Kristijanija

Lat­est posts by Dragoljub Pavlov (see all)

    kroz vaz­duh

    gle kako lako kroz vaz­duh kročim ja
    celim telom
    kom­ple­tan ja takoreći
    sasvim nes­metano meko
    kao da ronim
    dosežem do samog vremena
    dodiru­jući ga
    dok ono sto­ji nepomično
    dok mi mis­li plove u zamisao sreće
    kroz ovaj majs­ki vaz­duh pro­laz­im bez smetnje
    baš sada
    evo sada
    telom i dušom
    očaran što me tako pit­o­mo propušta
    plovim takoreći
    gologlav
    u mornarskoj maji­ci bez pru­ga bez briga
    bez vere sa nadom
    dok vreme teče nepomično

    divl­je jagode

    u čarob­n­im dan­i­ma detinjstva
    još dok sam stanovao u dunavskoj
    pojavljivlj­lo se ponekad neko neobično
    zim­sko sunce
    sve je bilo tako jas­no prozračno
    a ipak
    ipak je bilo neš­to čudno
    u tom svetlu ili mož­da u
    meni
    jer sam posle preležale gripe
    prvi put iza­šao na ulicu licem u lice
    mojoj dunavskoj
    još poma­lo lelu­jav i lak
    sa senkom dima iz prozuk­log špore­ta koji već
    nes­ta­je u raširen­im plućima
    već spre­man da poletim
    da zaron­im u to neo­bično i blještavo
    zim­sko svetlo
    na samom izlasku
    blizu tram­va­jskih šina
    srećem neočeki­van prizor
    pok­varene jagode na snegu
    bačene ili ispovraćane
    živi enformel
    pod blješ­tavim suncem na snežnoj
    belini
    ozaren sam ljul­jam se
    na tom bljesku blještavila
    lako prelazeći šine
    pra­vo pre­ma parku ogrezlom
    u dubok sneg

    god­i­na­ma kasnije
    gleda­jući Bergmanove
    Divn­je jagode
    u sceni pro­fe­sorovog sna
    na pus­tom trgu
    sa pogreb­nom kočijom
    i satom bez kazaljki
    pre­poz­na­jem sa iznenađenjem
    i davnom radošću
    to moje zim­sko sunce
    iz detinjstva

    gus­lar

    jednog davnog stočnog vašara
    na kra­ju vidov­dan­skog naselja
    u opš­toj gun­guli lju­di i stoke
    pro­bi se neo­bičan glas
    guslara
    pevaše o velikom ratu
    kad sam bio na polovi­ni Drine
    raniše me iz gevermašine

    te naslu­tih
    sred vašarske vreve i prašine
    dodir bulke

    pre­dosetih
    padoh pored sitne rujne papavere
    kad me liznu zrno iz mašingevere

    zas­tao skok

    pevaj mi
    o jed­nom danu sunčanom
    onom što i dal­je sija
    na starom akvare­lu iz detinjstva
    još dok sam stanovao u dunavskoj
    beše to
    pogled iz susednog dvorišta
    na zid koji nas razd­va­ja i spaja
    stari zid sa mrežom bora i pukotina
    kao mapa nepoz­natih predela
    još neotkrivenih
    sa zida skače jedan dečak
    u kratkim pan­talona­ma i majici
    mornarskoj
    na bor­dovske pruge

    ne vidi se ni parče od okol­nih zgrada
    samo zid nebo i dečak
    kako leb­di između zeml­je i zida
    u sre­di­ni skoka
    i vrh torn­ja saborne crkve u daljini
    i još se vidi vazduh
    topli let­nji i nepos­to­jeći lahor
    koji ponekad zatalasa
    da
    pre­su­dan je za prisećaj
    taj čudesni vazduh
    nabi­jen svet­lom i mirisima
    ranog leta
    uhvaćen u zamku
    nije mi jas­no kako
    on je glavni lik
    od svih mojih akvarela
    i florarela
    jedi­no na ovom sam i ja
    u lep­om društvu zida neba i vrha tornja
    bez golubova

    i još se vidi vazduh
    oko mene

    pozi­ci­ja

    šah igrali bez prestanka
    Čabarka­pa – Kapablanka
    pita­la ih ujna lija
    kak­va im je pozicija
    mrka kapa
    odgov­ori Čabarkapa
    kapa blanka
    reče Kapablanka

    pro­trča­van­je

    nisam mudar
    bio nit ću biti
    čemu kriti
    išao sam šumom
    mesto drumom
    žrtvo­vao fig­ure na ledu
    umesto u šahu
    pro­trčavao sam
    kroz uske uličice
    starog jez­gra grada
    sa kudeljn­im kačke­tom na glavi
    što zahte­va pril­ičnu veštinu
    u znak sećan­ja na moje ljubimce
    daleke rođake
    iz burles­ki nemog filma
    Kitona Čaplina Tarpina
    dok je sa grad­skog trga pored ukipljenog
    Svetozara
    bater­i­ja snažnih zvučnika
    gru­vala pobed­ničke horske marševe
    koje li godine
    pretrčavao sam četvoronoške preko Zmajjovine
    preko oba tram­va­js­ka koloseka
    sa Borom i Fanetom
    u poz­naa­toj trci ježeva
    sti­gavši posled­nji na cilj
    kojih li godina
    pro­trčaše godine
    pro­trčaše zeleni dani
    od igre na nev­idljivoj žici satkani

    kris­ti­jani­ja

    hajde sa nama na put dalek
    mada poz­nat sko­ro krt
    lako se preki­da cepa
    morem brodom kop­nom brdom
    bicik­lom po stazi uskoj
    daleko je Kristijanija
    mož­da ćemo usput sresti
    Nagela i Dag­ni Kiland
    možda
    Mun­ka i Hamsuna
    mada malo verovatno
    daleko je Kristijanija
    usput mož­da na lažno­ga puža naiđemo
    pogrešno pla­vo uvrnutog
    na lozi leptirnjače
    prav­iće­mo skice usput crteže krotke
    vino piti na obali krup­nih oblutaka
    ods­ja­jem niskog sun­ca na vodi ozareni
    sa Nerei­dama se zaplesti
    mož­da zaplesati
    i prav­i­ti se ludi kao da ne putujemo
    kroz vreme unazad
    sve­jed­no važno je da putujemo
    daleko je Kristijanija