Lidija Jelisavčić Ćirić

Lidija

.

.

.

……U jednom trenutku, iz razloga koje svako voli da tumači u skladu sa svojom ljubavi prema sebi, Lidija počinje da prihvata sve moguće ponude da čuva decu onima koji to žele da plate u kešu. Sjajna je sa decom, čak i bez da se dodatno trudi. Ispostavlja se da je deca vole. I kada ih presvlači, i kada im daje sirup za kašalj, i kada ih hrani – zabavnija im je od graška, boranije i cvekle. Ume da se pretvori u igračku, i deca zaista veruju da je njihova kolekcija ljubimaca značajno proširena. Ona im priča o starim ljudima koji umiru idiotski. Peva im pesme iz najrazličitijeg repertoara, i uvek pogadja one koje zakratko ostavljeni mezimci najviše vole. I kada su već u pidžamama, i kada su konačno prestaju da se ćuškaju, kada čvrsto zaspu, Lidija krene da čita svaki priručnik o seksu koji nadje u kući gde dežura, i čudi se kako je iko ikada na ovom svetu mogao da radi sve te stvari sa nekim koga je istinski voleo. U tom čuđenju, zabuljena i zamišljena nad slikama golog ljudskog mesa, neprimetno zaspi u stolici sa najnovijim brojem „Penthausa“ gospodina Kastratovića. Kada se roditelji – profesionalni rentijeri i zakupci dadilja i ostalog obezbedjenja – u neko otmeno doba noći vrate kući, kontrolisano oblokani gospodin Kastrtatović je kulturno tapše po ramenu, zagledan u reviju raširenu u njenom krilu, i namigne dok se lažno mršti kroz uvežbani osmeh profesionalnog muškog diplomate. Lidija tada zaželi da umre. Iskusni gospodin to vrlo dobro zna i dozvoljava joj da se pokopava nekoliko trenutaka. Potom je pita da li je Simonida uzela lek kako je trebalo. Lidija ubedljivo i odsečno odgovara da jeste, tačno na vreme, pola sata posle večere. Zbog nečega nastavlja, pomalo zadihano, da objašnjava kako je Simonidi obećala da će joj ispričati „vrlo specijalnu priču“ ako upravo taj lek uzme „kao velika devojka“ i kaže da je to upalilo. „Oh, divno“, usklikuje brižljivo imućni otac i pita o kakvoj se to priči radi. Lidija se ponosno osmehuje i kaže kako je to njihova tajna. On se slaže da moraju da postoje njihove tajne. Raspevano joj kaže kako ne sme da propusti šansu, već da „koliko sutra“ podnese dokumenta za upis na fakultet, na grupu za dečiju psihologiju.

……I stvarno, Lidija može da se zamisli kako bira fakultativne predmete, prodirući u studentski život, upoznajući mnogo divnog sveta: neki su pametniji od nje, neki su gluplji, a neki tupavi za bilo kakvo poređenje. Svakako da može da joj se desi da do kraja svog života gleda na svet baš u ovim okvirima.

……Ali, umesto toga, Lidija odlučuje da bude drugačije, i stvari se dešavaju mimo zakona dečije psihologije. Dakle, umesto studentskih poučnih uzbuđenja, ona se podvrgava hirurškom zahvatu. To se dogadja nakon što je otac deteta pita: Da li si sigurna? Kao čovek od ugleda gospodin Kastratović hoće da kaže: U redu, ona je sigurna, ali nije sigurno da je on po sredi. Kaže da pre ovoga nijedna devojka nije zatrudnela sa njim. Dodaje da čak nijednoj nije kasnila menstruacija.

……Posle svega, svet gleda u Lidiju kao zabrinuto i kaže: „Kladim se da si oduvek sanjala da postaneš glumica, zar ne?“ Usne joj pobele kao kreč. Kaže da od svih mogućih snova, gluma nije bila ni na prvih dvadeset mesta njene top-liste. Kaže im da je nameravala da bude student dečije psihologije. Kada to čuje, svet glasno uzdiše: „Kladim se da bi bila sjajna sa decom“. Ošine ih ljutitim pogledom, nalik živom sečivu.

……Počinje redovno da šeta po parku, zamišljajući da se nalazi na litici visokoj oko sto metara. U parku viđa psa koji pokušava da pojede svoju senku. I drugog psa za koga je sigurna da čuva brestovu šumu. Zaustavlja se, svečano i ushićeno, da kaže vlasnicima koliko su lepi njihovi psi. Oni sležu ramenima i pitaju je s izrazom dresirane mrzovolje: „Želite li jednoga?“

……Kada se vreme prolepša, ostaje kod kuće i sedi satima. Događaju joj se nezgode. Onda počnu da se dogadjaju veće nezgode. Ali, deo koji boli nikada nije deo koji je povređen. Snovi se stalno ponavljaju sve dok ne postanu televizijske reprize. To je valjda zato što je u snovima radnja prosta i kratko traje. Uglavnom se radi o devojčici koja nalazi žabu u dvorištu. Izgleda da je žaba mrtva, pa joj roditelji dozvoljavaju da pripremi mesto za ukop – malu rupu oko koje su poređani kamenčići. Ali, u trenutku kada je spuštaju, žaba se zakoprca i dolazi svesti. „Ubijte je!“, zavrišti devojčica i budi se bez žabe i roditelja.

.

.

.

.

.


Lidija Jelisavčić Ćirić

Rođena 1974. godine u Beogradu. Srpski pisac multimedijalnog usmerenja. Do sada objavila roman "Rekvijem za jedan dan" (2015, 2016), knjigu pesama "Kabanica za suze"(2016), poetski manifest "Prava Beograđanka" (2015), zbirku priča Bez“ Dragi moji“, kao i dvadesetak priča po književnim časopisima. Član je Društva književnika Vojvodine i Udruženja književnika Srbije.

Sva prava zadržana © 2015 - 2020 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja