Neko ume da gleda

Lat­est posts by Mil­i­ca M. Vučković (see all)

    .

    .

    ..

    .

    Mil­i­ca Vučković rođe­na je 1989. godine u Beogradu.  2012. godine diplomi­rala je na odseku za pri­men­jeno slikarst­vo u klasi pro­fe­so­ra Mirosla­va Lazovića, na Fakul­te­tu Pri­men­jenih umet­nos­ti u Beogradu gde je završi­la i mas­ter studi­je. Priprema rad za dok­torske studi­je na istom fakul­te­tu i istom odseku. Usavršavala se u Indonez­i­ji. Priredi­la devet samostal­nih izložbi. Objav­i­la zbirku kratk­ih priča pod nazivom „Roj“ i roman “Bold­vin”. Dobit­ni­ca prve nagrade na „Biber“ region­al­nom konkur­su za kratku priču.

    .

    .

    Det­injst­vo?

    .

    Kada pomis­lim na det­injst­vo, pomis­lim na nasel­je Cer­ak vino­gra­di, najlepše nasel­je na sve­tu, na Lipe, Breze i Hras­tove, poma­lo i na Kedrove i Jasen­ove, na domaći sok od višn­je koji moja maj­ka raz­mu­ti pa snese ispred zgrade i par plas­tičnih časa od kisel­og mle­ka, pa pije­mo svi na smenu, sva deca iz nasel­ja, oti­mamo se. Pomis­lim na izvlačen­je šibice ko će po hleb i mleko, brat ili ja, i na neizmer­nu sreću kada mi brat od kusura kupi mir­išl­jave papir­iće. Pomis­lim na čopor, na trčan­je, na mno­go ruku, nogu i lop­ti, nekak­vo mlataran­je, pletenice, per­tle, na rebraste pločice u naselju po koji­ma se moji (četiri, zaista četiri bro­ja veći) roleri naj­glas­ni­je čuju jer ima­ju plas­tične točk­iće, dru­gi ima­ju silikonske. Pomis­lim i na neko­liko ožil­ja­ka, jan­jine-ban­jine, spoz­na­ju da je krv baš topla, upor­na uši­van­ja u Tiršovoj i majke u čekaoni­ci koja ima viklere na glavi, jer sam je svo­jom loml­javom u neče­mu prek­in­u­la, pa je izletela iz kuće sa vikler­i­ma na glavi, ali, majke uvek u neče­mu prekineš, jer majke uvek neš­to rade. Sećam se i da sam jed­nom nalaki­rala nok­te na noga­ma ocu dok je spavao, pa su ga negde, na nekakvoj vikend-rad­noj akci­ji svi gledali popreko, to su kas­ni­je prepričavali i sme­jali se, godinama.

    .

    .

    Vaše igre?

    .

    Sve one igre, najbol­je igre, koje se igra­ju bez ikakvih rekvizita, šug­ice, (poseb­no šug­ice po plavom, igre koja pos­to­ji samo u našem naselju, koja dozvol­ja­va kre­tan­je samo po plav­im ukras­nim ploči­ca­ma koje su ukrašavale pla­toe ispred naših zgra­da), kantare, drvene mar­i­je, između dve vatre, kod koga su makaz­ice, aračk­in­je baračk­in­je. I nar­avno, pen­tran­je po drveću i krovovi­ma zgra­da, kao i padan­je, sas­tavni deo svake igre. Bilo je dos­ta padanja.

    .

    .

    Vaša učitelji­ca?

    .

    Moja učitelji­ca, Emil­i­ja Opačić, ne znam je li živa, volela bih da jeste, da mogu sa njom da popi­jem kafu i da je zagr­lim. Nje­gog ime­na i prez­i­me­na bih se seti­la da me neko probu­di u sred noći, onda kada, mož­da, ne bih uspela svog ime­na da se setim, njenog bi se seti­la. Sreć­na sam što sam odrasla u to vreme kada su učiteljice gledale đake kao svo­ju decu, što smo odrastali uz njeno razumevan­je i blag­o­naklonost. Kako osetlji­vo doba, kakve važne godine! Mora se biti veli­ki čovek da bi se bila dobra učitelji­ca. Emil­i­ja Opačić je veli­ki čovek.

    .

    .

    Kako se odlučite za slo­vo ili liniju?

    .

    Za slo­vo ili lin­i­ju se odlučim kao kada odluču­jem da li sam glad­na ili žed­na, to čovek nekako oseti, iako, često, ume da pobr­ka, nekad, kad je žedan, uzme da jede. Gojaznost i skri­bo­mani­ja kao da su iz porodice istih bolesti.

    .

    .

    Koliko je nas­ta­jao roman “Bold­vin”?

    .

    Nas­ta­jao je sve­ga neko­liko mese­ci svakod­nevnog pisan­ja posle posla, umesto odlas­ka u kafanu i pre­puš­tan­ja alko­holu. Nas­tao je kao beg, sig­ur­na kuća ili utočište za ljude bez doma. Posle tog roman­tičnog dela, mrc­vario se dugo po ured­ničkim ure­d­i­ma, lek­tu­ra­ma i korek­tu­ra­ma, toliko da mi se smučio. Priz­na­jem da nisam ni slu­ti­la koliko je težak i isr­c­pan rad, bez ima­lo romantike.

    .

    .

    Koliko su Vaša likov­na iskust­va pre­toče­na u fab­u­lu romana?

    .

    Stvarno ne znam. Znate šta, često mi se deša­va da neko proči­ta roman i kaže „vidi se da si likovn­jak“ ili „vidi se da si vizue­lan tip“. Nisam baš sasvim sig­ur­na šta to znači jer je za mene to viđen­je sve­ta jedi­no, tak­vo kak­vo jeste, to valj­da ne biramo. Nije da se trudim da uočim što više detal­ja kao da igram osmosmerku već ih, pros­to, vidim. Vidim slike, lica, emo­ci­je, sve se to vidi, sve je to (s)likovno i može da se pretvori u reči, a ne mora. Mis­lim, u redu, da bi se mis­lilo o tome, nažalost, mora da se pretvori u reči jer ne umemo dru­gači­je da mis­limo, negoli reči­ma, ali ja čak neka­da poveru­jem da umem da mis­lim slikama.

    .

    .

    Gete je tvr­dio da slike tre­ba gle­dati, a ne gov­oriti o nji­ma; s tim u vezi, da li se Vaša književnost može sma­trati pro­dužetkom Vašeg tumačen­ja likovnosti?

    .

    Tre­ba gle­dati, slažem se, tre­ba puno gle­dati, jer tal­e­nat, ako uopšte pos­to­ji, ne pos­to­ji nigde drugde negoli u gledan­ju. Neko ume da gle­da, neko ne ume. Onaj ko ne ume, najčešće, to kom­pen­zu­je viškom govora.

    .

    .

    Upored­ite Vaše oseća­je pri­likom završet­ka slike i pri­likom završet­ka romana?

    .

    Završe­tak svake slike me ispun­ja­va. Slikan­je je bor­ba kojoj se ne vidi jasan kraj sve do onog trenut­ka, neočeki­vanog, kada samo blesne. Taj ble­sak mi pruža zado­voljst­vo, kada je to što vidim kom­plet­no, u ravnoteži, smiru­je me. Pisan­je romana je već nekakav pre­cizni­ji pre­du­mišl­jaj, nekak­va sko­ro pok­vare­na pro­raču­natost, pod­valji­van­je jed­no čis­to. Imaš neš­to da kažeš, pa gov­oriš izoko­la, na dves­ta strana, omamlju­jući ljude reči­ma, vukući ih za nos. A završe­tak romana ne znam kakav je osim, evo, završe­tak ovog jednog romana, koji me je pril­ično ras­tužio, jer mi je bilo jako lepo dok sam živela u nje­mu. Onda smo se rastali i svako je otišao da živi svoj nekakav život.

    .

    .

    Žan Kok­to kao pisac ili kao slikar?

    .

    Žan Kok­to kao Žan Kok­to, jer je on oba, istovre­meno, a ne jed­no ili dru­go. Čini mi se da lju­di pre­više vole da se opre­delju­ju, to nam je namet­nu­to. Stru­ka, pro­fe­si­ja, zvan­je, naroči­to u umet­nos­ti – moraš pre­cizno da znaš šta si, da imaš deklaraci­ju, bar kod, cenu na tržiš­tu, ako nemaš, onda nisi niš­ta, mešanac nekakav, nisi rasan, a samim tim ni podoban.

    .

    .

    Kaf­ka ili Bernhard?

    .

    Bern­hard, uvek Bern­hard, i dok­le god on pon­avl­ja „fab­rikant vin­skih čepo­va“ na svakoj strani ja ću pon­avl­jati „Bern­hard!“ Puno mi je srce kada u čoveku vidim strast i prkos.

    .

    .

    Dado Đurić ili Uroš Tošković?

    .

