite Reise…[18]

    Oh, désolé Madame Munćanović, mais je ne par­le pas alle­mand.[19]

    Pogledale su se i pras­nule u smeh.

    Oui, oui[20]! Izvi­ni, molim te. Pro­fe­sion­al­na defor­ma­ci­ja – kaza­la je Klau­dia kroz smeh.

    – Kuku nama, al’ smo se izde­formisale! – ciknu­la je Natali, pa je nas­tavi­la kroz smeh: – A, i ove providne šoljice… Priz­naj, u nji­ma poslužu­ješ kafu da te lju­di ne bi smar­ali da im gledaš, je l’ da?

    – Pa, da! Jaooo, ćuti, molim te… ne mogu… da… se smir­im… – Klau­dia je rekla i zace­ni­la se od smeha.

             – Haha­ha­ha­ha! Iskus­no, iskusno!

    Ubr­zo su se uoz­biljile, pa je Klau­dia nas­tavi­la: – Vidim ti jed­no daleko putovanje…

    – Pa, jeste… do Pariza baš ima iha-haaa da se putu­je… – ubacila se Natali i pono­vo počela da se smeje.

    – Molim te, uoz­bilji se ili preki­dam! – Klau­dia se nežno ugri­zla za jezik da bi osta­la ozbiljna.

    – Dogov­oreno. Izvini.

    – Dak­le, odavno nisam videla ovako jasne fig­ure, kunem ti se… Znači – daleko puto­van­je, ali nije Pariz… Tu je i anđeo, kao da leti iznad jedne ogromne crne limuzine, i pro­lazi kroz kru­gove, a oni su sko­ro kao oni olimpi­js­ki, tu je i zas­ta­va sa mno­go zvez­da i sa pruga­ma… To može samo amer­ič­ka da bude… A ti si na toj limuzi­ni, ležiš tako na njoj kao one manekenke u bikini­ju kad ih reklami­ra­ju… Znači, anđeo donosi dobre vesti, kru­govi nisu dobri, tako da tre­ba da se čuvaš, ali poš­to su kao olimpi­js­ki, to može da znači da ćeš u neki grad u Ameri­ci gde su bile ili gde će biti Olimpi­jske igre…

    – Uh, to bi bilo super! Goran i ja baš pričamo kako je mož­da dobar trenu­tak da se pre­se­limo u Ameriku.

    – Eto, vidiš… Je l’ znate engleski?

    – Ma jok. Zab­o­rav­i­la sam i ono malo iz škole, a Goran je učio fran­cus­ki. A ti?

    – Onako… Idem na kurs već dve godine, jer nikad se ne zna šta ti je pisano… Mož­da onda u Kanadu…? Tamo se gov­ori i francuski…

    – Ne znam, videćemo.

    – Dobro… Znači, imaš i velike prepreke na tom putu, ali ćeš ih otkloniti…

    – Šta vidiš? Mis­lim, kako to znaš?

    – Natali, bre! – povisi­la je Klau­dia glas, pa je nas­tavi­la oštro: – U Beču me niko tako ne zapitku­je i samo me sluša­ju i odgo­vara­ju kad ja njih neš­to pitam!

    – Izvi­ni. Samo još ovo da te pitam – utorkom i petkom im gledaš u šoljice, je l’ tako… A ostal­im danima?

     – Ostal­im dan­i­ma radim ski­dan­je čini, dajem im čajeve i trave da piju, kažem im šta da rade, sve po potre­bi, i tako… Mis­lim, to našim Jugov­ići­ma, a gospođa­ma iz Beča gledam u šoljicu… Pomažem ljudi­ma koliko mogu. Vikendom ne radim.

    – Pa da, tebe je baba sve to nauči­la. Dobro se zara­di, je l’ da?

    – Zado­volj­na sam. Uglavnom. Mis­lim, ipak bol­je zarađu­jem nego dok sam radi­la u restoranu – Klau­dia je tiho rekla i nas­meši­la se.

