Kovčeg uspomena

Lat­est posts by Mir­jana Bojanić Ćirković (see all)

     

    Mir­jana Bojanić Ćirković, rođe­na 5. 3. 1985. godine u Proku­plju. Zaposle­na je na Filo­zof­skom fakul­te­tu u Nišu u zvan­ju docen­ta. Autor je više od sedamde­set naučnih rado­va iz oblasti srpske i kom­par­a­tivne književnos­ti, objavl­jenih u domaćim i među­nar­o­d­nim časopisi­ma i zbor­nici­ma rado­va, mono­grafi­je Čita­lac u nau­ci o književnos­ti (2020) i koau­tor je čitan­ki 5–8. razre­da izdavačke kuće „Gerundi­jumˮ. Član je Cen­tra za nara­tološke studi­je Uni­verzite­ta u Nišu i sekre­tar je srp­sko-rumun­skog časopisa „Ishodiš­taˮ. Dobit­ni­ca je Sve­tosavske pohval­nice Topličkog upravnog okru­ga za 2018. god­inu i povel­je „Drainac” za dopri­nos razvo­ju kul­ture Toplice. Uža oblast intereso­van­ja: teori­ja književnos­ti, metodologi­ja nauke o književnos­ti, savre­me­na književnost.

     

     

    Prva reč koju ste izgovorili?

    Roditelji su mi pričali aneg­do­tu o jed­noj od prvih reči koje sam izgov­o­rila. To je reč „akˮ i niko nije znao da je odgonetne, sem moje ses­tre. Tek kada se ses­tra vrati­la iz škole i dešifrovala tu reč, tata je brže-bol­je pritrčao noseći ora­ho­vo jez­gro. Samo sam ga pogledala. Ili sam imala na umu sim­bo­liku tog plo­da ili mi je bio merak…

     

    Vaše prve igračke?

    Robot kupljen od Rusa koji su u to vreme pro­davali stvari „iz gepekaˮ auto­mo­bi­la. Tim (danas jed­norukim) robot­om igra­ju se i moja deca.

     

    Vaše igre?

    „Poš­tar­iˮ, aut­en­tič­na igra dece iz Karađorđeve br. 173. Pošiljke smo plaćali ora­hovim lis­tom. Tih 90-ih, naš zeleni list vre­deo je koliko i mam­i­na mla­ta u 15 časova.

     

    Kao dete želeli ste da postanete?

    Nas­tavnik matem­atike. Živ­ot me je vodio u suprot­nom smeru.

     

    Prvo slo­vo koje ste naučili?

    M, jer me je pod­seća­lo na lastu.

     

    Šta Vas je ras­tuži­va­lo u detinjstvu?

    Zla pos­tu­pan­ja lju­di / pos­tu­pan­ja zlih lju­di. Najveću tugu, ujed­no i prvu dečju trau­mu nosim i danas. Potiče od jednog idil­ičnog popod­ne­va kada smo se igrali u dvoriš­tu ispred zgrade. Nedaleko od nas ležala je skot­na keruša. Komši­ja je došao noseći pušku i upu­cao kerušu pred našim oči­ma. Lica su nam bila ble­da, a pogle­di bez­izraža­jni, kao u Andrićevog deča­ka u pripove­ci „Decaˮ, sat­er­a­nog uza zid napuštenog mek­te­ba. Komši­ja je potom isekao kerušin rep i odneo ga. Roditelji su čuli pucanj i, izbezuml­jeni, strčali su niz ste­penište. Sluza­va šte­nad je isti­cala… Komši­ja nije kažn­jen ni od zakona, ni od Boga. Kas­ni­je smo saz­nali da je za besplat­no članst­vo u lovačkom udružen­ju bilo potreb­no doneti 15 repo­va pasa. To je bilo početkom devedesetih. Ima rana koje (za)uvek zjape.

     

    Društ­vo u najrani­jem detinjstvu?

    Emi­na, Ani­ca, Paćkor, Boris, mačak Žuća, tele­vi­zor sa tri kanala i knji­ga. Sve naše igre bile su na otvorenom i nis­mo se bojali prehlade zbog mokrih nogu. Nis­mo bili osetljivi na virus, ali smo bili osetljivi za čove­ka. Bilo je to pri­jateljst­vo u nekadašn­joj definiciji.

