Mičik

Šimon A. Đarmati
Lat­est posts by Šimon A. Đar­mati (see all)

     

     

    Ova priča seže u ono proš­lo vreme u kome su mno­gi lju­di bili veo­ma siro­mašni, ali su za raz­liku od današn­jih sirom­a­ha, verovali u vradžbine, nečas­tive sile i magiju.

    Osim u pes­ma­ma ope­van­im salaši­ma na severu Bačke, tih mal­ih oaza sa đer­mom i dudovi­ma kra­jem XIX veka bilo je širom Panonske niz­ije, pa i u Banatu. Delo­vali su kao osvežen­je za oči i dušu, razbi­ja­jući monot­o­ni­ju ravnice.

    Nisu to, među­tim, bila idil­ič­na, dremlji­va ostr­va, koja odišu blagostan­jem i opušten­im, lagan­im živ­o­tom, na koji­ma se snaše ljube lako, a namernike dočeku­ju razi­grani pulini.

    Bila su to staniš­ta i utočiš­ta onih marljivih lju­di koji su svo­ju sud­binu veza­li za plod­nost majke zeml­je i ćud prirode. Svo­jim vred­nim, pošten­im i naporn­im radom od rane zore do smi­ra­ja dana, predanošću kao da rade samo za sebe, znat­no su dopri­nosili blagostan­ju i lagod­nom živ­o­tu velik­ih zemljoposed­ni­ka tih vre­me­na. Skrom­ni, kakvim ih je Bog dao, bili su zado­voljni što ima­ju krov nad glavom, hranu i odeću, a neke vanredne pažn­je zemljoposed­ni­ka, obično pri­likom Uskr­sa i Božića, dugo su prepričavali kao nji­hovu poseb­nu ple­meni­tost. I bili su im neo­bično zah­val­ni zbog toga, što su iskazi­vali još većim zalaganjem.

    Na salaši­ma su se poseb­no rado pri­male porodice sa velikim bro­jem dece, jer se raču­na­lo da će i nji­hove vredne ručice biti od pomoći i da će pop­ut koren­ja veza­ti svo­je roditel­je za to siro­mašno, ali nji­ho­vo ognjište.

    Na jed­nom takvom salašu Jevre­ji­na Sig­mun­da Lev­i­ja, koga su svi zvali Žiga Levi, svo­ju bor­bu za živ­ot započela je i moja praba­ba Mar­git Mar­i­ja, rođe­na, sada već daleke 1872. godine.

    Kuće na salaši­ma bile su od nabo­ja i pokrivene trskom i slam­om. U nji­hovoj sre­di­ni se nalazi­la zajed­nič­ka kuhin­ja, u kojoj su žene kuvale ručak i pripremale jela. Sa obe strane kuhin­je nalazi­la se po jed­na soba iste veličine, neza­v­is­no od bro­ja stanovni­ka salaša. Tu je, iza kuhin­je bio i pros­tran špa­jz u kome su se čuvale živ­otne namir­nice ‒ brašno, pasulj, mak u plat­nen­im vreća­ma okačen­im na eksere na gre­di, sle­dovan­ja pre­ma bro­ju člano­va porodice: mast i diml­je­na slan­i­na, koba­sice i švar­gle, takođe okačene o grede. Na povećem ekseru zabi­jenom u mekan zid, visio je dugačak venac bel­og luka, prirodnog leka i spa­sitel­ja od raznih bolesti, koje su u tim vre­meni­ma često uzi­male danak u živ­o­ti­ma. Na sta­laža­ma od zida do zida nalazili su se ured­no poređani ćupovi sa pekme­zom od šlji­va i žutih ringlo­va i flaše kuvanog parada­jza. Preko zime bile su tu i turši­ja u burići­ma. Hras­to­va kaca sa kise­lim kupu­som takođe je bila neza­o­bi­laz­na. Bilo je sve­ga i svače­ga, ali nedo­voljno, jer je i glad­nih bilo pril­ično, pa se sve što se iznosi­lo na astal poje­lo do posled­njeg zalo­ga­ja. Pored dela za stanovan­je, tu su bile i nus­pros­tori­je man­jih dimen­z­i­ja. Kong ili gong imali su zajed­ničku nad­strešnicu sa sta­jom, kako se u sluča­ju kiše ne bi kislo pri obi­lasku kon­ja i kra­va. Svin­jac se nalazio ispod ambara, a zatim su se ređale pros­tori­je za kokoške, patke, guske. Pod u delu za stanovan­je bio je od nabi­jene ilo­vače i ured­no je mazi­van. Zimi je toplo­tu obezbeđi­vala paors­ka peć ili „babu­raˮ, okruže­na drven­im klu­pa­ma zas­tr­tim krpara­ma, isto kao i zapećak, oko čega su se deca najviše oti­mala. U kuhin­ji se nalazio zidani šporet dop­un­jen met­al­nim delovi­ma i veli­ki sto koji se leti izno­sio pod dud, u blizi­ni bunara sa đer­mom. Glad­na usta su okruži­vala sto sedeći na dugačkim klu­pa­ma po ustal­jenom ras­pore­du, po starešinstvu.

    Porod­i­ca moje prababe, koja je imala tri­naestoro dece, od kojih je u živ­o­tu osta­lo osmoro, kuhin­ju je delila sa porod­i­com Mičik.

    Gla­va te porodice, Pavel Mičik, bio je sred­njeg ras­ta, dugul­jas­tog lica sa isto takvim nosem. Oči su mu bile sive, vod­njikave i odsutne. Izraz­i­tih jagod­i­ca, sa jed­va primet­nim bele­gom na desnom obrazu, više je ličio na gorš­ta­ka. Zubi su mu bili krup­ni, poma­lo iskrzani i izraz­i­to žuti od duvana, koji je pušio na mal­oj keramičkoj luli, koju nije vadio iz usta. Kra­je­vi, man­je-više neured­nih, nadiml­jenih brko­va bili su tan­ki od veči­tog sukanja.

    Nje­go­va žena, Doj­na, bila je suvon­ja­va, bogob­o­jažlji­va, nežnog zdravl­ja, povuče­na u svoj svet tuge. Nos joj je bio širok i priljubljen uz lice, a usta veli­ka i tan­ka. Njen običaj da gle­da smeđim, često krvav­im i krmeljivim oči­ma svu­da, osim u lice ono­ga koji bi je oslovio, davao joj je čudan izgled. Na glavi je nosi­la crnu mara­mu, koja joj je pokri­vala čelo i doseza­la sko­ro do gustih, neured­nih obrva.

    Pavel i Doj­na bili su marljivi i priprosti lju­di, ali dobroćudne komši­je, sa koji­ma, posle neophodnog peri­o­da privika­van­ja, poseb­no na Dojnin neo­bičan izgled, koji je u trenutku znao i da pre­plaši stran­ca, nije bilo teško živeti. Neko­liko mese­ci poš­to su se doselili na salaš, rodio im se sin, koga su svi zvali prez­i­menom ‒ Mičik. Ras­tao je bez nek­ih naroči­tih prob­le­ma, nima­lo se ne raz­liku­jući od svo­jih vršn­ja­ka. Štaviše, bio je živah­ni­ji i umil­jati­ji od ostale dece.

    Živ­ot na salašu tekao je svo­jim ustal­jen­im tokom. Preko dana muškar­ci su sa star­i­jom decom bili na polji­ma, a žene kod kuće, spre­ma­jući ručak i brin­ući se o sit­ni­joj deci, sto­ci i živi­ni. Nakon posle­pod­nevnog obro­ka, pre nego što bi se povuk­li na spa­van­je, stanovni­ci salaša bi se oku­pl­jali u kuhin­ji oko ogn­jiš­ta, priča­jući i sluša­jući različite priče. Među pripoves­ti­ma je bila je i ona o đavol­jem točku.

    Jedne vedre noći, dok je meseči­na svo­jim sre­brom romin­jala po pre­delu, izves­ni Petar  (Pjotr) Jablanovič, koji je u Banat zalu­tao odnekud iza Karpa­ta, vraćao se na sused­ni salaš, požu­ru­jući bičem umorne kon­je. Na putu su ga pratili tragovi izmaglice i neve­lik oblak rosom pri­tis­nute prašine.