    – Znaš šta? Da me ti lepo naučiš sve to pa da i ja počnem… Juče nisam stigla da ti kažem – jese­nas sam pre­sta­la da radim u friz­er­skom salonu i sad kod kuće šišam i friziram uglavnom naše Jugov­iće i komšiluk, i sad mno­go man­je radim a više zaradim, ali sa ovim bih sig­urno još bol­je prošla.

    – Pa, ne znam… Valj­da. Znaš, tre­ba­lo je baba ili mama da te to nauče, ako su znale…

    – Ma, šta su one znale… Znale su samo ono osnovno, šta i kako tre­ba za pomane[21], za slave, rođen­je, kad neko umre, kad se ode na groblje… A kad je baš tre­ba­lo, dolazile su kod tvo­je babe, sećaš se…

    – Sećam se, sećam se… Hajde da ti sada odgledam, pa ćemo posle da vidi­mo. Može?

    – Može – rekla je Natali ozbiljn­im glasom.

    – Ovako, poš­to si mi najbol­ja dru­gar­i­ca – gov­orim ti i šta vidim… Da počneš da učiš polako, ali ne može to tako na brza­ka, samo da znaš.

    Natali je klim­nu­la glavom, razro­gači­la oči i pretvo­rila se u uvo.

    – Znači, na tom putu nailaz­iš na prepreke… To ti je ova kofa što je šuti­raš… Evo, pogledaj – kaza­la je Klau­dia i pokaza­la dru­gari­ci unutrašn­jost šoljice za kafu. – To si ti kako šuti­raš kofu i leti ti cipela uvis… Cipela ti je isto odlazak na put. Može da bude i dolazak gosti­ju, ali više stvari gov­ori da se radi o putu, pa ćemo se zato držati toga. Posle tog puto­van­ja ti sle­di novi poče­tak, ali i veli­ka, tra­j­na sta­bil­nost… Imaš i jed­no ogrom­no drvo nasred livade opasane gus­tom šumom i svu­da je cveće oko nje­ga… Tu je i nameš­taj i sve što ti tre­ba, ali to je man­je bit­no… Iz drve­ta kao da izvire voda i pret­vara se u reku…

    – To je, bre, kao raj kako ga je zamišl­jala moja baba… – Natali je rekla a Klau­dia ju je samo pre­sekla pogle­dom i nas­tavi­la ozbiljn­im glasom.

    – Poš­to teče pra­vo, to je dobar znak… Vidim te kako pratiš tu vodu i ideš pre­ma sun­cu, a to ti je veli­ki… – Klau­dia je prek­in­u­la da gov­ori istog trenut­ka kada su čule zvuk sirene vozi­la hitne pomoći i trgle se.

    – Šta to bi? – upi­ta­la je Natali.

    – Nemam poj­ma – uzbuđeno je rekla Klau­dia i naćulji­la uši – To je tu negde blizu nas.

    – A, ma to su sto pos­to opet došli kod Lju­bice. Kaže mi zao­va da mal­tene jed­nom nedeljno dolazi hit­na kod nje kad kolabi­ra… Ima šećer, pa ne znam sad baš naj­tačni­je da li joj padne ili skoči neš­to najs­trašni­je na sve­tu, pa se samo sruši…

    – Jao, jad­na žena. Srela sam je pre neki dan, tre­ba i ona danas da mi dođe… Nije mi niš­ta rekla, a nije ni preter­a­no debela. Mis­lim, ima i debljih, pa im nije niš­ta… Ona je beše dve godine mlađa od nas, je l’ tako?

    – Jeste, trideset i šest joj je.

    C c c! Ne znam da li da je pozovem sad, malo mi je glupo… Ma, raspi­taće­mo se kas­ni­je… Ili mi javi ti kad saz­naš nešto.

    – Dogov­oreno. Hajde sad da nas­tavi­mo – nas­meši­la se Natali.

    – Važi… Ma, mno­go ti je čud­na ova tvo­ja strana – evo, i ovde kao da ležiš negde, digla si noge i kao da guraš nekak­vo belo cveće uvis…

    Haha­ha­ha­ha! To mora da je neki seks za medalju, a?

    – Ma, nije seks. Evo, pogledaj… – kaza­la je Klau­dia ozbiljn­im glasom i lev­im kažiprstom dru­gari­ci pokaza­la fig­urice ocr­tane u osušenom talogu kafe.

    Natali je pogledala u šoljicu, klim­nu­la glavom neko­liko puta i rekla: – Pazi stvarno! Čoveče… Meni to cveće liči na bele rade…

    – I meni isto. Cveće je, inače, ispun­jen­je žel­je, dobar predz­nak, ost­varen­je žel­ja, a ako su cvetići na dnu – poteškoće oko ost­vari­van­ja zamis­li i žel­ja, moguća nes­reća… – nas­tavi­la je Klaudia.

    – Jao bre, pa nemoj da mi bak­suzi­raš dva dana pred put! Šta to znači?

    – Ćuti bre, da se skon­cen­trišem… Nisu cve­tovi na dnu, znači nije…

    – I šta još vidiš na mojoj strani? – Natali je nestr­plji­vo prek­in­u­la drugaricu.

    – Evo… Ma, kak­va Kana­da, kakvi bakrači, ti ima da završiš u Las Veg­a­su, ja kad ti kažem – evo, tačno vidim i kako pri­laz­iš onom šal­teru kao u nekakvom kaz­inu i daješ im žetone da ti ih unovče, kao na filmu…

    – Uf, kamo te lepe sreće! – nas­me­jala se Natali i dodala: – A šta vidiš kod mog Gorana?

    – Kod Gorana… Hmmm… Pa, dom­i­nant­na je figu­ra babe… to je neka žalost u kući…

    – Daj, bre, Klau­dia, pa nemoj to da mi radiš!

    – Niš­ta tu ja… Ja samo… – rekla je Klau­dia a u kupatilu je zagrmeo An der schö­nen blauen Donau, pa je spusti­la šoljicu na stočić, pogledala pre­bledelu komšinicu, usta­la i bosono­ga u beloj pamučnoj spavaći­ci potrčala pre­ma kupatilu. – Odmah se vraćam, izvi­ni – rekla je i pogledala Natali u oči a ona je zabrin­u­to klim­nu­la glavom.

    – Halo, Lju­bice! Zdra­vo, kako si? – rekla je zbun­jeno kada se jav­i­la i videla ko je zove.

    – Jao ćuti, evo skočili su mi sad i pri­ti­sak i šećer… – Lju­bi­ca je uzbuđeno i brzo odgovorila.

    – Je l’ ti dobro…?

    – Ma, jeste, nego… – rekla je a Klau­dia je čula dva puc­n­ja u komšiluku i nji­hov eho iz telefona.

    – O, bože gospode! Šta se to deša­va?  – vris­nu­la je Klaudia.

    – Goran pucao na Dek­i­ja Spnulovića!!!

    – Šta se to deša­va, govori!!!

    – Sve sam videla kroz pro­zor! Deki je opet došao na vašar iz Amerike sa onim velikim crn­im koli­ma što jed­va pro­laze kroz našu ulicu…

    – On živi u Los Anđe­le­su, je l’ tako? – tiho je kaza­la Klaudia.

    – Jeste… Ali, nije to sad bit­no… Nego je Natali, tvo­ja škol­s­ka, pre deset-pet­naest min­u­ta izletela kroz kapi­ju i nije je ni video ni čuo kad je udario…

    – Molim??? – Klau­dia je vris­nu­la,  zavrte­lo joj se u glavi pa je sklop­i­la oči. Proša­puta­la je: – Nemoguće… – i potrčala pre­ma dnevnom boravku.

