Mater tenebrarum

Katarina Ipša
Lat­est posts by Kata­ri­na Ipša (see all)

    .

    .

    .

    .….Koliko puta u toku dana pomis­liš na mene? I da li si ika­da poželeo da raz­go­varaš o tome sa mojim stan­o­davci­ma? Da li se pitaš odak­le sam došla? I zaš­to sam došla baš ovde, u stan broj 4, u kome su do juče živeli lju­di među koji­ma nije bilo zav­ereni­ka? Šta ako bih ti rekla da mi se ne sviđaš? I da sam prvi put kada sam te ugledala poželela da te udarim u lice? Ili mis­liš da se iza te pomis­li u stvari kri­je jedi­no žud­n­ja za dopadan­jem? Da li se pitaš zaš­to kas­no izlaz­im? I zaš­to nemam oti­rač pred vra­ti­ma, ispred kojih do sada nijed­nom nisi mogao da ugledaš pose­ti­oce. Da li bi te uplaši­lo ako bih ti rekla da sam upoz­na­ta sa pojedi­nos­ti­ma iz tvog živ­ota? Iako ne poz­na­ješ niko­ga ko bi mogao da ti kaže neš­to o meni. Ili sam ja mož­da samo neko koga u ovim trenuci­ma ne pre­poz­na­ješ; tek žena kojoj se lice gubi u kosi i koja je liše­na brige za potom­stvom? Šta ako bih ti rekla da si jutros doručko­vao koba­sice sa kimom? Ili ako bih te pod­seti­la na to da te je sa Elenom upoz­nao pri­jatelj čiji zanat odu­mire? A naroči­to, ako bih ti gov­o­rila o Davidu? Tom mal­om žabcu koji ne voli da putu­je, i koji nika­da nije video bor­bu petlova.

    .….Da li veru­ješ u analogi­je? Ili sum­n­jaš da podu­darnost između stvari dokazu­je to isto i u svim drugim svo­jstvi­ma i odnosi­ma? Na koji način bi razmišl­jao ako bi se zatekao kod pri­jatel­ja u trenuci­ma kada bi ovaj shva­tio da mu se sin ne odazi­va na pozive? Ili jed­nos­tavno ne želiš da se igraš sa mnom? Ili kada bi batler prisut­ni­ma saopš­tio vest da je vojvodin sin nes­tao još pre nego što je postavl­jen ručak? Zamis­limo da se tvoj pri­jatelj zove Vik­tor, da je sred­njeg ras­ta, i da živi na per­ifer­i­ji sa tip­skim kuća­ma, iako možeš da ga zamis­liš i pot­puno dru­gači­je. Koja bi bila tvo­ja prva pomisao kada bi vojvo­da nakon povrat­ka iz lova istrčao na pljusak, tvrdeći da zna ko sto­ji iza otmice? Na zad­njem tremu kuće u kojoj bi živeo Vik­tor pokušaj da zamis­liš ono što je iza nje osta­lo: dečakovu kapu sa štit­nikom za uši, i komad čoko­lade koju mu je pok­loni­la juro­di­va susetk­in­ja. Šta bi najpre učinio, Ogiste? Ima­jući na umu da zaključak proizilazi isključi­vo iz ono­ga što je pret­postavl­jeno u premisama. Ili si isu­više zbun­jen da bi mogao da pratiš misao koja ne brine za istori­jske uslovnos­ti: vojvo­da nije tvoj pri­jatelj. Osim toga, mogao bi da osetiš iden­ti­fikaci­ju sa zločincem koji je ušao među priv­i­le­go­v­ane slo­jeve. Među­tim, mesto otmice je tak­vo da je do nje­ga u oba sluča­ja bilo moguće dopreti jedi­no kroz sused­no dvorište.

    .….Mis­liš li da se bojim tvog psa? I mis­liš li da je bilo sluča­jno to što sam juče prošla kroz deči­je igral­ište? I to baš u trenuci­ma kada se David izd­vo­jio iz grupe? Ili to ipak nije bio samo put kojim sam morala da prođem kako bih stigla do skvera? Da li bi želeo da saz­naš neš­to više o mojim opsesivn­im rit­u­al­i­ma? I o mojem izboru po srod­nos­ti? Ili si ubeđen da se na drugim mes­ti­ma kri­je ključ zagonetke o meni? Koliko puta si poželeo da me pratiš? I koliko dugo si juče gledao za mnom dok sam pro­lazi­la kroz unutrašn­je dvorište, kao priv­iđen­je među izlet­nici­ma? Na koji način zamišl­jaš pros­tor iza mojih vra­ta? Uko­liko taj pros­tor nije još neza­mis­livi­ji od ono­ga u kome bi pred­meti bili stvoreni snagom vol­je? Pogo­to­vo sada, kada je već prestao lavež, i kada još uvek nisi sig­u­ran u to da li mi je u ruci odrublje­na pseća gla­va ili koren lincure.

    .….Hoćeš li pozvoni­ti na moja vra­ta kada se bude ispostavi­lo da je David nes­tao? I kada u sobi budeš pron­ašao nje­gov rođen­dan­s­ki crtež? Hoćeš li proval­i­ti kod mene i pre nego što obaves­tite poli­ci­ju? Iako bi se mož­da ispostavi­lo da bi to bilo posled­nje što bi tre­ba­lo da učiniš. Hoćeš li me zgra­biti za vrat i pribiti uz zid? Onako kao što to čine muškar­ci sa spušten­im rameni­ma, jer nećeš moći da se obuz­daš ako ti budem rekla da ne osećam kajan­je i da bih to učini­la pono­vo. Među­tim, što bi jedan dokaz bio očigled­ni­ji time bi sebe ubedljivi­je por­i­cao, zar ne? Vojvo­da je imao savršen ali­bi, jer je to popodne proveo u lovu sa nad­biskupom, ono­liko koliko bi i ti proveo sa kli­jen­tom kao agent osig­u­ran­ja. Zar ne mis­liš da bi mož­da i tebe neočeki­vano mogla da otkri­je težn­ja ka oslon­cu: vreme koje je Vik­tor proveo u fabri­ci bilo je srazmer­no vre­menu koje je vojvo­du oslobađa­lo optužbe za zločin koji je u isto vreme mirisao i na siro­mašt­vo i na cinizam aris­tokrati­je. Šta ako ti kažem da ćeš biti prin­uđen da me pustiš kada već budem počela da gubim svest? Još uvek nesig­u­ran u to da li ble­fi­ram, ili zaista imam neš­to što bi mog­lo da iza­zove sum­n­ju pravosuđa?

    .….I šta mis­liš? Da li će na kra­ju bilo šta moći da me zaus­tavi? Naroči­to kada se i ti budeš našao na listi osum­n­jičenih. Pod­jed­nako nesig­u­ran i u to da li je dečak još uvek živ i da li je još uvek u mojim ruka­ma. Da li već stičeš svest o tome da ću od tog trenut­ka moći da tražim od tebe šta god mi bude palo na pamet? I tvoj penis, i tvo­je motive, i tvoj let­njiko­vac? Ili mož­da, ipak, sum­n­jaš da bi pod takvim okol­nos­ti­ma mogao da pod­ne­seš težinu ucene? Da nije pris­tao na nju, leš bi bio pron­ađen na mes­tu gde je vojvo­da ostavio otiske u blatu idući za mnom namaml­jen izvan pose­da. A Vik­to­ra bi odale dlake koje sam skupi­la nakon što je pokušao da me utopi u kadi. Da li bi bio izne­nađen ako bi istražitelji na mes­tu zloči­na pron­ašli tvo­je biološke tragove? Ili si pomis­lio da ćeš se suz­držati da ne nas­rneš na mene sada kada sam ti otkri­la šta bih učini­la sa dokaz­i­ma? Jer veštice poz­na­ju taj trenu­tak: kada je pre­ra­no za krik, a prekas­no za zaus­tavl­jan­je jezi­ka.

    .….Da li te još uvek zan­i­ma gde je bio Vik­torov pas koji je bio tako privržen dečaku? I zaš­to je svet­lo na tremu bilo ugašeno? Da li i dal­je želiš da saz­naš zaš­to je batler okl­e­vao da uđe u salon? I kakve su do tada bile nje­gove veze sa susetk­in­jom? Ili mis­liš da to uopšte više nije važno? Naroči­to sada kada bi već tre­ba­lo da prover­iš da li je David u svo­joj sobi? Uspa­van, ili nag­nut nad sveskom sa mag­a­rećim uši­ma, a Ele­na zauze­ta pripre­man­jem hrane? Zar ne mis­liš da ćeš morati da pozvoniš na moja vra­ta, ako umesto nje­ga pron­ađeš jedi­no papir na kojem je nacr­tana moja silue­ta nalik na vio­lonče­lo? Ili bol­je rečeno, da proval­iš? Jer ih ja svakako neću otvoriti da bih ti rekla gde je David. Taj mali žabac kome si hil­jadu puta rekao da ne uzi­ma slatk­iše od nepoz­natih. Zar ne mis­liš da će to biti trenu­tak kada ćeš morati neš­to da pre­duzmeš, jer nećeš imati dru­gog izb­o­ra? I zar ne mis­liš da je taj trenu­tak mož­da već počeo?

    .

    .

    .

    .

    .