    Iako nije bio od onih plašljivi­jih, nije mu bilo sve­jed­no dok je pro­lazio pus­tim pol­jem. Imao je uti­sak da ga neko prati, te se često osvr­tao oko sebe. U jed­nom trenutku učini­lo mu se da se sa desne strane neš­to pri­b­liža­va, neki kovit­lac. Kada je bol­je zagledao, video je kol­s­ki točak koji je poskaki­vao kraj nje­ga na ner­avnom putu. Kada mu se isti pri­b­ližio nado­h­vat ruke, Petar je, poš­to je najpre uspo­rio kon­je, veš­to skočio sa kola i zgra­bio ga. Točak se, kao da je živo biće oti­mao, ali uza­lud. Petar ga je čvrsto stezao pod miškom.

    Sti­gavši do salaša, vezao ga je u sta­ji jakim lancem sa katancem na mesto gde se snažni, nemirni bikovi vežu. Ostatak noći proveo je u čud­nom koš­maru, jed­va čeka­jući da svane.

    Posle kratkog sna, probu­dio se u odmak­loj zori, koja se graniči­la sa jutrom. Prvo mu je bilo da ode do sta­je. Na mes­tu gde je ostavio točak, vezana lancem sta­jala je žena u crni­ni. Bila je sred­njih god­i­na. Imala je razbarušenu riđu kosu i zelene oči čudesnog sja­ja. Lice joj je bilo roša­vo, zubi ret­ki i sit­ni. I pored toga, nosi­la je u sebi neku neob­jašn­jivu privlačnost. Na pitan­ja ko je i odak­le je nije odgov­o­rila, već je rekla da su je prokleli i da mora do kra­ja živ­ota noću da trči po polji­ma. Na pitan­je zaš­to plaši ljude i zaš­to ne trči tamo gde niko ne pro­lazi, rekla je da joj je pros­to tak­va sudbina.

    Ne zna­jući šta da radi s njom, Petar, meka srca, ju je odvezao. U tom trenutku se do tada skruše­na žena vred­na sažal­jen­ja pretvo­rila u bradatog jar­ca sa crven­im uši­ma i kao furi­ja izletela iz štale. Petar, iako izne­nađen, nije izgu­bio priseb­nost, već je kroz otvore­na vra­ta potrčao u dvorište. Jarac se jed­nim skokom našao na krovu salaša i uskočio u dim­n­jak, iz koga se podizao slabašan dim od tek raz­gal­jene vatre. Nije prošao ni min­ut kada se iz kuhin­je pojavio ogro­man pacov riđe dlake, bul­jav­ih, krvav­ih oči­ju i ogrom­nih zuba, koji je potrčao pored Petra. Vile koje je Petar poneo iz sta­je kao jedi­no oruž­je u blizi­ni, kao da su mu se zalepile za ruke. Sta­jao je nepomičan, gleda­jući za čudovišn­im pacov­om, koji se ubr­zo izgu­bio iz nje­gov­og vidokru­ga. Kada je ušao u kuhin­ju, na podu u blizi­ni špore­ta, zatekao je svo­ju majku u lokvi krvi sa pre­grizen­im vratom.

    Nikome nije bilo sve­jed­no dok je slušao ovakve priče, a pogo­to­vo su ih deca slušala sa stra­hom u oči­ma, pribi­ja­jući se uz roditel­je ili jed­ni uz druge. Često su pod utiskom priča viđali varljivu svet­lost, plašili se sen­ki običnih pred­meta i neo­bičnih zvuko­va. Među­tim, niko od stanovni­ka salaša nije ni slu­tio da će i nji­hov salaš usko­ro posta­ti mesto čud­nih događan­ja i tema za priču mnogim nas­tu­pa­jućim gen­eraci­ja­ma, na ovom i nekim drugim salašima.

    Sve je poče­lo u smi­ra­ju jednog, za pro­leće neo­bično toplog dana, kada su se tam­ni vrt­ložni oblaci izne­na­da pojav­ili na hor­i­zon­tu. Nevreme je bilo na pragu. Kao predz­nak, upo­zoren­je, polji­ma je prošao vetar koji se ubr­zo umirio, ali samo za čas. Iskust­vo stanovni­ka salaša gov­o­rilo je da će prirodne sile zagospo­dar­i­ti. Bili su u pravu.

    Pred olu­ju, koja je bila sve izves­ni­ja, vršene su ubrzane pripreme za poči­nak. Muškar­ci su još pre nagov­eštenog nevre­me­na zbrin­uli stoku, ali su i dal­je bili bud­ni i sprem­ni da otk­lone moguća izne­nađen­ja, koja su tako čes­ta u takvim sluča­je­vi­ma. Žene su se zavuk­le kraj dece u krevet i, pre­bi­ra­jući po bro­jani­ca­ma, polu­glas­no izgo­var­ale molitve predani­je nego obično. Deca su polako tonu­la u san. I tek što su ugasili petrole­jke, počeo je nebes­ki vatromet.

    Tam­no nebo je, kao Sara­cen blis­tavom sabljom, ras­po­ri­la mun­ja praće­na pro­dužen­im odjekom gro­ma. Salaš je uton­uo u sazvuč­je vetra i grml­javine. Neko­liko stidljivih kapi ubr­zo je sme­nio snažan pljusak, koji se, nedugo zatim, pretvo­rio u istra­jnu kišu. Ona je, zah­vatana snažn­im vetrom, šibala, stvara­jući uti­sak da će poto­pi­ti salaš­ki svet. Među­tim, kada je jed­na snaž­na mun­ja, koja je doseza­la od zeml­je do vrha kipeće kule velikog i debe­l­og obla­ka pred­vod­ni­ka, osvetlila salaš kao da je dan, a odmah zatim, u blizi­ni, grom pre­polovio najviši jablan, Mičik se buno­van pojavio ispod pokri­vača i podi­gao u kreve­tu. Počeo je da vrišti i plače. Nije pomog­lo smiri­van­je majke, koja ga je priv­i­la na gru­di i šaputa­la mu umiru­juće reči. On je i dal­je bio u nekoj čud­noj vatri. Smirio se tek kada su i posled­nji oblaci pla­hovite, pomamne olu­je prešli preko salaša.

    Narednog jutra osvan­uo je sve­tao i suncem ozaren dan. Nebo se pročis­ti­lo i tek je pone­ki prozi­ran oblak reme­tio plavet­no pros­transt­vo. U sus­re­ti­ma salašara prepriča­vani su min­uli događa­ji, a zatim je živ­ot na salašu kren­uo svo­jim uobiča­jen­im rit­mom. Posle odraslih, usta­la su i deca, sva sem Mičika.

    ‒ Imao je tešku noć ‒ gov­o­rila je maj­ka i ostavi­la ga da spa­va. Mičik je spavao dugo i bilo je već sko­ro podne kada se nesig­urn­im koraci­ma pojavio iz sobe. Hodao je polako, pridržava­jući se za zid. Bio je pogr­bljen i osvr­tao se, zagleda­jući sve oko sebe, kao da se nalazi na nekom nepoz­natom mestu.

    Iako je pre nevre­me­na bio živah­no i dra­go dete, pon­ašan­je mu se posle olu­je pot­puno prome­ni­lo i vre­menom je posta­ja­lo sve gore. Na sle­poočni­ca­ma su mu se pojav­ile izraz­i­to plave, natek­le vene, a na licu, koje se čud­no izme­ni­lo, nosio je obelež­je starosti i živ­otnog zasićen­ja. Sa velikom glavom, koja mu se klati­la na vratu, postao je upadlji­vo ružan i nosio sa sobom neš­to avet­injsko, odurno. Oči su mu izgu­bile sjaj, noge su ga izdavale, sko­ro čitav dan provo­dio je u kreve­tu, na veliku zabrin­u­tost majke. Jed­i­na zaba­va bila mu je lime­na šol­ja u koju je po ceo dan lupao drven­om var­jačom gov­oreći: ‒ Veli­ka kaši­ka, mala šol­ja, kako da jedem iz nje!

    Mada su ga vodili u grad kod lekara, čuvenog Jevre­ji­na dr Griz­mana, niš­ta nije vredelo.

    Razočara­nog živ­o­tom i bolešću sina jed­in­ca, Pavela Miči­ka našli su jedne zore, dok se sivi­lo neba boji­lo rumenom rađa­jućeg sun­ca, obešenog o granu starog ora­ha, davno zasađenog na kra­ju pol­ja kao odmorište i zak­lon od užarenog sun­ca za vredne ratare.

    Tako je Doj­na osta­la sama sa sinom, pored koga su lju­di pro­lazili sa mešavi­nom tuge, jeze i stra­ha. Komši­je su, u nedostatku dru­gog objašn­jen­ja, ove promene u pon­ašan­ju Miči­ka poveza­le sa olu­jnom noći.