    Dado Đurić, i ne samo u odno­su na Uroša Toškovića, kojeg ne volim pre­više, ili uopšte, mis­lim da je foli­rant, da se, jed­nos­tavno, prvi kod nas dose­tio da bude per­former, da mimiku­je umet­ni­ka, imamo takve na sceni i danas, i uvek će ih valj­da biti, onih koji­ma je pre sta­lo da budu umet­nici­ma, nego što im je sta­lo do umen­tosti. A Dado Đurić, o nje­mu bih pričala dan­i­ma, Dado Đurić je moj omil­jeni slikar. Pokušaću da ne odužim – u taj napušten mlin u kojem je živeo i radio, i koji je bio oslikan nje­gov­im razmišl­jan­ji­ma od poda do pla­fona, retko ko da je dolazio. Nije voleo nov­inare i nije voleo da daje inter­vjue. Pris­tavši, jed­nom, da neki nov­inar dođe, poza­jmio je neko­liko kokoša­ka i uba­cio ih u atel­je pre nego što je nov­inar došao. Kada ga je neko od pri­jatel­ja pitao zaš­to je to ura­dio, rekao je – zna da nov­inar očeku­je da vidi neš­to neo­bično, nekog ludog umet­ni­ka, pa eto, da ga ne razočara. Veru­jem da je nje­gov živ­ot bio veli­ka unutarn­ja bor­ba, a da su te bitke zabeležene na nje­gov­im plat­ni­ma. Mno­go mi je žao što ga makar jed­nom, neka­da, nisam srela u pro­lazu, samo da ga pogledam u oči, krišom.

    .

    .

    Petar Lubar­da ili Vladimir Veličković?

    .

    Petar Lubar­da, jer više cen­im intu­ici­ju od promišl­jenos­ti, i emo­ci­ju od umeća. Veli­ki Lubarda.

    .

    .

    Van Gog je tvr­dio da umet­nik nika­da ne vidi stvari onakvi­ma kakve jesu. Kad bi ih vidio takvi­ma, više ne bi bio umjet­nik. Pa recite nam kakve stvari nisu?

    .

    .

    Stvari uvek jesu, mogu samo da nisu za onog koji nisam ja, a ja ne mogu da znam niš­ta dru­go osim onog što jeste, za mene, tako da, stvari defin­i­tivno jesu, to sam sasvim sig­ur­na. Mož­da to znači da nisam umet­nik, što bi me obradovalo.

    .

    .

    Da li ste i od koga osetili zavist?

    .

    Ne znam. Prav­im se da je ne osećam jer je ne razumem. Prav­im se da su lju­di sa sobom načis­to jer tako želim da veru­jem, želim, na kra­ju kra­je­va, da veru­jem u ljude, nemam u koga dru­gog da veru­jem. Te ljudske niskosti me čine tužnom.

    .

    .

    Da li je lakše među slikari­ma ili među piscima?

    .

    Najlakše je među pri­jatelji­ma, uopšte ne želim da se nužno krećem među ljudi­ma koji se bave onime čime se ja bav­im. Štaviše, češće nalaz­im sagov­ornike u ljudi­ma koji se ne bave istim poslom. Svakako, da se ne prav­im da ne znam šta je bilo pitan­je, sujete ima svu­da, i ne zna se gde je veća.

    .

    .

    Ko Vam je naneo najviše uvreda?

    .

    Ovo pitan­je bi, koliko shvatam, podrazumeva­lo da mi je neko neka­da naneo nekakve uvrede? Mis­lim, načel­no, da je prob­lem što lju­di sve shvata­ju pre­više lično, a naroči­to sebe. A one koje ne shvata­ju niš­ta lično, teško je uvrediti.

    .

    .

    Pos­to­je li dobročinitelji?

    .

    Pos­to­je oni sa viškom empati­je koja ukazu­je na nekakav man­jak u nji­ma sami­ma, koji se oseća­ju dobro samo onda kada čine dobro dru­gome, što, bez obzi­ra, nije uopšte loše, dok­le god je izlazni efekat taj da je nekak­vo dobro na ovom sve­tu učinjeno.

    .

    .

    Čime se ponosite?

    .

    Ponosim se ljudi­ma oko sebe.

    .

    .

    Kada ste preterali?

    .

    Mno­go puta, u sve­mu. Smtram da tre­ba preterivati.

    .

    .

    Omil­je­na eps­ka pesma?

    .

    Epske pesme su me odu­vek plašile, krvi i muke do kole­na. Ljudi­ma, valj­da, tre­ba neka adresa na koju će isporuči­ti sve svo­je pat­nje, i tako ih lakše pre­brodi­ti. Naš nar­od je patio puno, i zato, pret­postavl­jam, imamo toliko puno epskih pesama, mito­va, baj­ki, tre­ba­lo je nekako osmis­li­ti tu surovu real­nost. A omil­je­na, pa nar­avno, Mali Rado­ji­ca, tada su nas, za raz­liku od danas, učili o slo­bo­di i bor­bi za slobodu.

    .

    .

    Vaša najveća nada?

    .

    Za mene su opti­misti najde­pre­sivni­ji lju­di na sve­tu, ne mogu da ih pod­ne­sem. Ne nadam se niče­mu, i to mi uli­va nadu svakog jutra.

    .

    .

    .

        .….….….….….….… Raz­go­varao Enes Halilović

    .

    .

    .

    .

    .

    .

    .

    .

    .

    .