    C c c, pa ti izgle­da niš­ta ne čuješ otkad ste stavili te izo­lacije na zidove! Došla je i hit­na, još su tu, pokušavali su da je spa­su sve do sad, ali izgle­da da nije bilo šanse… Deki plače, čupa kosu, kaže nije je ni video sve dok mu nije pala na haubu… a Goran je ule­teo u kuću i iza­šao s puškom, samo što je pucao u Dek­i­ja… Nije ga ubio, samo ga je okrzn­uo… Sad smo i poli­ci­ju poz­vali… – uzbuđeno i brzo je gov­o­rila Lju­bi­ca kada je Klau­dia uletela u dnevni boravak i bacila pogled na prazne braon kožne fotel­je i stočić na kojem su bile dve  stak­lene šoljice za kafu iz kom­ple­ta koji je donela iz Beča pre neko­liko god­i­na i jed­na bela, sa cvet­nim motivi­ma i sasušen­im socom.

    – Eto, vidiš. Lepo sam ti rekla da ne val­ja za Veliku Gospo­jinu da se gle­da… – proša­puta­la je Klau­dia dok je netrem­ice gledala u praznu fotelju. Prekrsti­la se tri puta, udar­i­la se dlanom po čelu i zaplakala.

    – Molim? – upi­ta­la je Ljubica.

    – Lepo sam joj rekla… Tačno sve kako sam joj videla u šoljici…

    Draće…[22]

    Fuck!!! – vris­nu­la je Klau­dia i zaplakala još glas­ni­je. Iz ruke joj je ispao tele­fon a crni delovi plas­tike su se razleteli po hlad­nim ploči­ca­ma dnevne sobe u trenutku kada su se u komšiluku začule poli­ci­jske sirene.

    [1] …da, da, dra­ga gospođo Berg­er, kao što sam vam kaza­la – vidi­mo se opet u petak čim se vra­tim… — pre­v­eli na nemač­ki Sofi­ja Živković i Ger­not Kreiger

    [2] Znači, jedanaestog sep­tem­bra, je l’ tako?

    [3] Tako je. Upisala sam vas. Niš­ta ne brinite.

    [4] Ne može niš­ta pre…? Hit­no je…

    [5] Niš­ta ne bri­nite. Samo ura­dite sve kako sam vam rekla i biće sve u redu.

    [6] Ali…

    [7] Stvarno mi je žao, na odmoru sam…

    [8] U redu… razumem. Vidi­mo se onda jedanaestog u 11 pre­podne… Hvala… Do viđen­ja, gospođo Munćanović.

    [9] Tako je. Znači, samo ura­dite sve kako sam vam rekla i biće sve u redu. Hvala vama. Do viđen­ja, gospođo Berger.

    [10] Gde si, baki­no dete? Dođi da mi pomogneš! – pre­v­ela na vlaš­ki Svet­lana Rihar

    [11] Dobar dan, tet­ka Biso! Šta radiš?

    [12] Dobar dan. Evo, spre­mamo se da dođe­mo kod vas na ručak. Dolaz­i­mo u dva, kao što si kazala.

    [13] Dođite, dođite, baš mi je dra­go. A posle ruč­ka ide­mo na vašar.

    [14] Super! Baš mi je dra­go što ćemo se vide­ti… Žao mi je što se neće­mo vide­ti sa Danielom i Gabrielom. Ali, doći će sledećeg leta…?

    [15] Šta da se radi… Ne mogu zbog škole jer ima­ju mno­go obaveza. Doći će sledeće godine na leto… Poz­vaću ih na kameru kad dođete. Barem preko inter­ne­ta da se vidite i popričate… Da vas žel­ja mine.

    [16] Super! Lju­bi vas tet­ka i vidi­mo se u dva.

    [17] Lju­bim i ja vas, i čekam vas. Svaš­ta sam sku­vala. Dra­go mi je što ćemo se videti.

    [18] O, gospođo Bal­co­jk­ić, vidim vam jed­no daleko puto­van­je, nem.

    [19] O, žao mi je gospođo Munćanović, ali ne gov­orim nemač­ki, fr.

    [20] Da, da, fr.

    [21] Pomen, daća, paras­tos, vlaški

    [22] Iako je „đavo“ osnovno značen­je ove reči, na vlaškom jeziku – između osta­log – to može biti i uzvik izne­nađen­ja, poz­i­ti­van i neg­a­ti­van. U ovom sluča­ju je negativan.