    Nedel­je su pro­lazile bez nek­ih naroči­tih događa­ja koji bi se pamtili i remetili ustal­jeni živ­ot na salašu. Jednog dana moja praba­ba, koja je saosećala sa pat­njom svo­je komšinice, ne mogavši dal­je da u sebi čuva slut­nje, rekla je Mičikovoj:

    Doj­na, ovo nije tvoj sin. Tvo­je dete su oteli nebes­ki demoni,  jahači obla­ka, a ovo ostavili umesto nje­ga. Ako hoćeš da povratiš pravog sina, založi furunu za pečen­je hle­ba, raz­grni žar, a ovo dete stavi na lopatu i gurni u furunu. Videćeš da će ga nebes­ki demoni odneti, a vrati­ti tvog sina.

    Doj­na Mičik je dugo razmišl­jala o ovim reči­ma, ali ipak nije imala hrabrosti da to uči­ni, plašeći se da će osta­ti pot­puno sama. Posle nekog vre­me­na, umro je Mičik, tiho, u snu. Uven­uo je.

    Poš­to sahran­ji­van­ja nisu bila dozvol­je­na u okoli­ni salaša, kovčeg su morali odneti u najbliže selo i tu obav­i­ti sahranu.

    Išli su pešice, noseći kovčeg na ruka­ma i boreći se sa blatom, koje im se lep­i­lo za ion­ako tešku obuću. Na čelu tužne povorke, koja je sa salaša krenu­la negde oko pod­ne­va, išli su mladići, nosači pogreb­nih zas­ta­va, osvrćući se da suviše ne izmaknu. Za nji­ma na neko­liko kora­ka, dik­ti­ra­jući tem­po, hodao je vre­mešni pop bez­izraža­jnog lica, sviknut na ljudske nes­reće, a za njim i prababin sin Maći sa krstom i skrom­n­im buke­tom žutih neve­na. Iza kovče­ga koračala je tugom ophrvana Doj­na i njen brat iz Jarkov­ca sa svo­jom porod­i­com. Na samom kra­ju poma­lo razvučenog sprovo­da, u tihom raz­gov­oru nalazili su se salašari, pri­jatelji i poz­nani­ci. Sti­gavši na neve­liko groblje, prisut­ni su se okupili oko iskopane rake. Poš­to je pop obavio ope­lo i poprskao sve­tom vod­i­com kovčeg sa izmučen­im telom Miči­ka, gro­bari su uvežban­im pokre­ti­ma izvuk­li debelu užad ispod istog i položili poko­jni­ka u grob, na večni poči­nak. Tek što su gro­bari zaboli krst i lup­kan­jem lopata­ma po teškoj zemlji nato­pljenoj jesen­jom kišom, koja je padala prethod­ne noći, završili obliko­van­je humke, nasta­lo je strašno nevreme. Hladan vetar je duvao snažno kao one olu­jne noći. Uzne­mirene grobl­janske ptice su, krešteći kao izgubljene u pros­toru, kružile nad grobljem, oseća­jući pris­ust­vo neke demonske sile u vazduhu.

    Oni koji su na dugim čvornova­tim jar­boli­ma od bagre­ma nosili crne pogreb­ne zas­tave sa zlat­no-žutim krstovi­ma, jed­va su uspeli da ih saču­va­ju. Učes­ni­ci sprovo­da do salaša su se vratili pro­bi­ja­jući se teškom mukom, držeći se na okupu da se ne izgube u mraku koji se izne­na­da spustio.

    I neko­liko dana posle sahrane, neo­bič­na događan­ja na groblju bila su neizbež­na tema raz­gov­o­ra. Raz­na, najpre polu­glas­na i poverlji­va gov­orkan­ja stigla su na kra­ju i do Mičikove. Rek­li su joj da je grob deča­ka koga je sma­trala sinom prazan, jer je san­duk odneo vetar. Ako ne veru­je, neka pođe u Crepa­ju kod vrača Jere­mi­je, koji će joj reći pravu istinu. Kada su posle dana hoda stigli u Crepa­ju, lako su pron­ašli kuću na koju su upućeni. Nalazi­la se na kra­ju šora, izd­vo­je­na od drugih, avet­injs­ka i poma­lo zarasla u korov.

