Narcisova ogledala

Nevena Karanović
Lat­est posts by Neve­na Kara­nović (see all)

     

     (radio drama)

    Pro­tag­o­nisti (pre­ma redosle­du pojavljivanja):

    LIJA MIJA – autor­ka radio-emisi­je „Muz­ič­ki rolerkoster“

    D.P. ŠUMSKI – nestali kom­poz­i­tor / vlas­nik pro­du­centske kuće „Nar­cis rekords“

    LEJDI MJUZA – „bosono­ga pevačica“/ dugogodišn­ja inspiraci­ja D.P. Šumskog

    PLAVA AJKULA – direk­tor­ka „Uni­verzum banke“ / bivša supru­ga D.P. Šumskog

    BLEDA HIJENA –  kan­tau­tor­ka / muz­ič­ka sarad­ni­ca u „Nar­cis rekordsu“

    Epi­zod­ni likovi:

    LISAC – pri­jatelj D.P. Šumskog

    NARCISSA – bloger­ka / grad­s­ka influenserka

    TRI STRIPTIZETE (hor)

    Mesto deša­van­ja: Radio „Bela vrana“

    Lokaci­je na koji­ma su sni­mani inter­vjui sa akterima:

    Baš­ta restorana Madeira

    Baš­ta vikendice na Avali

    Bar „Gift“ u Cetinjskoj

    Splav na Adi Međici

    Bar „Inkog­ni­to“ na Bata­jničkom drumu

    Kratak sadržaj: Poz­natom pop-kom­poz­i­toru i pro­du­cen­tu Dor­janu Petru Šum­skom gubi se sva­ki trag. Ne zna se da li je uopšte živ ili se negde sklo­nio od lju­di. Radio-voditelj­ka Lija Mija pokuša­va da mu uđe u trag, vodeći sop­stvenu istragu za svo­ju autorsku emisi­ju „Muz­ič­ki rol­erkoster“. Ona raz­go­vara s umet­nikovom omil­jenom pevači­com (Lej­di Mjuza), bivšom supru­gom (Pla­va Ajku­la) i bliskom sarad­ni­com u nje­gov­oj pro­duk­ci­jskoj kući „Nar­cis reko­rds“ (Ble­da Hije­na). Tu su i epi­zod­ni likovi: jedi­ni pri­jatelj Šum­skog (Lisac), poz­na­ta grad­s­ka influ­enser­ka (Nar­cis­sa) i tri strip­tizete (u funkci­ji hora).

          1. SCENA

    Mesto deša­van­ja: Radio „Bela vrana“

    Akteri: Lija Mija i D.P. Šumski

    (Neko­liko tak­to­va najavne špice, koja se zatim utišava)

    LIJA MIJA: Poš­to­vani slušao­ci radi­ja „Bela vrana“, poš­to­vao­ci dobre muzike, drage bele vrane, dobro veče! Ja sam Lija Mija, a ovo je pot­puno dru­gači­je izdan­je „Muz­ičkog  rol­erkostera“ od onog na koji ste navikli.

    (Najav­na špi­ca se na kratko pojača, a zatim se utiša­va do pot­pune tišine)

    LIJA MIJA: Izne­nad­ni nes­tanak Dor­jana Petra Šum­skog, čuvenog kom­poz­i­to­ra, aranžera i tek­stopis­ca, vlas­ni­ka  pro­du­centske kuće „Nar­cis reko­rds“, uzne­mir­i­la je domaću javnost. Posum­n­ja­lo se da je umet­nik, poz­nat širom regiona, nastradao u požaru koji je pod ner­az­jašn­jen­im okol­nos­ti­ma izbio u penthausu na Bule­varu slavnih, u kome je živeo. Posle gašen­ja požara, nje­go­vo telo nije pron­ađeno, te je D.P. Šum­s­ki u poli­ci­ji zave­den kao nesta­lo lice. Pre samo neko­liko mese­ci, D.P. Šum­s­ki je bio gost u našem studi­ju, u 17. epi­zo­di „Muz­ičkog rol­erkostera“. Povod nje­gov­og gos­to­van­ja bila je godišn­ji­ca „Nar­cis reko­rd­sa“. Tada smo raz­go­var­ali o mes­tu i ulozi „piju-piju“ muzike u mod­er­nom društvu, njenom uti­ca­ju na mlade pavi­jane, o filo­zofi­ji živl­jen­ja i stvar­alaštvu kao načinu izraža­van­ja indi­vid­u­al­nos­ti, ali smo otvo­rili i druge intri­g­ante teme. Za poče­tak ovog svo­jevrsnog audio-doku­mentar­ca, pripremi­la sam vam neke od intere­sant­nih delo­va tog inter­vjua. Pa, da se podsetimo…

    (S radi­ja ide sni­mak rani­je emi­to­vane emisije)

    LIJA MIJA: Gospo­dine Šum­s­ki, poz­na­to je da ste od mla­dosti zaoku­pljeni muzikom. Da li pored nje u vašem živ­o­tu ima mes­ta za još nekog ili nešto?

    D.P. ŠUMSKI: Čak i pre muzike, film je bio moja veli­ka opsesi­ja koja me nije napusti­la do današn­jih dana. U kući u kojoj sam odras­tao, roman­sir­ane biografi­je poz­natih i uspešnih holivud­skih glumaca često su prepriča­vane uz nedeljni ručak ili kao bajke pred laku noć (smeh). Tako sam zav­oleo Holivud i (još tada!) poželeo da postanem sla­van (smeh).

    LIJA MIJA: Maš­tali ste da budete slavni? Sad ste me izne­nadili. Živeli ste povučeno, a u javn­im nas­tupi­ma ste se uglavnom pon­ašali kao skro­man čovek, mog­lo bi se reći – stidljiv.

    D.P. ŠUMSKI: E, vidite, spol­jašn­jost često vara (smeh). Da budem pot­puno iskren: kao i sva­ki umet­nik, odu­vek sem težio da budem primećen, zapamćen, pa čak i ovekovečen. Za to ipak nisu dovoljne samo žel­je, tal­ent i nadah­nuće, već i napo­ran rad i samodis­ci­plina. Takav prist­up, nažalost, ponekad zahte­va veli­ka lič­na odri­can­ja, pa ni ja po tom pitan­ju nisam bio izuze­tak. Mno­go toga sam u živ­o­tu podredio ili žrtvo­vao zbog svo­jih pro­fe­sion­al­nih ciljeva.

    LIJA MIJA: Da li ste još kao mlad čovek bili sves­ni šta vam je sve potreb­no kako biste dostigli izuzetnost i stvo­rili uslove za „živ­ot posle života“?

    D.P. ŠUMSKI: Nisam sig­u­ran da sam kao mlad uopšte imao svest o tome. Sves­nost, među­tim, često nije ni neophod­na jer je gonič umet­ni­ka, u suš­ti­ni – ego. On može biti veš­to prikriv­en, ali bez velikog ega nema real­izaci­je velik­ih cil­je­va. Uostalom, to su poz­nate čin­jenice, rekao bih „opš­ta mes­ta“ iz nekog baz­ičnog udžbeni­ka psi­hologi­je. Dos­ti­zan­je izuzetnos­ti i posledične slave, koja obično nije sama sebi cilj, ali nije ni nepoželj­na (smeh), umet­niku su često jedi­ni nači­ni da savla­da ljud­s­ki strah od nes­ta­jan­ja s ovog sve­ta, da se izbori s večitim pitan­jem pro­laznos­ti. Zar vam se ne čini nepraved­nim, pa čak i besmis­len­im, da u ovom mater­i­jal­nom sve­tu ruti­na svakod­nevice bude naša jed­i­na mogućnost živl­jen­ja? Sma­tram da takav, banal­ni živ­ot, pred­stavl­ja nedo­pus­ti­vo trošen­je vremena!

    LIJA MIJA: A na koji način vi savla­da­vate svakod­nevni, kako ste ga naz­vali „banal­ni živ­ot“, koji ne zao­bi­lazi niko­ga od nas?

    D.P. ŠUMSKI:  Uko­liko ste pravi umet­nik, od pre­sudnog znača­ja je da sebe istin­s­ki oslo­bod­ite odgov­ornos­ti za druge i da sop­stveni živ­ot usmer­a­vate tako da funkcioniše kao nereši­va enig­ma, pop­ut one koju zada­je podsvest. Dak­le, čak i u „real­nom živ­o­tu“ umet­ni­ka (a šta je za pravog umet­ni­ka uopšte real­no?), stil­s­ki izraz mora biti nadreal­is­tič­ki. Poželjno je da stal­no ulazite u apsurdne situaci­je i da priređu­jete neočeki­vane živ­otne obrte; i da svakod­nevicu što više obo­gatite humor­om, po mogućstvu – crn­im (smeh). Da bi ste izgradili tako kom­peksnu kon­struk­ci­ju, važno je pron­aći dobar motiv oko kog ćete ople­tati svoj  živ­ot. Jedi­no tako možete stvoriti šan­su da ost­varite svo­je snove.

    LIJA MIJA:  Sve mi to delu­je pril­ično kom­p­liko­vano. Oko čega da opleće­mo svoj živ­ot mi, koji nis­mo baš „pravi umet­ni­ci“ (smeh)? Koji bi naš motiv mogao da bude?

    D.P. ŠUMSKI: Toliko je toga što čoveku može biti motiv, od mekanih slo­va O do tvrdih slo­va K. U tom rasponu se uglavnom sve vrti (smeh). Takođe je važno da se saču­vate od suvišnih spol­jašn­jih uti­ca­ja i pron­ađete svo­je sig­urno mesto, svo­je gnez­do, u koje se možete skloni­ti kad poželite da se pot­puno osamite i izolu­je od sve­ta. Nije to neka „dubo­ka filo­zofi­ja“… Cilj je da u svakom trenutku možete uzeti ono što vam zatre­ba, a da pri tom postavite dovoljnu dis­tan­cu od lju­di, tako da od vas ne očeku­ju niš­ta, pogo­to­vo uko­liko niste raspoloženi da pri­h­vatate obaveze koje vam otežava­ju ili uspo­rava­ju put ka postavl­jenom živ­ot­nom cilju. E, to je vrhunac slo­bode koju sam sebi uspeo da obezbe­d­im. Zato i sma­tram da sam uspeo… bar u ovoj fazi života.

