Marija Nenezić

Ne o literaturi

.

.

 

Književna kritičarka i urednica emisija Beokult, Čas anatomije i Kulturni centar u Redakciji za kulturu i umetnost RTS. Diplomirala na Filološkom fakultetu u Beogradu na Grupi za srpsku i opštu književnost. Živi u Beogradu.

.

.

Prva reč koju ste izgovorili?

.

Ja se ne sećam a moji mi nisu rekli. Rekoše mi samo da im je “gunga” danima zadavale muke jer sam  ja “gungu” uporno tražila a oni pojma nisu imali šta je to dok specijalnim detektivskim metodama nisu otkrili da je u pitanju lutka. Nije bila prva reč ali svakako jedna od prvih koja je za kratko izazvala čitavu pometnju u stanu.

.

.

Vaše prve igračke?

.

Već pomenuta “gunga” ali su tu bile i razne kocke, lončići i šerpice… Jedan voz, lokomotiva koja “kao prava” uz zvuk kreće na put po šinama složenim u veliki krug na podu sobe i vuče vagone. Tata je to doneo odnekud sa puta i obožavala sam ga. Kasnije, u svom odraslom životu, nisam volela da putujem vozom. Ne volim ni sada.

.

.

Vaše igre?

.

U osnovnoj školi, između dve vatre, osećaj trijumfa kad “uhvatite loptu”, posebno onu jaku i, naravno, lastiš. Sve te razne kombinacije “igranja lastiša” koje smo izmišljali i prenosili jedni drugima. Nisam sigurna da ovi digitalni klinci  znaju šta je to…

.

.

Kao dete želeli ste da postanete?

.

Zubarka. U nižim razredima osnovne škole dešavalo se da posle nastave odemo kod neke drugarice čija mama je lepo kuvala, najčešće petkom, i dok se tamo u kuhinji krčkaju mirisi, mi imamao ritual. Postojale su one dečje replike svih tih sprava od kojih su nas u stvarnosti podilazili žmarci ali u improvizovanoj ordinaciji, eto, mi smo se ponašali drugačije…Možda neki dečji, iracionalan put prevazilaženja straha od zubara, ko zna…

.

.

Prvo slovo koje ste naučili?

.

Ne sećam se.

.

.

Šta Vas je rastuživalo u detinjstvu?

.

Imala sam bezbrižno detinjstvo. Nisam melanholik po prirodi. Ne sećam se da sam u detinjstvu zbog nečeg tugovala.

.

.

Društvo u najranijem detinjstvu?

.

Moja drugarica Svetlana Tomić. Bilo je tu još dece ali Svetlana i ja smo smo delile i smišljale svakakve vragolije. U školi sam bila mirno dete,  ali van škole sam često započinjala ili se rado uključivala u mini  avanture. Kad na njih pomislim, tu je obavezno Svetlana. Prestale smo da se družimo kada sam se ja sa roditeljima preselila u drugi deo grada ali se često setim našeg druženja. Kasnije sam čula da ona sada živi u Londonu.

.

.

 Prvi bicikl?

.

Zeleni Poni. Bicikl sam naučila rano da vozim, prvo četiri pa dva točka ali ponika je bio prvi bicikl na koji sam bila ponosna pa mu, eto, dajem prednost i na pitanje o prvom biciklu automatski pomišljam na njega. Sećam se čak i kad je kupljen. Sa tatom sam otišla u  Robnu kuću Beograd na Dušanovcu, bilo je neko proletnje kišno vreme, i kada smo ga izvezli iz Robne kuće padala je kiša. Tata je ušao u stan a mene niko nije mogao da odgovori od vožnje čak ni po kiši tog prvog dana.

.

.

Šta Vam bijaše najteže u školi?

.

Nisam volela matematiku.

.

.

Učiteljica?

.

Radmila Jakovljević. Predavala mi je samo u prva dva razreda osnovne škole “Zmaj Jova Jovanović”. Na kraju mog drugog razreda  preselili smo se i ja sam završila osnovnu školu “Dositej Obradović”. Učiteljicu Radmilu Jakovljević, međutim, odlično pamtim. Bila je strpljiva sa nama, ne sećam se da je ikada povisila ton i iskreno je učestvovala u našim životima. Deca to osete i vole.