    Kada su, na slabašni glas dozv­ole, otvo­rili troš­na vra­ta sa raskli­mal­im šarka­ma, mlaz dnevne svet­losti poreme­tio je učmalost neve­like pros­tori­je sa zeml­jan­im podom, koja je odis­ala mist­ičnošću. Na njenoj sre­di­ni, ispred otvorenog ogn­jiš­ta, u kome se vatra održavala tek toliko da se ne ugasi, na jag­n­jećoj koži sedeo je starac duge, sede kose, izb­o­ra­nog, namučenog lica. Neprekid­no žmirka­jući u nekom stan­ju zane­senos­ti, svo­jim gru­bim ruka­ma okre­tao je i pre­meš­tao velike bele školjke, koje su se nalazile ispred nje­ga, na crnoj pro­stir­ci. Mičiko­va i moja praba­ba Mar­i­ja, koja ju je prati­la na putu, nisu ni vra­ta zatvo­rile za sobom, a on im, gov­oreći polako, pro­muk­lim, jed­va čujn­im glasom, reče:

    ‒ Znam zaš­to ste došle. Tebi je obraća­jući se Mičikovoj ‒ nedavno umro sin. Ali to nije bio tvoj sin, već jedan oronuli starac sa kojim nebes­ki demoni nisu znali šta da čine. Oni su nje­ga jedne olu­jne noći zame­nili za tvog sina. Tvoj pravi sin je živ. Ima devet­naest god­i­na i mno­go je lep.

     Zatim je, pogle­davši u prababu, nas­tavio: ‒ Tebi je ova žena, sa kojom deliš kuhin­ju, htela da pomogne da zameniš sina, ali si se plaši­la i nisi joj dozvo­lila. I mno­go si pogreši­la. Znaj, sva­ki put kada si grdi­la star­ca ili ga čak i udar­i­la i tvoj sin je dobi­jao batine. A kada si sahrani­la star­ca, besne­lo je nevreme. Znaj da je grob prazan. Nebes­ki demoni koji su poter­ali oblake su ras­tr­gli kovčeg.

     Mičiko­va je, sluša­jući star­ca, sta­jala nema, kao ukopana. Poš­to mu je u znak zah­val­nos­ti, na pro­stirku spusti­la zlat­nik brižlji­vo umotan u maram­icu, krenule su na put.

    Sti­gavši na salaš, dugo je plakala, razočarana što je nego­v­ala star­ca umesto sina. Poš­to nikako nije nalazi­la mir, zatraži­la je od vlasti dozvolu da otvori grob. Vlasti su nevoljno dale pris­tanak. Kada je grob pred sve­doci­ma kon­ačno otvoren, bio je prazan.

    Bal­až, najs­tar­i­ji babin brat, je neko­liko god­i­na posle ovih događa­ja vojsku služio u zadarskoj kasarni okruženoj borovom šumom. Pričao mi je da su jednog jutra koje je sme­ni­lo olu­jnu noć, nje­gov­og dru­ga i zeml­ja­ka, izvesnog Šomođi Ele­ka, doveli sa noćne straže, koju je čuvao na jed­nom uzvišen­ju iznad kasarne. Nije mogao da ga pre­poz­na. Bio je uzn­ev­eren, sa ogrom­n­im stra­hom u oči­ma. Pogled mu je, kao da je omađi­jan, lutao nebeskim pros­transtvom. Često se osvr­tao oko sebe kao da ga pro­gone, tre­sući se kao prut. Kas­ni­je, kada se opo­ravio, kaplaru i Bal­ažu kleo se u svo­ju majku, da je, dok je čuvao stražu, jas­no čuo kako tišinu pro­la­ma jezovi­ta komanda:

    ‒ Mičik, okreni oblake pre­ma severu.

    Zaista, oblaci su se, uz strašnu grml­jav­inu, okrenuli. Elek je pričao da je prem­ro od stra­ha, da mu je niz kič­mu prostru­jala jeza i da mu se kosa polako podiza­la, potisku­jući mu kapu uvis.

    Babin brat je pažlji­vo slušao svog dru­ga, ne pro­gov­orivši nijed­nu reč. On je dobro znao koji je to nebes­ki jahač te olu­jne noći upravl­jao oblacima.