Danica Vukićević

Kratko

O OZBILJNOM SHVATANJU SEBE

Ona je neporočna, ne pije, ne puši, ne jede meso, ne psuje, zna četiri jezika. Samouverena 24 sata. Pribrana i koncentrisana na sopstvenu dobrobit. Živi sama. U svakom trenutku zna šta hoće. To izaziva divljenje iako joj se zapravo niko ne divi. Ona živi udobno. Ima stav neranjivosti i dobro raspoložene sveznajuće osobe. Da budem iskrena, ne bih volela da budem kao ona. A ona?

SRUŠENI MIT

Nisam se školovala za nastavnicu, nije mi padalo na pamet da bih mogla da radim u školi. Igrom slučaja i sudbine koja mi se nasmejala u lice, postala sam profesorka u srednjoj školi. U jednom trenutku predavala sam šest predmeta. Onda su me šutnuli jer su shvatili da ja i nisam završila onaj odsek za nastavnicu, bila sam takoreći prekvalifikovana. Ponovo su me tu zvali i ponovo šutnuli. Onda sam kratko radila u privatnoj školi koju sam napustila da bih se vratila u onu školu odakle su me šutnuli. Onda su me zvali u drugu školu pa su me i odande šutnuli. Nije da se žalim, čak se i ne čudim, ipak, nešto sam naučila radeći u školama, nastavnici su uglavnom bezveznjaci, dosadni su i nemaju naročito mnogo znanja. Gotovo da nemaju šta da daju deci, učenicima. Jedino što sam shvatila radeći po školama.

NOŽ JE LEP

Seče hleb, meso, sirovo i pečeno, voće i povrće. Iako falusoidan ima i nešto od gole lepote. Kao kladivo, kugla, disk. Veslo, strela, mač.

ROĐACI

Prvo postoje, u detinjstvu. Ima ih poprilično, svih uzrasta i veličina. Dolaze u posete, na ručkove, da prespavaju, s prijateljima, sami, iz inostranstva, leže u bolnici i odnose im se, peškiri, pidžame. Ide se i na izlete, ponekad se fotografišemo. I rođaci vršnjaci s kojima deliš rane erotske igrokaze. Polako iščezavaju kako roditelji stare, i u doba državne krize praktično ih nema što i nije neobično, potom se privikneš da ih nemaš, kao da ih nemaš, život se usložnjava i nemaš više ni tetki, ni ujaka, ni stričeva, ni njihove dece i unučića. Krater je prevelik.

ATLETIKA

Navijam za Keniju, uvek. Mislim na kenijski nacionalni dohodak i Dijamantsku ligu. Mogu sebe da zamislim kako trčim oko jezera Turkana dok mi se grudi ritmično dižu i spuštaju, bosonoga, ne plašim se škorpiona. Ako nema Kenijaca navijam za Etiopiju. Za te klasne oči i krhka tela.

KOMŠIJA

Glava mu je kubistički portret, i sav je gurav, ali drži se nadmeno, poznih srednjih godina, nikada se ne javlja iako se često zajedno vozimo liftom, godinama, takoreći smo na vrhu čardaka. Jedne večeri on, i ja s prijateljicom, nađosmo se u liftu, jednostavno se ubacio usred moje rečenice upućene prijateljici šaljivom i šarmantnom opaskom. Mislim da mu se ona svidela.

KONTRADIKCIJA

Iz razgovora zaključujem da gaji mržnju prema Amerikancima. Zaključujem da gaji mržnju i prema muslimanima. Ni jedne ni druge ne sreće u svom životu pa zaključujem da je sledbenica rasprostranjene mržnje koja je i moda vremena. Potom iz razgovora čujem da njena kćerka živi u Americi, s dečkom, Turčinom.

SIGURAN STO POSTO

U vešu, igrajući, uz muzičku posvetu za Niko, u mraku i vrelini kasnog popodneva, u predsoblju tražim po plakaru šta da obučem, čuje se zvono na vratima… Pošto sam blizu vrata provirim kroz špijunku i vidim glavu nepoznatog muškarca u kasnim tridesetim. Tako blizu, nepoznato antipatično lice, ne pomeram se kako on ne bi čuo škriputanje koraka iznutra. Ne dišući gledam, čekam da ode, čini mi se poznatim. Ali on sve nervoznije i sve duže zvoni, i počinje da lupa na vrata. Prislanja uho uz vrata, osluškuje. Muzika iza mojih leđa trešti, tik ispred mog lica on udara sve jače i sve nervoznije. Vidim da u ruci kojom ne lupa drži nešto, papir. Možda je izvršitelj. Policija u civilu. Manijak koji će razvaliti vrata i ubiti me. Prestaje. Odlazi. Gasim muziku. Instinktivno idem u kupatilo, da se sakrijem, Svedok. Ali ubrzo, sve se ponavlja. On zvoni, lupa, zvoni. Prestaje. Ruke mi se tresu. Kasno uveče saznala sam da je to bio čovek koji stanuje iznad nas, neko mu je na vrata nalepio cedulju s pretnjama zbog curenja iz njegovog erkondišna. Logično da je pomislio da smo to bili mi, ispod, i da smo mu zalepili cedulju na vrata. Logično.

SOLO

Neki od najlepših provoda bili su kada ni sa kim ne progovorim ni reč jer nikoga nisam videla jer sam ceo dan bila sama.

MADONA I PRINC

Na Madoninom tviteru fotografija: Princ u zelenim gaćicama i kičastoj bluzici na nastupu, s omiljenom gitarom. Na otkrivenom delu malčice obešene stražnjice, dlake, kao da su urasle, guščja koža. Ranije mu je već odala poštu zajedničkom fotografijom, umetniku koji je kao i ja uvek imao pesama u rezervi.

DRŽAVNI TEROR

Promenila je frizuru, zračila novootkrivenim samopouzdanjem koje ju je očaralo. Na pitanja novinara o problemu građana koji imaju stambeni kredit u levima odgovarala je kako bi to trebalo da se rešava individualno između klijenta i banke. A klijent je bio u banci (ja) i tamo su ga uz ponižavajuće nepoštovanje (Jutro u banci) gotovo oterali (mene). Ona vrlo dobro zna kako funkcioniše dogovor klijenta i banke a ipak laže, s osmehom i novootkrivenim samopouzdanjem.


Danica Vukićević

Objavila knjige poezije: Kao hotel na vetru, KOS, Beograd, 1992; Kada sam čula glasove, Matica srpska, Novi Sad, 1995; Šamanka, Centar za stvaralaštvo mladih, Beograd, 2001; Luk i strela, Povelja, Kraljevo, 2006; Prelazak u jednu drugu vrstu, Prosveta, Beograd, 2007; Visoki fabrički dimnjaci, Povelja, Kraljevo, 2012; Svetlucavost i milost, Udruženje književnika i književnih prevodilaca Pančeva, Pančevo, 2013; Dok je sunca i meseca, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2015; knjigu kratke proze Na plažama, Rad, Beograd, 1998, proznu knjigu Život je gorila, KOV, Vršac, 2000; knjigu priča Majka obrnutih stvari, Rende, Beograd, 2017. Završila Opštu književnost i teoriju književnosti i Ženske studije. Dobitnica nagrada ProFemina, Biljana Jovanović, Milica Stojadinović Srpkinja. Živi i radi u Beogradu.

Sva prava zadržana © 2006-2019 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja