Lidija

Lat­est posts by Lidi­ja Jelisavčić Ćir­ić (see all)

    .

    .

    .

    .…..U jed­nom trenutku, iz razlo­ga koje svako voli da tumači u skladu sa svo­jom ljubavi pre­ma sebi, Lidi­ja počin­je da pri­h­va­ta sve moguće ponude da čuva decu oni­ma koji to žele da plate u kešu. Sja­j­na je sa decom, čak i bez da se dodat­no tru­di. Ispostavl­ja se da je deca vole. I kada ih presvlači, i kada im daje sirup za kašalj, i kada ih hrani – zabavni­ja im je od graš­ka, borani­je i cvek­le. Ume da se pretvori u igračku, i deca zaista veru­ju da je nji­ho­va kolek­ci­ja lju­bi­maca znača­jno prošire­na. Ona im priča o starim ljudi­ma koji umiru idiot­s­ki. Peva im pesme iz najra­zliči­ti­jeg reper­toara, i uvek pogad­ja one koje zakratko ostavl­jeni mez­im­ci najviše vole. I kada su već u pidža­ma­ma, i kada su kon­ačno presta­ju da se ćuška­ju, kada čvrsto zaspu, Lidi­ja krene da čita sva­ki priručnik o sek­su koji nad­je u kući gde dežu­ra, i čudi se kako je iko ika­da na ovom sve­tu mogao da radi sve te stvari sa nekim koga je istin­s­ki voleo. U tom čuđen­ju, zab­ul­je­na i zamišl­je­na nad slika­ma golog ljud­skog mesa, neprimet­no zaspi u stoli­ci sa najnovi­jim bro­jem „Penthausa“ gospo­d­i­na Kas­tra­tovića. Kada se roditelji – pro­fe­sion­al­ni ren­ti­jeri i zakup­ci dadil­ja i osta­log obezbed­jen­ja — u neko otmeno doba noći vrate kući, kon­trolisano oblokani gospodin Kas­tr­ta­tović je kul­turno tapše po ramenu, zagledan u revi­ju raširenu u njenom krilu, i namigne dok se lažno mršti kroz uvežbani osmeh pro­fe­sion­alnog muškog diplo­mate. Lidi­ja tada zaželi da umre. Iskus­ni gospodin to vrlo dobro zna i dozvol­ja­va joj da se pokopa­va neko­liko trenu­ta­ka. Potom je pita da li je Simoni­da uzela lek kako je tre­ba­lo. Lidi­ja ubedlji­vo i odsečno odgo­vara da jeste, tačno na vreme, pola sata posle večere. Zbog neče­ga nas­tavl­ja, poma­lo zadi­hano, da objašn­ja­va kako je Simoni­di obećala da će joj ispričati „vrlo speci­jal­nu priču“ ako upra­vo taj lek uzme „kao veli­ka devo­j­ka“ i kaže da je to upalilo. „Oh, divno“, usk­liku­je brižlji­vo imućni otac i pita o kakvoj se to priči radi. Lidi­ja se ponos­no osme­hu­je i kaže kako je to nji­ho­va taj­na. On se slaže da mora­ju da pos­to­je nji­hove tajne. Raspe­vano joj kaže kako ne sme da pro­pusti šan­su, već da „koliko sutra“ pod­nese doku­men­ta za upis na fakul­tet, na grupu za deči­ju psihologiju.

    .…..I stvarno, Lidi­ja može da se zamis­li kako bira fakul­ta­tivne pred­mete, prodirući u stu­dents­ki živ­ot, upoz­na­jući mno­go divnog sve­ta: neki su pamet­ni­ji od nje, neki su glu­plji, a neki tupavi za bilo kak­vo poređen­je. Svakako da može da joj se desi da do kra­ja svog živ­ota gle­da na svet baš u ovim okvirima.

    .…..Ali, umesto toga, Lidi­ja odluču­je da bude dru­gači­je, i stvari se dešava­ju mimo zakona deči­je psi­hologi­je. Dak­le, umesto stu­dentskih poučnih uzbuđen­ja, ona se pod­vr­ga­va hirurškom zah­vatu. To se dogad­ja nakon što je otac dete­ta pita: Da li si sig­ur­na? Kao čovek od ugle­da gospodin Kas­tra­tović hoće da kaže: U redu, ona je sig­ur­na, ali nije sig­urno da je on po sre­di. Kaže da pre ovo­ga nijed­na devo­j­ka nije zatrud­nela sa njim. Doda­je da čak nijed­noj nije kas­ni­la menstruacija.

    .…..Posle sve­ga, svet gle­da u Lidi­ju kao zabrin­u­to i kaže: „Kladim se da si odu­vek san­jala da postaneš glu­mi­ca, zar ne?“ Usne joj pobele kao kreč. Kaže da od svih mogućih sno­va, gluma nije bila ni na prvih dvade­set mes­ta njene top-liste. Kaže im da je nam­er­avala da bude stu­dent deči­je psi­hologi­je. Kada to čuje, svet glas­no uzdiše: „Kladim se da bi bila sja­j­na sa decom“. Ošine ih lju­titim pogle­dom, nalik živom sečivu.

    .…..Počin­je redovno da šeta po parku, zamišl­ja­jući da se nalazi na liti­ci visokoj oko sto metara. U parku viđa psa koji pokuša­va da pojede svo­ju senku. I dru­gog psa za koga je sig­ur­na da čuva brestovu šumu. Zaus­tavl­ja se, svečano i ushićeno, da kaže vlas­nici­ma koliko su lepi nji­hovi psi. Oni sležu rameni­ma i pita­ju je s izra­zom dresir­ane mrzo­vol­je: „Želite li jednoga?“

    .…..Kada se vreme pro­lepša, osta­je kod kuće i sedi sati­ma. Događa­ju joj se nez­gode. Onda počnu da se dogad­ja­ju veće nez­gode. Ali, deo koji boli nika­da nije deo koji je povređen. Snovi se stal­no pon­avl­ja­ju sve dok ne postanu tele­viz­ijske reprize. To je valj­da zato što je u snovi­ma rad­n­ja pros­ta i kratko tra­je. Uglavnom se radi o devo­jči­ci koja nalazi žabu u dvoriš­tu. Izgle­da da je žaba mrt­va, pa joj roditelji dozvol­java­ju da pripre­mi mesto za ukop – malu rupu oko koje su poređani kamenčići. Ali, u trenutku kada je spuš­ta­ju, žaba se zako­prca i dolazi svesti. „Ubi­jte je!“, zavrišti devo­jči­ca i budi se bez žabe i roditelja.

    .

    .

    .

    .

    .