Kratko

Danica Vukićević
Lat­est posts by Dan­i­ca Vuk­iće­vić (see all)

    -

    -

    O OZBILJNOM SHVATANJU SEBE

    Ona je neporoč­na, ne pije, ne puši, ne jede meso, ne psu­je, zna četiri jezi­ka. Samou­v­er­e­na 24 sata. Pri­brana i kon­cen­trisana na sop­stvenu dobro­bit. Živi sama. U svakom trenutku zna šta hoće. To izazi­va divl­jen­je iako joj se zapra­vo niko ne divi. Ona živi udob­no. Ima stav ner­an­jivosti i dobro raspoložene svez­na­juće osobe. Da budem iskre­na, ne bih volela da budem kao ona. A ona?

    -

    -

    -

    SRUŠENI MIT

    Nisam se školo­vala za nas­tavnicu, nije mi pada­lo na pamet da bih mogla da radim u školi. Igrom sluča­ja i sud­bine koja mi se nas­me­jala u lice, posta­la sam pro­fe­sor­ka u sred­njoj školi. U jed­nom trenutku pre­davala sam šest pred­meta. Onda su me šut­nuli jer su shvatili da ja i nisam završi­la onaj odsek za nas­tavnicu, bila sam tako­reći prek­val­i­fiko­vana. Pono­vo su me tu zvali i pono­vo šut­nuli. Onda sam kratko radi­la u pri­vat­noj školi koju sam napusti­la da bih se vrati­la u onu školu odak­le su me šut­nuli. Onda su me zvali u drugu školu pa su me i odande šut­nuli. Nije da se žal­im, čak se i ne čudim, ipak, neš­to sam nauči­la radeći u ško­la­ma, nas­tavni­ci su uglavnom bezvezn­jaci, dosad­ni su i nema­ju naroči­to mno­go znan­ja. Goto­vo da nema­ju šta da daju deci, učenici­ma. Jedi­no što sam shvati­la radeći po školama.

    -

    -

    NOŽ JE LEP

    Seče hleb, meso, siro­vo i pečeno, voće i povrće. Iako falu­soidan ima i neš­to od gole lep­ote. Kao kladi­vo, kugla, disk. Ves­lo, strela, mač.

    -

    -

    ROĐACI

    Prvo pos­to­je, u det­injstvu. Ima ih popril­ično, svih uzras­ta i veliči­na. Dolaze u posete, na ručkove, da pres­pava­ju, s pri­jatelji­ma, sami, iz inos­transt­va, leže u bol­ni­ci i odnose im se, peškiri, pidžame. Ide se i na izlete, ponekad se fotografiše­mo. I rođaci vršn­jaci s koji­ma deliš rane erotske igrokaze. Polako iščezava­ju kako roditelji stare, i u doba državne krize prak­tično ih nema što i nije neo­bično, potom se privikneš da ih nemaš, kao da ih nemaš, živ­ot se usložn­ja­va i nemaš više ni tet­ki, ni uja­ka, ni striče­va, ni nji­hove dece i unučića. Krater je prevelik.

    -

    -

    ATLETIKA

    Nav­i­jam za Keni­ju, uvek. Mis­lim na keni­js­ki nacional­ni doho­dak i Dija­mantsku ligu. Mogu sebe da zamis­lim kako trčim oko jez­era Turkana dok mi se gru­di rit­mično dižu i spuš­ta­ju, bosono­ga, ne plašim se ško­r­pi­ona. Ako nema Keni­ja­ca nav­i­jam za Etiopi­ju. Za te klasne oči i krhka tela.

    -

    -

    KOMŠIJA

    Gla­va mu je kubis­tič­ki portret, i sav je gurav, ali drži se nad­meno, poznih sred­njih god­i­na, nika­da se ne javl­ja iako se često zajed­no voz­i­mo liftom, god­i­na­ma, tako­reći smo na vrhu čar­da­ka. Jedne večeri on, i ja s pri­jatelji­com, nađos­mo se u lif­tu, jed­nos­tavno se uba­cio usred moje rečenice upućene pri­jatelji­ci šaljivom i šar­mant­nom opaskom. Mis­lim da mu se ona svidela.