     

    Prvi bicikl?

    Sivi „poniˮ na (ra)sklapanje, sko­ro kao u onom crtanom fil­mu gde čovek spaku­je auto i stavi ga u svoj notes. Nar­avno, bicikl sam nasledi­la od ses­tre, a nakon što sam ga pre­rasla, otišao je u druge deč­je ruke. Nika­da nije zarđao.

     

    Šta Vam bijaše najteže u školi?

    Onih deset min­u­ta praznog hoda od završet­ka gradi­va do završet­ka časa, a u među­vre­menu ne smeš da pis­neš, niti da se okreneš, nego ćutke čekaš zvono da prekine večnost dosade. Pogledaš kroz pro­zor – sunčan dan…

     

    Učitelji­ca?

    Bil­ja. Dos­to­janstve­na. Borac pro­tiv nepravde. Naprav­i­la je od nas ljude. A bili smo neko naj­gore I–IV/4.

     

    Pre­deli Vašeg detinjstva?

    Blač­ka bara u koju je, pre­ma leg­en­di, car­i­ca Mil­i­ca bacila kovčeg bla­ga. Bla­go niko nije našao, ali sa tog mes­ta poneli smo kovčeg uspomena.

     

    Da li ste pisali ljubav­na pisma?

    Da. U ovom sluča­ju, i adresant i adresat imali su tak­tiku pis­monošen­ja, a tu je posre­dovao drug Pile. Iz ove per­spek­tive, mogu reći da su to bila pra­va post­mod­ernistič­ka pis­ma. Na moju adresu (leva pregra­da u ran­cu) sti­za­la su frag­men­tar­na inter­medi­jal­na pis­ma (crtež obavezan), a ja sam ostavl­jala beline / praz­na mes­ta raču­na­jući na ide­alnog čitao­ca. Podled­nje pis­mo – odgov­or sadrža­lo je samo jedan znak pitan­ja. Tu sam dodala tačku.

     

    Sećate li se danas Vaše prve ljubavi?

    Da. Moja ret­ka kliše priča. Zaple­tu je doprinela tada najbol­ja dru­gar­i­ca. Sve tro­je u istom odel­jen­ju. Naredne dve školske godine bile su mi godine iščeki­van­ja završet­ka ago­ni­je. Danas se ne sreće­mo ni pogled­i­ma. Oprez­na sam kada upoz­na­jem Milene.

     

    Vaš nadi­mak iz škole?

    U odel­jen­ju su bile tri Mire, ali sva­ka je bila aut­en­tič­na. Tu ću se zaustaviti.

     

    Da li ste se tuk­li u školi?

    Da, u mlađim razred­i­ma, i to u sluča­ju odbrane. Dešava­lo se i da ver­bal­no napad­nem, pa sam morala fiz­ič­ki da se bran­im. Ali niko iz toga ne nosi ozbiljni­je posledice, samo naravoučenija.

     

    Šta ste čuli o vašim precima?

    Da su u epskom vre­menu imali trag­ične sudbine.

     

    Sli­ka oca?

    Smiren i poz­i­ti­van čovek koji opom­in­je pogle­dom. Objek­ti­van i dobron­am­er­an. Podrš­ka i uzor.

     

    Šta danas želi Vaša majka?

    Samo zdravl­je, svima.

     

    Fud­bal ili košarka?

    Rukomet. Nje­mu sam bila ozbiljno posveće­na do trenut­ka kada me je tren­er pre­ba­cio na pozi­ci­ju desnog kri­la. Tu se žel­ja ugasi­la, a sport­s­ka kar­i­jera završi­la. Danas u gepeku auto­mo­bi­la imam košarkašku lop­tu. Uglavnom je samo voz­im, ali neka­da, usput, uz deč­je igre na terenu, i sebi dam oduška.

     

    Gde je otišla Vaša prva plata?

    Jedi­no znam da je otišla. Verovat­no na mno­go sitnica.

     

    Gde Vam bijaše lep­še, u dan­i­ma ili noćima?

    „Noću, kad se svu­da oko mene raspe / Tiši­na, i pokoj, i miris od cvećaˮ.

     

    Da li ste ika­da poželeli da budete glumica?

    Ne, ali svo­je društ­vo često zabavl­jam imitaci­ja­ma. Dajem to sebi za pra­vo jer se često šal­im  na svoj račun. Smeh je zdrav, a može biti i bezazlen.

     

    Da li ste poželeli da odete?

    Ne. Koren je jak.

     

    Vaša leta? Gde obično provodite odmore?

    Na jezeru Ćeli­je sa ribolo­vačkim štapom u ruci.

     

    Grad koji volite?

    Beograd, jed­nom mesečno.

     

    Selo?

    Topličko selo, iako je pogled na urušene i u korov zarasle kuće bolan.

     

    Plan­i­na?

    Jas­tre­bac, koji me grli od rođen­ja i kojem uvek hrlim.

     

    Pustin­ja?

    Ni na geograf­skoj kar­ti, ni u duši.

     

    Zaš­to se lju­di zaklinju?

    Zbog teatral­nos­ti i iz laži.

     

    A zaš­to proklinju?

    Iz nemoći.

     

    Čemu služe mil­ioni zakona i propisa?

    Dobar, da ne kažem tačan odgov­or dao je Bora Đorđe­vić. Izlišno je da ga citi­ram, svi znamo sti­hove te pesme. S druge strane, poš­tu­jem zakone srca, duše i vlastite etičke principe.

     

    Kome veru­jete?

    Svo­joj intuiciji.

     

    Pred kojom slikom ste naj­duže stajali?

    Pred slikom „Bračni par Arnolfini­je­vi­hˮ (ili „Portre­tom Arnolfini­je­vi­hˮ) Jana van Ajka, ali i nad studi­ja­ma koje odgone­ta­ju značen­je njenih detal­ja i minus-ele­me­na­ta i pripoveda­ju njene skrivene narative.

     

    Kurosa­va ili Bergman?

    Živ­ot u nijansama, punoći, sa tam­n­im kutovi­ma. Bergman.

     

    Kako danas izgleda­ju nekadašn­je zablude?

    Kao mrtve metafore.

     

    Omil­jeni začin?

    Bosil­jak.

     

    64?

    Omil­jeno pol­je i jed­na od tri igre na disketi uz nekadašn­ji „Komodor 64ˮ; g6.

     

    Vaši stra­hovi?

    Rat.

     

    Šta čekate?

    Da se stvari nazovu prav­im imenom. To str­plji­vo čekam.

     

    Čime se utešiti?

    Okol­nos­ti­ma. U tom trenutku je moralo biti tako.

     

    Čega se stidite?

    Rani­jeg oseća­ja sti­da koji me je pra­tio tokom cel­og det­injst­va i često inhibi­rao. Sada se često pos­tidim i zacr­ven­im se. Otvore­na sam i neposred­na, a shod­no takvoj priro­di ne mogu predupred­i­ti situaci­je zbog kojih ću se (po)stideti.

     

    Praš­tate li?

    Učim da praštam.

     

    Tražite li da Vam se prašta?

    Ne. Za sada mirno spavam.

     

    Čime se ponosite?

    Time što pri­vat­ni i poslovni aspekt držim odvo­jene, kao dva sve­ta bez među­sob­ne inter­ak­ci­je, pod­jed­nako živopisna.

     

    Ko Vas je razočarao?

    U svakoj fazi odras­tan­ja po jedan pri­jatelj, ali to je doprine­lo sazrevanju.

     

    Koga ste Vi razočarali?

    Ćerku, kada sam zbog posla pro­pusti­la njen važan trenutak.

     

    Čemu uvek dajete prednost?

    Iskrenos­ti.

     

    Da li ste ika­da bili bezbrižni?

    Da, bezbrižnost ose­tim u zagrl­ja­ju svo­je dve devo­jčice. To je zaista trenu­tak lakoće, ner­azmišl­jan­ja i iskonske ljubavi.

     

    Šta dal­je?

    Sutra je novi dan. Biraj da ti jutro bude (o)sunčano.

     

     

    Raz­go­varao: Enes Halilović