Koračanje ispod površine

Lat­est posts by Marko Poropatić (see all)

    .

    .

    Rel­jef na koži

    .

    Taj ožil­jak koji nosim
    Na lev­om rebru:
    Trag jednog nes­motrenog skoka
    Sa stene.

    Taj beleg, koji zjapi
    Iz kućnog ogledala –
    Sve je manji,
    A kon­stant­no je velik.

    Taj rel­jef na koži
    Ima oblik nakrivog puta.

    Neodolji­vo podseća
    Na ekg snimak;
    Na par decenija
    Trošenih otkucaja.

    .

    .

    Dnev­na lupa

    .

    Po danu sve izgle­da krupnije;
    Sivi plašt prekri­va bele zube i jarke grafite.
    Glaso­vi kaplju sa usana.
    Sva­ka fle­ka mag­net­no privlači poglede,
    Sitne bore raskrup­n­ja­ju se ko ozonske rupe,
    Ner­avn­i­na na košulji zavlači se u očne kapke.
    Lep­ota se razlaže do nedostata­ka. Snovi se kotrljaju.
    Po danu per­ifer­i­ja ima ukus daljine.
    Pol­ja su širo­ka. Na grad­skim raskrsni­ca­ma izbor
    Se suža­va. Kono­bari mrzo­voljno love porudžbine,
    Stvarnost oštri zube. Senke zali­va­ju trgove
    I proždiru osunčane ulice. Dnev­na lupa širi svoj okvir.
    Iskus­ni se samo iskeze na tu smešnu činjenicu.

    .

    .

    Miris pred­građa

    .

    Kavez za knjige pokri­va zidove;
    Praši­na poleže na bela sečiva.
    Meke utrobe složene među korice
    Odmo­tava­ju se, slovi­ma ćute.

    Sve te kupusare koje mobilišeš
    Pri svakoj selidbi;
    Olovne hrpe složene u kar­tonske kutije,
    Poneko pis­mo, pone­ki abažur,
    Sve te krup­ne sitnice,
    Koje vučeš od stana do stana
    Ima­ju uvek isti miris.

    Smen­ju­ju se prebivališta;
    Visoke tavanice,
    Niske zgrade, beli klozeti,
    Šarene sobe u koji­ma spavaš.

    Svu­da srećeš svog dvojnika –
    Tog deča­ka koga tegliš pod miškom.

    Svu­da srećeš ven­tile koji stežu cevi,
    Slivnike nagrižene rđom,
    Ste­penice umotane u nesklad,
    Naslove koji štrče iz kompleta,
    Knjige koje kurvin­s­ki mame.

    Sve to otkri­va koliko i skriva,
    Sve se to slaže u nerve biografije.

    Zagonet­ni osmeh koji si poneo u džepovima,
    Prosi­paš po stolovi­ma gde kono­bari uvek kasne;
    Pre­poz­na­ješ ga u poz­dravu neznanaca
    Koji­ma se javljaš.

    Poha­b­ani miris je osvojio
    Prašn­javu jetru i svilenu kosu.
    Taj miris posta­je nevidljiva
    Zas­ta­va šarenih adresa.

    .

    .
    Isti­na u blizi­ni toplane

    .

    Prospi istinu kroz zube;
    Drhtaj se zabode u telo govora,
    Slo­va plešu po usnama.

    Useli se u razu­laren prostor,
    Neka te ugre­ju tople mogućnosti.

    Pusti istinu iz zas­to­ra tišine.
    Ali ne onu golu horizontalu,
    Već i onu što sloml­je­na silazi
    U svetkovine kušnji.

    Ima li me u tvom hao­su vokala?
    Iza bele straže ima li neš­to moje?

    .

    .

    Rasko­rak

    .

    Pro­laz­ićeš zelen­im parkovima
    I cvet­nim alejama,
    Pro­laz­ićeš stani­ca­ma i metroima,
    Sre­taćeš lica –raznobo­j­na i nepoznata,
    Pro­laznike zagledane u knjige i mape,
    I one sa kofer­i­ma u rukama.
    Sre­taćeš put­nike koji žvaću tople hamburgere,
    Kaluđerice i mon­a­he tuđe vere;
    Izgledaće kao da je sve moguće,
    Ali neka prazn­i­na lep­iće se za perone,
    Kao sneg za hra­pave crepove.
    Viđaćeš reklame i grafite,
    Raskošne pašn­jake i nakazne zgrade,
    Olov­na jutra i prašn­jave dane,
    Ljude, koji su, ipak, više slični, nego različiti.
    Kroz pro­zor ćeš gle­dati žit­na pol­ja, borove šume,
    Kuće okrečene zno­jem i suncem.
    ( Osećaćeš se pri­jat­no u toj pokret­noj klaustrofobiji. )
    Gutaće te tuneli i gradovi.
    Nosićeš svu­da, ko put­ni prtljag,
    Čupavu nar­av i bodljikavi šarm.

    .

    .

    .

    .

    .