Nema života na Marsu

Una Vizek
Lat­est posts by Una Vizek (see all)

    .

    .

    Ovo je jed­na klasič­na, trag­ič­na priča o dvo­je krete­na. Dvo­je ranosred­njov­ječnih kole­ga, sta­bil­nih i čvrstih, odgov­ornih i pamet­nih, obiteljskih lju­di. Koji­ma je malo dosad­no. I lagano već stare. I već dugo, dugo sjede tako zajed­no u ure­du. Jed­no deset god­i­na. Ona sje­di malo napri­jed. On malo iza nje. Nekako dijag­o­nal­no. Kako već to biva kad imate deset god­i­na radnog staža, stal­no vam je dosad­no. A kad vam je dosad­no svaš­ta vam pada napamet. Stvari koje vam ne bi tre­bale padati na pamet.Stvari koje bi mogle upropasti­ti sve. Kao, na prim­jer – ljubav.

    .

    .

    GODINA: 2015.

    BROJ MUŠKIH LIKOVA: 1 ili 2

    BROJ ŽENSKIH LIKOVA: 1 ili 2

    NAPOMENA VEZANA ZA LIKOVE: U dra­mi pos­to­je muš­ki i žen­s­ki lik i sva­ki od njih ima svo­ju unutarn­ju osobu. Te unutarn­je osobe mogu glu­mi­ti zaseb­ni ili isti glum­ci, ovis­no o redateljskoj viziji.

    AUTORSKA PRAVA: Sva pra­va pridržana.

    .

    .

    Likovi:

    On – van­js­ki svijet

    Ona – van­js­ki svijet

    Ona(na) – unutarn­ji svijet

    On(an) – unutarn­ji svijet

    Ovo je jed­na klasič­na, trag­ič­na priča o dvo­je krete­na. Dvo­je ranosred­njov­ječnih kole­ga, sta­bil­nih i čvrstih, odgov­ornih i pamet­nih, obiteljskih lju­di. Koji­ma je malo dosad­no. I lagano već stare. I već dugo, dugo sjede tako zajed­no u ure­du. Jed­no deset god­i­na. Ona sje­di malo napri­jed. On malo iza nje. Nekako dijag­o­nal­no. Kako već to biva kad imate deset god­i­na radnog staža, stal­no vam je dosad­no. A kad vam je dosad­no svaš­ta vam pada napamet. U glavi se čuda događa­ju, dok su vani samo spisi, klamer­i­ca i poko­ja pčela. Kao da pos­to­jite u dva para­lel­na svijeta.

    Da li će te svje­tove u vašoj glavi igrati dva ili četiri glum­ca, pot­puno vam pre­puš­tam na volju. Ali ja ih volim zamišl­jati kao četiri pot­puno odvo­jene osobe, u dva odvo­je­na pros­to­ra. Ili spo­je­na, oh, kvragu, ne znam. Upotri­jebite maš­tu. Aha i da – iz čis­to prak­tičnih razlo­ga, da bi bilo lakše prati­ti, unutarn­je ćemo ljude naz­vati  Onan i Onana.

     

    Onan:                         Stvar je u tvo­joj kosi. Kako ti pada na to rame koje je otkriveno, a opet nije. Tom komadu gole kože, koji kao da je sluča­jno provirio. A znamo da nije. I ti i ja znamo da nije.

    Onana:                       Stvar je u tom pogle­du na moje rame koji ne vidim, ali osjećam ili mis­lim da osjećam ili se nadam da osjećam ili bri­jem da osjećam.

    Onan:                         Stvar je u tom pokre­tu, u tom laganom pokre­tu. Jebote, kao da je iz fil­ma. Je li zna ona što radi? Je li to sluča­jno ili nam­jer­no? Je li to za mene? Jel’ ona to mis­li na mene?

    Onana:           Jel’ me gle­da? Gle­da li me? Zaš­to ne osjećam pogled? Tre­bala bih osjeti­ti toplinu, vrućinu. Zaš­to ne osjećam kako me pali pogledom?!

     

    On:                 Jel se ti to samozadovoljavaš?

    Ona:               Glupe su ti fore.

    On:                 Pa šta radiš?

    Ona:               Šta radim?! Čitam.

    On:                 Jesi li svjes­na ti što radiš?

    Ona:               Joj, daj me ne davi.

     

    Onan:             Zacr­ve­ni­la se. Neu­god­no joj je. Znala je što radi.

    Onana:           Sran­je, sran­je, što sam točno radi­la? Tko zna kako to izgle­da? Pret­jeru­jem. Stvarno pretjerujem.

    Onan:             Sviđa mi se kad se zacr­veni. Ona to za mene. Mis­li na mene.

    Onana:           Al’ gledao je. Ipak je gledao.

     

    On:                 Čuj.

    Ona:               Što je?

    On:                 Jel imaš klamericu?

    Ona:               Imam.

    On:                 Posudiš?

    Ona:               Evo ti.

    On:                 Hvala.

     

    Onana:           Pa ima on svo­ju klamer­icu. Vid­jela sam je jučer. Isuse, ovo je k’o osnov­na škola.

     

    On:                 Evo izvoli.

    Ona:               Hvala.

    On:                 Molim.

     

    Šute. Rade.

     

     

    Onana:           I što sad, sad ćemo šuti­ti tako?

     

    Ona:               Čuj.

    On:                 Ha?

    Ona:               Daj mi posu­di klamericu.

    On:                 Evo ti.

    Ona:               Hvala, imam svoju.

    On:                 Što me onda pitaš?!

    Ona:               Niš, niš. (smi­je se)

    On:                 Aha! A, ovaj, nisam je mogao naći pri­je. Ali evo tebi sad moja. Hoćeš?

    Ona:               Hvala, ko da jesi.

     

    Onan:             Ali nisam, a bi, o kako bi.

     

    Ona:               Molim?

    On:                 Niš­ta, ništa.

     

    Ona:               Čuj, daj reci, jesi skužio ti onaj spis od jučer?

    On:                 Koji?

    Ona:               Onaj s jučer­ašn­jeg sastanka.

    On:                 Jesam.

    Ona:               Daj mi objas­ni nešto.

    On:                 Što?

     

    Pri­lazi mu Ona. Mrt­va hlad­na. Od stra­ha. Da ne prim­jeti kako joj srce lupa. Ali to ju nar­avno neće spri­ječi­ti da mu priđe blizu. Jako blizu. Nepotreb­no blizu.

    Ona:               Evo, gle tu na ovoj strani­ci kaže jed­no, a tu drugo.

    On:                 Gdje?

    Ona:               Evo tu. Gle, tu kaže ovo, a tu skroz drukčije.

    On:                 Aha.

    Ona:               Što aha?

    On:                 Ma to ti se uopće ne odnosi na istu stvar.

    Ona:               Aha.

    On:                 Vidiš…

     

    Onana:           Vidim, vidim ja tebe. Jel vidiš ti mene? Odmakn­uo se. Jesam li pre­blizu? Mož­da sam se ozno­ji­la pa smrdim. Bol­je da se maknem.

    Onan:             Zaš­to se sad maknu­la? Tko zna kakav mi je dah.

     

    On:                 Jel’ imaš žvaku?

    Ona:               Ne, sorry.

    On:                 Ma OK. Gle poslat ću ti na mail ref­er­en­cu iz koje možeš sve vidjet.

    Ona:               Aha. OK. Tenks.

     

    Onana:           Kako me otpilio. Samo da se maknem. Kvragu.

    Onan:             Morat ću kupi­ti žvake.

     

    Onana:           Dosad­no mi je. A kad mi je dosad­no uvi­jek se napal­im. To počne tu negdje, na potiljku, i onda kao da lagano putu­je niz kič­mu, napre­du­je polako, ali nezaus­tavlji­vo dok ne dođe do dna. Do izvo­ra. I onda više niš­ta nije bit­no – samo — da li me gle­da. Gle­da li me sad? Ako pogledam i vidim da me gle­da znači da ga imam.

    Ne gle­da.

    Sran­je.

     

    1. Bro­jat ću do 30. Ako se tad okren­em i vidim da me gle­da znači da ga imam ali se pravi da ga nemam.

    Ne gle­da.

    Sran­je.

    OK.

     

    Bro­jat ću do 60. Ako me tad NE gleda…

    Onan:                         Odjed­nom kao da joj neki impuls prođe kroz tije­lo. I kič­ma joj nekako oživi, postane meka, viju­ga­va i topla. Čini mi se ponekad da se cijela pretvori u zmiju.

    Onana:           Jebote, gle­da. Sad je tre­bao – ne gledat!

    Onan:             Jebote, vid­jela me. Šta mis­liš, može li mi čitati mis­li? Može li se to nekako isči­tati iz očiju?

    Uostalom, zaš­to se ona okreće tako često? Nemoj me zezat da prov­jer­a­va da li ju gledam. Baš da vidim koliko će se puta okrenu­ti u pet min­u­ta. Čis­to iz fore.

    Onana:           Ok. Onda ćemo ovako. Štopat ću pet min­u­ta. Ako u me u pet min­u­ta pozove onda je lud za mnom.

    Onan:             Nije se okrenu­la niti jed­nom. Ma bri­jem. Moram radi­ti, imam posla. Nemam vre­me­na buljit’ u tu njenu viju­gavu kič­mu. Uostalom ima velike uši. Niti nije tako zgodna.

    Onana:           Nije me poz­vao. Idiot. Ma, idem radi­ti, nemam vre­me­na bro­jati minute. Uostalom niti nije tako zgodan.

    Onan:             Nema ni neka usta poseb­no lijepa. I kvr­gav joj je nos. Au, sran­je, zaš­to je morala sad još i dići noge na stol?

    Onana:           Tko ga jebe. Uopće me ne zan­i­ma. Uostalom, bro­jati do 30?! Jel to prim­jereno nekom od 40?

    Onan:             Jel ona to zbog mene digla noge? I otkud joj pra­vo da dolazi u tako kratkim hlača­ma na posao? Baš je to neukusno.

    Pitam se — kakvog su joj okusa koljena?

    Onana:           Nev­jero­jat­na je ta povezanost dosad­nih spisa i libi­da. Mož­da bih mogla paten­ti­rati svo­je doku­mente kao afrodizijak?

    Onan:             Opet se dira. Pa dobro, jel ona normalna?

    Onana:           Opet ne gle­da. Ma baš me briga, idem na kavu.

    Onan:             Kud će sad?

    Onana:           Da ga pozovem? Neću. Ma, zaš­to ne, pa fren­dovi smo, sto puta smo bili na kavi.

     

    Ona:               Idem na kavu. Hoćeš?

    On:                 Može, done­si mi jed­nu s mlijekom.

     

    Onana:           Koji kreten.

     

    Ona:               A ne ideš sa mnom dolje?

    On:                 Ma imam sas­tanak sad.

    Ona:               Aha. S mli­jekom znači? Hlad­nim, ne?

    On:                 S hlad­nim. Da.

     

    Onana:           Kreten.

     

    Ona se vraća. On sje­di za kom­pjuterom sa slušali­ca­ma na uši­ma. Na sas­tanku je. Tele­fon­skom. Ona mu stavl­ja kavu na stol.

    Ona:               Izvo­lite, kolega.

    On:                 Hvala. (Kaže on i obdari ju najl­jepšim smi­ješkom kojeg je mogao iščupati.)

     

    Onana:           A fakat se lije­po smi­ješi. To mi je mož­da i naj­draže, taj smi­ješak. Ili pogled. Mož­da je stvar u pogle­du? Jebote, koji mi je kurac, pa znam čov­je­ka već deset god­i­na. Što mi je doš­lo odjednom?

    To je zbog onog raz­gov­o­ra neki dan. Kad sam ga čula kako s Markom priča o onoj Jeleni s dru­gog kata. Opa­ki komad, svi se pale na nju. A on  je rekao da mu uopće nije neš­to, da ima puno zan­imljivi­jih cura, naprim­jer — ja. Otkad sam se vrati­la s porodiljnog da sam se jako proljepšala.

    Isti­na — naveo je i neke druge cure…

    Onan:             Zan­i­ma me, da li ona uopće slu­ti da me zanima.

     

    On:                 Da, da, opros­tite nisam čuo što ste zad­nje rek­li. Da veza je loša. Aha, u vezi, izraču­na. No da…

     

    Onana:           Stal­no je na tim kon­fer­en­ci­ja­ma. Nikad ne mogu pričati s njim. Da bar imam neko ogleda­lo, da vidim da li me gle­da. Sutra ću donijeti ogleda­lo. Ma, koji je meni kurac? Kak­vo ogleda­lo?! Pa ja sam udana, jebote. I on je ožen­jen. Kak­vo crno ogleda­lo? Samo mi je dosad­no. Moram počet čitati ove spise, jer inače stvarno neću stići niš­ta naprav­i­ti. Ako to ne proči­tam za pola sata, total­no sam u problemima.

     

    U taj tren.

     

    On:                 Hoćeš na ručak?

    Ona:               Može!

     

    Onan:             Opet mi je stavi­la noge pod nos.

    Onana:           Uf, opet se gubim. Skon­cen­tri­raj se, skon­cen­tri­raj se, skon­cen­tri­raj se.

     

    Onan u svo­joj glavi pri­lazi Onanin­im bosim noga­ma na stolu i polako, vrlo polako, vrlo nježno, oprezno i fino prelazi rukom po don­jem dijelu istih, od bedra do stopala, pa natrag. Tre­bamo li uopće pod­sjećati da je lje­to, a njene su hlače poma­lo prekratke za posao kojim se bavi.

    Ona:               Čuj.

    Onan skoči kao oparen.

    On:                 Opa.

    Ona:               Molim.

    On:                 Niš, niš. Što si htjela?

    Ona:               Ma samo klamericu.

    On:                 Imaš svoju.

    Ona:               A što nije kod tebe?

    On:                 Ne.

     

    Onana:           Kreten.

     

    On:                 Jel pereš ti te noge ikad?

    Ona:               Molim?

    On:                 Tabani su ti crni.

    Ona:               Ma joj, zab­o­rav­im se pa kren­em bosa do print­era… Ko da sam na moru…Baš sam se opustila.

    On:                 I meni se čini da si se malo pre­više opustila.

     

    Masaže don­jeg dijela vra­ta, pretvo­rila se u igranje kosom. Dugom, teškom, zavodljivom kosom.

    On:                 Imaš li ti češalj doma?

    Ona.               Kako to misliš?

    On:                 Pa kad se stal­no češl­jaš rukama.

    Ona:               A što ti buljiš u mene?

    On:                 Ne buljim samo vidim.

    Ona:               Radi svoj posao i pusti me na miru.

     

    Onana:           Nemoj me pustit na miru, nemoj me pustit na miru, nemoj me pustit na miru, nemoj me pustit na miru…

     

    Onana:           Pus­tio me na miru.

     

    Onan:             Što je meni? Zaš­to sam se toliko napalio? Kao da nikad nisam vidio ženske noge. Moja žena ima bol­je noge od nje. Ili tu negdje. Malo gore mož­da, ali ne puno.

    Onana:           Dosad­no mi je, valj­da. Samo to. Ali, sve­jed­no — čud­no. Kako se pri­jatelj odjed­nom pretvori u pred­met požude? Mis­lim uvi­jek mi je bio zgo­dan, ali ipak… Jer ovo je samo požu­da, zar ne? Da nije, onda ne bih stal­no spom­in­jala kako sam napal­je­na. Pričala bih o tome kako je on dobar čov­jek, ili kako je zaba­van, kako me uvi­jek nas­mi­je. A isti­na je — stvarno me često nasmije.

    Onan:             To je nor­mal­no. Nor­mal­no je da muš­ki pomis­le na seks kad vide gole ženske noge. Mi smo takvi. Mi muškar­ci. Ako one ima­ju prob­le­ma s tim, nek ne dižu noge na stolove.

    Onana:           I zaš­to sada? Zaš­to sada, nakon deset god­i­na?  Samo zbog onog što je rekao Marku?!  Mož­da starim. Mož­da je to kriza sred­njih godina.

    Onan:             Zaš­to sada? Jer sam te san­jao noćas. Bili smo na nekom izle­tu. S ljudi­ma iz firme valj­da, ne sjećam se dobro. Samo znam da si imala te kratke hlače, i sjedili smo za stolom i ti si mi sjela u kri­lo, a ja sam te pitao – Jesi li škakljiva?

     

    Ona:               Molim?

    On:                 Jesi li škakljiva?

    Ona:               Kak­vo je to pitan­je sad?

    On:                 Ma bezveze. Zan­i­ma me

    Ona:               Molim te nemoj me više dekoncentrirati.

    On:                 Dekon­cen­tri­ram te?

    Ona:               Da, sa svo­jim glupim pitanjima.

    On:                 Dobro, zaš­to uvi­jek moraš biti tako gruba?

    Ona:               Oprosti, ali dekon­cen­tri­raš me stal­no, uopće ne mogu raditi.

    On:                 Pa, dobro, pitam te jed­no pitan­je svak­ih sat vremena.

    Ona:               Nisam tako mislila.

    On:                 Kako si mislila?

    Ona:               Dekon­cen­tri­raš me svo­jim prisustvom.

     

    Onana:           Evo, rekla sam.

    Onan:             Isus ti mater, što sad? Jel ona to sad rekla što ja mis­lim da je rekla? Zaš­to žene mora­ju uvi­jek sve izreći naglas?

     

    On:                 Kako to misliš?

     

    Onana:           Jel on to mene zaje­ba­va, ili stvarno nije skužio?

     

    Ona:               Mis­lim – toliko si napo­ran da me samo tvo­je pris­ust­vo smeta.

    Pauza.

    On:                 Aha – shvaćam.

     

    Onana:           Shvaćaš? Shvaćaš li stvarno? I zaš­to šutiš onda? Zaš­to šutiš ako si shva­tio? Zato jer te ne zan­i­mam. Nisam te nikad niti zan­i­mala. Pa nar­avno, znamo se deset god­i­na, i da ti se sviđam već bi se neš­to desi­lo. Kako sam glu­pa, sve sam umislila.

     

    On:                 Ja ne mis­lim da si ti napor­na. Ja mis­lim da si super cura. Odlič­na frendica.

    Ona:               Odlič­na frendica…

    On:                 Da. I oprosti, ako sam ti naporan.

     

    Onana:           Shva­tio je. Shva­tio je i otkan­tao me.  Kak­va sramo­ta. Nisam se ovako osjećala od sred­nje škole. Isuse, u mojim god­i­na­ma se tako osramoti­ti. Uostalom, bol­je, bol­je da sam to učini­la. Sad bar znam kako sto­ji­mo, sad ću moći radi­ti. Neću stal­no vrt­jeti fil­move u glavi.

    Pauza.

    Sramo­ta je super, sramo­ta je kul. To je točno šamarči­na koja mi je trebala.

    Pauza.

    Užas. Da me muž vidi, propala bih u zemlju. Sig­ur­na sam da bi mu bio man­ji bed da ga pre­varim, nego da se ovako blami­ram pred nekim dru­go­razred­nim likom. Pro­stirem ko oti­rač… Ko podi­vl­jala napal­je­na flun­dra. Oprosti, oprosti, mužu naj­draži, oprosti mi što te sramotim…

     

    Ona:               I ja sam gospođa za tebe. A ne cura.

    On:                 Pa opros­tite, gospođo, ako sam vam naporan.

     

    Onana:           Joj, daj ne seri. Samo zašu­ti. Zašu­ti i nestani.

     

    Ona:               Ma zab­o­ravi, samo sam se šalila.

     

    On:                 Baš je kras­no jutro.

    Ona:               Pre­di­vno.

    On:                 Jesi dobro?

    Ona:               Sja­jno.

     

    Onana:           Bila bih još bol­je da te nikad više u živ­o­tu ne moram vid­jeti. Ili da ti naprim­jer mogu mis­li­ma razni­jeti glavu. Kao u onom fil­mu. Kad bi došla poli­ci­ja ja bih se prav­i­la da sam u šoku. „Ja, ja… nemam poj­ma – samo je sje­dio ovd­je – i odjed­nom – BUM!“

     

    On:                 Hoćeš da ti done­sem kavu?

    Ona:               Ne, hvala.

     

    Onana:           Marš u tri pičke mater­ine i ti i sažaljenje.

     

    Onan:             Mož­da sam joj tre­bao reći. Nekako je tuž­na. A reći što? Da ju volim? To nema veze s istin­om. Samo ima dobre noge. Svatko bi pože­lio te noge. To je nor­mal­no. To je muš­ki. Zaš­to ih diže na stol ako neće da ih gledam? Ali, hoće da ih gledam u tome i je prob­lem. Zaš­to se žene uvi­jek mora­ju zalju­biti? Nemam se ja što zaljublji­vati u tuđe noge. Imam Ženu. Ženu koju volim. Majku svo­je djece. Mož­da nema takve noge, ali kakve veze ljubav ima s noga­ma? Nikakve.

    Onana:           Neću više nosi­ti kratke hlače.

    Onan:             Ali, lijepa je tako potonu­la i ozbilj­na i tuž­na. Mož­da da joj odem po sok.

     

    On:                 Hoćeš sok?

    Ona:               Ne, hvala.

     

    Onana:           Marš u tri pizde mater­ine, ti i tvo­je sažaljenje.

     

    On:                 E posudiš klamer­icu? Potr­gala mi se.

    Ona:               Evo ti.

    On:                 Sutra dolazi Roberto.

    Ona:               Bal­di­ni?

    On:                 Da. Ide­mo na večeru kas­ni­je. Hoćeš s nama?

    Ona:               Ne mogu sutra.

    On:                 Bilo nam je super u Rimu. Sjećaš se?

    Ona:               Ma bezveze. Meni Rim nije nešto.

    On:                 Pa da, kad si se napi­la na onoj večeri.

    Ona:               Ne spom­in­ji mi Rim.

     

    Onan:             Jel’ se to ona na mene lju­ti? Zaš­to bi se lju­ti­la? Pa nisam niš­ta loše napravio. Spa­sio sam nas. Zamis­li da sam rekao – i ti se meni sviđaš? Šta bi onda bilo? Zamis­li, molim te, da je znala da mi se sviđa, tad, na tom službenom putu. Imala je tu crvenu haljinu. Bila je toliko lijepa. Srećom da je bilo još drugih lju­di oko nas, jer malo mi je falilo. Sta­jala je ispred mene. Isto ovako leđi­ma okrenu­ta. Golih leđa i smi­jala se i u jed­nom je trenu podignu­la kosu, taman kao da me zove da ju polju­bim u rame, u leđa, u vrat. I pogledala me sa smi­ješkom tad, makar je mis­lila da ju ne volim, makar sam joj lagao. I rekao sam joj tad:

    Onan:             „Ti znaš što ja mis­lim o tebi.“

    Priz­nao sam joj tad. Ali ne baš pre­cizno. To je isti­na. „Ti znaš što ja mis­lim o tebi“ — može se svakako shvatiti.

    Onaana:         Ja sam to tad shvati­la – kao – mis­lim da si kul ali uopće mi niti naj­man­je nisi zgod­na. Ali smo si super, ne?

    Onan:             Zaš­to si to tako shvatila?

    Onana:           A kako dru­gači­je? Zaš­to bi me inače naz­vao „super pri­jatelji­com“? Zato jer sam ti ružna.

    Onan:             Ti nisi…Uostalom, zaš­to me preki­daš. Pričao sam o tom putovanju.

    Onana:           Na kojem nije bilo ništa.

    Onan:             Pa da. A da sam ti rekao? Da sam ti rekao malo konkretnije?

    Onana:           Ne znam. Ne znam što bi bilo. Ali zaš­to ti pret­postavl­jaš, zaš­to ti mis­liš, da bih ti se ja odmah podala. Pala ničice i raščereči­la noge i vriš­ta­la „Uzmi me, uzmi me, uzmi me!“

    Onan:             Zar ne bi?

     

    Ona.               Nisi mi vra­tio klamericu.

    On:                 Ah oprosti.

     

    On:                 Čuj.

    Ona:               Šta klamer­icu opet? Evo ti.

    On:                 Hvala. Obeća­jem, sutra ću nabav­i­ti novu.

     

    Onan:             Lju­ti se na mene. A bezveze. Kupit ću tu klamer­icu. Nisam niš­ta kriv. Spa­sio sam nas.

     

    On:                 Hoćeš na kavu?

    Ona:               Ne hvala. Imam posla.

     

    Onana:           Zar nije dovoljno da moram sjedi­ti pokraj tebe nakon sve­ga. Nemoj me tjerati da se moram još i druži­ti s tobom. Bili smo na službenom putu. I niš­ta. Mis­lim, znala sam da ti se ne sviđam, dao si mi to do znan­ja pri­je. Onda. Onaj put. Ali mis­lila sam, mož­da – ako me vidiš u crvenoj halji­ni. Ipak sam se pon­adala. Ne znam zaš­to mi je to uopće bilo važno, nisi mi se ni sviđao više. Valj­da jed­nos­tavno jer mrz­im gubiti. Ali – opet sam izgu­bi­la. I što sad? Uopće mi se ne da piti kave s tobom. I kupi si jebe­nu klamericu.

    Onan:             Više ne nosi kratke hlače. Nikad.

     

    Ona:               Gdje mi je klamerica?

    On:                 Na stolu.

    Ona:               Gdje na stolu?

    On:                 (Odlazeći.) Tu ispod ovog papira.

    Onana:           (Čita) „Hvala na klameri­ci. Oprosti ako si je traži­la, a nisi mogla naći. Dužan sam ti kavu. Pusa, susjed.“

    Pusa?! Kak­va sad pusa?!

     

    On:                 Evo donio sam ti kavu.

    Ona:               Hvala nisi tre­bao. Mis­lim, ako je to zbog klamerice.

    On:                 Nije. To je zbog smiješka.

    Ona:               Kojeg?

    On:                 Ovog. Dugo nisam vidio da se smiješiš.

    Ona:               Buda­lo. Ja bih se i smi­jala, da si ti duhovit. A što ćeš, kad si dosadan.

    On:                 Što ćeš.

     

    Onan:             (Pron­ađe klamer­icu na stolu. Čita).

     

    „Sre­tan rođen­dan, dragi

    pri­jatelju.

    Pok­lan­jam ti mali znak pažn­je da ti pomogne u dal­jem neradu.

    Pusa, sus­je­da

    P.S. Ukrala sam je iz ure­d­skog skladiš­ta, tako da se nemoj baš hval­i­ti poklonom“

    Mali znak pažn­je! To mi se sviđa.

    Samo – ja ne bih klamer­icu, ja bih radi­je neki dru­gi znak. Malo konkretniji.

     

    Ona:               Sre­tan ti rođen­dan, susjede!

    On:                 Ukrala si je iz skladišta?

    Ona:               Ovako još više vri­je­di. Riski­rala sam živ­ot za tebe.

     

    Onan:             Riski­rala je živ­ot za mene! To je dobar znak. A i obuk­la je kratke hlače. To je još bolji znak.

    Onana:           Gle­da li me? Baš me briga, neću se okrenu­ti. Osim, ako mi neš­to, rec­i­mo, ne padne na pod.

    Gle­da me! Gle­da me!

    Onan:             Opet se okreće. Ali noge. Nisu na stolu. To mi fali.

    Onana:           Volim kad me gle­da. Mož­da mi se ipak to sviđa najviše?

    Moj odraz u nje­gov­im očima.

    Onan:             Daj stavi više te noge na stol.

    Onana:           Ma boli me kurac, stavit ću noge na stol. Pa nek gle­da. Ima šta gledat.

    Onan:             Eto kon­ačno. Sad sam miran.

    Onana:           Nemi­ran je. Haha.

     

    Onana:           Čekaj malo. Što je ovo? Kakve su ovo glu­posti? Zaš­to sad odjed­nom? Zaš­to se pri­je pravio ble­sav? Ne razu­mi­jem ništa.

    Onan:             Zaš­to sada? A bio sam tako dobro. Bio sam u kon­troli. Otkud čov­jeku ta potre­ba da draži, izazi­va zvi­jer dok se ova ne probu­di, ne raz­jari, ne polu­di, ne uništi sve oko sebe. Zaš­to moram uništi­ti svoj živ­ot? Zbog tih jebenih nogu? Jer stvar je samo u noga­ma, zar ne?

    Onana:           Nema to veze sa ljubavlju. Ne budi glu­pa. Ne budi naiv­na. Odu­vi­jek te volio, ali pri­je se, kao, mogao kon­troli­rati a sad više jed­nos­tavno ne može? Možeš mis­li­ti. Ne, samo si ti glu­pača pre­sta­la trčat za njim pa mu fali. Fali mu raj­ca. Fali mu uzbuđen­ja. Da ga sad pitaš — Što je ovo? — pravio bi se glup. Mis­liš da ne bi?

    Onan:             Zaš­to sad? Bio sam dobro. Mjesec dana. Ili je dva već proš­lo? Bio sam sasvim dobro.

     

    Onana:           Zaš­to sad? San­jao me noćas. Bili smo na sindikalnom izle­tu. Na nekoj rije­ci. Punoj slapo­va i brza­ca. Ležali smo na travi. Bilo je podne. Užas­no vruće. Ja sam imala onaj svoj crveni badić, pot­fu­trani, u kojem mi dojke izgleda­ju bajno. Ležali smo jed­no kraj dru­goga. Znoj se cije­dio sa nas. Voda je hučala. Sunce je peklo. Pčele su zujale. A mi smo gor­jeli jed­no pored dru­gog. Nis­mo se usudili pomaknu­ti. Tra­va među nama se naježi­la. Gledali smo pčelu kako iznad nas izvo­di salto mor­tale. Onda je on rekao:

    Onan:             Pakao. Ovo je pakao.

    Onana:           Ali gor­jeti je tako lijepo.

    Onan:             Ide­mo se kupati.

    Onana:           Hoćeš li skoči­ti pri­jelom za mene?

    Onan:             Skočit ću trostru­ki salto.

    Onana:           I skočio je trostru­ki salto. A ja sam skoči­la pri­jelom. Tako znam da je bio san, jer ja ne znam skakati pri­jelom. A znam da je bio nje­gov san, jer da je bio moj, sig­urno bih ga se sjećala.

    Onan:             Ona je izroni­la. Onako pre­di­v­na, kao iz Pipi reklame. I rekla — Ulovi me ako možeš!

    Onana:           Slapovi su me odni­jeli. On se bacio onako divan, kao Tarzan. Da me spasi. Jer, za ime boga, mogla sam se uto­pi­ti. Sa slapovi­ma se nije za šaliti.

    Onan:             U jed­nom trenu je nesta­la. I ja sam se stvarno pre­plašio. Mož­da se utopi­la. Sa slapovi­ma se nije za šaliti.

    Onana:           Čekala sam ga u rukavcu, ispod lijana.

    Onan:             Čekala me u Plavoj laguni.

    Onana:           Onako sva pre­plan­u­la, s pleteni­ca­ma kao Bo Derek.

    Onan:             I rekla je:

    Onana:           Probu­di se. Probu­di se. Danas ti voz­iš djecu.

     

    Ona:               Što ti je? Nekako si umoran danas.

    On:                 Nisam se nas­pavao. Danas sam ja vozio djecu.

    Ona:               Hoćeš na kavu?

    On:                 Može.

     

    Onan:             Mož­da ne bis­mo tre­bali spa­vati uopće. Onda ne bis­mo imali glupe snove.

    Onana:           Meni to niš­ta ne bi pomog­lo. Ja san­jam bud­na. Kada mi je dosad­no, kada tre­bam čitati glupe spise.

    Onan:             Kuda ćeš sad?

    Onana:           Na kupanje.

    Onan:             Opet? Pa gdje smo?

    Onana:           Na službenom putu. Lje­to je.

    Onan:             Uvi­jek je ljeto.

    Onana:           Da nije lje­to, ja se ne bih mogla kupati po noći.

    Onan:             Nisam ponio kupaće.

    Onana:           Nisam ni ja.

    Onan:             Nisam ponio ni kondome.

    Onana:           Nije važno, ovo je samo san.

     

    On:                 Ide­mo na ručak?

    Ona:               Može!

     

    Onan:             Evo ti ručnik.

    Onana:           Ponio si ručnik?!

    Onan:             Ovo je samo san.

     

    On:                 Jel mi možeš pomoći oko ovog spisa.

    Ona:               Mogu.

    On:                 Pa, hoćeš li?

    Ona:               Hoću. Dođi ovamo.

    On:                 Gdje?

    Ona:               Tu. (Pokaže mu točno mjesto gdje da stane. Blizu. Vrlo blizu. Nepotreb­no blizu.)

    On:                 Tu?

    Ona:               U čemu je problem?

    On:                 Tu. (Pokaže na spis.)

    Ona:               Tu?

     

    On sto­ji iznad nje i bulji u njen dekolte, ona navod­no čita doku­ment, dok, ust­vari, pokuša­va vrat­nim dlači­ca­ma osjeti­ti bulji li on u njen dekolte. Tiši­na se može reza­ti nožem. Može se čuti muha kako zuji, ali se ne čuje muha, nego pčela. Baš kao sa sindikalnog izle­ta. Kak­va slučajnost.

    On:                 Je li to pčela?

    Ona:               Je.

    On:                 Kak­va slučajnost.

     

    Obo­je gleda­ju pčelu kako leti i ne usude se pomaknu­ti ni milimetar. Znoj se cije­di sa njih. Pčela izvo­di salto mortale.

    Ona:               Vruće je.

    On:                 Pak­leno je vruće.

     

    Onan:             Žedan sam, a ova kaplji­ca zno­ja što ti teče niz vrat djelu­je baš privlačno. Kao da bi mi mogla utaži­ti žeđ. Mis­liš li da bi bilo pret­jer­a­no da te samo malo liznem, ovako odjed­nom iz čista mira…

     

    Onana:           Tvoj dah na mom vratu. Tako si blizu. Ali predaleko. I milimetar raz­ma­ka među nama je predaleko. Dođi bliže. Dođi, ne boj se.

     

    Ona:               Strašno se teško skoncentrirati.

    On:                 Mis­li mi stal­no bježe.

     

    Onan:             Tre­ba­lo bi ih nekako pričvrsti­ti. Štrikom ili Lanci­ma. Zaku­cati za mozak čavli­ma. Ne, jaja, jaja bi tre­ba­lo zaku­cati. Ili prek­inu­ti si kič­mu negdje ispod pup­ka. Spri­ječi­ti zlo da nadire. Mozak bi bol­je bilo oprati. Sol­nom kiselinom.

     

    Onana:           Daj ne dramatiziraj.

    Onan:             Ne mogu ja ovo više. Pre­više mi je.

    Onana:           Vruće je. Svi­ma je previše.

    Onan:             Cijela utro­ba mi gori.

    Onana:           Samo se tre­baš rash­la­di­ti. Ajmo na kupanje.

     

    Onan:             Gdje smo sad?

    Onana:           Na Maldivima.

    Onan:             Mi nemamo podružnicu na Maldivima.

    Onana:           Sada imamo.

    Onan:             Da imamo podružnicu na Mal­divi­ma morao bih vodi­ti i ženu.

    Onana:           Reci ženi da odjebe. Neka ide dru­gi put.

    Onan:             Ne mogu reći ženi da odjebe. Ne želim reći ženi da odjebe. Ja volim svo­ju ženu.

    Onana:           Volim i ja svog muža pa ga ne vodim oko­lo. Ne vodi ni on mene.

    Onan:             Mene bi moja žena vodi­la. Ona mene voli.

    Onana:           Hoćeš reći da mene muž ne voli?

    Onan:             Ne mogu ja ovo. Ja ovo ne želim. Pre­više mi je.

    Onana:           Dođi se kupati. To je samo kupan­je. Samo skočiš. Hop.

    Onan:             Bojim se skakati.

    Onana:           A trostru­ki salto?

    Onan:             To je bio samo san.

    Onana:           Sve je ovo samo san.

    Onan:             Tvoj san.

    Onana:           Kako to misliš?

    Onan:             Da sam ga ja san­jao, sje­tio bih se.

     

    On još uvi­jek sto­ji kraj njenog dekoltea.

     

    Ona:               Baš je danas morala riknu­ti klima.

    On:                 Ni kli­ma ne bi pomogla.

     

    Onana:           Imaš pra­vo — ni kli­ma, ni kupanje.

    Onan:             Niš­ta ne može pomoći. Samo sol­na kiseli­na. Dva deci. Na eks.

    Onana:           Mož­da da ode­mo u svemir? Tamo je hlad­no. Mož­da bi tamo bilo bol­je. Stavi kacigu.

    Onan:             Kud ćemo sad?

    Onana:           Na Mars. Otvaramo podružnicu na Marsu.

    Onan:             U svemiru, isti­na, nije vruće.

    Onana:           Niti najmanje.

    Onan:             I do Marsa se dugo putuje.

    Onana:           God­i­na­ma.

    Onan:             Ne može se očeki­vati od dvo­je ljudi…

    Onana:           Samih u svemiru…

    Onan:             Da se suzdržavaju.

    Onana:           To je poseb­na prilika.

    Onan:             Ne podli­ježe nor­mal­nim zakonima.

    Onana:           Ne podli­ježe nor­mal­nim pravilima.

    Onan:             Volio bih te jebati u bestežin­skom stan­ju. Stvarno bih to volio.

     

    Ona:               Ajmo!

    On se prene.

    On:                 Kamo?

    Ona:               Na sok. Žed­na sam.

    On:                 Idi ti. Ja ne mogu sada. Imam pre­više posla.

     

    Odlazi na mjesto.

     

    Onana:           Da idem? Pa ne mogu sama na Mars.

     

    Pauza.

    Onana:           Imaš pra­vo. To je sve glupo. Kakav Mars, za ime boga? Jesam li ja pot­puno polud­jela? Ja sam udana. Volim svog muža. Samo mi je vruće. Dosad­no mi je.

    Onan:             To je sve zbog monot­o­ni­je. Dosade. Nor­mal­no da lju­di ponekad požele polet­jeti na Mars. Ali to nije moguće. Nije moguće. Ako kreneš na Mars, nika­da se više nećeš vratiti.

    Onana:           Do Marsa se putu­je godinama.

    Onan:             Ako kreneš tim putem, nika­da više nećeš vid­jeti obitelj.

    Onana:           Dje­cu.

    Onan:             Niko­ga do koga ti je stalo.

    Onana:           Je li ti sta­lo do mene?

    Onan:             Znaš da je.

     

    Pauza.

    On:                 Ja ne bih nika­da pre­vario ženu.

    Ona:               Molim?

    On:                 Evo baš čitam o Pred­sjed­niku Uprave. Moj pri­jatelj, iz škole. Uhvatili ga s kolegi­com i morao je dati otkaz.

    Ona:               Zaš­to je morao dati otkaz? Kakve to veze ima?

    On:                 Poz­na­jem mu i ženu. Pre­di­v­na oso­ba. Ne znam što mu je to trebalo.

    Ona:               A što mu je tre­ba­lo?! Zato jer može. Zato jer je Pred­sjed­nik Uprave.

    On:                 Ja ne nika­da bih pre­vario ženu.

    Ona:               To si već rekao.

    On:                 Stvarno to mis­lim. Volim ju.

    Ona:               Čis­to sum­n­jam da pre­vara tvog pri­jatel­ja ima ikakve veze s ljubavlju.

    On:                 Ali povri­je­dio je ženu. Sad je to jav­na stvar. Svi znaju.

    Ona:               Znači da ne zna­ju bilo bi O.K.?

    On:                 Ne bi. Zato ja nikad ne bih pre­vario svo­ju ženu. Ja bih znao.

    Ona:               A ti mis­liš da bih ja nam­jer­no povri­jedi­la svog muža?

    On:                 Nisam to rekao.

    Ona:               A što ako se zaljubiš?

    On:                 Mogu se zalju­biti. To se može svakom desi­ti. Ali to nije ljubav.

    Ona:               Je li ti se sad desilo?

    On:                 Molim?

    Ona:               Zaš­to mi to sve gov­oriš? Zaš­to me gledaš i pot­pisu­ješ se pusama? Je li ti se to sad desi­lo? Jesi li se zaljubio?

    On:                 Zar ti moram sve reći? Zar ne vidiš i sama?

    Ona:               Vidim. I što ćemo sad?

    On:                 Niš­ta.

    Ona:               Čekati da prođe?

    On:                 A što ti bi ti?

    Ona:               Isto niš­ta, nar­avno. Ali glupo mi se prav­i­ti da se niš­ta ne događa.

    On:                 Ja se ne prav­im. Samo ne želim ništa.

    Ona:               Niš­ta.

     

    Onana:           Zaš­to si tako isključiv? Zar se nika­da ne zap­i­taš, da li je moguće…

    Onan:             Nije moguće…

    Onana:           …vol­jeti dvi­je osobe?

    Onan:             Čov­jek se tre­ba odlučiti.

    Onana:           Srce nije lad­i­ca. Pretinac. Pa da kažeš –

    Onan:             …ima mjes­ta samo za jed­nu osobu.

    Onana:           Svatko može imati svo­je mjesto.

    Onan:             Samo je jedan dom.

    Onana:           Mož­da bis­mo mogli imati neki ljet­ni dom? Kao vikendicu.

    Onan:             Samo je jedan dom.

    Onana:           Rec­i­mo na Mar­su. Pa kad nam dosa­di obitelj, ili nam bude vruće — zale­ti­mo se na Mars.

    Onan:             Mars je nedostižan.

    Onana:           Može­mo na veran­di piti limu­nadu i kar­tati šnaps.

    Onan:             Kar­tan­je?! O čemu ti pričaš?!

    Onana:           A tek pogled! Prekras­ni pustin­js­ki vrtovi.

    Onan:             Nema živ­ota na Marsu.

    Onana:           Samo bi navratili ponekad.

    Onan:             S Marsa nema povratka.

    Onana:           Sub­otom, ili prvi vikend u mjesecu.

    Onan:             To je nerealno.

    Onana:           Ja bih poni­jela limu­nadu i send­viče. A karte bi nas već čekale tamo. Na verandi.

    Onan:             Ne tre­ba­ju nam karte za karanje.

    Onana:           Mož­da, ako bi puto­vali brzi­nom svjet­losti, mogli bi se vrati­ti već u nedjelju.

    Onan:             I da putu­je­mo brzi­nom svjet­losti, ta ned­jel­ja bi na Zemlji bila 100 god­i­na kasnije.

    Onana:           Glu­posti. To je samo tehnič­ki prob­lem. Samo tre­ba malo zakrenu­ti prostor-vrijeme.

    Onan:             To je suludo.

    Onana:           Da ti je stvarno sta­lo riješio bi to.

     

    Onan:             To je suludo.

    To je suludo.

    To je suludo.

    To je suludo!

    Ne želim to rješa­vati. Ne želim razmišl­jati o tome. Ne želim razmišl­jati o tebi. Pre­više si…Previše si mi. Kad počnem razmišl­jati o tebi, ne mogu prestati.

    Kad počnem razmišl­jati o tebi osjećam da ju izda­jem. Ženu.Tu žena koja je sko­ro umr­la zbog mene. Tri litre krvi je izgu­bi­la dok je rađala moju kćer. Znaš li ti uopće koliko čov­jek može krvi izgu­biti da ne umre? Nisam ni ja znao do tog dana. Umi­rao sam od stra­ha, u bol­ni­ci, sjećam se da su sto­lice bile plave, i da je kutu čekaon­ice bila mrl­ja od vode. Kiša je padala taj dan, a krov je prokišn­javao. Ja sam se išao žal­i­ti. Kako može u rodil­iš­tu prokišn­ja­vati krov?! Gdje se rađa­ju dje­ca. Gdje umiru žene. Ne može prokišn­ja­vati krov. Jed­nos­tavno ne može. Ja sam se išao žal­i­ti. Kakav bi ja čov­jek bio da se nisam išao žal­i­ti. Kakav bi ja čov­jek bio da izdam…

     

    Ona:               Neš­to si rekao?

    On:                 Ha?!

    Ona:               Oprosti, neš­to si rekao? Nisam čula.

    On:                 Ne, ne, niš­ta. Učini­lo ti se.

    Ona:               Mora da sam polud­jela, čujem tvoj glas u glavi, haha.

    On:                 Haha…

    Onana:           To što neće­mo pre­var­i­ti Muža i Ženu niš­ta ne znači. Pa može­mo se druži­ti, zar ne? Može­mo putovati.

    Zamis­li kako bi to bilo kla­mati u bestežin­skom stanju?

    (Onana pokazu­je kako bi klamer­i­ca let­jela svemirskim brodom.)

    Oooo, osjećam se ko da leb­dim. Ooooo…

    Onan:             Pazi, klamerica!

    Onana:           Ne mogu je ulovi­ti pomozi mi!

     

    Onana glumi leteću klamer­icu. Onan lovi klamer­icu u bestežin­skom stan­ju. Obo­je se prave da lebde.

     

    Onana:           Pazi sli­jeće­mo. Stiže gravitacija.

     

    Bum. Pad­nu jedan na drugog.

     

    Onan:             Imam ju!

    Onana:           Imaš me.

     

    Pogleda­ju se duboko u oči.

     

    Onana:           Ipak si kren­uo sa mnom na Mars.

    Onan:             Nisam.

    Onana:           Nisi?

    Onan:             To je samo san.

    Onana:           Čiji san?

    Onan:             Tvoj. Ja ne san­jam takve gluposti.

     

    Tiši­na.

     

    Ona:               I što sad? Samo ćemo šut­jeti tako?

    On:                 Ja ne šutim, ja radim.

    Ona:               Ali ne pričaš.

    On:                 Ne mogu pričati i raditi.

    Ona:               Ja ne mogu radi­ti ako ne pričamo.

    On:                 O čemu? Čemu razgovor?

     

    Onan:             Zar ne razu­mi­ješ, luda ženo, da ćemo time samo pogoršati stvari? Što može­mo jed­no dru­gome reći? Da se volimo? Da je ovo ljubav? Da ćemo ostavi­ti muževe i žene i otići živ­jeti na Mars?

    Onana:           Ma, neće­mo živ­jeti tamo. Samo ćemo svrati­ti ponekad. Na par­ti­ju šnapsa.

     

    Ona:               Pa rec­i­mo može­mo pričati o tome zaš­to si mi tek sada rekao?

    On:                 Što sam ti rekao?

    Ona:               Priz­nao.

    On:                 Zato jer si me sada pitala.

    Ona:                           A onda ? Kada sam ti rekla da me dekon­cen­tri­raš? Zaš­to tada nisi niš­ta rekao?

    On:                 Nisi me niš­ta pitala.

    Ona:               Ali znao si što želim reći?

    On:                 Nar­avno.

    Ona:               I nisi niš­ta rekao?

    On:                 Ne.

    Ona:               A oči­to niti sada ne želiš pričati.

    On:                 Tako je.

     

    Tiši­na.

     

    Ona:               I ti možeš samo tako sjedi­ti tu pokraj mene?

    On:                 Oči­to.

    Ona:               Ne osjećaš li vrućinu?

    On:                 Osjećam.

     

    Onana:           Ne osjećaš li vrućinu koja obuz­i­ma, oduz­i­ma, ogolju­je, odvalju­je, raz­valju­je, ras­tače, razara, ras­tavl­ja na sas­tavne dijelove?! Ne osjećaš li?!

    Onan:             Osjećam.

     

    Ona:               Ne bis­mo li ipak mogli barem popi­ti limunadu?

    On:                 Ne.

    Ona:               I što da radimo?

    On:                 Niš­ta. Čekat ćemo.

    Ona:               Što?

    On:                 Da prođe.

    Ona:               A što ako nika­da ne prođe?

    On:                 Proći će.

     

    Onana:           Ne gle­da me.

    Proš­lo ga je.

    Kad će mene proći?

    Zaš­to mene ne prolazi?

    Onan:             Proći će. Proći će me.

    Onana:           Ne gle­da me.

    Proš­lo ga je.

    Kad će mene proći?

    Zaš­to mene ne prolazi?

    Onan:             Proći će.

    Onana:           Ne gle­da me.

    Proš­lo ga je.

    Kad će mene proći?

    Zaš­to mene ne prolazi?

    Onan:             Proći će me.

     

    Onana:           Ne gle­da me. Ne gle­da me. Ne gle­da me, više me uopće ne gleda.

     

    Onana pri­lazi Onanu, stane ispred nje­ga  i zab­ulji se u nje­gove oči. Panično traži svoj odraz u nje­gov­im očima.

    Onana:           Nema me! Gdje sam?! Gdje sam?!

     

    On:                 Imaš nove hlače?

     

    Onana:           Sad me vidiš, je li? Ne mogu vjerovati da si tako plitak.

    Onan:             Stavi­la si noge na stol?! Što mis­liš s tim postići? Luđak­in­jo. Makar, krasne su to noge.

     

    Ona:               Da, samo mi se čini da su malo prekratke.

    On:                 Meni se čine u redu.

     

    Onana:           Nar­avno da ti se čine u redu, pederu napaljeni.

    Onan:             Nar­avno da su prekratke, droljo glu­pa. Jesam ti rekao da neću pre­var­i­ti ženu.

    Onana:           Tko te pitao da pre­var­iš ženu? Ha? Tko ti je uopće neš­to i nudio, idiote.

    Onan:             Zaš­to si obuk­la te hlače, droljo?

    Onana:           Zato jer se više ne raz­go­varaš sa mnom. Zato jer više ne želiš na kavu. Zato jer me više ne gledaš, ne zoveš, ne posuđu­ješ klamerice. Rođen­dan mi je bio jučer. Kretenu. I nisi htio na limunadu.

     

    Pauza.

     

    Ona:                           Jel’ imaš još uvi­jek onu čestitku što sam ti pok­loni­la za rođen­dan? Ono pisam­ce? Zgod­no je bilo.

    On:                 Imam.

    Ona:               Jel’ ga proči­taš koji put?

    On:                 Zaš­to bih ga čitao?! Jel ti čitaš stare rođen­danske čestitke?

    Ona:               To nije rođen­dan­s­ka čestitka.

    On:                 Nego?

    Ona:               Ne pravi se glup. Jel proči­taš koji put pisamce?

    On:                 Ne. Ne znam gdje je.

    Ona:               A kako onda znaš da ga još imaš?

    On:                 Pa ne znam. Mož­da ga niti nemam.

    Ona:               Vrati mi ga ako ga nađeš.

    On:                 Zaš­to?

    Ona:               Zato da me pod­sjeti da neću niš­ta dobiti za rođendan.

    On:                 Rođen­dan ti je?

    Ona:               Nije važno.

     

    Onan:             Nisam znao da ti je rođen­dan. Kupio bih ti neš­to. Barem kuti­ju klamer­i­ca. Lju­tiš se na mene. Nisam znao da ti je rođen­dan. Nemoj se lju­ti­ti na mene. Spa­sio sam nas. Zamis­li da ide­mo na ručak stal­no. Zamis­li da pije­mo limu­nade.  Zamis­li u što bi se to mog­lo pretvoriti.  Zamis­li da si priz­namo što ovo stvarno jest…

    Onana:           Da, rođen­dan mi je bio. Jučer!  Kretenu jedan. Niti ne znaš kad mi je rođen­dan. I boli te kurac, zar ne?! Tebe je proš­lo. Ti se sad lije­po hladiš. Ti ne mis­liš na mene. Nemaš vre­me­na. Nemaš mi vre­me­na reći niš­ta lije­po, uopće išta reći. Zar si mis­lio da će se sve riješi­ti ako kažeš – niš­ta. Ako kažeš — ja neću pre­var­i­ti svo­ju ženu? Zar ti stvarno možeš sve zab­o­rav­i­ti u sekun­di? Sve te snove? Zar se stvarno možeš kon­troli­rati? Jer ja ne mogu. Ja bud­na san­jam, slapove i Mal­dive i svemirske brodove i pčele i limu­nadu. Tone limu­nade. Jer meni je još uvi­jek vruće. Kao da sam izgu­bi­la kon­t­role nad let­jeli­com i sad letim pre­ma Sun­cu. Ja se osjećam kao da letim pre­ma Sun­cu i nema mi više spasa.

    Onan:             Vruće? Mis­liš da meni nije vruće? Mis­liš da meni nije teško? Ali se kon­troli­ram. Neki dan, onda kad ti se pčela zapetl­jala u kosu. Pa si vriš­ta­la, i panično trčala uoko­lo. Kad sam te smirio, izva­dio pčelu, kad sam ti držao glavu u ruka­ma. Jed­va sam se kon­troli­rao. Jed­va sam se iskon­troli­rao da ne zgn­ječim tu tvo­ju malenu pre­di­vnu glavu. Da ti ne zdro­bim luban­ju golim ruka­ma i pretvorim ju u krvavu kašu.

    Ali nisam. Ja se mogu kontrolirati.

    Onana:           Ja ne mogu, ne mogu. Let­jela sam pre­blizu Sun­cu i zaje­bala se. Uhvati­la me Sunče­va grav­itaci­ja i ne puš­ta me. Izgu­bi­la sam kon­trolu nad let­jeli­com. Pot­puno sam izgu­bi­la kon­trolu. Izgor­jet ću! Spasi me! Zemljo, spasi me!

    Izgublje­na zove Zemlju! Zeml­ja javi se!

    Onan:             Zeml­ja ovd­je. Čuje­mo vas.  Čuje­mo vas ali vam ne može­mo pomoći. Čuje­mo vas ali vam ne želimo pomoći. Imamo mi svo­jih prob­le­ma. Žao nam je. Letite ravno pre­ma Sun­cu i nema vam spasa.

    Onana:           Zeml­ja! Zeml­ja, javi se! Upo­moć! Zeml­ja! Gubim vezu!

    Onan:             Pre­blizu ste Sun­cu. Pre­više je smet­nji. Gubi­mo vezu!

    Onana:           Zemljo! Zemljo! (zam­re joj glas).

    Onan:             Tiši­na.

     

    On:                 Zar baš tako? Tišina?

    Ona:               Tiši­na.

    On:                 To je okrutno.

    Ona:               To je potrebno.

    On:                 Oglušit ću.

    Ona:               Ja ne mogu više ovako. Žao mi je. Ovo je jed­nos­tavno pre­više za mene.

    On:                 Ali, ja ne radim ništa.

    Ona:                           A ujed­no i pre­ma­lo. Ne mogu radi­ti, ne mogu spa­vati, ne mogu disati, ne mogu živ­jeti ovako. Kao da je sve u redu a nije. Poz­dravl­jamo se a ne raz­go­varamo. Nas­mi­ješi­mo se, a nikad se ne smi­je­mo. Da bar može­mo popričati, popi­ti limunadu.

    On:                 Zaš­to se lju­tiš? Sve sam ti rekao. Ja ne želim pre­var­i­ti svo­ju ženu.

    Ona:               Ja sam samo htjela popi­ti limunadu.

    On:                 To je isto.

    Ona:               Kako je to isto? Kako je to za ime boga isto?! Zaš­to sam ja drol­ja ako hoću popi­ti jebe­nu limu­nadu? Ako hoću odi­grati par­ti­ju šnapsa?

    On:                 Ne može­mo se kar­tati na poslu.

    Ona:               I šta, samo ćemo sjedi­ti ovako?

    On:                 Da.

    Ona:               Na ovoj vrućini?!

    On:                 Ali zima je. Pada snijeg.

    Ona:               Ja se kuham. Rastapam se.

    On:                 Meni je O.K.

    Ona:               Tebi je O.K.?

    On:                 Da. Sasvim.

    Ona:               I ne želiš mi niš­ta više reći?

    On:                 A što da ti kažem?

     

    Ona niš­ta ne kaže.

    On:                             Tiši­na.

     

    Tiši­na. Duga, duga tišina.

     

    Onana:           Tiho je.

    Hlad­no je.

    Onan:             Zima je.

    Onana:           Na Mar­su su zime užasne.

    Onan:             Niti na Zemlji nisu bolje.

    Onana:           Na Zemlji barem pada snijeg.

    Onan:             Bije­lo je.

    Onana:           I taj dan je padao sni­jeg. Tre­bao si neš­to reći, taj dan.

    Onan:             Što sam ti mogao reći?

    Onana:           Mogao si, naprim­jer, reći:

    Ako je ovo kraj, ako više nika­da neće­mo pričati, ja ću umri­jeti, umri­jeti tu na ovom sni­jegu, srce će mi se iz gru­di išču­pati samo, i tu će eksplodi­rati, tu pred tobom, i sve će biti crveno i ti i tvo­ja nova jak­na i sni­jeg, o, kako će crven biti sni­jeg, i ja ću tu pasti, tu, gdje sto­jim, i krvar­it ću iz svih žila, ali polako, jer nemam više srce, i ti ćeš gle­dati u moje širom otvorene oči, oči koje optužu­ju, a ja, ja ću ti ipak opros­ti­ti, i sta­jat ćeš tamo, pre­stravl­je­na, sva poprskana krvlju po tom tvom pre­li­je­pom licu, sa vriskom zaleđen­im u duši, i tada će početi padati sni­jeg, polako, tiho, i sve će biti pre­li­je­po i roman­tično, i patetično, i pret­jer­a­no, i čut će se sirene u dalji­ni, sirene hitne pomoći koja dolazi po mene, ali oko nas će biti tiši­na, i sni­jeg koji pada polako, usporeno, bije­lo na bijelom, i bije­lo na crven­om, i crveno i bije­lo i tiši­na, i kon­ačno, po prvi put, mi ćemo se iskreno pogle­dati u oči, i te oči će pričati o ljubavi, o beskon­ačnoj, bezvre­men­skoj ljubavi, i onda ću ja umri­jeti na tvo­jim ruka­ma, a ti ćeš plakati bez glasa, vriš­tat ćeš u sebi, i niš­ta nećeš moći učini­ti, i znat ćeš da si kri­va, znat ćeš da si ti sve kriva.

     

    Eto, naprim­jer, to si mogao reći. To.

     

    A ne – Što želiš da kažem?

     

    To želim da kažeš. To želim da jebeno naprav­iš. Da tu pad­neš mrtav pred mene sa išču­pan­im srcem, i da sve bude crveno i bije­lo i strašno i pre­di­vno i da ja budem kri­va. Kri­va za sve to.

    To želim da kažeš. To želim da učiniš. To je naj­man­je što možeš učini­ti. Najmanje.

    Onan:             Ti si pot­puno  poludjela.

    Onana:           Ja sam pop­uno poludjela.

     

    Tiši­na. Duga, duga tišina.

     

    Ona:               Jel imaš klamer­icu? Potr­gala mi se.

    On:                 Izvoli.

    Ona:               Hvala.

    On:                 Ide­mo na kavu?

    Ona:               Nemam vremena.

    On:                 Kas­ni­je možda.

    Ona:               Kas­ni­je. Sad imam posla.

    On:                 Hoćeš keks?

    Ona:               Ne, hvala.

    On:                 Vidiš kako je lije­po sad kad pono­vo razgovaramo.

    Ona:               Da.

    On:                 Pre­di­vno je.

    Ona:               Pre­di­vno.

    On:                 Ni pre­to­p­lo. Ni prehladno.

    Ona:               Taman.

     

    Ona:               Vidi,  opet pčela.

     

    On ubi­je pčelu klamericom.

     

    On:                 Eto, sad nam više neće smetati.

    Ona:               Baš je pre­di­vno, sad kad ponovno razgovaramo.

    On:                 Pre­di­vno.

     

    Pauza

     

    Šte­ta što neće­mo više sjedi­ti zajed­no. Glu­pa reorganizacija.

    Ona:               Baš šteta.

    On:                 Ali, naz­vat ću te koji put. Da ide­mo na kavu.

    Ona:               Hoćeš li?

    On:                 Hoću. Znaš da hoću.

     

    Ona ga pogle­da pogle­dom istovre­meno punim nade i  bije­sa i oča­ja, zausti da neš­to kaže, a onda odus­tane. On sku­pl­ja stvari u kuti­ju i odlazi. Onan krene za njim, ali onda zastane.

     

    Onan:             Ja sam umro taj dan.

    Onana:           O, kako bih vol­jela da mi to kažeš.

    Onan:             Evo gov­orim ti. Umro sam tamo, na tom snijegu.

    Onana:           Nisi.

    Onan:             Kako znaš?

    Onana:           Bila sam tamo.

    Onan:             Umro sam, samo sam se pravio živ.

    Onana:           Rekao si – Meni je O.K.

    Onan:             Lagao sam.

    Onana:           Sad lažeš.

    Onan:             Ne lažem.

    Onana:           Ostavi me na miru. Ti nisi stvaran. Ti nisi stvarno On.

    Onan:             Pogledaj me.

    Onana:           Ostavi me na miru.Ti si samo plod moje mašte, a ja sam pot­puno polud­jela. Opet halu­cini­ram. Opet zamišl­jam pčele, i slapove i limu­nade i Mars. Evo, dovoljno je da mi kažeš naz­vat ću te i ja raz­go­varam s tobom. Čujem što želim čuti.

    Onan:             Pogledaj, još uvi­jek si tu. U mojim očima.

    Onana:           To je samo odraz na viziru.

    Onan:             Skin­ut ću kacigu.

    Onana:           Nećeš moći disati.

    Onan:             Moći ćeš mi pogle­dati u oči.

    Onana:           Ugušit ćeš se.

    Onan:             Moći ću te poljubiti.

    Onana:           Na Mar­su nema kisika.

    Onan:             Kon­ačno ćemo se moći poljubiti.

    Onana:           Ugušit ćemo se obo­je. Nema nam spasa.

    Onan:             Nema veze.

    Nije bit­no.

    To je ion­ako samo san.

    KRAJ