Mir izdaleka

Velimir Knežević
Lat­est posts by Velimir Kneže­vić (see all)

    Lako je sa smenama

    Šume gde su zaspale?
    U lišću – tad opadnu.
    Dignu se hlo­ro­fil zastave
    Gole krošn­je da spopadnu.
    Lako je sa smenama,
    Nedos­to­jn­im igrama.
    Četi­nari se unezvere
    Veči­to bud­nim iglama.
    A vaz­duh se napuni licima,
    Od toga nema odbrane,
    Pod mekim toplim kožama
    Odmara­ju se lobanje.

    Pred bravom

    Provri iz ruke ključ,
    Čitav mu budem privezak.
    Leg­ne u šaku udob­no kao
    Klonuće posle slo­ma živaca.
    Pred mesinganom bravom,
    Kad otkri­je kreza­vu meru,
    Sve­jed­no da li me veže
    Iznu­tra ili izvana,
    Cel­og me sobom okrene
    I srce škljoc­ne u jami dlana.

    Van mene

    Negde za grud­nom kosti, duboko,
    Toliko unutra, da,
    Mož­da, van mene,
    Izgubljeni laveži
    Traže svo­je čeljusti
    Da ih zak­lope, oneme…
    Mrša­va presol­je­na sen­ka u trku –
    Zatreperi na zidu paučina,
    Vit­ka kao hrt,
    Dok ga glođe brzina.

    Pošast str­pljen­ja

    Zalu­ta li naše nestrpljenje
    Preko pred­građa u šumu,
    Drvo će jed­no samo sebe
    Da isteše u glu­vi instrument.
    Ko poš­tu­je vreme, oboža­va čekanje
    Od koga se uz vaz­duh prijanja,
    Kao uz skelet prostora,
    Na kojem nemarno vise dronjci
    Suvišne kore, kože, mesa.
    Nev­idljivi ofin­geri plove,
    Loveći naša tela, kao sudbine,
    Za dvokrilne ormane – gačce,
    Što u koloni­ji, ipak samuju,
    Blešteći na štur­oj krošnji,
    Kao u mraku garder­obera golotinja.
    I kao što zeml­ja pravi rupe u vodi,
    Reči svrd­la­ju u vazduhu,
    U koji upadaš glavom, nepodnošljiv.
    Tra­va – moć­na utešiteljka.
    Tra­va – pošast strpljenja.
    Razuz­dana mirnoća na malim
    Komu­nal­nim površinama,
    Pri­mora­va me sijan­jem da sednem,
    Da se učim voleti čekanje.

    Ban­dere u travi

    Skromnog, plitkog disanja,
    Nežno napusti pros­tor grada.
    Ne kao tur­ista, jer on je nitkov,
    I ko uopšte može da voli putovanja?
    Tamo gde je jaru­ga, suv potok, bojler­s­ki kazan,
    (Pro­tok lju­di, robe i kapitala),
    Poho­di samo krtičn­jake sećanja,
    Dok ne izbi­ješ glavom u oka­men­jenu uspomenu ̶
    U visoku travu položenu beton­sku banderu,
    Ko zna kada, tamo u selu.
    Seti se guštera, rako­va, reke i oluje,
    Neko­liko vrs­ta dis­an­ja toga leta,
    (Tamo i dal­je nema struje,
    Ni puta, ni one dve-tri babe).
    Sla­ma je najbol­ja armatura,
    Drago­ce­na, kao jed­nom nedeljno autobus.
    To nek ti puto­van­ju bude hrana.
    Naoštri se, skl­izni u tki­vo sećanja,
    Sabra­no, kao u završe­tak romana.

    Sen­ka nad kamenom

    Liva­da je pokoše­na zvukom
    Mek­ih kravljih jezika
    Što cve­ta­ju u mleku.
    Vetar diše u sebi
    Da ne raz­nese paučinu
    Raza­petu preko sečiva
    Zarđale kose i plota.

    I to negde mora da se plati.

    Kuće pobeg­nu sa svo­jih pragova
    Pred pijav­i­com uragana,
    Kao gol­ubovi sa trga
    Napad­nu­ti vrevom.

    Mes­ta koja smo napustili
    Vraća­ju nam pus­toš kao bumerang,
    Ali i krepe mirom izdaleka.

    Naše str­pljen­je, van nas,
    Sen­ka je nad kamenom,
    Seči­vo što u sebi oštri reka.

    Sumanut od tišine
    Jed­nom ćeš biti ran­jen zvukom,
    Mož­da baš poprečno
    Preko Zelenog venca,
    Kad nas­tupi kotrl­jan­je niz Kameničku,
    Od lepote.
    Na dnu ritam kočen­ja – kadenca,
    Ovde na nas uži­vo pada­ju kvote.