Ne o literaturi

Lat­est posts by Snežana Baščare­vić (see all)

    Snežana S. Baščare­vić, rođe­na 1977. godine u Sara­je­vu. Dok­tor književnih nau­ka, redovni pro­fe­sor književnos­ti na Učiteljskom fakul­te­tu u Lep­osav­iću Uni­verzite­ta u Kosovskoj Mitro­vi­ci. Autor je sledećih knji­ga: „Leg­ende i sim­boli u Andriće­vim roman­i­ma”, „Tragom dela Isidore Sekulić”, „Književni peri­o­di i prav­ci”, „Književ­na tumačen­ja”, „Kar­a­vandži­ja”, „Rizni­ca“. Pub­liko­vala više od 120 studi­ja, ogle­da, refer­a­ta, raspra­va i kri­ti­ka. Učestvo­vala je na preko 100 među­nar­o­d­nih i nacional­nih naučnih skupo­va. Dobit­nik je nagrade „Sija knji­ga majke Ange­line” za 2014. god­inu. Član Udružen­ja književni­ka Srbi­je i Književnog društ­va Koso­va i Metohije.

    Prva reč koju ste izgovorili?

    Posle gukan­ja i tepan­ja prva izgov­ore­na reč bila je „da“.

    Vaše prve igračke?

    Lut­ka nasleđe­na od mame, kuplje­na u Indonez­i­ji, koju sam od mil­ja umesto Mil­ki­ca zvala Milka­ča, ode­ve­na u heklanu odeću koju je ish­er­lala moja baka po maj­ci i braon medo, koji mi je tata doneo sa puta iz Čehoslovačke.

    Vaše igre?

    Igrala sam „lastiš“ i „šlolicu“ sa komšini­ca­ma, a sama u uglu sobe bila sam ljubaz­na pro­davači­ca u pro­davni­ci prehram­bene robe.

    Kao dete želeli ste da postanete?

    Prvo, pevači­ca. Imala sam estrad­nu garder­obu za kućne nas­tupe. Kas­ni­je, kada sam otkri­la da lepo crtam, želela sam da postanem mod­ni kreator.

    Prvo slo­vo koje ste naučili?

    Rano sam nauči­la da pišem i čitam i to uz dnevni list „Poli­ti­ka“, koji je tata redovno kupo­vao. Konkret­no, prvog naučenog slo­va se ne sećam.

    Šta Vas je ras­tuži­va­lo u detinjstvu?

    Neprav­da i u det­injstvu i danas.

    Društ­vo u najrani­jem detinjstvu?

    Komšinice: Mil­i­ca, Ves­na, Hava, Alma, Rus­mi­na, Edi­na, Mirela. Često smo se svađale i mir­ile, ali nis­mo umele jed­na bez druge.

    Prvi bicikl?

    „Poni“, bež boje koji sam vozi­la kada bih išla u trgov­inu do prve prodavnice.

    Šta Vam bijaše najteže u školi?

    Bilo mi je teško da sed­im na časo­vi­ma, jer bih gradi­vo unapred savladala. Moj ujak bio je pro­fe­sor istori­je. Na meni je „treni­rao“ strogu ped­a­gogi­ju – na čas se nika­da ne ide nespreman.

    Učitelji­ca?

    Učitelj. Jovo Srdanović, izuze­tan ped­a­gog i gospodin koga sam oduševl­javala brz­im odgov­orima, ali i nervi­rala pre­ra­nom zrelošću.

    Pre­deli Vašeg detinjstva?

    Izletiš­ta van grada.

    Da li ste pisali ljubav­na pisma?

    Ne. Nisam taj tip.

    Sećate li se danas Vaše prve ljubavi?

    Ja niš­ta ne zaboravljam.

    Vaš nadi­mak iz škole?

    U školi nisam imala nadi­mak. Kod kuće su me zvali, a i danas zovu Nena. Van kuće, danas, Sneš­ka, Sneža.

    Da li ste se tuk­li u školi?

    Nika­da se nisam potukla.

    Šta ste čuli o vašim precima?

    Odrasla sam uz baku po maj­ci. Ona mi je pričala o svo­jim roditelji­ma. Otac i danas pom­in­je svo­ga dedu.

    Sli­ka oca?

    Pre­više pošten za današn­je vreme.

    Šta danas želi Vaša majka?

    Da ostanem ovak­va, jedin­stve­na, jer sam joj jed­na, jedina.

    Fud­bal ili košarka?

    Košar­ka. Nju sam i trenirala.

    Gde je otišla Vaša prva plata?

    Na pok­lone ukućanima.

    Gde Vam bijaše lep­še, u dan­i­ma ili noćima?

    Ja se rano budim. Najviše volim zoru i jutarn­ju kafu.

    Da li ste ika­da poželeli da budete glumica?

    Nika­da. Pro­fe­si­ju poz­dravl­jam, ali ne volim kada neko glu­mi u svakod­nevnom životu.

    Da li ste poželeli da odete?

    Rani­je ne, sada da.

    Vaša leta? Gde obično provodite odmore?

    Rani­je sam leto­vala u Hrvatskoj. Danas je moj izbor Kotor. Najčešće sam u zavičaju.

    Grad koji volite?

    Dopa­da mi se Kotor, nje­go­va arhitek­tu­ra i pri­morske priče. I, nar­avno, moj rod­ni grad.

    Selo?

    Volim salaše. Nji­hov spokoj.

    Plan­i­na?

    Sve pla­nine moga zav­iča­ja na koje rado odlazim.

    Pustin­ja?

    Tamo nisam bila i nemam želju da odem. Ne volim niš­ta što je pusto.

    Zaš­to se lju­di zaklinju?

    Mis­lim da se zak­lin­ju oni koji ne gov­ore istinu, da bi im se poverova­lo. Iskren čovek, po mom mišl­jen­ju, to ne tre­ba da čini.

    A zaš­to proklinju?

    Proklin­jan­je vezu­jem za nepris­to­jno pon­ašan­je, prim­i­tivizam, prostakluk.

    Čemu služe mil­ioni zakona i propisa?

    Da bi pos­to­jao red za ljude „od reda“.

    Kome veru­jete?

    Sebi.

    Pred kojom slikom ste naj­duže stajali?

    Volim slikarst­vo. Videla sam mnoge i sta­jala pred mnogim. Naj­duže sto­jim pred bakin­im i dedin­im portre­tom kada mi je potre­ban odgovor.

    Kurosa­va ili Bergman?

    Bergman.

    Kako danas izgleda­ju nekadašn­je zablude?

    Kao dobar nauk.

    Omil­jeni začin?

    Biber.

    64?

    Ne privlači me šah.

    Vaši stra­hovi?

    Ne pos­to­je. Suočavam se.

    Šta čekate?

    Nika­da niš­ta ne čekam. Nestr­plji­va sam po prirodi.

    Čime se utešiti?

    Ne dovodim sebe u tak­va stan­ja. Pre­više toga se preživelo, pa se ojačalo.

    Čega se stidite?

    Niče­ga. Baš ničega.

    Praš­tate li?

    Teško.

    Tražite li da Vam se prašta?

    Ne. Oso­ba sam koja teško bilo šta traži.

    Čime se ponosite?

    Zdravom atmos­fer­om koju je imala mala komu­na koju smo činile baka, mama i ja.

    Ko Vas je razočarao?

    Čovek, kao biće.

    Koga ste Vi razočarali?

    To je pitan­je za osobe iz mog okružen­ja. Mis­lim da sam odmerena.

    Čemu uvek dajete prednost?

    Odgov­ornos­ti, bon­tonu, vrli­na­ma, dobrom poreklu.

    Da li ste ika­da bili bezbrižni?

    Da. U krilu bake i dede.

    Šta dal­je?

    Napred. Hrabro, snažno, pravedno.

                                                   Raz­go­varao Enes Halilović