    LIJA MIJA:  Kao što znate, na kra­ju svakog inter­vjua gost „Muz­ičkog rol­erkostera“ odgo­vara na neka obično-neo­bič­na pitan­ja u okviru rubrike „Pro­pi­ti­van­je“. Da li pris­ta­jete da i vi odgov­orite na ona koja smo vam pripremili?

    D.P. ŠUMSKI:  Zaš­to da ne? Jesam izuze­tan, ali ne želim biti izuze­tak (smeh).

    LIJA MIJA: OK, onda, hajde da počnemo! S koliko lju­di dnevno komunicirate?

    D.P. ŠUMSKI:  Ne znam tačno, ja neprestano komuniciram.

    LIJA MIJA: A kakav vam je osećaj ako „ispalite“ prijatelja?

    D.P. ŠUMSKI:  Ne razumem zaš­to me baš to pitate?

    LIJA MIJA: Nije niš­ta lično. Pitan­je je deo reg­u­larnog seta pitanja.

    D.P. ŠUMSKI:  Pa ja tako­reći i nemam prijatelje.

    LIJA MIJA: Hmm, to je malo neo­bično. Ipak ste vi oso­ba u lep­im godinama.

    D.P. ŠUMSKI:  Ja jesam dobro­voljno pris­tao da učestvu­jem u vašem pro­pi­ti­van­ju, ali ne vidim svrhu ovih pitanja!

    LIJA MIJA: Nema potrebe za tim povišen­im tonom… Hoćete li mi odgovoriti?

    D.P. ŠUMSKI: Odgov­o­rio sam vam. Nemam prijatelje.

    LIJA MIJA:  Da li ih niste stek­li ili ste ih imali, pa ste ih usput pogubili?

    D.P. ŠUMSKI: Jed­nos­tavno, nisam imao potre­bu za nji­ma. Sma­tram da je pri­jateljst­vo pre­cen­je­na kategorija.

    LIJA MIJA:  Zaš­to „pre­cen­je­na“?

    D.P. ŠUMSKI:  Eto, tako. Lju­di se rađa­ju sami i sami umiru. Većinu stvari mogu završi­ti sam, dru­gi me u tome samo ometaju.

    LIJA MIJA:  Da li je moguće da nika­da niste imali potre­bu da s nekim neš­to podelite?

    D.P. ŠUMSKI:  Uglavnom ne… even­tu­al­no, radost zbog sop­stvenog uspeha.

    LIJA MIJA:  Eto, i to je neš­to  – „radost zbog sop­stvenog uspe­ha“… Koliko je bilo takvih trenu­ta­ka u vašem životu?

    D.P. ŠUMSKI:  Pa, bilo ih je, rec­i­mo – dovoljno.

    LIJA MIJA:  Recite mi, s kim ste delili te trenutke?

    D.P. ŠUMSKI:  (pauza) Samo s Liscem.

    LIJA MIJA: Lisac je vaš pri­jatelj, pretpostavljam?

    D.P. ŠUMSKI:  Pret­postavl­jam i ja.

    LIJA MIJA: Kako je Lisac obično reago­vao? Da li se radovao vašim uspesima?

    D.P. ŠUMSKI:  Nisam obraćao pažn­ju na to…

    LIJA MIJA: Zaš­to ste mu uopšte neš­to pričali ako niste obraćali pažn­ju na nje­gove reakcije?

    D.P. ŠUMSKI:  Morao sam nekome da se pohval­im (pauza). Mada, dobro vam je to pitan­je… Kad malo vra­tim film, čini mi se da je Lisac uglavnom gledao u flašu, otre­sao cig­a­re­tu oko pepel­jare i kli­mao glavom. Ako to kli­man­je nije odobra­van­je, recite mi šta je?

    LIJA MIJA: Moguće je da jeste, ali zav­isi od okolnosti.

    D.P. ŠUMSKI: Od kakvih sad „okol­nos­ti“?

    LIJA MIJA: Rec­i­mo, da li Lisac i vi imate ista intereso­van­ja? Da li slično razmišl­jate ili imate suprot­stavl­jene stavove? Da li, i o čemu, uopšte, raspravljate?

    D.P. ŠUMSKI:  Nar­avno da raspravl­jamo, uglavnom o ras­padu bozona i bro­ju ter­mi­nal­nih kvarkova.

    LIJA MIJA:  Lisac je nuk­learni fizičar?

    D.P. ŠUMSKI:  Ne, on je takođe umet­nik, trenut­no na važnom zadatku…

    LIJA MIJA:  U redu, hajde da se vra­ti­mo na temu. Ako već, kako kažete, nemate druge pri­jatel­je osim tog Lis­ca, kako sto­jite s poznanicima?

    D.P. ŠUMSKI:  Ne znam koji je to nivo.

    LIJA MIJA:  To su, rec­i­mo, lju­di koji­ma se javl­jate na ulici.

    D.P. ŠUMSKI:  Ovo je veli­ki grad, mal­om bro­ju lju­di se javl­jam na ulici.

    LIJA MIJA:  A komši­je, da li s nji­ma razgovarate?

    D.P. ŠUMSKI:  Izbe­gavam tu vrstu komu­nikaci­je. Poz­dravl­jam ih u lif­tu ili na ste­peniš­tu, ali niš­ta više od toga.

    LIJA MIJA:  Koliko tele­fon­skih bro­je­va imate u svom imeniku?

    D.P. ŠUMSKI:  Ne znam tačno, oko 2–3 stotine…

    LIJA MIJA:  I? S koliko lju­di dnevno komunicirate?

    D.P. ŠUMSKI:  Ja neprestano komuniciram.

          1. SCENA

    Mesto deša­van­ja: Radio „Bela vrana“

    Akter: Lija Mija

    LIJA MIJA:  Još od sred­njoškol­skih dana, kada je počeo da kom­ponu­je, Šum­s­ki nije presta­jao da stvara, niti je želeo da se bavi poslovi­ma koji su „nedos­to­jni umet­ni­ka”. U svom muz­ičkom studi­ju „Inku­ba­tor“, 11 god­i­na je poma­gao drugi­ma da snime ploče, kasete, a kas­ni­je i CD-ove, da bi zatim u nje­mu proveo iden­tičan broj god­i­na pot­puno izolo­van, stvara­jući sop­stvenu muziku. Kako se razvi­jao kao umet­nik i nje­go­va muzi­ka je šir­i­la spek­tar i forme – od klasičnog popa, preko pop-roka do elek­tro-popa. Eksper­i­men­ti­sao je s tehno ambi­jen­tom, bit­om i hau­som. Više puta nagrađi­vani kom­poz­i­tor napisao je muziku i za neko­liko mod­ernih mjuzikala, koji su izvođeni na sko­ro svim rel­e­vant­nim region­al­nim sce­na­ma. U stvar­alačkom opusu Dor­jana Petra Šum­skog znača­jno mesto zauz­i­ma i kon­tro­verzni bit ser­i­jal – „Latex muzi­ka za barove i šip­ke“, po kojem je bio poz­nat i van regiona, i za koji je više puta naglasio da je „namen­jen isključi­vo strip­tize­ta­ma u crn­im cipela­ma s vrtogla­vo visokim štik­la­ma“. Za poče­tak sep­tem­bra Šum­s­ki je najavio veli­ki kon­cert u „Skladiš­tu“, kojim je želeo da obeleži 25 god­i­na svog plodnog umet­ničkog rada. Uz nje­gov stvar­alač­ki opus nerask­idi­vo se vezu­je  ime Lej­di Mjuze, koja je bila inter­pre­ta­tor­ka mnogih Dor­janovih pesama i nosi­lac glavnih žen­skih ulo­ga svih nje­gov­ih mjuzikala. Poz­na­ta umet­ni­ca se rado odaz­vala pozivu da raz­go­varamo o njenoj sarad­nji s D.P. Šum­skim povodom sni­man­ja doku­mentar­ca o nje­mu. Sus­ret smo zakaza­le u Restoranu „Madeira“.

          1. SCENA

    Mesto deša­van­ja: Restoran „Madeira“

    Akteri: Lija Mija i Lej­di Mjuza

    (Čuje se lagana muzi­ka i povre­meno diskret­no zveck­an­je pri­b­o­ra za jelo)

    LIJA MIJA: Kako vam se s ove dis­tance, posle više od dve deceni­je pro­fe­sion­alnog rada, čini sarad­n­ja sa Šumskim?

    LEJDI MJUZA: Naša sarad­n­ja je bila inten­ziv­na i plodonos­na, ali nima­lo laka. Zbog nje sam mno­go propati­la. U Dor­janovim mjuzik­li­ma morala sam da pevam po liftovi­ma, vozovi­ma, hotel­skim soba­ma, val­ja­jući se po razn­im kreve­ti­ma… Moj glas se javl­jao i iz stak­lenih i hromi­ranih kovče­ga, u koje me je zat­varao radi umet­ničkog eksper­i­men­ti­san­ja. Kao da se tru­dio da me se otarasi na 101 način ili da me, ne daj Bože, živu sahrani. Nje­govi muš­ki karak­teri su često bili neki “cool likovi” koji su pokušavali da se zaljube u glavnu junakin­ju, ali su od toga odus­ta­jali jer nije “cool” ili im to, jed­nos­tavno, nije uspe­va­lo. Mjuzik­le je obično završavao nekom melan­holičnom rap­sodi­jom, nikad srećn­im kra­jem. U najbol­jem sluča­ju, ostavl­jao bi otvoren kraj.

    LIJA MIJA: Odak­le mis­lite da potiče takav nje­gov odnos pre­ma žen­skim likovi­ma, poz­na­to je da je Šum­s­ki voleo žene i da su žene volele njega?!

    LEJDI MJUZA:  Vidite, to je intere­sant­no. Dor­jan je odu­vek bio okružen žena­ma, ali se nije tru­dio da ih razume. Bio je opčin­jen estetikom žen­skog tela i nekako je podrazumevao da žene pos­to­je da bi mu pružile zado­voljst­vo, inspiraci­ju, podršku; i da budu – Nar­ciso­vo ogleda­lo (pauza). Tek posle mno­go god­i­na shvati­la sam da je Dor­jan pois­toveći­vao ljubav sa sek­su­al­nom željom. Nas­to­jala sam da mu stavim do znan­ja da se ključ za žen­sko srce (pa i telo!) kri­je – u nje­gov­om srcu. Ismevao je moja roman­tičars­ka shvatan­ja ljubavi, prip­isu­jući ih žen­skoj površnos­ti, i lakon­s­ki komen­tarisao: „Srco­l­i­ka, pa ja sam preda­jnik ljubavi!“. Ceo bit-ser­i­jal posve­tio je strip­tize­ta­ma, veliča­jući nji­hovu hrabrost da se ogole pred drugi­ma, ali i čin­jenicu da za uzvrat ne zahte­va­ju emo­ci­je i ne obavezu­ju čove­ka. Po Dor­janovim shvatan­ji­ma, verovat­no su baš strip­tizete – ide­alne žene (teatralan smeh). Eeee, dra­gi moj Dor­jane, za takvu vrstu „ljubavi“ ide se u javnu kuću, oni koji žele Vezu­vio picu u sop­stven­om kreve­tu mora da emi­tu­ju ljubav (pauza)! Sluša­jte, ja nisam neki psi­holog, ali mi je jas­no da su Nar­cisi u neku ruku žrtve, osuđeni­ci na živ­ot bez emo­ci­ja. Ipak, još veće žrtve su nji­hove part­nerke koje, ne retko, završava­ju na psihoterapiji.

    LIJA MIJA: I pored toliko kon­tro­verzi u vašem pro­fe­sion­al­nom odno­su, kako ste ipak uspe­vali da int­ri­gi­rate Šum­skog i dugo opstanete kao glav­na junakin­ja nje­gov­ih najboljih mjuzikala?

     

    LEJDI MJUZA: To je teško racional­no objas­ni­ti, ja sam jed­nos­tavno nje­go­va – muza. Istinu gov­oreći, raz­liko­vala sam se od ple­sači­ca na šip­ka­ma, koje je Dor­jan često koris­tio kao rekviz­it na sceni. Uvek sam nas­tu­pala bosa. Odbi­jala sam da nosim visoke pot­pet­ice, da se oblačim u lateks ili da nosim nekakav won­der bra. Mom telu nikad nisu bili potreb­ni silikoni ili bilo kak­va dru­ga pot­po­ra, a nje­mu je, kao vrhun­skom esteti, to odu­vek bilo naj­važni­je (pauza)! Šta god da je u pitan­ju, nes­porno je da je Dor­jan tal­en­to­van kom­poz­i­tor koji je u meni našao izvor nadah­nuća i isko­ris­tio ga na najbolji mogući način.

     

    LIJA MIJA: U post-inku­ba­torskom peri­o­du, mlade artistk­in­je nudile su se D.P. Šum­skom za nove muze, navodeći da ima­ju kvalitete, ali i pred­nost nad vama, jer su mno­go mlađe…

     

    LEJDI MJUZA: (Teatralan smeh) Zabavl­ja me ta stal­no prisut­na žel­ja da se porede sa mnom. Ali mi i las­ka! Ja jesam bila „bosono­ga pevači­ca“, ali moja stopala nikad nisu šljap­kala po ploči­ca­ma, bez obzi­ra što to nekom delu­je „fan­cy“, kao neki „new-age“ fazon. Za moja bosa stopala uvek je bio postavl­jan crveni tepih! (dram­s­ka pauza) Umet­ni­ci i muze ima­ju poseb­ne konek­ci­je, na kvant­nom nivou. Te veze su često neob­jašn­jive i nerask­idive. One se ne mogu jed­nos­tavno kopi­rati, bez obzi­ra o kako tal­en­to­van­im imi­ta­torka­ma muza je reč. Ne mogu da izdržim a da ne poručim tim mal­im muzikan­tk­in­ja­ma, tako ste ih naz­vali?! – „Što je više jef­tinih imitaci­ja, to je cena orig­i­nala veća!“ Ni muze nisu izuze­tak od tog pravila!

     

    LIJA MIJA: Kako je nje­go­va supru­ga, Pla­va Ajku­la, reago­v­ala na vaš pro­fe­sion­al­ni, ali očigled­no i emo­tivni odnos sa Šum­skim, koji je tra­jao godinama?

     

    LEJDI MJUZA: Sa gospođom Ajku­lom nika­da nisam imala prob­le­ma. Nas dve smo izbe­gavale da se sreće­mo, ali kada bi do sus­re­ta i dolazi­lo, uvek je sve bilo korek­t­no i dos­to­janstveno. Uostalom, nas dve smo radile na istom pro­jek­tu u kom je pos­to­jala strik­t­na podela ulo­ga – ja sam bila muza, a ona mecena.

     

    LIJA MIJA: Da li ste pre Dor­janovog mis­te­ri­oznog „nes­tanka“ primetili neš­to čud­no u nje­gov­om ponašanju?

     

    LEJDI MJUZA: Pra­vo da vam kažem, od kada je započeo rad u tom nje­gov­om „Nar­cis reko­rd­su“ nije mi se više javio. Mada mi je, i pre toga, svo­jim uporn­im ćutan­jem jas­no stavl­jao do znan­ja da je ljut na mene…

    LIJA MIJA: Da li je imao razloge da bude ljut? Jel’ vam neš­to rekao?!

     

    LEJDI MJUZA: Ne, niš­ta nije gov­o­rio, ali ja sam to osećala. Poz­na­jem ga i dugo i dobro. Sma­trao je da su pre­sahli izvori nadah­nuća koji su me činili nje­gov­om muzom. Na osnovu toga je zaključio da sam ga ostavi­la na cedilu, da sam ga napusti­la. A Šum­s­ki ne može da živi bez ogledala.

     

     

          1. SCENA

     

    Mesto deša­van­ja: Radio „Bela vrana“

    Akter: Lija Mija 

     

    LIJA MIJA:  Javnost malo zna o pri­vat­nom živ­o­tu poz­natog kom­poz­i­to­ra. Pre­ma matičnoj evi­den­ci­ji, Šum­s­ki je rođen 1968. godine, ali je taj podatak uporno deman­to­vao, tvrdeći da je pri upi­si­van­ju nje­gove godine rođen­ja doš­lo do per­mu­to­van­ja posled­nje dve cifre. Jedan priz­nati akadem­s­ki slikar (koji je želeo da ostane anon­i­man) rekao je da je svo­jim uši­ma čuo kako je Šum­s­ki pričao da je usvo­jeno dete i da mu je greškom dodel­jen matični broj mno­go star­i­je osobe. Posled­njih god­i­na D.P. Šum­s­ki je bio dosledan u tvrd­nji da mu je čuve­na bankar­ka, Pla­va Ajku­la, s kojom je bio u braku 11 god­i­na, bila neka vrs­ta suro­gat-majke. Posle kratkog ubeđi­van­ja, gospođa Ajku­la je ipak prista­la da gov­ori za ovaj doku­men­tarac. Raz­gov­or smo vodile u pros­tra­noj bašti njene vikendice na Avali. 

     

          1. SCENA

     

    Mesto deša­van­ja: Vikendi­ca na Avali

    Akteri: Lija Mija i Pla­va Ajkula

    (Čuje se cvrkut pti­ca i šuš­tan­je lišća) 

     

    LIJA MIJA: Gospođo Ajku­lo, po Gradu kruži leg­en­da o vašoj neustrašivosti, pa sam odu­vek želela da vas upoz­nam i da vas pitam, da li se ipak neče­ga plašite?

    PLAVA AJKULA:  Ne plašim se niče­ga. Ja sam prošla sve i – preživela.

    LIJA MIJA: Baš sve?

    PLAVA AJKULA:  Baš sve. Bežala sam pred kaset­nim bom­ba­ma, zadržavala dah pod šiš­tavim navođen­im raketama.

    LIJA MIJA: A neko oruž­je, da li je bilo upereno direk­t­no u vas?

    PLAVA AJKULA:  Nažalost, i to sam doživela. Kad sam bila mno­go mlađa, dvo­ji­ca u uni­for­ma­ma i s kalašn­jikovi­ma došla su da me izbace iz stana u koji sam se uselila, a pri­padao je nekom budži koji je lovio u mut­nom. Sta­jala sam pred nji­ma gleda­jući ih u oči, bez stra­ha. To je Boga mi, potra­ja­lo, sko­ro do kra­ja nji­hovog radnog vre­me­na. Tada su otišli i više se nisu vraćali.

    LIJA MIJA:  O zemljotre­su da i ne pitam, svakako vas je neki uzdrmao?

    PLAVA AJKULA: Kako da ne, i to više puta. Jed­nom čak i u bioskopu. Prva sam vris­nu­la: „Zemljotreeeees!“, ali sam posled­n­ja osta­la u sali.

    LIJA MIJA:  Stvarno ne znam o kojim još stra­hovi­ma da vas pitam… Da li ste se mož­da suočili s nekom opas­nom zveri?

    PLAVA AJKULA: Bilo je i toga. Nisam odolela iza­zovu velike vrućine, pa sam skoči­la iz čam­ca u Tan­zani­jsko jeze­ro. Tek kad sam otpli­vala neko­liko deseti­na metara čula sam kako me zovu da se vra­tim, jer pli­vam u mrestil­iš­tu ali­ga­to­ra. Bez panike sam dopli­vala nazad i uspela za delić sekunde da izbeg­nem čeljusti jednog kap­i­talnog primerka.

    LIJA MIJA:  A  korona?

    PLAVA AJKULA:  Ma haj’te, molim vas, kak­va korona?! Za nju sam tek tata-mata. Dva puta sam je pro­pusti­la kroz telo, tako da sam je total­no iscr­pela. Taj dru­gi put me je pros­to molila je da je pus­tim da ode.

    LIJA MIJA:  Priz­na­jte, mora da pos­to­ji makar neš­to što vas je porazilo?

    PLAVA AJKULA:  Nažalost, pos­to­ji. Bila sam žrt­va nar­cisoidne osobe.

    LIJA MIJA: Ne mis­lite valj­da na Šum­skog, pa on je emo­ti­van čovek?! Tako ga bar doživl­java­ju poš­to­vao­ci nje­gove muzike.

    PLAVA AJKULA:  Zav­isi s koje strane ga pos­ma­trate, u nje­mu je objed­in­jeno neko­liko ličnosti.

    LIJA MIJA:  Ali morate se složi­ti da je po svo­jim shvatan­ji­ma Šum­s­ki uvek bio izraz­i­to ispred svo­je gen­eraci­je i vremena?