.

.

Predeli Vašeg detinjstva?

.

Igrališta između zgrada. Tada su još, čini mi se, bila uređena. Nije bilo ovako mnogo automobila  kao danas  i sećam se, takođe,  slobodnog asfalata  po kojem smo iscrtavali strelice  prateći pravila  igre  Limun i pomorandža… Nekako smo slobodno jurcali tim asfaltnim prostranstvom, pravili neke stazice na travnatim delovima između zgrada.

.

.

Da li ste pisali ljubavna pisma?

.

Nisam.

.

.

Sećate li se danas Vaše prve ljubavi?

.

Sećam se prvih simpatija, ne znam gde su i šta rade.

.

.

Vaš nadimak iz škole?

.

Nisam imala nadimak.

.

.

Da li ste se tukli u školi?

.

Nisam se tukla.

.

.

Šta ste čuli o Vašim precima?

.

Jednu pravu crnogorsku verziju Romea i Julije. Porodica moje babe s očeve strane pripadala je bjelašima, dedini su bili zelenaši. Porodice su se poznavale ali je ta podela ostavljala posledice pa kad je moj prededa čuo da se Stana, njegova šćer, gleda s Blagotom “od Nenezića” učinio je sve da to prekine. Bila je to tada jaka patrijarhalna sredina ali se Stana ipak odvažila i jednog dana našla sa dedom na ugovorenom mestu. On je “poveo” kod sebe u kuću a njenoj drugarici koja je na ugovoreni sastanak došla sa njom, reko da ode kod Staninog oca i kaže mu da je ona “pošla u kuću Nenezića”. Drugarica je prenela vest, braća Stanina su na to dohvatila puške a otac uradio sledeće, podigao ruku, sinovima rekao da ostave puške jer “od danas Stana nije moja šćer!” To je u to vreme bio veliki skandal da devojka pre venčanja ode kod momka u kuću. Stanin otac godinama nije govorio sa njom dok je jednom, na pijaci u Virpazaru, tako mi je pričao otac, nije video sa trećim detetom u naručju. Prišao joj je i prekinuo zavet ćutanja. A Stana i Blagota su imali dvanaestoro dece. Desetoro je preživelo, dva strica su poginula u Drugom svetskom ratu.

.

.

Preci koje ste sreli?

.

Dve babe, s očeve i s majčine strane. Već pomenutu Stanu s očeve i baku Milicu, s majčine strane. Ona je bila Sremica. U istoriji njene mladosti nije bilo tako romantičnih turbulencija kao u Staninoj. Volela sam obe, veoma.

.

.

Slika oca?

.

Tata mi je bio veliki oslonac. Fizički i ličim na njega. Stabilan i odlučan ali meni i sestri nije nametao svoja očekivanja niti je pokušavao da utiče na naše izbore u životu.

.

.

Šta danas želi Vaša majka?

.

Kaže da su joj se sve želje ispunile i da je “zahvalna životu na tome”. Bukvalno je to njena rečenica. Verujem joj.

.

.

Fudbal ili košarka?

.

Ni fudbal ni košarka, atletika.

.

.

Gde je otišla Vaša prva plata?

.

Na letovanje u Herceg Novom.

.

.

Gde Vam bijaše lepše, u danima ili noćima?

.

Volim i noći i dane, ali gajim neku posebnu privrženost sutonima. Gde god da  sam, makar i u najmnogoljudnijem gradu, tada se oko mene sve utiša i volim taj osećaj koji suton, posebno proletnji i letnji, donese.

.

.

Da li ste ikada poželeli da budete glumica?

.

Nikada.

.

.

Da li ste poželeli da odete?

.

Moji studentski dani bili su u devedesetim godinama prošlog veka, tmurnim i strašnim, ja ih tako pamtim jer su zaista bile strašne. Kažu da mladost svojom energijom senči svaku nevolju, sigurno da jeste tako bilo. Mnogi moji prijatelji su otišli izvan zemlje, ja nisam…

.

.

Vaša leta? Gde obično provodite odmore?

.

