Mir izdaleka

Velimir Knežević
Latest posts by Velimir Knežević (see all)

    Lako je sa smenama

    Šume gde su zaspale?
    U lišću – tad opadnu.
    Dignu se hlorofil zastave
    Gole krošnje da spopadnu.
    Lako je sa smenama,
    Nedostojnim igrama.
    Četinari se unezvere
    Večito budnim iglama.
    A vazduh se napuni licima,
    Od toga nema odbrane,
    Pod mekim toplim kožama
    Odmaraju se lobanje.

    Pred bravom

    Provri iz ruke ključ,
    Čitav mu budem privezak.
    Legne u šaku udobno kao
    Klonuće posle sloma živaca.
    Pred mesinganom bravom,
    Kad otkrije krezavu meru,
    Svejedno da li me veže
    Iznutra ili izvana,
    Celog me sobom okrene
    I srce škljocne u jami dlana.

    Van mene

    Negde za grudnom kosti, duboko,
    Toliko unutra, da,
    Možda, van mene,
    Izgubljeni laveži
    Traže svoje čeljusti
    Da ih zaklope, oneme…
    Mršava presoljena senka u trku –
    Zatreperi na zidu paučina,
    Vitka kao hrt,
    Dok ga glođe brzina.

    Pošast strpljenja

    Zaluta li naše nestrpljenje
    Preko predgrađa u šumu,
    Drvo će jedno samo sebe
    Da isteše u gluvi instrument.
    Ko poštuje vreme, obožava čekanje
    Od koga se uz vazduh prijanja,
    Kao uz skelet prostora,
    Na kojem nemarno vise dronjci
    Suvišne kore, kože, mesa.
    Nevidljivi ofingeri plove,
    Loveći naša tela, kao sudbine,
    Za dvokrilne ormane – gačce,
    Što u koloniji, ipak samuju,
    Blešteći na šturoj krošnji,
    Kao u mraku garderobera golotinja.
    I kao što zemlja pravi rupe u vodi,
    Reči svrdlaju u vazduhu,
    U koji upadaš glavom, nepodnošljiv.
    Trava – moćna utešiteljka.
    Trava – pošast strpljenja.
    Razuzdana mirnoća na malim
    Komunalnim površinama,
    Primorava me sijanjem da sednem,
    Da se učim voleti čekanje.

    Bandere u travi

    Skromnog, plitkog disanja,
    Nežno napusti prostor grada.
    Ne kao turista, jer on je nitkov,
    I ko uopšte može da voli putovanja?
    Tamo gde je jaruga, suv potok, bojlerski kazan,
    (Protok ljudi, robe i kapitala),
    Pohodi samo krtičnjake sećanja,
    Dok ne izbiješ glavom u okamenjenu uspomenu ̶
    U visoku travu položenu betonsku banderu,
    Ko zna kada, tamo u selu.
    Seti se guštera, rakova, reke i oluje,
    Nekoliko vrsta disanja toga leta,
    (Tamo i dalje nema struje,
    Ni puta, ni one dve-tri babe).
    Slama je najbolja armatura,
    Dragocena, kao jednom nedeljno autobus.
    To nek ti putovanju bude hrana.
    Naoštri se, sklizni u tkivo sećanja,
    Sabrano, kao u završetak romana.

    Senka nad kamenom

    Livada je pokošena zvukom
    Mekih kravljih jezika
    Što cvetaju u mleku.
    Vetar diše u sebi
    Da ne raznese paučinu
    Razapetu preko sečiva
    Zarđale kose i plota.

    I to negde mora da se plati.

    Kuće pobegnu sa svojih pragova
    Pred pijavicom uragana,
    Kao golubovi sa trga
    Napadnuti vrevom.

    Mesta koja smo napustili
    Vraćaju nam pustoš kao bumerang,
    Ali i krepe mirom izdaleka.

    Naše strpljenje, van nas,
    Senka je nad kamenom,
    Sečivo što u sebi oštri reka.

    Sumanut od tišine
    Jednom ćeš biti ranjen zvukom,
    Možda baš poprečno
    Preko Zelenog venca,
    Kad nastupi kotrljanje niz Kameničku,
    Od lepote.
    Na dnu ritam kočenja – kadenca,
    Ovde na nas uživo padaju kvote.