    -

    -

    KONTRADIKCIJA

    Iz raz­gov­o­ra zaključu­jem da gaji mržn­ju pre­ma Amerikanci­ma. Zaključu­jem da gaji mržn­ju i pre­ma mus­li­man­i­ma. Ni jedne ni druge ne sreće u svom živ­o­tu pa zaključu­jem da je sled­beni­ca raspros­tran­jene mržn­je koja je i moda vre­me­na. Potom iz raz­gov­o­ra čujem da nje­na kćer­ka živi u Ameri­ci, s dečkom, Turčinom.

    -

    -

    SIGURAN STO POSTO

    U vešu, igra­jući, uz muz­ičku posve­tu za Niko, u mraku i vre­li­ni kasnog popod­ne­va, u pred­soblju tražim po plakaru šta da obučem, čuje se zvono na vra­ti­ma… Poš­to sam blizu vra­ta provir­im kroz špi­junku i vidim glavu nepoz­natog muškar­ca u kas­nim tridese­tim. Tako blizu, nepoz­na­to antipatično lice, ne pomer­am se kako on ne bi čuo škriputan­je kora­ka iznu­tra. Ne dišući gledam, čekam da ode, čini mi se poz­na­tim. Ali on sve ner­vozni­je i sve duže zvoni, i počin­je da lupa na vra­ta. Pris­lan­ja uho uz vra­ta, oslušku­je. Muzi­ka iza mojih leđa trešti, tik ispred mog lica on udara sve jače i sve ner­vozni­je. Vidim da u ruci kojom ne lupa drži neš­to, papir. Mož­da je izvršitelj. Poli­ci­ja u civilu. Mani­jak koji će raz­val­i­ti vra­ta i ubiti me. Presta­je. Odlazi. Gasim muziku. Instink­tivno idem u kupati­lo, da se sakri­jem, Sve­dok. Ali ubr­zo, sve se pon­avl­ja. On zvoni, lupa, zvoni. Presta­je. Ruke mi se tre­su. Kas­no uveče saz­nala sam da je to bio čovek koji stanu­je iznad nas, neko mu je na vra­ta nale­pio cedulju s pret­n­ja­ma zbog curen­ja iz nje­gov­og erkondiš­na. Logično da je pomis­lio da smo to bili mi, ispod, i da smo mu zalepili cedulju na vra­ta. Logično.

    -

    -

    SOLO

    Neki od najlepših provo­da bili su kada ni sa kim ne pro­gov­orim ni reč jer niko­ga nisam videla jer sam ceo dan bila sama.

    -

    -

    MADONA I PRINC

    Na Madoninom tviteru fotografi­ja: Princ u zelen­im gaći­ca­ma i kičas­toj bluzi­ci na nas­tupu, s omil­jenom gitarom. Na otkriven­om delu malčice obešene stražn­jice, dlake, kao da su urasle, gušč­ja koža. Rani­je mu je već odala poš­tu zajed­ničkom fotografi­jom, umet­niku koji je kao i ja uvek imao pesama u rezervi.

    -

    -

    DRŽAVNI TEROR

    Prome­ni­la je frizu­ru, zrači­la novootkriven­im samopouz­dan­jem koje ju je očar­alo. Na pitan­ja nov­inara o prob­le­mu građana koji ima­ju stam­beni kred­it u lev­i­ma odgo­var­ala je kako bi to tre­ba­lo da se reša­va indi­vid­u­al­no između kli­jen­ta i banke. A kli­jent je bio u ban­ci (ja) i tamo su ga uz ponižava­juće nepoš­to­van­je (Jutro u ban­ci) goto­vo oter­ali (mene). Ona vrlo dobro zna kako funkcioniše dogov­or kli­jen­ta i banke a ipak laže, s osme­hom i novootkriven­im samopouzdanjem.

    -

    -

    -

    -

    -

    -