Labirint

Lat­est posts by Almir Zal­i­hić (see all)

    * * *

    Družim se sa sjenka­ma samo ponekad vidljivih duša.
    I uglavnom šutim, jer šut­n­ja obre­meni značen­je riječi
    nagov­eš­ta­jem koji presta­je biti skriv­en, a koji se,
    posve izne­na­da, pre­o­braža­va u krik, u opomenu.

     

     

     

     

     

     

     

     

     

     

    Dija­log stradan­ja i rađanja 

    Kao što niš­tavi­lo umi­je da sravni rovove
    ago­ni­je, kao što se pejzaž nakon vijav­ice
    smiri, tako nekako se obliku­je, malo po malo,
    dovede u red dija­log čov­je­ka i Boga,
    dija­log stradan­ja i rađanja.

     

     

     

     

     

     

     

     

     

    Labirint

    Šta može biti taj let una­trag
    o kojem svje­doče samo poređen­ja,
    kao što su mihrab, dovište,

    zagrl­ja­ji, povratak, ruko­van­ja,
    postavl­jen sto pod drve­tom u travi
    za prvog ili za posljed­njeg gosta?

    Najzad, šta može biti
    ovaj pad s visine,
    u pla­men zajed­ničkog gnijezda,

    u žižu? – to ne znam.

    Mada, ako išta znam,
    onda znam da je ovaj vre­li hod­nik,
    u ovom, kao mino­tau­ro­vo oko složenom
    labir­in­tu sve prisut­ni­ja i sve slo­bod­ni­ja
    čin­jeni­ca da postojimo.

     

     

    Sre­brenič­ki nokturno 

    u cik zore, sli­jepi miše­vi,
    pred poči­nak,
    smjer­no kruže
    nebom.

    sto­ji nepomič­na
    crna voda,
    divlji se žbiri
    ovd­je lijegu.

    Za mnom
    odjeku­ju koraci,
    pre­da mnom je zid,
    iza mene progonioci.

    ne vidim više
    zav­iča­j­na brda,
    ne vidim majku,
    ni ženu.
    nikog.

    a snio sam,
    samo, svjet­lost
    koju ne daje luč,
    i kren­uo,
    žudeći
    za njom.
    ovd­je su me stigli.
    odmah su pritegli nauljeno uže
    i nakon dva trza­ja noga­ma
    prhnu­la je duša.

    u visokoj travi
    zagr­m­je­lo je jato
    mirnih ševa.

    sad dišem
    između zida i gro­ba,
    već pomi­ješan sa zemljom,
    po licu mi nikla
    mla­da trava.

    i još uvi­jek dišem
    vlažn­im dahom
    onih koji se ne mire
    da nema
    ni mene
    ni njih.

     

     

    2.

    Slažem koc­k­ice u zdan­ja, slo­va u reklame,
    tamne krošn­je drveća u vrt zak­lon­jen dvoriš­ti­ma,
    i ne zab­o­ravl­jam na smrtonos­noj uli­ci
    prem­reženoj sna­jper­skim hici­ma,
    stranu s koje se poma­l­ja sunce.

    Puca­ju oni s koji­ma smo se u djet­injstvu igrali.
    Oni koje nis­mo ostavl­jali same.

     

     

     

     

     

     

     

     

    3.

    Još pos­to­ji muzi­ka:
    gov­or, naglas­ci, izgov­ori,
    tram­va­ji, vago­ni, vra­ta, kočnice,
    kloparan­je točko­va.
    Sudar drveća s vjetrom pod pro­zori­ma
    Stvara prop­uh u mal­im sobicama.

    Teče Mil­jac­ka. Teče Žel­jezni­ca.
    Vri vre­lo Bosne.

    U mojoj kući: dječak svi­ra har­moniku,
    otac nje­gov pod­mazu­je pro­tezu,
    maj­ka proši­va haljinu.

     

     

     

     

     

    4.

    Grad je lijep kao
    kap tinte
    na bijelom papiru.

     

     

     

     

     

     

     

     

     

     

    5.

    - Je li to zab­o­ravnost?
    – Ne!
    - Je li to zab­o­ravnost?
    – Da.
    - I samozata­jnost, također.

    Ti netragom pro­lazeći dani
    u gradu koji ne čuva trag
    ni vlasti­toj aorti

    Tu gdje prisut­nost duha pos­to­ji
    u nesv­jes­ti­ci redaka

    To je SARAJEVO

     

     

     

     

     

    Pjes­ma rat­nih invalida 

    Mno­gi od nas ima samo jed­nu nogu
    Drugu zam­jen­ju­je pro­teza
    Teško hodamo a ipak se pen­je­mo uz ste­penice
    Bez šta­pa ili bez štake prid­jenute nam uz ime

    Mno­gi od nas samo jed­nu ruku ima
    Tek toliko da zagr­li stvoren­je koje voli
    Da odsječe hljeb za stolom
    Da u žur­bi navuče kaput
    Da počeše ruku koje nema

    Napomen­uo bih da smo slabo­vi­di
    I nagluhi popril­ično
    Uz tek poko­ji korak skopčan s pamćen­jem
    Mi krotko dop­uš­ta­mo da nas razvese­le
    U beskra­jnom sum­raku
    Dok nas kao sli­jepce vode
    Glad­ni psi politike

    Pot­puna je tiši­na svu­da oko nas
    Ni nebo nam nije odveć sklono
    Kišne kapi silaze samo do pola
    Dođu tako blizu do nas pa odustanu

    Zav­je­to­vani da pri­p­i­otome hobot­nicu zla 

    U samostanu St. Georg u Pader­bor­nu
    ispos­ničke ćeli­je bez pro­zo­ra
    pružale su utočište bosan­skim izbjeglicama.

    Po jedan veli­ki crni kamen
    prekriv­en bijelom tkani­nom blagoslo­va,
    postavl­jen je pred svakim vratima.

    Tri godine, dva mjese­ca i jedan dan
    ćeli­je su bile zatvorene,
    a kvake nepomaknute.

    Lju­di žive na ovom svi­je­tu,
    pre­m­da više nisu nje­gov dio.

    Osaml­jene redovnice,
    prošle kroz ogleda­lo svjet­losti i sje­na
    pre­poz­na­ju odraz kao živ­ot
    a živ­ot kao odraz,
    zav­je­to­vane da će prip­it­o­mi­ti
    hil­jadu­ruku hobot­nicu zla
    u top­i­oni­ci ovoze­maljskog milosrđa.

    Dok ovd­je, u Bosni, rasprave o uzroci­ma
    i posljedica­ma rata, još uvi­jek, tra­ju,
    zatvoreni­ci u Guan­tana­mu
    otkri­va­ju amer­ičke stra­hove,
    a ulice iračk­ih grado­va
    vrve od tenko­va i vojni­ka
    sprem­nih da puca­ju i ubiju.

    Oni ne zna­ju da se oko crnog kame­na
    svake godine, blizu tri mil­iona
    lju­di, sedam puta okrene.

    Dvade­set god­i­na nakon rata,
    na bosan­skim stratiš­ti­ma,
    majke stišću odjeću svo­jih mrtvih,
    u Pales­ti­ni šezde­set i osam god­i­na
    dje­ca gladu­ju, zureći u roditel­je
    odgo­jene da umru na spal­jen­joj zemlji
    svo­jih predaka.

    Kad zako­rači­mo u sjen­ovi­to pred­vor­je
    ahire­ta koga ćemo ugle­dati kako krvari
    u praši­ni? Sve­ca ili umirućeg vojnika?

    I hoće li nam Bog, napokon, reći što je tra­jni­je?
    Naša pat­n­ja? Ili nada naša?

     

    * * *

    Top­lo pri­je­podne;
    deseti dan borav­ka u Ravnom.
    Sjed­im na obali jez­era,
    zaval­jen u drvenu naslon­jaču.
    Kroz sladun­jav dri­je­mež
    pra­tim igru zrnaca prašine
    u snopu sunčeve svjet­losti.
    S čašom travarice i noga­ma
    na obližn­jem kamenu,
    s cig­a­re­tom među prstima.

    Godi mi odsječenost od svi­je­ta.
    Ona mi trese šaku.
    Hej, daj mi drugu, kud si se zagledao!?
    Pod­sj­ca mi nok­te ljubeći sva­ki “prstić”.

    Ugod­no je sjedi­ti
    s rukom u žen­skom krilu,
    ali ja vidim bol­ničarku
    kako mi obrezu­je nok­te
    i berbe­ri­na koji bri­je leševe.

     

    Kori­jen 

    Sve dolazi od Boga — a ne od lju­di.
    pje­vuši A. Z. pijan i go.
    I zeml­ja, i voda, i ručak škrt,
    i slo­bo­da i nes­lo­bo­da
    pa vjerovat­no i — smrt.

    I, evo, sapet kao konj
    A. Z. pre­ma šezde­se­toj mili
    i cvili s poda: šta sam ja?
    Kruna sve­ga srušenog,
    ili tek kor­jen zamladjeli?

     

     

     

     

     

     

    Nesig­urnost 

    Nesig­u­ran pop­ut kri­la
    vilinog kon­ji­ca na jakom vjetru,
    A. Z pijan i go, za stolom,
    na sred sobe, piše.

    Zarobljen na praznoj strani­ci nas­ta­juće knjige,
    stvara dom za ženu koja će u nje­mu
    okupi­ti svo­ju nestalu porodicu.

    Nesig­u­ran ko vin­s­ka muši­ca
    nad hras­tovim burilom,
    A. Z. pijan i go,
    slu­ti da prigušenu žalopo­jku
    i tako neće niko čuti,
    kada se hor
    pro­fe­sion­al­nih narikača
    oglasi cvil­jen­jem.