    PLAVA AJKULA:  U pro­fe­sion­al­nom smis­lu, on je nes­porno čovek širokih pogle­da i napred­nih shvatan­ja. Između osta­log, to je ono što me kod nje­ga najviše privlači­lo. I u muško-žen­skim odnosi­ma pokazi­vao je lib­er­al­na shvatan­ja, ali se nika­da nije odrekao nek­ih tradi­cional­nih pogle­da. Tru­dio se da zadrži sup­til­nu macho žicu, koja godi svakoj pravoj ženi. Ali eto, u jed­nom trenutku je u nje­mu neš­to kvr­c­nu­lo i poste­peno smo se našli u situaci­ji zamen­jenih ulo­ga polova.

    LIJA MIJA:  Naša društve­na real­nost je suro­va. Čak i umet­nik koji per­ma­nent­no stvara ne može da živi od svog pro­fe­sion­alnog rada. Da li je na nje­go­vo nezado­voljst­vo uti­cala čin­jeni­ca da ste obo­je radili, ali ste vi, kao bankar­ka, mno­go više zarađivali?

    PLAVA AJKULA:  Hajde da bude­mo kra­jn­je objek­tivni – u kom to društvu umet­ni­ci dovoljno zarađu­ju, osim onih izuzetnih? Šum­skom egzis­ten­ci­ja nikad nije bila ugrože­na. Zato tu priču o odno­su društ­va pre­ma umet­nos­ti i umet­nici­ma ne mogu da pri­h­va­tim kao oprav­dan­je za nje­govu rezi­gnaci­ju, a kas­ni­je i ogorčenost. Pre bih rekla da mu je živ­ot u dobro­voljnoj samoizo­laciji postao monot­on. Pon­esta­lo mu je inspiraci­je i posta­lo mu je dosad­no, to je sušti­na nje­gov­og „prob­le­ma“! I dok sam ostavl­jala svo­je dane u „Uni­verzum ban­ci“, trudeći se da zaradim za naš lago­dan živ­ot, Šum­skom je to očigled­no poče­lo da smeta, pro­ra­dio mu je onaj „macho“ gen! Na neki način se ose­tio ponižen­im, a sebe je počeo doživl­ja­vati kao žrtvu. Tako se našao u klop­ci bespo­moćnos­ti koju je sam iskon­stru­isao. Znao je da ide po „Inku­ba­toru“, i da pon­avl­ja: „Ne dam svo­ju slo­bo­du!“, što je, pret­postavl­jam, bila zaključ­na rečeni­ca dugih unutrašn­jih monolo­ga o tome kako zara­di­ti novac, a saču­vati dovoljno slo­bodnog vre­me­na za stvaralaštvo.

     

    LIJA MIJA:  Da li ste o tom prob­le­mu otvoreno razgovarali?

    PLAVA AJKULA:  On se opre­de­lio za pasivno-agre­sivnu komu­nikaci­ju s ljudi­ma, pa i sa mnom, u znak protes­ta što nje­gov rad „niko adek­vat­no ne vred­nu­je“. Tako je „Grad­s­ki“, kakav je nadi­mak nosio od mla­dosti, posta­jao sve više „Šum­s­ki“, jer se zat­varao u sebe i, umesto u društvu lju­di, vreme sve više provo­dio po virtuel­nim šuma­ma koje je sam osmišl­javao. U početku nisam pot­puno razumela šta želi, jer o tome nije gov­o­rio. Sve ređe je izlazio iz svog stud­ja, nisam više ni znala da li je u nje­mu išta radio. Taj mod­el pon­ašan­ja, ta nje­go­va tak­ti­ka, strate­gi­ja, nazovite je kako god hoćete, tre­ba­lo je da dovede do našeg poste­penog dis­tan­ci­ran­ja, do one tačke kada će i nje­mu i meni biti „sasvim logično“ i olakšava­juće da se raziđemo.

     

    LIJA MIJA:  I kakav je bio epi­log peri­o­da „održa­van­ja distance“?

    PLAVA AJKULA:  Jednog dana, u nekoj sasvim neprimerenoj situaci­ji, onako, usput, priv­id­no smireno je izgov­o­rio neko­liko pažlji­vo odabranih rečeni­ca. Verovat­no ih je dugo smišl­jao ili ih je mož­da čak i zapisao u svom kom­pjuteru, mož­da pod nekom šifrom, tipa: „Holy Motors“. Dugogodišn­ji „živ­ot­ni part­ner“ samo mi je saopš­tio da odlazi. To je sve što je imao da mi kaže.

     

    LIJA MIJA:  Samo to? Zaš­to niste isko­ris­tili tu situaci­ju kao povod i poveli ozbil­jan raz­gov­or kako biste dobili odgov­ore na ner­az­jašn­je­na pitan­ja koja se tiču vašeg odnosa?

    PLAVA AJKULA: Razmis­lite malo, ako neko posle toliko god­i­na zajed­ničkog živ­ota izgov­ori samo tih neko­liko pro­grami­ranih rečeni­ca, da li bi ste imali želju da bilo šta pokušate da popravljate?

     

     

          1. SCENA

     

    Mesto deša­van­ja: Radio „Bela vrana“

    Akter: Lija Mija 

     

    LIJA MIJA:  Tokom napornih, ali stvar­alač­ki plod­nih god­i­na prove­denih u „Inku­ba­toru“, Šum­s­ki je osmis­lio svoj najnovi­ji pro­jekat – „Nar­cis reko­rds“, s kojim je ušao u pro­du­centsku fazu. Star­to­vao je veo­ma ambi­ciozno, okupivši oko sebe tal­en­to­vane anon­imuse domaće muz­ičke scene. Posle početnog oduševl­jen­ja, po kuloari­ma su počeli da kruže prvi mali­ciozni komen­tari. To se i očeki­va­lo, s obzirom na nez­dravu konkuren­ci­ju u muz­ičkom biznisu. Gov­o­rili su da je D.P. Šum­s­ki započeo ovaj pro­jekat s cil­jem da ojača poljul­jano samopouz­dan­je posle dugogodišn­jeg borav­ka u Inku­ba­toru, gde ga je, kako su nagađali, Pla­va Ajku­la držala u prin­ud­nom stvar­alačkom zatočeništvu. Dru­gi su tvrdili da Dor­jan nije sluča­jno pre­se­lio na Bule­var slavnih, jer se tamo tiska mno­go tal­en­to­vane mladeži u potrazi za slavom. Jed­na od mnogih koji su u „Nar­cis reko­rd­su“ videli pri­liku da uspe­ju u šou-biznisu, bila je do tada anon­im­na kan­tau­tor­ka, Ble­da Hije­na. Bledo­lika je s neskriven­im oduševl­jen­jem prista­la da raz­go­varamo o njenoj sarad­nji sa Šum­skim i pred­loži­la da raz­gov­or obav­i­mo u baru „Gift“ u Cetinjskoj.

     

          1. SCENA

     

    Mesto deša­van­ja: Bar „Gift“ – Cetinjs­ka, Stari Grad

    Akteri: Lija Mija i Ble­da Hijena

    (čuje se pop muzi­ka i žagor ljudi)

     

    LIJA MIJA: Ble­da Hijeno, neki kri­tičari tvrde da pre­više koris­tite slo­va O da biste dobili na pop­u­larnos­ti. Evo, u krit­i­ci vašeg singla koji ste izba­cili kao najavu za dru­gi album, „Kroz maglu i niš­ta“, Miju-Miju piše kako vam, citi­ram: „slo­va O, bez sra­ma, vire na sve strane“.

    BLEDA HIJENA:  Videla sam tu miz­er­nu „kri­tiku“… Ali, znate li koliko se ja seki­ram zbog toga šta kaže Miju-Miju? (sarkastičan smeh). Ako pub­li­ka voli da im pokazu­jem svo­ja slo­va O, onda ću ih i pokazi­vati! Pogo­to­vo što uži­vam u korišćen­ju slo­va O, i to ne samo velik­ih, već i mal­ih i srednjih.

     

    LIJA MIJA:  Ali to vam zam­era i Stari Tvor koji kaže, citi­ram: „Mis­lim da to njeno isti­can­je slo­va O više nije pris­to­jno, pogo­to­vo što stal­no nas­tu­pa u belim haljini­ca­ma. Belo je svakako rez­ervisano za muze ili makar za pevačice dugo­tra­jni­jeg značenja“.

    BLEDA HIJENA:  Ko šiša tog matorog! Kri­vo mu je što sam pre­sta­la da s njim delim svo­ja slo­va O.

     

    LIJA MIJA:  I Šum­s­ki se požalio nekim sarad­nici­ma da ste istrošili sva slo­va O (i veli­ka i mala i sred­n­ja) sa police iznad nje­gov­og latex kreve­ta. „Posle nje, osta­la je samo moja praz­na poli­ca. I niš­ta“, rekao je.

    BLEDA HIJENA: Ah, Šumi! (smeh) On najviše voli pul­sir­a­juća slo­va O. Znate li koliko ih je samo puta ope­vao u svo­jim pes­ma­ma? To je dokaz da slo­va O u nje­gov­om živ­o­tu zauz­i­ma­ju pot­puno poseb­no, ako ne i cen­tral­no mesto.

     

    LIJA MIJA: Kako je uopšte doš­lo do toga da postanete muz­ič­ka sarad­ni­ca u „Nar­cis rekordsu“?

    BLEDA HIJENA:  Niš­ta se ne deša­va sluča­jno. Tih dana kad je Šumi napus­tio „Inku­ba­tor“ i navikavao se na nove živ­otne okol­nos­ti, sre­li smo se baš ovde, u „Gif­tu“. U neverovat­nim viz­i­ja­ma koje je imao za „Nar­cis reko­rds“ pre­poz­nala sam svo­ju veliku šan­su. Iako je delo­vao pril­ično samou­v­ereno, u nje­gov­om pogle­du sam ipak hvata­la trag nečeg setnog, rekla bih – tihu pat­nju. Sve mi se raz­jas­ni­lo nared­nih nedel­ja, jer sam saz­nala kako mu je živ­ot bio težak s tom agre­sivnom Ajku­lom, koja ga je držala zatvorenog u „Inku­ba­toru“ i zama­lo kas­tri­rala. Iako su pro­lazile nedel­je i mese­ci od nji­hovog razvo­da, Šumi mi se žalio da povre­meno ima osećaj da ga Plavuša prati i pris­lušku­je, zbog čega se osećao uzne­mireno. Nje­go­vo pov­eren­je u mene pro­dublji­va­lo mi je saosećan­je i osećan­ja. Poželela sam da mu podignem posustali ego, tako što ću za nje­ga ura­di­ti neš­to konkret­no! Jedi­no što sam mogla bilo je da pri­onem na posao i pre­radim pes­mu koju sam čuvala za svoj prvi singl-CD. Naslovi­la sam je – „Nar­ciso­vo ogledalce“. U njenom tek­stu jas­no se mogao pre­poz­nati kao objekat mog divl­jen­ja, moja muza.

     

    LIJA MIJA:  Vaša muza?! Zar nisu muze žen­skog pola?

    BLEDA HIJENA:  Eto, opet to čujem! O kakvim pol­nim raz­lika­ma vi gov­orite u 21. veku? Ovo je pri­li­ka da naglasim još jed­nu Šumi­je­vu divnu osobinu – on nika­da nije mario za tradi­cional­nu podelu ulo­ga polo­va. Jed­nako dobro se osećao i u muškoj i u žen­skoj ulozi. Ali, sluša­jte, Lijo, nemo­jte da ovo izokrenete, kako neke vaše kolege nov­inari zna­ju da čine! Šumi je nesum­n­ji­vo het­erosek­su­alne ori­jentaci­je, ali je po čitave dane i iz čiste zabave, znao da gov­ori u žen­skom rodu. To je nama, poš­to­vaoci­ma nje­gov­og sti­la, uvek bilo veo­ma zan­imlji­vo – kao kad vas int­ri­gi­ra­ju lju­di koji pišu desnom, a crta­ju lev­om rukom; ili fud­ba­leri koji zna­ju da šuti­ra­ju i lev­om i desnom nogom. Ne tre­ba se iščuđi­vati nad takvim tal­en­ti­ma, tre­ba im se div­i­ti! Sledeći ga u sve­mu, počeli smo da svi tako gov­o­rimo u „Nar­cis reko­rd­su“. (oduševl­jeni smeh)

     

    LIJA MIJA:  Sećam se vašeg singla „Nar­ciso­vo ogledalce“, bio je pravi bit-hit. Šum­skom se očigled­no dopao, jer ste ubr­zo ušli u stu­dio i započeli rad na vašem prvom albu­mu. „Kalei­doskop“  je pokazao da su kom­pi­lacije vaša specijalnost…

    BLEDA HIJENA:  Mog­lo bi se reći da je tako. Jed­nos­tavno, imam tal­ent da odslušam tuđe melodi­je, da ih malo izmik­su­jem i obo­jim, tako da izgleda­ju kao moje. Inspiraci­ju nalaz­im u iskustvi­ma drugih, a kom­ponu­jem impul­sivno i intu­itivno. Tek naknad­no, kad vidim šta sam naprav­i­la, pot­puno se preda­jem aranži­ran­ju. A o izvođen­ju da i ne gov­orim, u tom poslu stvarno uživam…

     

    LIJA MIJA:  Koliko dugo ste radili „Kalei­doskop“?

     

    BLEDA HIJENA: Radi­la sam brzo, ali posvećeno. Pono­vo sam pres­lušala ceo Šumi­jev opus, anal­izira­jući poje­dine deon­ice do detal­ja. Pre­vr­nu­la sam sve tašne i dže­pove, kako bih prikupi­la svo­je zab­o­ravl­jene cedul­je s par­ti­tu­ra­ma. Prepe­vavala sam ih, preštrikavala, cedi­la suvu dren­ov­inu… Rečju, sve što sam ika­da iskom­pono­vala stavi­la sam na jed­nu kar­tu – na „Kalei­doskop“! Bila sam veo­ma motivisana, jer je Šumi mno­go nade ula­gao u mene, očeku­jući da sinem kao pra­va zvez­da. Zato sam, stvara­jući taj CD, imala na umu dva cil­ja: da oprav­dam ukazano pov­eren­je i da dam omaž nje­gov­om stvar­alaštvu. Želela sam da ned­vos­mis­leno shvati da ga pot­puno razumem, za raz­liku od žena koji­ma je rani­je bio okružen, a koje to nisu mogle. Ne tre­ba ih kriv­i­ti zbog toga, one jed­nos­tavno nisu imale taj sen­z­i­bilitet koji ja, kao umet­ni­ca, pose­du­jem u izobilju.

     

    LIJA MIJA:  Jas­no je da se umet­ni­ci bol­je razume­ju sa sebi sličn­i­ma, nego s oni­ma iz „banalnog sve­ta“, kako je Šum­s­ki jed­nom naz­vao svakod­nevnu bor­bu za živ­ot… Verovat­no ste kao srodne duše u studi­ju dobro sarađi­vali dok ste radili na „Kalei­doskopu“?

    BLEDA HIJENA:  Pro­ces stvaran­ja bio je veo­ma uzbudljiv. Zahte­vao je mno­go fiz­ičke energi­je, ali nam je doneo i mno­go radosti. Najviše vre­me­na provodili smo tražeći aranž­man­s­ka rešen­ja koja su „Kalei­doskop“ učini­la dru­gači­jim, kom­plek­sni­jim, pot­puno nes­vaki­dašn­jim. Tada sam se mal­tene pre­selila u „Nar­cis reko­rds“, jer smo zaoku­pljeni stvaran­jem, u studi­ju često osvan­ji­vali u različitim položajima.

     

    LIJA MIJA:  U numeri s tog albu­ma, „Muza bez pesme“, koja je na Trutjubu dostigla neverovat­nih 69 lajko­va, svo­jim slušaoci­ma ste uspeli da pre­ne­sete usi­janu atmos­feru iz studija…

    BLEDA HIJENA: Dra­go mi je da ste to primetili. „Muzu bez pesme“ sma­tram svo­jom do sada najboljom pes­mom. Uvek kad je slušam, s nos­tal­gi­jom se sećam našeg stvar­alačkog zanosa i peri­o­da kada sam se, posle mno­go god­i­na, osećala u svakom pogle­du veo­ma ispun­jenom, čak i kao žena.

    LIJA MIJA:  Lepo je čuti da neko još uvek ima taj entuz­i­jazam o kom vi pričate… Kak­va je bila dal­ja sud­bi­na „Kalei­doskopa“?

     

    BLEDA HIJENA:  U nale­ti­ma strasti i ambi­cioznos­ti stvo­rili smo fan­tastičan album kome pub­li­ka, nažalost, još nije dorasla (krat­ka pauza). Sada bih, ipak, sve uradi­la dru­gači­je: pojed­nos­tavi­la bih kom­p­liko­vane aranž­mane, raščlani­la kom­plek­sne pesme i grupisala ih na klasičan način, kako bi ih slušao­ci razumeli. Tre­ba ipak nekad poslušati savete ovih iz EU kad priča­ju o recik­laži: „Sor­ti­ra­jte organ­sko u zelene kon­te­jnere, plas­tiku u žute, bater­i­je u crne“, valj­da tako beše?

     

    LIJA MIJA:  Pa da, ispred­n­jačili ste, a lju­di nisu baš raspoloženi da rešava­ju „Sudoku“… Da li je bar medi­js­ka pro­praćenost „Kalei­doskopa“ bila korektna?

    BLEDA HIJENA:  Uradili smo dva odlič­na spota, ali medi­ji nisu pokaza­li intereso­van­je da ih puš­ta­ju. Eto, nedavno sam gos­to­vala na TV „Bjork“ i voditelj me baš izn­ervi­rao! Insi­s­ti­rao je da mu objas­nim šta sam htela da poručim „Kalei­doskopom“. Rekla sam mu da sam imala visoku tem­per­atu­ru i da sam bun­cala, i dodala: „Eto, plela sam nožn­im prsti­ma, namo­tavala vunu, šir­i­la noge preko mik­sete, i na kra­ju je ispala – šustik­la za tranzis­tor“ (smeh). Zaš­to bih mu bilo šta  objašn­javala kad sko­ro da i ne puš­ta moje spotove?

    LIJA MIJA:  Razumem vaše negodovan­je. I pored ogromnog tru­da auto­ra, uspeh u muz­ičkom biznisu u velikoj meri zav­isi i od drugih, pogo­to­vo od nas, novinara…

     

    BLEDA HIJENA:  Nažalost, tako je. Pored lep­ih sećan­ja na pro­mo­tivnu žurku, od „Kalei­doskopa“ mi je osta­la samo gomi­la nepro­datih CD-ova. Razmišl­jala sam da tim narandžas­tim i zelen­im omo­ti­ma osvežim jedan sumoran zid u stanu, da ih naređam kao tapete, rec­i­mo u šreh ili kao šahovsko pol­je (ironičan smeh). Ali, objek­tivno gledano, sve to mi je man­je važno! Bitan mi je stvar­alač­ki pro­ces u kom obo­gaću­jem svo­je pro­fe­sion­al­no i živ­ot­no iskust­vo. Usput dođem i do kakvog-takvog zado­voljst­va. Malo li je? Mož­da i nije baš neko preter­a­no zado­voljst­vo, ali je dobra inves­ti­ci­ja u kar­i­jeru (krat­ka pauza). Doduše, ponekad se osećam malo razočara­no, isko­rišćeno i prazno, ali bar mi se neš­to dešava.

          1. SCENA

     

    Mesto deša­van­ja: Bar „Gift“ – Cetinjs­ka, Stari Grad

    Akteri: Lija Mija i Ble­da Hijena

    (čuje se pop muzi­ka i žagor ljudi)

     

    LIJA MIJA:  Imala sam neverovat­nu sreću da posle raz­gov­o­ra s Mal­om Hijenom, u „Gif­tu“ nale­tim na Nar­cis­su, čuvenu grad­sku influ­enserku, koja je okruže­na obožavaoci­ma pila pivo za šankom. Pogledala me je začuđeno kad sam joj prišla, ali kad je čula da sam autor­ka „Rol­erkostera“, rado je prista­la da odgov­ori na neko­liko pitan­ja o Šum­skom, s kojim je neko vreme sarađivala. 

     

    LIJA MIJA:  Nar­cis­sa, sig­ur­na sam da će vaše pris­ust­vo u ovom doku­mentar­cu privući ogrom­nu pažn­ju javnosti…

    NARCISSA: (usil­jeni smeh) Hvala, hvala! Ja to svakako očeku­jem (smeh). Svi­ma je poz­na­to da sam ja veli­ki filantrop, lju­bitelj prirode, lep­ih stvari i svih vrs­ta obuće.

     

    LIJA MIJA:  Recite mi kako ste uspostavili sarad­nju sa D.P. Šumskim?

    NARCISSA:  Svi­ma je poz­na­to da sam ja veli­ki filantrop, lju­bitelj prirode, lep­ih stvari i svih vrs­ta obuće. Šum­s­ki i ja pre­poz­nali smo se po „Orang­utan“ starka­ma. Naime, samo on i ja u celom Gradu imamo smelosti da nosi­mo takve gilje. A to već dos­ta gov­ori o poseb­nos­ti, men­tal­noj uzvišenos­ti i izuzetnosti.

     

    LIJA MIJA:  Vaša izuzetnost se podrazume­va, ali šta mis­lite o D.P. Šumskom?

    NARCISSA:  A što bih ja mis­lila o nje­mu? Bila mu je potreb­na moja mar­ket­inš­ka podrš­ka za „Nar­cis“ i ja sam mu pomogla, šta tu ima više da se priča. Svi­ma je poz­na­to da sam ja veli­ki filantrop, lju­bitelj prirode, lep­ih stvari i svih vrs­ta obuće.

     

    LIJA MIJA:  Da li znate da je D.P. Šum­s­ki nestao?

    NARCISSA:  Nes­tao? Ko bi rekao. Delo­vao je pos­to­jani­je (usil­jeni smeh). Ali, šta ćete, danas niš­ta više ne može da vas izne­na­di. Da li bi to bilo sve?

     

    LIJA MIJA:  Da, da, da… Hvala vam, Nar­cis­sa, na vašem izd­vo­jenom i izuzetno drago­cenom vremenu.

    NARCISSA:  You are well­come! (usil­jeni smeh)

          1. SCENA

    Mesto deša­van­ja: Reka Sava

    Akteri: Lija Mija i Lisac

    (čuje se zvuk motornog čamca)

    LIJA MIJA: Evo me na Savi, voz­im se rečn­im tak­si­jem ka Adi Međi­ci. Imam nameru da na njoj potražim starog pri­jatel­ja D.P. Šum­skog, Mrgodnog Lis­ca. Lisac je muz­ičar, tačni­je – bivši muz­ičar. Star­i­ji lju­bitelji klupske svirke sig­urno ga se seća­ju kao basiste grupe „Ner­vozni labu­dovi“. Nakon posled­nje svirke „Labu­do­va“, pre dese­tak god­i­na, pro­dao je gitaru i pot­puno se povukao iz društvenog živ­ota. Živi kao samot­n­jak na svom splavu, bez stru­je i ostal­ih tekov­ina civ­i­lizaci­je. Nje­gov ortak iz bivšeg ben­da upo­zo­rio me je da je Mrgod­ni odu­vek bio ćutolog, tako da ne znam kako će se danas pon­ašati i da li će uopšte želeti da raz­go­vara sa mnom. Pota­jno se nadam da ću baš kod nje­ga pron­aći Šum­skog. Zgod­na je ta Međi­ca – u sred gra­da ste, ali ipak sakriveni u šumi, gde bi vas retko ko pronašao. 

    Mesto deša­van­ja: Splav na Adi Međici

    Akteri: Lija Mija i Lisac

    (čuje šuš­tan­je lišća topole, a potom zvuk talasa koji udara­ju u met­al­nu kon­struk­ci­ju, lupan­je met­alne kon­struk­ci­je i hod po daskama)

    LIJA MIJA:  Dobar dan, Lišče! Ne bri­nite, neću remeti­ti vaše pecan­je. Biću tiha…

    (čuje se samo šuš­tan­je lišća topole)

    LIJA MIJA: Možete li mi reći kada ste posled­nji put videli Šum­skog? Da li je dolazio do vas?

    LISAC:  I posle toliko god­i­na, opet pitan­ja o nje­mu? Ovaj svet je pot­puno poludeo!

     

    LIJA MIJA:  Zaš­to se nervi­rate? Znate li da je čovek nestao?

    LISAC:  I ti si pošla u potragu za njim?! Zaš­to je on uopšte bitan?

     

    LIJA MIJA:  Iz vas kao da izbi­ja neki bes?! Ili je to ljubomo­ra u pitanju?

     

    LISAC:  Ja ljubo­moran?! Na Šum­skog?! Eeee, šta ću još čuti?! Ja sam odu­vek bio deset god­i­na ispred tog Šum­skog. Za nje­ga nije bilo mes­ta u mom ben­du, jer, real­no gov­oreći, on i nije neki muz­ičar. Ali, nekako je uvek imao sreće. Prvo ga je podržavala ona Pla­va Ajku­la, a onda i razne muze. Ja sam sve morao sam… A bio sam veo­ma talentovan!

     

    LIJA MIJA:  Ne shvatam zaš­to tako reagu­jete, Šum­s­ki je često isti­cao vaše pri­jateljst­vo od momačk­ih dana.

    LISAC:  Kak­vo pri­jateljst­vo, to je bilo družen­je, i to pril­ično površno. Muvao se tu oko „Labu­do­va“  i stal­no prosi­pao neke podatke o teori­ji muzike i bro­je­vi­ma pro­datih nosača zvu­ka. Uvek je voleo da bude prvi, da prvi pres­luša ploču, da prvi proči­ta neku kri­tiku… Takav je on lik, više nekakav saku­pl­jač i sta­tis­tičar, man­je kreativac.

     

    LIJA MIJA: Mno­gi ne mis­le tako! Ovo je za mene veo­ma nepri­jat­no izne­nađen­je… mis­lila sam da ste prijatelji.

    LISAC:  Ni on ni ja nemamo pri­jatel­je, zato lju­di i mis­le: „Ako obo­ji­ca nema­ju pri­jatel­je, onda su nužno upućeni jedan na drugog“.

     

    LIJA MIJA:  A gde bi, po vašem mišl­jen­ju, on mogao sada da bude?

     

    LISAC:  Otkud ja znam? Pra­vo da ti kažem, o nje­mu i ne razmišljam.

          1. SCENA

    Mesto deša­van­ja: Vikendi­ca na Avali

    Akteri: Lija Mija i Pla­va Ajkula

    (Čuje se cvrkut pti­ca i šuš­tan­je mladog lišća) 

     

    LIJA MIJA:  Gospođo Ajku­lo, kako reagu­jete na pro­vokaci­je Blede Hijene?

    PLAVA AJKULA:  Kakve pro­vokaci­je, ko je ta?!

    LIJA MIJA:  Kan­tau­tor­ka iz „Nar­cis rekordsa“.

     

    LIJA MIJA:  Ne pra­tim estradu, tako da ne znam o čemu gov­orite… To poređen­je mi izgle­da  besmis­leno, ajkule i hijene žive u dijame­tral­no različitim okružen­ji­ma. Ali ako pos­ma­tramo po analogi­ji u priro­di, šta god brbl­jala neka hije­na, a pogo­to­vo bledo­lika, to nikako ne može isprovo­ci­rati moćnu Ajku­lu. Uostalom, ajku­la sama izabi­ra biftek, dok hije­na sebi može pri­ušti­ti samo ostatke s trpeze.

    LIJA MIJA:  Ajku­lo Plavušo, vi nemate samo oštre zube, već i oštar jezik?! Dok vas slušam, pitam se kako su dvo­je tako različi­tih lju­di mogli da žive zajed­no? Šum­s­ki je ipak čovek blage prirode.

    PLAVA AJKULA:  Ne bih ja baš rekla da je Šum­s­ki blage prirode. On je samo čovek koji izbe­ga­va kon­flik­te s autorite­ti­ma, makar oni bili i lažni. Rec­i­mo, kad je onaj frus­tri­rani Rošavi Kojot, dobit­nik „Poli­tičke nagrade“, plju­vao po meni u mom odsustvu, Šum­s­ki ga je ćutke slušao. Kas­ni­je mi je prepričavao Kojo­tove neb­u­loze i pitao me da li sam stvarno posta­la uspeš­na bankar­ka samo zato što sam među­nar­o­d­ni špi­jun. Slušala sam ga u nev­eri­ci, mis­leći da me zafrka­va. Među­tim, ubr­zo sam shvati­la da je čak i taj Kojot, propali čovek koga niko odavno ozbiljno ne raz­ma­tra, uspeo svo­jom zlob­nom primed­bom da u Šum­skom pobu­di sum­n­ju u mene, osobu s kojom je živeo god­i­na­ma. I danas mi je žao što sam olako prešla preko te nje­gove izda­je, iako mi je (još tada!) posta­lo jas­no da od Šum­skog ne mogu očeki­vati nikakvu lojal­nost, pa čak ni kao dugogodišn­ji part­ner. Jer, ko jed­nom izda, od nje­ga uvek možete očeki­vati da vam pono­vo nabi­je nož u leđa.

    LIJA MIJA:  Izne­nađe­na sam ovom vašom pričom! Valj­da je Šum­s­ki znao nekad da pokaže zube?

    PLAVA AJKULA: Samo kad je bio lično ugrožen! God­i­na­ma sam živela u ubeđen­ju da ga mater­i­jal­no nije mno­go zan­i­ma­lo! Tek u raz­gov­orima koje smo vodili povodom razvo­da, videla sam kako zna da se bori za sebe i da se ražesti ako mu se neki moj pred­log nije dopadao. Kao pro­grami­rana maši­na bez emo­ci­ja, gov­o­rio je isključi­vo u cifra­ma, postavl­jao je uslove i zahte­vao „da bude isplaćen“… Valj­da je mis­lio da to što radim s novcem znači da ne razumem jezik „emo­tivnih duša“, pa se spus­tio na moj nivo, da ga bol­je razumem?! (ironičan smeh)

     

    LIJA MIJA:  Na sledeće pitan­je ne morate da mi odgov­orite ako ne želite: Kakav je bio ishod vaših brako­razvod­nih rasprava“?

    PLAVA AJKULA:  Završi­lo se onako kako je on zahte­vao  – isplati­la sam ga „u kešu“! Mis­lim da je to u redu, jer sam sves­na da kad dospeš u ozbiljne godine bez ozbiljnih para – obrao si bostan! A ja svakako ne želim da i Šum­s­ki oseti kako izgle­da „brati taj bostan“. Svo­jim gestom dobre vol­je obezbe­di­la sam mu uslove da započne novi biz­nis i da može da plati piće nekoj pevačici.

     

    LIJA MIJA:  Ovo, s pevači­com, bilo je baš nisko, čak i od Plave Ajkule!

    PLAVA AJKULA:  Zaš­to nisko, to je nova real­nost! Zar ambi­ciozne pevačice željne uspe­ha danas ne završava­ju u kreve­ti­ma svo­jih idola, pa čak i vršn­ja­ka svo­jih oče­va? Ipak, pre toga im tre­ba neš­to i ponu­di­ti uz pivo (smeh). Rec­i­mo, fan­taz­magorične priče o težn­ji za slo­bodom, svo­jstvene samo velikim vizionari­ma koji­ma je „mater­i­jal­no pot­puno nebit­no“. Ili o svo­joj „nezadrživoj želji da pomogne tal­en­to­van­im muz­ičari­ma koje niko ne bi prime­tio da se On nije pojavio“. Ima Šum­s­ki te mesi­janske ide­je… a mlade „u‑metnice“ uglavnom dobro reagu­ju na tu vrstu men­talne predigre.

    LIJA MIJA:  Da li iz vas sada pro­go­vara „ostavl­je­na žena“?

    PLAVA AJKULA: Ne, iz mene pro­go­vara ironi­ja na već usvo­jene obrasce pon­ašan­ja. Pre samo neko­liko god­i­na mogla sam da tvrdim da se Šum­s­ki nikad ne bi spus­tio na taj nivo, ali „višak slo­bode“ zna da ogoli čove­ka, da skine s nje­ga sve kamu­flažne ljuš­ture i prikaže ga upra­vo onakvim kakav suštin­s­ki jeste… Uostalom, to su samo moje pro­jek­ci­je, tek ćemo vide­ti kako će se Šum­s­ki stvarno pon­ašati (pauza). Iz mene pre pro­go­vara oso­ba koja ne razume odbi­jan­je lju­di da se pomire sa staren­jem kao neza­o­bi­lazn­im živ­ot­nim procesom…

     

    LIJA MIJA:  A šta imate pro­tiv mla­dosti u star­i­jim ljudima?

    PLAVA AJKULA:  Molim vas, ne izvrćite moje reči! Ne smeta mi mladalač­ki duh u starim ljudi­ma, već „bren­dovi mla­dosti“ koji­ma se „kite” stari lju­di. Ne može se uspori­ti vreme nošen­jem star­ki ili uskih farmer­i­ca, pa ni sek­som s mno­go mlađim osoba­ma (čime se među­sob­no hvale!). Ne vidim niš­ta sim­patično u „dečaci­ma“ i „devo­jči­ca­ma“ u pedese­tim god­i­na­ma, koji ne haju što ih pod­vode pod sin­drome Petra Pana ili Sen­di (pauza). Sma­tram da svo­je godine i izrabljeno telo moramo pri­h­vati­ti i nosi­ti dos­to­janstveno, kao potvr­du da sobom nosi­mo i važ­na živ­ot­na iskust­va koja u mla­dosti nis­mo mogli da imamo. A dos­ti­zan­je živ­otne zrelosti pred­stavl­ja važan živ­ot­ni cilj, i po meni – jedi­ni način da kao jedinke stvarno pređe­mo na „viši nivo“.

     

    LIJA MIJA:  Očigled­no vas je priro­da obdar­i­la snagom, ali vas je izgle­da uskrati­la za razumevan­je ljud­skih sla­bosti i različi­tosti. Svakom je data slo­bo­da da izabere način na koji će svoj živ­ot učini­ti pod­nošljivi­jim. Ne može­mo svi biti Ajkule, niti to, uostalom, želimo!

     

    PLAVA AJKULA:  Eto, čak sam i vas uspela da isprovo­ci­ram (smeh). Slažem se s vama, ponekad znam da budem pre­stro­ga. Ali tak­va sam ne samo pre­ma drugi­ma, već i pre­ma sebi.

    LIJA MIJA:  Kad ste već tako otvoreni, recite mi gde bi po vašem mišl­jen­ju sada mogao biti Šum­s­ki, da li mis­lite da je živ?

    PLAVA AJKULA: Oho­ho­ho! (iskren smeh) Taj je sig­urno živ, on se uvek dobro snađe! Verovat­no je već našao neko veliko slo­vo O i u nje­mu se učau­rio. Kad prođe malo vre­me­na pono­vo će izleteti, kao lep­tir s moćn­im kril­i­ma! Šum­s­ki je, jed­nos­tavno – neuništiv.

     

     

          1. SCENA

     

    Mesto deša­van­ja: Bar „Gift“ – Cetinjs­ka, Stari Grad

    Akteri: Lija Mija i Ble­da Hijena

    (čuje se pop muzi­ka i žagor puno ljudi)

     

    LIJA MIJA:  Ble­da Hijeno, čini mi se da je posled­njih mese­ci doš­lo do izvesnog zahlađen­ja odnosa između vas i Šumskog?

    BLEDA HIJENA: Šou biz­nis je inten­zi­van posao, a lju­di u nje­mu potroš­na roba. Taman kad sam pomis­lila da sam dostigla uti­ca­jnu pozi­ci­ju u „Nar­cis reko­rd­su“, iz Milunove škole za tal­ente nenadano je istrčala neka Mla­da Vuči­ca, za čiji reper­toar se ispostavi­lo da je pot­puno pri­lagođen podi­vl­jalom tržiš­tu. Pojavlji­van­je ove „zlatne koke“ dovelo je u pitan­je moje napre­dovan­je u kar­i­jeri, uglavnom zbog neočeki­vanog finan­si­jskog prili­va koji je proizvela za „Nar­cis records“ (pauza). S druge strane, bilo je u tome i nečeg dobrog – njen uspeh mi je otvo­rio oči i ubrzao mi pro­ces samootrežn­jen­ja. Shvati­la sam da je kra­jn­je vreme da učvrstim svo­je unutrašn­je i spol­jašn­je veze, da naprav­im svo­ju mrežu lju­di, pogo­to­vo od onih koji su, kao i ja, bili nezado­voljni što se u “Nar­cisu” ne poš­tu­je hijerarhija.

     

    LIJA MIJA:  O kakvom poš­to­van­ju hijer­arhi­je vi gov­orite u muz­ičkom biznisu? U nje­mu se, kao i u svakom dru­gom biznisu, sve bazi­ra na potražn­ji i profitu?

    BLEDA HIJENA:  Nije potreb­no da mi objašn­ja­vate ele­men­tarne stvari, ja odlično razumem zakone tržiš­ta. Ali vi verovat­no znate i to da pro­duk­ci­ja može nekog malo više da „pogu­ra”. Uostalom, po mišl­jen­ju mnogih, Vučicin album nije ni zaslužio toli­ki uspeh!

    LIJA MIJA:  Ne mis­lite valj­da da je neko imao veću pozadin­sku podršku od pro­duk­ci­je nego vi?

    BLEDA HIJENA:  Ne znam ja to, ja samo znam da je moj CD mno­go kvalitet­ni­ji, ali je loše prošao.

    LIJA MIJA: Uspeh u muz­ičkom biznisu dik­ti­ra­ju ukus i sud pub­like, ne pomaže tu Robin Hud…

    BLEDA HIJENA: … ali niko mi ne može ni zabran­i­ti da iskažem svo­je nezado­voljst­vo zbog Vučicine nekolegi­jal­nos­ti! Posled­n­ja je istrčala na teren i nije silazi­la s medi­ja, ne libeći se da pobere svu slavu. Moje kolege iz „Nar­cisa” i ja smo na to reago­v­ali otporom – spon­tano smo je ignorisali.

    LIJA MIJA:  Intere­su­je me kako je direk­tor reago­vao na „tihu pobunu” među svo­jim pulenima?

     

    BLEDA HIJENA:  Šum­s­ki je brzo ukapi­rao šta se deša­va. Zabrin­uo se da mu ne okren­em leđa i ne povučem sa sobom još neko­liko ključnih lju­di, pa je pre­ma meni pono­vo postao naglašeno ljubazan. Priz­nao mi je da sam izrasla u muz­ič­ki autoritet i da ni jedan CD za muz­ičku lin­i­ju „Adven­ture” više neće ući u studi­jo dok ne dobi­je moju potvr­du kvalite­ta. Isko­ris­ti­la sam pri­liku i rekla mu da posle sluča­ja Mlade Vučice to nije dovoljno. Ako želi da ostanem u fir­mi, makar da mu vodim mar­ket­ing i te silne admin­is­tra­tivne poslove, moraće da mi iskom­ponu­je, lično otpe­va i sni­mi, ako ne album, a ono bar melodičan singl u kome će me razne Ajkule, Mjuze, Vučice i osta­la menažer­i­ja ned­vos­mis­leno pre­poz­nati kao osobu koja inspir­iše. Zaš­to da okolišam, jas­no i glas­no sam zahte­vala od nje­ga da me for­mal­no pro­moviše u muzu!

     

    LIJA MIJA:  To je ozbil­jan ulti­ma­tum, da li je pristao?

    BLEDA HIJENA:  Kod Šum­skog se nikad ne zna da li je pris­tao ili nije, on je vešt žon­gler na žici. Ali  ne može sve sam. Žica mu je postavl­je­na visko i potreb­no je da je neko održa­va zateg­nu­tom na oba kra­ja. Po svom starom običa­ju, migoljio mi se, tak­tizirao, pokušavao da dobi­je na vre­menu. A „ko tak­tizira izgu­bi iz vreće“, jel’ tako beše ona doskočica?

    LIJA MIJA:  Šta ćete radi­ti ako od Šum­skog ne dobi­jete ono što ste tražili?

    BLEDA HIJENA:  Ne seki­ra­jte se vi za mene, nisam ja od onih glu­pača koje isko­riste, pa ih puste niz vodu. Svakako osta­jem u „Nar­cis reko­rd­su“, ali s jas­nim cil­jem – da izgradim svo­ju medi­jsku pre­poz­natljivost. Tako je u svakoj trgovi­ni, pa i u muz­ičkom biznisu (pauza). A što se Šum­skog lično tiče, baba me je još kao malu uči­la kako tre­ba s muškarci­ma, pogo­to­vo s ovi­ma koji ne mogu bez žena, a u nji­ma vide samo slo­va O. U mom kra­ju žene su navikle na str­pljen­je i trpljen­je, to su nam tako­reći urođene osobine. Pot­puno sam sig­ur­na da ću na kra­ju dobiti sve što sam želela, ne zvala se ja Ble­da Hijena.

     

    LIJA MIJA: Verovat­no poz­na­jete nje­gove radne navike i kre­tan­je. Gde bi, po vašem mišl­jen­ju, Šum­s­ki mogao da bude?

     

    BLEDA HIJENA:  Otkud ja to znam? Nikad mi ne gov­ori gde ide, samo nes­tane, pa se opet izne­na­da pojavi kad mu neš­to zatre­ba… U posled­nje vreme je usavršavao por­tu­gal­s­ki, mož­da je otišao u Lis­abon ili čak u Rio? Uostalom, to me se ne tiče, baš mi je dobrodošao ovaj nje­gov „nes­tanak“, da se odmorim od direk­ti­va i da poradim na sop­stvenoj mreži i promociji.

          1. SCENA

    Mesto deša­van­ja: Restoran „Madeira“

    Akteri: Lija Mija i Lej­di Mjuza

    (Čuje se lagana muzi­ka i povre­meno diskret­no zveck­an­je pri­b­o­ra za jelo)

    LIJA MIJA:  Lej­di Mju­zo, kako tumačite pojam slo­bode koji je Šum­s­ki uvek potencirao?

    LEJDI MJUZA:  Dor­jan se odu­vek teško mirio s bilo kakvim ograničen­ji­ma. Vre­menom je od poj­ma slo­bode stvo­rio fetiš – tro­fej koji se dobi­ja kao potvr­da neza­v­is­nos­ti od lju­di, pri­jatel­ja, porodice, sve­ta… Rekla bih da nje­go­vo poiman­je slo­bode u suš­ti­ni podrazume­va nepri­h­vatan­je sve­ga ono­ga što ga u svakod­nevnom živ­o­tu odvlači od jedine stvari koja ga zan­i­ma, a to je – muzika.

     

    LIJA MIJA: Kako je onda preživl­javao „banal­nu svakodnevicu“?

    LEJDI MJUZA:  Uglavnom je kopao po prošlosti i s nos­tal­gi­jom se prisećao det­injst­va i mla­dosti. Žalio bi za „izgubljen­im sve­tovi­ma“, da bi odmah zatim, preskačući sadašn­jost, pravio planove za budućnost. Dor­jan, jed­nos­tavno, nika­da nije ni živeo u sadašn­josti. Nje­gov „stvarni živ­ot“ je pro­lazio pored nje­ga, kao da ga nije video ili takav, kakav je bio – nije želeo da vidi… Ne znam kako da vam objas­nim, odu­vek sam imala osećaj da vodi neki „privre­meni živ­ot“ i da sve vreme maš­ta kako će jednog dana iz nje­ga isko­rači­ti. Kad bi gov­o­rio o budućnos­ti, obično je apstra­ho­vao prob­lem starosti – doba na čijem pragu je odlučio da sve izbriše i da pono­vo počne da živi od tačke u kojoj sma­tra da se zaus­tavio, od svo­jih tridesetih.

     

    LIJA MIJA:  Da li vam je nekad rekao kako je video svo­ju budućnost?

    LEJDI MJUZA:  Dor­janovi planovi za budućnost obično su se prekla­pali s fan­taz­i­ja­ma, tako da sam  odavno pre­sta­la da ih ozbiljno shvatam. U sluča­je­vi­ma kada je u nje­gov­om plani­ran­ju i bilo neke real­nos­ti, stal­no je odla­gao aktivnos­ti koje bi dovele do konkretne real­izaci­je (pauza). Izgle­da da je kroz „Nar­cis reko­rds“ odlučio da promeni baš tu svo­ju osobinu. Bez obzi­ra što će ga ovaj pro­jekat odvući od stvar­alašt­va (i verovat­no mu oga­di­ti muziku), sig­ur­na sam da će mu pomoći da bol­je vidi ljude, ali i samog sebe, i to bez ogledala. Iskreno mu želim da u tome uspe.

     

    LIJA MIJA: Gde bi po vašem mišl­jen­ju sada mogao biti Šumski?

     

    LEJDI MJUZA:  Ah, gde bi mogao biti… Mož­da je prošao kroz crnu rupu i postao inkog­ni­to poseti­lac para­lelnog Uni­verzu­ma, ko bi to mogao znati? On je umet­nik, jav­iće se već odnekud s melodi­jom kojom mi poruču­je da je moja inspiraci­ja sko­ro pa večna.

          1. SCENA

     

    Mesto deša­van­ja: Radio „Bela vrana“

    Akter: Lija Mija 

    LIJA MIJA:  Posle raz­gov­o­ra sa žena­ma koji­ma je bio okružen i koje nisu brin­ule da bi neš­to fatal­no mog­lo da mu se desi, bila sam sig­ur­na da je D.P. Šum­s­ki živ. Gov­oreći o nje­mu, sve tri su pom­in­jale strip­tizete koji­ma je posve­tio mno­go svo­jih pesama. Zato sam odluči­la da ga potražim u nekom od baro­va. Lej­di Mjuza je spomenu­la reč „inkog­ni­to“. Malo sam izguglala i saz­nala da na Bata­jničkom dru­mu pos­to­ji bar s tim imenom. U sub­o­tu, kas­no uveče, uputi­la sam se ka „Inkog­ni­tu“.

          1. SCENA

    Mesto deša­van­ja: Bar „Inkog­ni­to“

    Akteri: Lija Mija i tri strip­tizete / Lija Mija i D.P. Šumski

    (Čuje se „Latex muzi­ka za barove i šip­ke“, žagor i povre­men žen­s­ki smeh, kikotanje)

    LIJA MIJA: Da li je mož­da D.P. Šum­s­ki svraćao kod vas ?

    STRIPTIZETA 1:  Svraćao? (kikotan­je) Pa on ovde živi! (kikotan­je)

    STRIPTIZETA 2:  On odavde ne izlazi! (kikotan­je) Svraćao? (kikotan­je)

    STRIPTIZETA 3:  Pa on ovde živi! (kikotan­je) Ne izlazi! (kikotan­je)

    LIJA MIJA:  Da li možete malo da se smirite, da se isključite nekako? Recite mi gde je Šumski?

    STRIPTIZETA 3:  Eno ga u gorn­joj sobi! (prigušeno kikotan­je) Pa on ovde živi! (prigušeno kikotanje)

    STRIPTIZETA 2:  Spa­va u ležalj­ci, ljuljuškamo ga sva­ki dan (prigušeno kikotanje)

    STRIPTIZETA 1:  Da, (kikotan­je) ljuljuškamo ga u ležaljci!

    LIJA MIJA:  Kako je, da li mu je dobro?

    STRIPTIZETE 1, 2 I 3 (istovre­meno):  A šta bi mu bilo? (kikotan­je) Ljuljuškamo ga sva­ki dan u gorn­joj sobi.

    LIJA MIJA:  Hajde, povedite me do njega!

    (čuje se prigušeno kikotan­je koje se udal­ja­va, koraci hoda po ploči­ca­ma, a zatim zvu­ci pen­jan­ja uz drvene ste­penice i škri­pa ljuljaške )

     

    LIJA MIJA:  Dor­jane Petre Šum­s­ki, dak­le tu ste se sakrili?

    (čuje se škri­pa ljuljanja)

    LIJA MIJA:  Želeli ste da budete slavni? Pa evo, uspeli ste! Zaš­to ste se sada sakrili?

    D.P. ŠUMSKI:  Šta je loše u tome da pobeg­nemo i ostavi­mo prob­leme iza sebe? Zamis­lite samo: zatvorite oči i čujete samo ljul­jašku… Kad ih opet otvorite – prob­le­mi kao da i ne postoje!

     

    LIJA MIJA:  Ponekad se morate suoči­ti s prob­lemi­ma, ne možete se dove­ka ljuljuškati…

    D.P. ŠUMSKI:  A šta da radi umet­nik bez muze u sve­tu koji otu­plju­je čula, potkra­da ih i gasi? Kako poprav­i­ti tako bezvredan život?

    LIJA MIJA:  Zaš­to biste išta popravl­jali, toliko toga ste stvo­rili… (krat­ka pauza) Od čega vi u stvari bežite?

    D.P. ŠUMSKI: Ne želim da se obavežem nikome i niče­mu. Strah me je da ne budem priko­van i zarobljen.

    LIJA MIJA:  Ali, izbe­ga­van­jem odgov­ornos­ti, vi izbe­ga­vate – život!

    D.P. ŠUMSKI:  Nika­da se neću pot­puno pre­dati nijed­noj situaci­ji, nijed­nom odno­su!  Slo­bo­du mi niko neće oduzeti, i – tačka!

    (tiši­na)

    D.P. ŠUMSKI:  Gde su nestale moje striptizete?

     

          1. SCENA

    Mesto deša­van­ja: Radio „Bela vrana“

    Akter: Lija Mija 

    (Dve sekunde tišine)

     

    LIJA MIJA: Vozi­la sam ka kući po meseči­ni koja je osvetl­javala prav uski put kroz pol­ja. Bilo je svet­losti kao da je dan. Do daske sam odvr­nu­la stereo u koli­ma i po ko zna koji put slušala Dor­janovu „Plišanu noć“ u izvođen­ju Lej­di Mjuze. Zvu­ci sit­nih udar­alj­ki stvar­ali su uti­sak puck­e­tan­ja u rit­mu treperen­ja zvez­da na pot­puno vedrom nebu. U toj pros­tra­noj ravni­ci muzi­ka je delo­vala moćno, a Mjuzin glas kao da se uvi­jao oko mog tela i poste­peno me uzdizao sa sediš­ta. Shvati­la sam da su pitan­ja o Dor­janovom pri­vat­nom živ­o­tu koje sam prethod­nih dana postavl­jala nje­gov­im žena­ma bila pot­puno banal­na, što bi rekao Šum­s­ki. On je bio stvar­alac, a ne običan čovek. 

    (Dve sekunde tišine)

    LIJA MIJA:  I eto, dra­gi slušao­ci, drage moje bele vrane, privodim kra­ju i ovaj „Muz­ič­ki rol­erkoster“. Zbog vas sam išla u potragu za Šum­skim i veru­jte mi na reč – živ je! I ne samo da je živ, nego će, zah­valju­jući svo­joj muzi­ci imati i „živ­ot posle živ­ota“, čemu je odu­vek strem­io. Mirno spava­jte uz „Plišanu noć“. Poz­dravl­ja vas vaša Lija Mija.

    (Ide pes­ma „Plišana noć“)