Na različitim mestima. Volim odmor na moru… Grčku volim.

.

.

Grad koji volite?

.

Solun.

.

.

Selo?

.

Ne znam… Nemam omiljeno.

.

.

Planina?

.

Žabljak, ali se ne zadržavam dugo kao na moru. Ne idem često. Morski sam tip.

.

.

Pustinja?

.

Svojevremeno sam letovala u Tunisu. Trebalo je da posetimo Saharu ali sam se ja u poslednjem trenutku predomislila. Ni sama ne znam zašto… Dakle, pustinja, ništa.

.

.

Zašto se ljudi zaklinju?

.

Da bi održali privid kontinuiteta.

.

.

A zašto proklinju?

.

Iz osećanja nemoći.

.

.

Čemu služe milioni zakona i propisa?

.

Civilizaciji. Njenom održanju, ipak. Na nečemu civilizacija mora počivati.

.

.

Kome verujete?

.

Nekim dragim prijateljima. Nema ih mnogo.

.

.

Pred čijom slikom ste najduže stajali?

.

Ne bih mogla da odgovorim na to pitanje, ja sam i vizuelni tip, u prirodi primećujem odnos svetlosti i senke, pominjala sam suton, ali po cenu da ovo što ću reći bude blasfemija, ne mogu reći da postoji jedna umetnička slika pred kojom se dugo zadržavam.

.

.

Kurosava ili Bergman?

.

Bergman.

.

.

Kako danas izgledaju nekadašnje zablude?

.

Naivno.

.

.

Omiljeni začin?

.

Origano.

.

.

64?

.

Nikada nisam igrala šah niti poznajem pravila igre.

.

.

Vaši strahovi?

.

U ovom trenutku savremeni svet i dešavanja u njemu  ne ostavljaju  mesta za iluziju da se ne treba plašiti.

.

.

Šta čekate?

.

Naučila sam da u životu ne treba mnogo iščekivati. Kockice se same od sebe ne slažu, ipak. Treba preduzimati.

.

.

Čime se utešiti?

.

Ne žudim za onim što nemam, zahvalna sam onome što imam. Utešna je misao da vredi ono što posedujete i za šta ste se izborili.

.

.

Čega se stidite?

.

Kada ishitrenom reakcijom povredim nekog koga volim.

.

.

Praštate li?

.

Uglavnom, osim kada ne praštam.

.

.

Tražite li da Vam se prašta?

.

Ne, osim ponekad, kada zatražim.

.

.

Čime se ponosite?

.

Hmmm… ponos, uvek se plašim da ne postane taština i gordost, nevolja je to.

.

.

Ko Vas je razočarao?

.

Teško je to reći. I kada mislim da me je neko razočarao, pomislim da ipak nemam pravo da apsolutizujem svoja očekivanja ili svoju sliku i predstavu o nekom i postavim je u vlastite okvire shvatanja doslednosti.

.

.

Koga ste Vi razočarali?

.

Teška je to reč, razočaranje…odgovorila sam delimično na to u prethodnom pitanju.

.

.

Čemu uvijek dajete prednost?

.

Automobilu koji se nalazi na putu prvenstva prolaza… Šalim se… Ima mnogo stvari i pojava koje smatram vrednim… praštanju, ipak, praštanju u odnosu na gnev.

.

.

Da li ste ikada bili bezbrižni?

.

U detinjstvu sigurno. Ja sam u suštini vedra osoba i umem da se, i kada realne okolnosti dokazuju suprotno, isključim. To može biti trenutak u danu kada ostanem sama sa šoljom tople kafe u rukama… tada umem da razvijem iluziju bezbrižnosti, ima još takvih trenutaka.

.

.

Šta dalje?

.

Sutra je novi dan.

.

.

                   Razgovarao Enes Halilović

.

.

.

.

.


Marija Nenezić

Književna kritičarka i urednica emisija Beokult, Čas anatomije i Kulturni centar u Redakciji za kulturu i umetnost RTS. Diplomirala na Filološkom fakultetu u Beogradu na Grupi za srpsku i opštu književnost. Živi u Beogradu.

Sva prava zadržana © 2015 - 2020 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja